Aleksandar Ćuković – Odlomci iz romana “Omča”

 

 

 

Aleksandar CukovicAleksandar Ćuković, rođen je 27. marta 1991. godine u Nikšiću, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Student je Fakulteta političkih nauka u Podgorici na politikološkom smjeru. Najmlađi je član Književne zajednice ,,Mirko Banjević“ iz Nikšića. Autor je knjige ,,Sporedni poredak“, objavljene u izdanju pomenute književne zajednice. Ta knjiga predstavlja zbirku pripovjedaka i koncipirana je tako da se sastoji od 33 priče. Priče Aleksandra Ćukovića objavljivane su i u elektronskom časopisu za književnost sa prostora bivše Jugoslavije ,,Prozaonline”.

 

 

 

Odlomci iz romana:

Omca - prednja korica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Omca - impresum

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
 

 

 

 

***

Окренуо је први лист и почео да чита, благо се уносећи у нешто што је личило на посве необичан предговор:

,,Због свих ројева далеких, пустих ријечи које никада нећу разумјети и којима сигурно лута и једна моја, само моја, која би ме жељела и знала превести на бољу страну. Слава књигама што је међу собом повијају и бране од мене, од сваке моје мождане ћелије, због мене. Скрити се од недостојног једино је достојно рјешење. И то сам на вријеме схватио, па се не љутим, нити коме замијерам – далеко било. Ко сам ја да Господарица моје судбине и идентитета пати диљем трагања за спасењем сопственога слуге.

          Због свих црних тачака које су, као маљем, убиле романе и све прозе која је прогутала најљепшу и најсочнију поезију; због свих изневјерених угриза у којима су рецкави зуби хтјели да над собом распукну срце скривено у вишњи, коју маскирани сластичари опточише горком чоколадом. Такве су све туђе ријечи, којима не дајем помен, јер су, невјернице, свачије и ничије, а без њих помена незнаним и нема, а то ме раздире. Због свих трака и конфета које су увезивале глупости у јутану врећу, угуравши моје са туђима; због сваког стајања пред двостаклим прозором док су се расклапала далека прољећа попут шкура, заљуштених морским зраком, нафилованим најфинијим мастилом, право са бескрајне пучине. Само због њих дајем овај помен, јер сви они, као ни ја, неће ама баш никуд, а узгред, истини за право, нема нас ни у прстохвату, тек толико да потрујемо сопствене отрове. Ни њих, ни мене.

          Помени никада не стигну до оних због којих се држе, а то и није тако лоше. Зато овај и правим од туђих ријечи,  свачијих и ничијих, да се она моја, само моја, која би ме жељела превести на бољу страну, на мене не наљути. Нека је њеној цијењеној слободи вјечита слава и хвала!“

***

         Слађана је практично била уцијењена да остане и ради код професора Ковача и то због подуже приче, коју је написао за само једно вече. Професор је до детаља описао бруцошкињу која је продавала бестселере у једној од чувених прича коју је, ипак, издвојио из књиге која му је загорчала живот, гутајући немилице пријатеље и пролазнике.    Прича је говорила о развратној студенткињи која је радила у професоровој кући као преводилац са шпанског језика. Најинтригантнији детаљи ове приче јесу сликовити описи који се односе на перверзне цртеже дјевојке, одрађене руком професоровог пријатеља, академског сликара Леха, који је довођен сваке вечери да је црта. На сваком од њих била је представљена у пози на коју тешко да би иједна пристојна особа пристала, ма колико рад био скривен. Цртежи су били аутентични. Ланчић који је дјевојка носила био је, заједно са младежом и ожиљком, лако уочљив на њеним голим грудима.

          Једном, када је професор напустио импровизовану умјетничку радионицу (или мучионицу, како за кога), оставивши Леха и Слађану да најбоље што умију послуже узвишеном циљу умјетности, из просторије којој је био све даље и даље почели су да допиру крици и уздаси: кратки, одсјечни, страствени, женски, Њени… Застао је и утишао се како би што боље ослушнуо нешто о чему се двоумио. Поновило се још неколико пута, као поређано на скали јачине, сасвим безгрешно и правилно, од најслабијег до најјачег. Онај најјачи био је уједно и најдужи, а професору је та дужина помогла да буде чврсто одлучан у намјери да провјери шта се збива иза његових леђа.

          Нагло је ушао, а квака по којој је лупио направила је силну буку комадајући звук на све дијелове  сопственог механизма, ненавикнутог на тај темпо упослености. Једним потезом, као у магновењу, одвојио је Умјетника од модела. Наставио је да гледа њено голо тијело, које је било обиљежено модрицама на доста мјеста, не обраћајући пажњу на Леха. Идентична тмаста боја утиснута мушком снагом на њеној јагодици, грудима, леђима и задњици није чинила никакав стваралачки надахнут контраст. Ковач је почео посматрати њено њежно тијело мијешајући га са сјећањима која су била исто тако изразито црно-бијела као и та дјевојачка, млада кожа на појединим мјестима.

          Ћутало се, рекли би  са намјером, док су се у његовој свијести јављале слике мајке и оца. Чуо је, из самога себе, име очевог тријумфа! Окренуо се према Леху, али га није видио. Умјесто умјетника причињао му се очев лик, а онда се тишина једноставно распршила. Ковач је нокаутирао сликара, а Слађана је завриштала. Опет је застао да ослушне врисак, испустивши Леха из вида. Овог пута, врисак је обојен сасвим другачије од претходног који је допирао док није био присутан, а извирао је из тог истог грла. Сада је тек препознао страх и хладноћу, у тој модрој неартикулисаности, која се тек тада могла сложити са црним флекама дивног тијела. Пришао је да јој дотакне лице не би ли је тако умирио, сасвим њежно прешавши руком преко модрице да је не заболи. Али, умјесто да је заболи, модрица се једноставно размазала. Нашао се у чуду.

           Додирнуо је и остале умишљене и за трен ока створене модрице на њеним грудима и леђима. Све су се размазале. Како и не би када је први врисак био окупан страшћу, а Умјетникове руке графитом. Погледао је у Леха. Поново је то био он, умјетник, а не његов отац, насилник. Ковач је посматрао како он брише крв и балу са усана, а дјевојка графитне модрице уобличене страшћу и необузданом жељом.

          Примијетивши све већу присност  модела и умјетника, и све уочљивију наклоност и симпатије које је Лех исказивао према Слађани, професор је почео да им скреће пажњу да то неће толерисати у будућности. Тако је и било. Једне вечери, након умјетниковог часа на коме се линијама поигравао једрим бутинама, прекрштајући и ширећи ноге модела на папиру, академски сликар је пружајући ћебе Слађани, дошапнуо:

-Учинићу све што будем могао да прекинем овај пакао! Осјећам се као дио оне наизглед углађене господе са једне од вечера које је приређивала Лидија Карев, јунакиња Шоовог романа ,,Каријера“, а чије скривене скарадне навике, те болесне господе, описује човјек заљубљен у њу, Кешел Бајрон, како би јој отворио очи и покушао исправити неправду. Осјећам се, Слађана, као онај Француз са златним наочарима, из поменутог романа, који убија вријеме печењем паса у пећи не би ли видио докле пас може да живи у зажареном стању и који убадајући клинце у пацове провјерава да ли се зноје од бола! Само ја мучим људско биће, њежно, беспомоћно и лијепо. Прљам те својим погледом! Ја сам на почетку пристао на ово јер сам био истински жељан игре и нијесам слутио у шта се све она може претворити и колико озбиљна и подла може постати! Поразговараћемо као мушкарци, ја и Ковач насамо, из ових стопа!

-Немој, боље је да побјегнемо, без његовог знања, док је на предавањима! – покушавала је да га одврати уплашена дјевојка, док јој је он сисао црни угрушак крви на пукотини доње усне, који је претходно настао од угриза, све док га није уклонио и ослободио пут свјежој капљици крви да се усели у сочни набор женствености.

-Али шта са смушеним баштованом, он пази на тебе када њега нема? Имам бољу идеју, мислим да сам ја једини Ковачев пријатељ, сада ћу поразговарати са њим. Покушаћу то да искористим као свој адут, мислим да смо у благој предности! – рече Лех, покривајући дјевојку која је успјела да огрне мушку карирану кошуљу дугачких рукава, која је по свему судећи припадала умјетнику. Напустио је собу и отишао је у Ковачев кабинет.

          Ковач је нешто писао и није дигао главу када је мајстор линије – Лех ушао иако га је сасвим добро чуо. Није то учинио ни када га је овај ословио са ,,брате мој“. Академски сликар је, заузимајући раскорачни став у ширини својих рамена одлучно почео говорити, знајући да га професор слуша:

 -Мислим да је наша игра превршила сваку мјеру и да би требало да престанемо са овим. Осјећам се прљаво, одвратно, не умијем да ти опишем то. Хоћу да спасим ово мало чисте душе што ми је преостало и раскинем неподношљиви пакт са ђаволом! Ови цртежи нијесу оно што сам замишљао на почетку, они су почели да ме импресионирају. Заљубио сам се у цртеж, у линије и сјенке које припадају овој дјевојци. Већ након првог цртежа почео сам да сањам нови и да га жељно ишчекујем, да му се радујем, али су моји цртежи говорили другачије, да престанем да цртам тај поглед, тај немоћно тужан израз који је у ширини усана скривао гађење и одбојност за које више не желим да буду упућени мени! Погледај! – повика Господар линије показујући цртеж који је управо завршио.

Нешто је почело да му струји тијелом, да му са невиђеном пажњом и пипаво обилази сваку честицу у крвотоку. Имао је неодољиву потребу да се стресе и тиме себе спаси бридења које га је узимало под своје изнутра. Хтио је да заплеше и скочи из све снаге у мјесту, да немарно млатне рукама и стисне шаке, али је истовремено ту дрхтавицу успијешно скривао од спољашњег свијета, од људи који су се нашли у његовом непосредном окружењу. Тријезнила га је нека језа, сипана у шкољку, чији су се набори мијешали са осјећајима првог, напола лажног и добрим дијелом умишљеног  налета хладноће у још незгријаној постељи, прскањем пољупца у врат, лаког и континуираног  испувавања ваздуха из топлих уста у ухо, јединством  свега што не траје, а бива, осјећа се и понавља. Свега,  јер  од поменутог, ничег истински није било у његовим чулима да би се могло са било чим и упоредити, а та несазнативост  је додатно провоцирала све нервне завршетке. Одолио је ,,нечему“, стиснувши зубе и пустивши да ,,то нешто“ преко ногу, кроз табане, просто иступи и остави га на миру.

-Очекивао сам те и драго ми је што сам на самом почетку успио да предвидим одређен развој ствари. Умјетници су визионари, али није свака умјетност иста… Сада ћу доказати да слика не вриједи хиљаду ријечи! А ти слушај пријатељу мој! – узвикну Ковач довршавајући запис и стављајући тачку на посљедњу реченицу. Измакао је столицу ногама и устајући већ почео да чита причу о Слађани и умјетнику који је био заљубљен у њу.

          Чувши како страшну ствар професор спрема дјевојци, Лех је одлучио да напусти кућу и да се више никада не врати, не поздравивши се са Слађаном у коју је био лудо заљубљен, чинећи тако само за њено добро. Професорова прича садржала је један од услова који је умјетник био спреман да испуни како би спасао сопствени модел и инспирацију. Жалосно је што се за неке доказе искрене љубави никада не сазна и још горе што се не могу доказати. Шта ли је дјевојка мислила о умјетнику који је тако хладно издао?

          Дуго након тог догађаја Лех је по сјећању сликао Слађану, наравно, колико је то било у  моћи његове сјетне и разигране маште, па се у једној галерији, на изложби, појавила слика дјевојке која је неописиво подсјећала на Слађану. Изложба је носила назив ,,Између блуда умјетностӣ“. Била је веома посјећена и медијски пропраћена. Једино слика, која се гордила усамљена и издигнута више свих на поменутој ликовној манифестацији, није била стављена на продају. Очигледно да је била непроцјењива.

          Када је професоров живот  био окончан, те приче више није било у његовој фиоци од стола. Ни данас се не зна да ли је још неко био уплетен у тај  умјетничко – осветнички пир, нити како је заиста окончан. У причи је тврђено да је дебео свитак тих цртежа похрањен у професоровом сефу скривеном иза иконе. Никада се није ни сазнало право име академског сликара, јер је Лех било само једно од његових умјетничких имена која је често мијењао. Можда би се могло доћи до Слађаниних слика са изложбе када би се сазнао прави идентитет сликара. А можда је све то само плод професорове опаке стваралачке креације.

***

         Улица ко улица, никада не може бити иста. Синоћ су на њој коначно утихнуле бучне машине које су допремљене да је прошире. Тако је настрадао један дрворед, онај десни (када се гледа од раскрснице), старији, љепше и гордије оформљен. Да су се становници улице питали, жртвовали би сигурно млађи, јер се овај први већ сродио са тротоаром, зидовима, цијелом панорамом. Толико су навикли на тај зелени додир, да су мислили да ће се зидови ослоњени на зрели дрворед срушити његовим уклањањем. Цигла је већ почела јасно да се повезује у риђу цјелину под ољуштеном фасадом. Градска општина је по скраћеној процедури донијела одлуку да се Улица спотицања претвори у градску обилазницу. Из тог разлога је и проширена, а у тој градњи је сем дрвореда страдала и једна кућа која је била истуренија ка улици од осталих у низу. Пречица се преобразила у обилазницу. Али, зар и то није живот?

          Пред том истуреном кућом паркирала се сабласна жута громада од камиона, марке ,,фап 13“ са задатком да покупи, из исељене куће, оно што се може размонтирати, малтене све сем зидова и темеља. Списак за одстријел стигао је на извршење, а потписала га је корумпирана градоначелница Марта. Без одгађања – гласио је једини услов.

          Веско и Балша су искочили из возила и почели сасвим механички и безосјећајно растављати објекат, који је до прије само пар дана носио епитет – нечији топли дом. Прозори, врата, олуци, дрвена степеништа, лупали су и преламали се као играчкице о кипу камиона чије подрхтавање није достизало до стамених точкова. Пажљиво скидани цријеп рускао се и ломио о предмете који су већ скинути са куће. Тако помијешани нијесу личили ни на шта…

-Ајде Веско, немамо читав дан, убацај то па да палимо одавде! – добацио је Балша, онако у фушерско-мајсторском маниру.

-Ево… – незаинтересовано се гласнуо Веско, пљуцнувши са стране. Жмиркао је. Сметало му је сунце, па га је псовао све вријеме.

-То је то, па гдје ћеш сад опет назад?

-Да донесем још ову таблу!

-Какву сад таблу, шта то купиш човјече, шта ти је данас?

-Ову таблу! – рече Веско, напрегнувши се како би бацио таблу на задњи дио камиона. Табла паде испред Балшиних ногу, дижући густ облак прашине,  готово до испод његовог носа.

-Шта ће ти ово? – рече Балша и поче да чита натпис са плоче, бришући шут са ње – У овој кући је живио и радио професор Роланд Д. Ковач од … до… – па онда гласно рече подижући таблу, уз стењање од напора, онако из чучња – Ма бјежи Веско болан, гдје ћу са овим, даса је тотално кул, али није ово наш посао! И баци плочу под предњи лијеви точак жутог, од рђе нагриженог камиона.

-У праву си, нећемо да имамо проблема са неким кратковидим заштитником споменика, нека пегла ону јебену Марту и браћу у флуоресцентним прслуцима, сад ће и њихов камион! Адио браћо комуналци…

Уз два звонка праска, залупише се рђава врата кипера који нестаде у сопственој прашини, као да је отишао на небо, а не улицом, притискајући гумом име ког се и сам власник за живота стидио – Роланд.

          По новом дијелу асфалта, оној проширеној црној штрафти, махнита машина остављала  је бијели траг од креча. Црна табла била је ућуткана шаром разјареног килавог точка. Њеним симетричним линијама, контраст је ћириличном писму и бронзаном четвртастом лику на прегаженој табли ушивао непомична уста.