JU Centar za kulturu Tivat – Program za utorak, 27.03.2018.godine

 

 

Utorak, 27.03.2018.

SVJETSKI DAN POZORIŠTA

Srpsko narodno pozoriste Novi Sad i Beoart 2015 Beograd

Pozorišna predstava ANIKA I NJENA VREMENA

Upravna zgrada Porto Montenegra u 20:00 h

(ex Dom vojske)

Inspirisano pripovetkama Ive Andrića

Rediteljka: Ana Đorđević

Scenograf: Boris Maksimović

Kostimografkinja: Marina Sremac

Kompozitor: Dragan Maksimović

Scenski govor: Dijana Marojević

 

Uloge:

Anika
Milica Trifunović

Melentije
Nenad Pećinar

Anđa
Biljana Keskenović

Jakša
Dušan Matejić  / Dušan Vukašinović

Lale
Milovan Filipović

Saveta
Jovana Mišković

Jelica
Milica Grujičić

O PREDSTAVI:

Analiza pripovetke Anikina vremena počinje od savršenog stila, koji gotovo da ima ritam klasične harmonije, ravnomerno sprovedene. Priču kazuje objektivni pripovedač, distanciran od događaja, tonom usmenog pripovedača, dosežući do mitskih okvira priče.

Stanko Korać

 

Pakao je i u unutrašnjoj stvarnosti Anike, samo je u dubinama, jer Anika ćuti o svome intimnom životu. Ni oni koji su joj najbliži ne poznaju je. Znaju samo za njenu magičnu lepotu i za njen izazovni prkos, njene eksplozivne, neobične ćudi. Ni pripovedač ne otkriva tajnu njene magije i vlasti nad ljudima. Pripoveda o njenoj lepoti poput legende kao o čudu koje se dogodilo.

Velibor Gligorić

 

Andrić teži mitskom – sudbinskom, dalekom, večnom… Ako se lepota ne dodirne, otvara se put ka nasilju, ubijanju, ludilu, samoubistvu. Nije dovoljan samo dodir lepote, jer iz tog dodira bi trebalo da nastane vedrina duše, radost, bezbrižnost, da potre egoizam ne vodeći pri tom u autodestrukciju, da donese sreću bez samozaborava ili nadmenosti moći.

Lepota treba da izaziva ljubav, da se njome zaštiti, da se njome ispunjava i da sama bude njome ispunjena. U trenutku kada se događa suprotno, umesto ljubavi – sve i svakad bude preliveno mržnjom. To je dokaz posrnulosti sveta.

 

Osvojene nagrade:

– Nagrada Zadužbine „Predrag Peđa Tomanović“ Milici Grujičić za ulogu Jelice, 2017. (nagrada dodeljena 26. januara 2018),

najbolja je predstava po mišljenju publike na 13. pozorišnom festivalu, koji je pod nazivom „U potrazi za smislom“ održan u Aranđelovcu od 3. do 7. novembra 2017.

 

Anika i njena vremena na sceni Srpskog narodnog pozorišta

Ana Đorđević je rediteljka koja za svoje predstave retko uzima „gotov“ dramski predložak. Ona ga stvara, isto onoliko koliko ga koristi, što jeste blisko savremenoj pozoršnoj estetici. Ana Đorđević je poznata i kao studiozna u svom radu. U njenim predstavama isijavaju analize, povezivanja i jedna nova čitanja, kako se to u pozorištu kaže. Tako je i sa „Anikinim vremenima“ Ive Andrića, odnosno predstavom Anika i njena vremena (koprodukcija SNP-a i BEO ART-a), u kojoj se prepoznaju motivi poznate Andrićeve pripovetke, njegove čitave proze, uz niz iskonstruisanih situcija, odnosa i dijaloga, dramaturški postavljenih u okvir onog dela priče kada Jakša, sin dobrunskog prote Melentija, umesto da se preda crkvi i nasledi porodični „zanat“, predaje sebe Aniki i „otvorenoj kući“, višegradskom bordelu, oslobođenom svakodnevne rutine.

Od prvog trenutka, situacija je postavljena tako da, iako potisnute u kuće, bez velikog izgleda na društveni uticaj i javni život, žene oblikuju stvarnost u kojoj žive muškarci. Sa jedne strane je Anika (Milica Trifunović), kojoj niko ne zna zašto se okrenula protiv kasabe, potpomognuta nevaljalicama, kako ih Andrić u duhu narodnog jezika naziva, u ovom slučaju jednom, a ne dve, Savetom (Jovana Mišković). Sa druge stoji Anđa (Biljana Keskenović), protinica, takođe udružena sa jednom devojkom, Jelicom (Milica Grujičić). Anđa koja u originalu, zapravo, nije Jakšina, nego Anikina majka. Otvoreni i dvostruki obrt – Ana Đorđević nedvosmisleno jasno daje do znanja da su žene te koje vode „politiku“, kao i to da su Anđa i Anika glavne suparnice, otvara savremeni pogled na svet, jačanje osećaja da su žene i te kako bitan društveni faktor, ravnopravan ako ne i jači pol od muškaraca, pozvanih za sve i svašta, a otvara i pitanje odnosa tih istih žena, unutar porodice, gde majka tradicionalno sputava kćerku da bude samostalna i nezavisna, kao što pomaže ocu (muškarcu) da sina izvede na pravi put – put moći (Jakšu, kojeg igra Dušan Matejić). U drugom planu, predstava na tragu katkad suptilnog, katkad otvoreno kritičkog jezika Ive Andrića, otvara pitanja zaostalosti sredina koje svoju (ne)sreću grade na, takođe, tradicionalnim, zatucanim odnosima prepunim potlačivanja, sujeverja, licemerja… […] Od upečatljivijih uloga, pored ženskih, već navedenih, Nenad Pećinar je kao prota Melentije uspeo da iskoči, tačnije uskoči, upadne u grotlo muškaraca izbezumljenih novim, neistraženim i neosvojenim smislom postojanja, dok je Milovan Filipović kao već izbezumljeni Lale (Anikin brat kojeg Andrić crta invaliditetom) poentirao na „vezi sa đavolom“, implicitnom odnosu sa svojom sestrom, ali i kasabom, u kojoj nije prihvaćen, kao u pripovetci, nego izbačen, u kuću bluda. […]

Odlomak iz: Igor Burić, „Dnevnik“, 24. oktobra 2017.