Večernja scena
Sezona 2019.
„Kozocid“
Tekst i režija: Vida Ognjenović
Praizvedba: 15. mart, 20 sati,
Velika sala KIC-a „Budo Tomović“
Igraju:
Milivoje Mišo Obradović
Igor Đorđević
Mladen Nelević
Dejan Đonović
Dubravka Drakić
Simo Trebješanin
Pavle Ilić
Goran Slavić
Danilo Čelebić
Stevan Radusinović
Ivana Mrvaljević
Miloš Pejović
Branka Femić Šćekić
Jelena Simić
Katarina Krek
Omar Bajramspahić
Željko Caja Radunović
Maja Šarenac
Dragan Račić
Pavle Popović
Statisti: Slavka Nelević, Jelena Odalović, Zoran Rakočević, Darko Bjelobrković, Novak Tomović
Scenograf: Geroslav Zarić
Kostimografkinja: Ljiljana Dragović
Kompozitor: Zoran Erić
Dramaturškinja: Dragana Tripković
Asistent reditelja: Zoran Rakočević
Scenografkinja saradnica: Vladislava Munić Cunnington
Asistentkinja kostimografkinje: Isidora Ceković
Vida Ognjenović je za polaziše drame uzela događaj iz prošlosti nekadašnje Jugoslavije, kada je prioritet petogodišnjeg plana obnove i izgradnje nakon Drugog svjetskog rata bila industrijalizacija zemlje. Stručnjaci su tada procijenili da bi u planinskim krajevima zemlje (Crna Gora, Hrvatska, Bosna) trebalo razvijati drvnu industriju. Da bi se za to stvorili uslovi, morale su se istrijebiti koze jer, prema njihovim proračunima, nanose veliku štetu obnavljanju šuma.U siromašnim seoskim domaćinstvima gdje su koze bile važan izvor prihoda, to je odjeknulo kao kazneni pohod i nastala je velika pometnja… Osnovna ideja teksta „Kozocid“ je da pokaže da svaka ideologija koja se odvoji od čovjeka i postane sama sebi i sredstvo i cilj, propada upravo na humanoj razini čiju kreativnost nastoji da ukroti.
Odlomak iz drame:
„Samo momenat da objasnim koliko taj razlog ne drži vodu… Ljudi, naučno je dokazano da su koze pripitomljene pre deset hiljada godina. Nađeni su kozji kosturi pored naselja. Pa da su činile toliku štetu za tih deset milenijuma zar bi planeta to izdržala. Pa zemlja bi već odavno bila oglodana pustinja, preživele bi jedine dve životinjske vrste: kitovi i beli medvedi. Oni bi vodili teške ratove oko sitne ribe za hranu. A, je li takva situacija danas, pitam vas! Je li? Evo, čujete li, Predsedniče, ljudi se slažu… Pa kome je onda pala na um ta opasna glupost da sad uništava koze da bi od njih odbranio šumu? Koza da uništi šumu, ma nemojte me zasmejavati. Ona se hrani lišćem šibljika i grmlja, to je tačno, ali to je šumski korov. A je li ikad iko video da se koza popela na granati hrast i oborila ga? Nije, naravno! Tako je. Čujete li, Predsedniče, šta kažu ljudi. Taj što obara hrast zove se čovek. Trebaju mu debla za građu, za ogrev, za papir, za daske za nameštaj, a šta može koza. Čupne listić-dva i njoj dovoljno, a hrast ni ne oseti… Je li ovako ljudi ?”
