Crnogorsko društvo nezavisnih književnika – Dva nova izdanja

 

CDNK - logo

 
 

Pred crnogorskom čitalačkom publikom odnedavno su dva nova izdanja Crnogorskog društva nezavisnih književnika (CDNK).

Drugo izdanje popularnog romana „Šamaranje“, debitanstkog djela cnogorskog pisca Stefana Boškovića, objavljeno je u koizdanju s cetinjskim OKF-om. Urednik drugog izdanja je Pavle Goranović, a izdavač Milorad Popović. Boškovićev roman je za kratko vrijeme postigao uspjeh kod domaće čitalačke publike, stoga opredjeljenje OKF-a i CDNK za objavljivanje njegovog drugog tiraža je logična stvar.

Roman „Jedno nebo nad nama“ Mihaila Ražnatovića objavljen je u izdanju CDNK. Izdanje je uredio Pavle Goranović, a izdavač je Milorad Popović.

 

Stefan Bošković

BIOGRAFIJA

Stefan Bošković je rođen 15. februara 1983. godine u Po­dgorici. Završio je srednju muzičku školu „Vasa Pavić“ u Pod­gorici. Studirao je na Muzičkoj akademiji na Cetinju. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju, u klasi prof. Stevana Koprivice 2010. godine. Objavio dramu „Doba muva“ u časopisu za književnost Ars (2010) i u antologiji „Nova crnogorska drama“ (2010). Objavio je i kratke priče: „Na samrti“ (Proletter; Idiot Balkan; 2013), „My favorite things“ (Quest, 2013), „Transparentne životinje“ (Ars, 2014). Roman „Šamaranje“ je drugonagrađeni na konkursu za „Naj­bolji neobjavljeni roman u Crnoj Gori“ za 2013. godinu. Napisao je scenario za dokumentarni film o crnogorskom sli­karu Dadu Đuriću, u režiji Milutina Darića; scenario za kratki igrani film „Umir krvi“ u režiji Senada Šahmanovića; koautor teksta za predstavu „19. decembar – dan poslije“ u režiji Ane Vujošević; autor je i brojnih scenarija za kratke studentske filmo­ve na FDU, Cetinje. Jedan je od osnivača Alternativne teatarske aktivne kompanije (ATAK).

ŠAMARANJE

“Probudio sam se prilično rano, s oštrim bolom u glavi. Ustao sam iz kreveta i upalio kompjuter. Na vratima je stajao otac, rekavši mi da je vrijeme da idemo na pecanje. Odgovorio sam mu da danas imam mnogo obaveza koje nikako ne mogu da izbjegnem. Ovo je bio prvi put da ne pođem s njim u Platije. Gledali smo se još nekoliko trenutaka i onda je zatvorio vrata za sobom.

Stefan Boskovic - SamaranjePregledao sam portale svih dnevnih novina. Nigdje nisam naišao na bilo kakvu informacju o prebijanju dva mladića. Pretpostavio sam da su bolnice i policijske stanice sinoć imale posla preko glave. Riješio sam da obradujem Nikolu koji je si­gurno bio u dubokom snu. Uzeo sam telefon i vidio na displeju njegovih deset propuštenih poziva. Odmah sam ga pozvao, ali nije bilo odgovora. Otvorio sam mejl i ugledao odgovor gos­podina Fedoseeva. Napisao je da nije potrebno da se bavim pismom čitaocima, zadajući novi termin za zaostalu erotsku priču. Odgovorio sam mu da je Otelo odveo moju veliku lju­bav i da ne očekuje zaostali tekst. Odjavio sam se.

Telefon mi je zavibrirao. Bio je Nikola. Javio sam se odmah:

– Šta se desilo? Sad sam vidio propuštene pozive.

Sa druge strane, prepoznao sam patuljčicin glas, nenadano drhtav i nesiguran.

– Nikola je u bolnici, na operacionom stolu – rekla je.

Ustao sam naglo sa stolice.

– Šta se dogodilo? – upitao sam glasno.

– Sinoć, kada je došao… malo smo pretjerali… – nije mogla dovršiti rečenicu.

– U čemu ste pretjerali?

– Izgledao je kao ludak, kada sam stigla kod njega, poslije ne­koliko poziva. Krenuli smo da se krešemo i onda je zatražio… zatražio je da gurnem dildo u njegovo dupe dok je na meni.”

 

Mihailo Ražnatović

BIOGRAFIJA

Mihailo Ražnatović (1922–2002) je završio uči­teljsku školu na Cetinju, Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je urednik u Pobjedi, Omladinskom pokretu, Mladosti i RTV Beograd. Autor je zbirki pripovjedaka: „Zadimljena brda“, „Tr­nov cvijet“, „Majka“, „Brisani prostor“, „Jutro na jezeru“, „Gnijezdo na Timoru“, „Gonjeni i goniči“; priča za dje­cu: „Vrati se u dom moj, orle“; knjiga kritika: „Strašno pleme“. U književnoj zaostavštini ostala su mu dva neo­bjavljena romana.

JEDNO NEBO NAD NAMA

Mihailo Raznatovic - Jedno nebo nad nama“Ocrta se krug na plavom nebu. Svijetao i zapaljen. Bli­stave elise zakačiše zenit. Iskajiša se paperjast svod. Nebo razniješe gvozdeni repovi. Ono zaplaka za izgubljenim visinama. „Pucaću, moram da pucam“, kliče stražar s mosta. Izletjesmo iz kuće, verući se uz brdo. Ljuti ker Gorski od­skakuta s kamena na kamen, ispred nas, po liticama. Za­urla zatim divlje, sirovo; zagluši nas. „Avioni padaju odozgo“, vičem bezumno, kao da bih htio da dozovem straćara ka mostu. Prelijeću nas uzlepršane aluminijumske ptice. Danko im maše rukama. Hvatam ga za ruke, da mu ih ne odnesu gvozdeni repovi. Odjednom, zapljuštaše pucnji.

„Skrijte se“, doziva otac ispod kuće.

„Zašto?“ odaziva se Danko.

„Zar ne vidiš da li će vas pobiti“, drhti očev glas.

„Nas! Zašto nas da pobiju?“ pita me Danko.

Zgrabih ga i prilegnuh s njim uz stijenu. Stijena uzdrhta s nama. A Gorski laje, skače, vidimo ga prema provalje­nom nebu, i reži, poguren, noseći se sa nekom koščuri­nom. Kao da mu ko stima zalogaj. Da li avioni slijeću da mu otrgnu kost? Dolje, niže nas, sa mosta, razleže se jek puške. Metak – na bombe. Fuć – ništa se nije čulo. Bombe su tresle brda. Stijena je drhtala s nama. I jecala”.