Дејан Ђорић, ликовни критичар из Београда, написао је текст у београдској ревији ПЕЧАТ о умјетничком стваралаштву познатог црногорског умјетника Слободана Боба Словинића, а повод  су  ретроспективне изложбе на Цетињу и Подгорици, као и издање монографије. Текст објављујемо интегрално.

 

Сликару, цртачу, акварелисти и ликовном критичару Слободану Бобу Словинићу у Народном музеју Црне Горе Црногорској галерији умјетности „Миодраг Дадо Ђурић“ на Цетињу до Божића је приређена ретроспективна изложба. Тим поводом је иста Галерија објавила већу монографију Љиљане Зековић и Ирине Суботић о главним токовима уметности овог истакнутог ствараоца. Изражавајући се у многим сликарско-графичким техникама ликовно се креће унутар двадесетак циклуса, па је одржавши стални квалитет у раду постао уз Уроша Тошковића и Воја Станића најзначајнији живи црногорски сликар. У Модерној галерији Подгорица шестог фебруара отворена је ретроспективна изложба (1960-2018), избор из опуса овог уметника, која траје до краја фебруара.

         Словинић је рођен 1943. године у Будви и, како сам каже, стална плима светлости, медитерански миље великог чистог простора, најбитније су утицали на његово дело. Са временом  се оно прочишћавало од мрака све јаснијом формом и садржајем али и изласком измучених створења на крепко светло. Почело је као и обично у тим шездесетим годинама, Словинић је дипломирао на Академији примењених уметности у Београду и прошао је провобитну фазу мртвих природа и пејзажа из које већина никада не изађе. У ликовном смислу његови су више од школских радова, после којих је пришао тада популарном високом модернизму лирске и асоцијативне апстракције. Сликарски је упознао скоро све видове изражавања у прошлом веку, реализам, апстракцију, елементе кубизма и експресионизма да би остао приврженик велике српске и црногорске школе фантастичног реализма, за коју је Љуба Поповић рекао да је уз јужноамеричку најјача на свету. Довољно је, међутим, упоредити бројну надмоћ становништа тог далеког континета па схватити до какве је концентрације тог типа стваралаштва дошло на малом простору Србије и Црне Горе у последња два века. Словнић је упознао у Београду кључне личности – Леонида Шејку, Мира Главуртића, Тикала и Драгана Лубарду али је његов пут према оригиналности био тежи. Дипломирао је на унутрашњој архитектури и уместо стерилних соцмодернистичких пројеката углавном досадне и посвуда исте архитектуре, окренуо се сликарству пуном сокова, слутњи и светлости. Такав вредносни обрт памти Академија примењених уметности само на примеру архитекте и професора Драгутина Таврића, значајног мајстора на трагу медиалне сликарске школе.

         На Словинића су поред друштва у уметничким кафанама „?“ и „Грчка краљица“ утицали Пеђа Милосављевић и Иван Табаковић, заштитници младих ирационалиста, али и Микеланђело, Дирер и Пикасо. Од Микеланђела је могао да преузме монументализам и драматичност у изразу а није небитно да су Леонардо да Винчи и Микеланђело прве слике урадили у духу стравичне фантастике, Леонардо јој је остао до краја веран а и Микеланђелов „Страшни суд“ може се читати у том кључу. Дирер је градио на истим основама мада Словинић од њега не баштини касноготски демонизам естетике витеза, смрти и ђавола, већ прецизну, оштру и чисту линеарност, која као да расеца форму. Каже да слика на цртачки начин те да је целокупно његово ликовно умеће само резултат дуготрајних и студиозних цртачких припрема. Од Пикаса је могао да преузме модеран израз и сведеност композиције у првом плану.

         Овај црногорски волшебник није, међутим, никакав школарац који послушно следи узоре, његове фигуре, џиновска тела-храмови и телесине-пејзажи као да су од камена, створени од њега и оптерећени њиме, купа их само девичанска светлост. Толико је ушао у анализу људског тела, у анатомију и лигаменте, да их је разложио до облика хриди, слојеви телесног постају елементи пејзажа, човек и камен су једно. Одатле га је један корак водио ка новим радовима у виду чистог пејзажа и ведуте. Од првобитних апстракција до слика Мадоне, између 1970. и 1985. године насликао је своја најбоља, синтетичка дела, химничког и епског карактера. Можда се за његове слике ни не може тврдити да су у духу естетике фантастичног већ митског, тамо где траже и налазе Петар Лубарда и Дадо Ђурић. Мит је изван анализе и поимања, измиче поједностављењу (зато се Дадо ужасавао аналитичара), он је и испод или изнад фантастичног, јер сеже до стварања света и упућује на његов крај. Црногорци нису фантасти већ митографи а са тим у вези су и јунаштво, жртвовање, трагедија и смрт. Писци у том смислу стално помињу прометејски карактер Словинићевог сликарства, мада Прометеј није на крају досегао светлост већ мрак телесних и душевних мука. Неће се разјаснити да ли су ово представе Прометеја или палих титана, као што нема једноставног објашњења ни за кључну, иконографски сложену и тематски слојевиту слику „Мучење Мадоне“ из 1981. године на којој је приказана распета и нага Мадона. Добро да је тако, да се дискурзивна моћ повлачи пред платном, све тајне се не могу и не смеју отворити, печати разбити, слика може и даље да остане велика непознаница. То је и јесте смисао те уметности који данас бледи. Није реч о томе да ли неко ствара на реалистичан или фантастичан начин, наративно или испразно (противници фигурације кажу да слику треба „очистити“ али она није ни запрљана), већ колико је дело дубоко. Словинић иде у висине и дубине где га је тешко следити, па можемо само из даљине уочити да није реч о сликарству већ о икарству.

 

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,

 
 

Kalendar

December 2018
M T W T F S S
« Nov    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31