Redakcija Montenegrine se zahvaljuje gospodinu Milenku Ratkoviću, koji je omogućio da knjigu “Lovačke zgode”, integralno objavimo na našem portalu. Radi se o interesantnim pričama o lovu i oko lova za koji autor kaže: “Lov je bio moja omiljena zabava. Lovio sam puškom koju sam lično napravio od cijevi automobilskog volana. Njome sam ulovio nekoliko manjih ptica. Veću divljač nikada nijesam ulovio, iako sam više puta na nju pucao. To me nije ni najmanje sjekiralo, jedino sam se po malo stidio pred lovačkim psima, koji su, tražeći divljač, bez predaha jurili po šumama i maslinjacima.”

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje knjige “Lovačke zgode” sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

Milenko Ratković – Lovačke zgode

Milenko Ratković je rođen 16. oktobra 1931. u Starom Baru. Srednju ekonomsku školu učio je u Beogradu i Titogradu, a školu za nastavnike ekonomske struke u Sarajevu. Ipak, nije radio u školama, već se posvetio žurnalistici. Prve godine izlaženja lista „Titov pionir“ (1950) bio je njegov urednik. Radio je u „Pobjedi“ i „Omladinskom pokretu“, a najduže je uređivao emisije za djecu Radija Crne Gore.

Njegova pjesma „More“ nagrađena je prvom nagradom na jugoslovenskom konkursu časopisa „Pioniri“ 1946. godine. U savremenu jugoslovensku literaturu ulazi pripovijetkom „Promjena“, nagrađenom na prvom književnom konkursu u Crnoj Gori 1949. godine. Njegova „Dioba Šunjine družine“ (1951) prva je knjiga za djecu u Crnoj Gori, pa se smatra rodonačelnikom crnogorske književnosti za djecu.

Sedamdesetih godina 20. vijeka bio je najčešće objavljivani jugoslovenski pisac – samo u „Politici“ 305 priča. Knjiga „Srna“ uvrštena je u lektiru za studente pedagoške akademije u Crnoj Gori i Srbiji, izbor priča „Igralište u parku“ u lektiri za osnovne škole u Crnoj Gori, a knjiga „Čamac za žabe“ je lektira za osnovne škole u Srbiji. Više od 90 priča objavljeno je u čitankama nekoliko država. Antologijska priča „Pisak lokomotive“ objavljena je u 17 čitanki.

Poslije penzionisanja, vratio se u svoj zavičaj, gdje u tišini dopisuje svoje obimno i značajno djelo.

Rijetko je koji pisac prirastao zavičaju kao Milenko Ratković. Njegovo obimno djelo najviše je vezano za milje barske sredine. Taj lokalitet je upečatljivo slikan, jednako u prozi za djecu i štivu drugih stvaralačkih vidova. Pišući predano o djetinjstvu i istoriji zavičaja, čiji je dio i sam postao, stekao je renome najomiljenijeg zavičajnog pisca.

 

У малој кући окруженој цвијећем живјели су стари Лука и његова жена Дана. Унутрашњост куће ових благородних стараца личила је на природњачки музеј. По зидовима, поду и полицама биле су поређане препариране разне птице и животиње. Нијесу то били Лукини ловачки трофеји. Јер, он није волио лов, а препарирао је дивљач коју су му доносили ловци. Радио је то врло умјешно. Давно убијени зечеви, куне, срне, вукови, орлови, сове и друге птице и животиње изгледали су као живи.
Дође једном код њега ловац Мркоје и довикне из
дворишта:
– О, Лука, јеси ли код куће?
С кућног прага одазва се Дана:
– Ти си Мркоје? Добро нам дошао! Хајде у кућу. Лука ће брзо доћи.
– Нећу да се задржавам – рече ловац спуштајући на земљу врећу у којој се нешто копрцало.
– Донио сам нешто Луки… Да ми препарира.
Дана се примаче и завири у врећу. Кад тамо – уплашене очице, уздигнуте уши, шиљата њушкица, дуге
танке ноге и мајушно тијело.
– Гле, живо лане! – усхићено узвикну Дана. Али кад се сјети каква судбина чека то безазлено створење, намршти се и рече:
– Мој Лука неће хтјети да га убије.
 
– Неће да гријеши душу, а? – подсмијехну се ловац.
– Не због гријеха, него жао му. Никад ни кокошку није заклао.
– Ја нијесам заклао то лане да му не бих оштетио кожу – рече Мркоје. – Но, то може да учини и месар Саво.
Ево ти лане, а ја одох. Доћи ћу за мјесец дана. У здравље!
Мркоје се удаљи крупним горштачким корацима.
Кад Лука стиже кући, жена му исприча ко је долазио и шта је донио.
– Како си могла узети лане?! – повика на њу Лука.
–Е, па хајде, закољи га ти!
– Не бих то учинила ни за живу главу!
– Нећу ни ја!
И тако је лане остало да живи у њиховој кући. У почетку се плашљиво скривало у углу и под креветом.
Послије неколико дана почело се све слободније кретати по соби. Дана га је хранила и пазила као дијете. Понекад се лане врзмало око једног препарираног ланета, које је било исте величине као и оно. Трљало се уз њега и гуркало га челом, као да га позива у игру.
Лане се одомаћило и више није било бојазни да ће побјећи. Дана га је често изводила у шетњу по башти.
Ближио се дан када је требало да дође Мркоје. То је бринуло и Луку и Дану. Обоје су завољели лане и нијесу ни помишљали да га убију ради препарирања. А шта да кажу Мркоју?
– Знаш шта ћемо? Даћемо му оно давно препарирано лане. – досјети се Дана.
– Добро си се тога сјетила! – обрадова се Лука.
– ја ћу оно препарирано лане још мало дотјерати, па Мркоје неће примијетити замјену!
Једног дана из дворишта се опет зачу Мркојев громки глас. Дана и Лука се узнемирише. Ухватише лане
и сакрише га у другу собу. Мркоју дадоше оно препарирано лане.
– Лијепо си га препарирао. – задовољно рече Мркоје. – Колико да платим?
Лука с олакшањем одахну и великодушно рече:
– За тебе ништа. Зар нијесмо стари пријатељи?
– Е, па хвала ти. Нећу ни ја теби остати дужан. Кад нешто уловим, донијећу ти на поклон.
Мркоје оде задовољан, а Дана и Лука остадоше још задовољнији.
Лане је порасло и постало велика срна. Пролазници су често застајкивали поред Лукине куће и посматрали питому срну која је пасла траву по ливадама.

 

OVU, KAO I OSTALE ZANIMLJIVE PRIČE, MOŽETE PROČITATI
AKO KLIKNETE NA NASLOVNU STRANU KNJIGE

 

 

 

Tagovi: , , , ,

 
 

Kalendar

May 2018
M T W T F S S
« Apr    
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031