Radislav L. Bjelica – Kojica Papović

 

Postovani posjetioci, prenosimo tekst o jednom od najčuvenijih crnogorskih naseljenika Južne Srbije Kojici Papoviću, koji je pripremio ugledni pravnik i publicista iz Vrbasa Radislav L. Bjelica.

 

 

 

 

 

 

 

 

Radislav L. Bjelica

 

Којица Паповић

Ослобођењем Србије од Турака 1878. године и успостављањем војне границе на југу Србије на данашњој административој линији са Косовом и Метохијом, читав простор јужне Србије се демографски празни јер се арбанашко становништво (које је ту насељено од стране Турка послије Велике сеобе Срба од 1690-1699) повлачи унутар турских граница.

Тако су Горњa Јабланицa, Топлица и Косаница, скоро потпуно демографски испражњене, већ од 1878. године добијају ново становништво највећим дијелом са простора Црне Горе, Херцеговине и околних српских области.
У периоду од 1878-1912. године, простор југа Србије, нарочито простор Горње Јабланице насељавају бројне црногорске и херцеговачке породице, међу којима и породица чувеног Голијанина Којице Паповића из Казанца.
Требало је чувати немирну границу са Турском, па је српска влада насељавање на граничном простору повјеравала црногорским и херцеговачким породицама, које су на том широком граничном појасу насељаване у празним селима. Тако су Црногорци и Херцеговци вични пушки и ратовању, живјели у перманентном сукобу са Арбанасима и Турцима који су свакодневно прелазили границу, пљачкајући и угрожавајући насељенике.

О Којици Паповићу писао је Доброслав Туровић у књизи ”Горња Јабланица, људи и време”, Медвеђа / Власотинце, 2004. и тако овјековјечио једног од својевремено најчувенијих Голијана, о коме се на жалост данас веома мало зна.

Овдје доносимо у интегралној верзији текст из наведене књиге Доброслава Туровића:

”Којица Паповић, рођен је у селу Казанце, на Голији, код Никшића, од оца Вукашина, свјештеника. Даљи преци Паповића потичу са Чева, од племена Озрова. Којица се истакао у борбама са Турцима. Био је немирног духа и истицао се храброшћу. По тим особинама прочуо се у Голији, те је постао перјаник код црногорског књаза Николе на Цетињу. У Казанцу убијен је неки Пoповић, саплеменик Паповића. Сумњали су да је то учинио поп Вукашин. Књаз Никола, после испитивања попа саопшти Којици да га мора распопити, убити или протјерати из Црне Горе. На Којичино наваљивање књаз се смилова и донесе одлуку да распопа Вукашина са синовима Ђорђем, Јоксимом и Иваном протјера из Црне Горе, а да задржи перјаника Којицу. Но, Којица „свијетло оружје” предаде књазу, а црногорску круну задржа. Књаз га упита: „А зашто не предаш круну?” Којица му отресито одговори: „Господаре, оружје ћу купити гдје год будем био, а под Вашом круном ћу се свагда и свугда борити.”
Распоп Вукашин са синовима Којицом, Ђорђем, Јоксимом и Иваном, Којичиним ћеркама и синовима Митром и Радованом, као и братом Заријом и његовим синовима Радем, Марком, Савом и Пејом, (који су погинули на Солунском фронту), напусти 1890. године Голију и досели у Горњу Јабланицу, у село Маровац. Од посне смонице није се живјело, па се Паповићи прихватише граничарске службе. Којица постаде харамбаша чете која је бројала 120 „крсташа” (-граничара –прим. Р.Л.Б.) из Маровца, Свирца, Сијарине, Боровца, Старе Бање, Мркоње, Врапца, Брајине, Пороштице, Тулара, Брвеника, Реткоцера, Спонца, Стубле, Секираче и Гајтана. Чету су чинили махом досељеници из Херцеговине и Црне Горе, старији ратници вични оружју.

Харамбаша Којица и његови „крсташи” са оружјем супротставише се турским аскерима и Арбанасима који су прелазили српско-турску границу ради пљачке српске стоке и убијања досељеника. Којица им је доскочио и на њиховим прелазним местима правио засједе и убијао их. Пало је више глава. Начелник Јабланичког среза Којицу постави за председника новоформиране Равнобањске општине и овласти га да заведе безбједносни ред дуж српско-турске границе, од Копиљака на Голаку, до Свирца (Копиљак – Црна чука – Веља глава – Волујски камен – Хајдучка чесма -Китка – Бели камен – Шајић – Новакова чука – Свирце (српско) – Зајчевац – Капија). Но, Којица се не задовољи заштитом пограничних села, већ са својом дружином пређе турску границу на Косово ради освете убијених земљака и пленидбе стоке.

Порта из Цариграда посла протестну ноту Србији „како српски харамбаша Којица Паповић са својом дружином често прелази њихову границу, убија аскере и Арбанасе, пали куће и пљачка стоку”.
– Начелник Јабланичког среза позва Којицу у Лебане и пријетећи скрену му пажњу да то више не чини. Којица се бранио „да то чини штитећи свој српски народ”. Протестна нота окуражи аскере и Арбанасе да чешће прелазе српску границу, да убијају Србе и пљачкају стоку. Једне јесење ноћи Којица и његова дружина „да врати мило за драго” пређе турску границу и у пограничним арбанашким селима заплијени 40 волова, стотинак оваца и још толико коза, да би намирио оно што су опљачкали Арбанаси од српских насељеника. У обрачуну погинуло је и 20 Арбанаса. Послије овог догађаја услиједила је турска нота и гомилање њене војске на граници са Србијом. Није се имало куд – српска влада нареди да се Којица стрпа у лебански затвор. Начелник даде да се Којица окује и ставе му гвоздене букагије. У апсани среског лебанског затвора дуго је постојао натпис „Овдје лежи Којица Паповић, на правди Бога, за 40 арнаутских говеда и 20 арнаутских глава”.

– Аскери и Арбанаси охрабрени Којичиним хапшењем навалише преко српске границе ради пљачке и убијања насељеника. Наста немир и општа несигурност. Насељеници пограничних села се побунише. На Којичиној страни били су Ђуро Огњановић, Милисав Дрпић, Радуле Гогић, Батрић Туровић, Радован Бабић и Ненад Радовић. Наоружани прваци села стигоше у Лобане и присилише начелника да пусти Којицу на слободу јер га Горњојабланичани траже да успостави ред на граници. Начелник захтијеваше да Којица и даље буде предсједник општине. Но, он одби „јер је био затвореник и више не може бити предсједник. ”Бирајте другог, а ја идем да штитим наша села, под условом да ме више не позивате на одговорност, па ма шта ја радио са аскерима и Арнаутима на Косову.”

– Кад је Којица стигао кући укућанима рече да нико не говори да је пуштен из затвора. Арбанашки зулумћар Шабан са два пратиоца дође Којичиној кући. Сједе испред куће и осионо затражи воду. Којичин син Митар изнесе тестију. У томе се појави на кућним вратима Којица, држећи пушку. Арбанаси од страха занијемеше.
– Ништа се не плашите и не узнемиравајте, пите воду. Даћу вам пратњу до границе. Пратиће вас мој син Митар и братанац Радоје, до Бурдеља, Малог потока, а одатле ћете ићи сами. – саопшти им Којица и намигну пратиоцима да их ликвидирају. Кад се Арбанаси мало удаљише Којица на коњу, непримјећен заобиђе пут, стиже до Бурдеља и запосједну бусију. Кад се појави Шабан Којица га узе на нишан. Пушка опали, тане погоди Шабана у главу, у чело између обрва, а Радоје и Митар потегоше пушке и убише Шабанове пратиоце. Којица одсијече Шабанову главу, стрпа у зобницу па пут Лебана. Начелник га награди за Шабанову главу јер је побио много Срба.
Буљубаша се држаше горштачког правила: глава за главу, зуб за зуб. За једну отету црногорску дјевојку, прешао је турску границу и отео двије њихове дјевојке, које покрсти, а потом их удаде: једну за сина Марка, а другу за Заријиног сина Рада.

Послије овог догађаја услиједи нова протестна нота српској влади, која одговори: „Нека се ваше граничне војне власти договоре са буљубашом Којицом Паповићем јер је он задужен за одржавање реда на српској граници, од карауле Котшљака, Веље главе, Хајдучке чесме, Китке и Капије.

Убрзо и Синан-паша из Приштине посла Којици абер да се састану ради договора код карауле Волујски камен. И одређеног дана састаше се уговорене стране. Паша се „срдачно” поздрави са Којицом и у знак помирења дарина га оседланим коњем, арапске пасмине, па рече: „Ово ти је поклон од нашег цара. Бре, Којице, кад те гледам нијеси толико велики, колико те предетављаше, а ми смо мислили да си велик ко Гољак или Веља глава.” Којица му одважно одговори: „Господине, паша, ви Турци, можете мислити шта вам је воља, али у мени је велико срце које куца за Србију. Кунем тк се великијем Богом држаћу се нашег договора. Вашем цару хвала на дару.”

Послије састанка Крјица се држао дате ријечи и вјерно чувао српску границу и није прелазио турску, нити су аскери и Арбанаси све до 1912. године прелазили у Србију.

Којица Паповић испољи јунаштво 1912. године у нападу на турску караулу на Вељој глави. Под бедемима турске карауле Ђуро Огњановић и Марко Вукадиновић направили су живе лествице. Под кишом турских куршума Ђуро и Марко дигоше на руке бомбаша Којицу до најмањег отвора турске карауле. Неустрашиви Паповић није се обазирао на пушчаиу ватру из карауле већ је успио да убаци бомбе, које су убиле турске граничаре. Послије борби на Свирцу и Капији Којица се са четом прикључи српској војсци и настави ратовање са Турцима. Учествовао је и у Првом свјетском рату до 1915. године. Кад наступи одступање српске војске Којица поведе породицу у Црну Гору, како би је спасао од арбанашке одмазде. На путу код Подујева пресретоше их Арбанаси ради пљачке. Но, Којица и његов син Митар и синовац Радоје потегоше пушке и убише арбанашког првака и његова два пратиоца. Арбанаси у Маровцу спалише Којичину кућу и све зграде, а имовину -опљачкаше. Негдје 1917. кад изби Јабланичко-топличка буна, у Маровац, на згаришта, вратише се Паповићи. Којица сагради планинску колибу, наложи ватру и уведе у њу породицу. Којица и остали Паповићи беху четници до пропасти устанка. Којица се није предавао већ је комитовао. Арбанаси су га дуго пратили и чекали прилику да га убију. Којица буде издат. Једног јутра двадесетак Арбанаса опколи колибу. Кад се Којица појавио на вратима колибе осуше плотун. Убише Којицу и његову кћи Ружу, а ранише Митра. По Којичиној погибији његови синови Митар, Радован и Марко одметнуше се у српске комите, не могавши оплакати и сахранити оца због арбанашке освете”.