Milivoje V. Veselinović

Bruh, bruh, e pa šta

 

Kao redovni saradnik portala Montenegrina.net, ostvario sam jako puno kontakata s drugim saradnicima i uredništvom. Po pravilu, kontakti su inspirisani problematikom objavljivanja određenih sadržaja, na tom meni jako omiljenom sajtu. Naravno, nekad se desi i nešto mimo pravila, a to najčešće bude neko zanimljivo putovanje ili detalj lične prirode nekog od saradnika koji želi to da podijeli s drugim saradnicima.

Prilikom jednog takvog kontakta, poznati pisac eseja, kratkih priča, scenarija, moj dugogodišnji “internet” drugar Vlatko, saopštio mi je da mora malo prikočiti s pisanjem jer treba da operiše bruh. Nedavno sam pregrmio tu operaciju, pa sam bio u prilici da mu prenesem svježa iskustva.

Prije tih detalja, došlo je do prepiske i razmjene stavova o mogućim uzrocima nastanka bruha. Ono što je izazivalo nedoumicu je uvriježeno mišljenje da bruh nastaje od težeg fizičkog rada, naprezanja i sl. Ni Vlatku, ni meni, posao ne obuhvata nikakvu fizičku aktivnost. Bavimo se umnim radom. Upravo ta činjenica, učinila je razmatranje zanimljivijim, jer nam profesija nije išla u prilog kao nešto  što bi mogli navesti kao mogući uzrok. Tu varijantu smo odmah odbacili. Zaključak je bio sasvim jednostavan i logičan, ako bi umni rad bio uzrok, sigurno je da se bruh ne bi javljao tamo đe se najčešće javlja. Koliko znamo, još nikome na glavi nije iskočila kila. Složili smo se da će prije biti da smo rođeni tako sa oslabljenim trbušnim zidom, ili kako bi narod rekao, da nas je Bog stvorio malo falične. Nijesmo se zbog toga mnogo uzrujavali, znajući kako On zna pojedine da sredi. Bili smo presrećni što nam je trbuh bio to mjesto đe smo malo zakinuti.

Bilo je i drugih, koje je zanimao uzrok. Živo su se interesovali mnogi prijatelji i poznanici. Nijedan susret, nijedan kontakt nije mogao proći bez pitanja: „A kako ga zaradi srećovane?“.  Teško je bilo dati bilo kakav valjan odgovor, upravo zbog onog mišljenja da nastaje zbog teškog rada. Dodatna okolnost koja je komplikovala cijelu stvar je, što je većina mislila da nikad ništa teže od kompjuterskog miša nijesam podigao.  Priśetih se ovoga i učinje mi se da bi to možda bio neki dobar odgovor za znatiželjne.  Na gore postavljeno pitanje grupe poznanika odgovorih: „Ne znam, možda mi je to sve od Montenegrine.“ Oni koji znaju o čemu se radi obično su konstatovali da mi nije ni čudo koliko sam angažovan kao saradnik. Ostali koji nemaju pojma na što se moj odgovor odnosio, pitali su me da li je bila mlada. Pomislih u sebi, e kad bi ovo bio uzrok, ne bih žalio da operišem bruh i na drugu stranu. Ma kakav bruh, dao bih i slijepo crijevo pride.

 

 

Nešto da kažem i oko donošenja odluke. Obično se dešava da se u ovakvim situacijama ljudi dvoume, odgađaju nešto što se mora uraditi i na taj način dodatno iskomplikuju situaciju. Ono što me oduševilo kod Vlatka je njegova čvrsta riješenost da stavi tačku, ili bolje reći skalpel na bruh. Nije podlegao bilo kakvim pritiscima i neosnovanim pričama da li to treba odmah uraditi ili ne. Ovakva dvoumljenja se često javljaju kod osoba koje prvi put nešto operišu. To je ona neizvjesnost i mogući strah od nepoznatog. Ko je to već sve iskusio, obično se ne dvoumi, no odmah završava što treba završiti. U tom pogledu imao sam debelo iskustvo i moju odluku nije moglo ništa poremetiti. Nijesam dozvoljavao da me komentari i priče sa strane demotivišu i naćeraju na odustajanje od svoje namjere. Dobro se śećam kako je to bilo, kad sam operisao uši. Većina me ubjeđivala da je bolje da manje čujem ili da neke stvari uopšte ne čujem, ali ja sam bio odlučan u svom naumu i vrlo uspješno sam ih servisirao. Identična priča je bila i kad sam operisao oči. Iz godine u godinu, iz dana u dan sve mi je bio lošiji kvalitet onoga što sam vidio, pa sam bez dvoumljenja donio odluku da i to popravim. Naravno, opet sam slušao one priče da je bolje da manje vidim, ili mnogo je bolje da nešto čak i ne vidim, ali ja sam ostao pri svom stavu da se slika mora promijeniti. Vremenom, nešto je počelo da škripi i s plućima. Odmah sam reagovao i već godinama idem na preglede i pored vrlo čestih komentara da sad eto znaju i kako dišem. Nijesam tome pridavao neki značaj, neka pričaju što oće. To je postalo sastavni dio naše svakodnevice da svako zna što se dešava u tuđem dvorištu. Imao bih i ja njih o čemu pitati, bili su i oni na razne preglede i konsultacije, mnogi od njih su imali određene intervencije, išli su na ispiranje ušiju, mozga i ko zna čega sve ne, pa nijesam našao za shodno da ih nešto zapitkujem ili da im dajem savjete. Svako nek odluči svojom glavom što mu je činiti. Činjenica je, ima dosta i onih koji se boje da ne opterete mozak, pa su izabrali sigurniju varijantu da neko drugi misli umjesto njih. Čovječiji mozak se koristi u prośeku 5-10%, ali mnogi smatraju da je i to previše pa najčešće kažu a što bi ja „razbijao“ glavu oko nekih problema, kad to može neko drugi uraditi. Ovako zrelo ne može razmišljati neko ko stalno koristi svoj mozak, ko se opterećuje i kako se kaže mozga za svaku „sitnicu“. To je privilegija onih sa dobro ispranim mozgom, kojima je mozak odmoran, vrlo malo korišćen, što bi prodavci automobila rekli – “vrlo malo je prešao”. 

Kad sam se pripremao za operaciju bruha, situacija je bila u najmanju ruku čudna. Skoro svi koji su znali za operaciju, imali su isto mišljenje – “obavezno to treba što prije operisat”. Dvije stvari su me ođe totalno zbunile. Prvo, otkud sad to približavanje stavova, bolje reći podudarnost, kad je to kod nas prosto nemoguće. Drugo, odakle toliko ljudi zna za moju operaciju, kad nijesam vijest stavljao na Instagram ili Facebook, a skoro nikome nijesam ni pričao. Počeo sam da razmišljam i relativno brzo došao do zaključka. Jedinstvena je ocjena bila da rupu treba što prije sanirati, jer koliko god bila mala i naizgled bezazlena, u nekom vremenu može napraviti nesagledive negativne posljedice po kompletan sistem. Generalno je tako i to je u neku ruku opravdanje za podudarnost stavova. Ipak, treba naglasiti, da i za ovakav stav treba imati određenu rezervu. Svjedoci smo da ima primjera da neki sistem funkcioniše i održava se i sa više većih rupa. Ono što je posebno zagolicalo moju maštu je broj onih koji su znali da treba da se operišem. Pomenuo sam prije Instagram i Facebook. Nije da nijesam i o tome razmišljao da vijest stavim na različite društvene mreže, informišem se o operaciji, razmijenim iskustva. Valjda je to jedna od primjena društvenih mreža. Nijesam bio daleko i od toga da pokrenem određenu vrstu takmičenja. Svako fotografiše svoju kilu i takmičenje može da počne. Biti prvi, bilo u čemu velika je stvar. To je i način da neku manu pretvorite u nešto pozitivno. Nema toga kome ne bi prijalo da ga tapšu po ramenu i govore: „Bravo, vi ste za ovu godinu Mister Kilonja, Mister Kilaš, Mister Kilašin“ ili nekako tako. Razmišljao sam i o stručnom izrazu recimo Mister hernija, ali mi se to nekako nije dopalo. Vremenom, kad takmičenje zaživi mogle bi se razviti posebne discipline kao što su Preponaši – sa preponskim kilama, Pupčari, Centralisti, Femoralisti… Uzimajući u obzir da je bruh veoma česta pojava, takmičara bi bilo na pretek, pa bi ova disciplina vjerovatno vrlo brzo postala olimpijska. Ideja ima zaista na pretek, no da se vratim na onaj dio priče koji se odnosi na moje razmišljanje odakle su ljudi saznali za moju operaciju. Znači, društvene mreže su isključene. E, ali postoji mnogo bolji vid druženja, đe prisutni u neposrednom kontaktu razmjenjuju svoja iskustva o različitim bolestima. Dobijate informaciju iz prve ruke, možete da tražite dodatne informacije na sljedećem sastanku i tako redom. Da, da, Dom zdravlja, kako se nijesam odmah śetio. Operaciji prethodi vađenje niza uputa, odlazak kod specijalista, vađenje nalaza itd. Znači, nekoliko dana po nekoliko sati. Čekaonica puna, širok izbor raznih bolesti o kojima možete da slušate. To vam dođe kao one radionice što gledamo na televiziji, đe učesnici iznose svoje probleme, ostali slušaju, povremeno se uključuju, komentarišu. Poslije iznošenja svog problema i kad saslušate ostale, bude vam nekako lakše, ośećate neko rasterećenje. Odmah vam je bolje, nijeste sami, silna bolesna masa je oko vas. Vjerovatno da sam na ovim višesatnim radionicama ispričao zbog čega sam tu, a onda vijest ode od radionice do radionice i eto kako se sazna.

Ne mogu vam tačno kazati koliko sam vremena proveo dok sam izvadio sve što mi je potrebno za operaciju. Na kraju je ispalo da je operacija mačji kašalj prema vađenju potrebne dokumentacije. Više sam proveo u Domu zdravlja, nego u bolnici nakon operacije. Ne bih volio da me neko pogrešno shvati, da je ova moja priča o boravku u Domu zdravlja kritika zdravstvu. Posebno ne iz razloga što me pojedini ubijediše da to nije uvijek tako, no se eto desi jedino kad ja dođem, a i radionice su, zna se, veoma edukativne i pozitivno utiču na prevladavanje trenutnih slabosti. Ima tu i drugih pozitivnih strana, čovjek se uči disciplini, strpljenju, toleranciji… Kao potvrda toga ispričaću još jedan detalj, mada bi više bilo vrijeme da počnem i sa operacijom. Rano zorom predali smo knjižice, a nekoliko sati nakon toga dolazi specijalista. U zakazani termin svi smo bili u čekaonici. Kako ko dolazi interesuje se da li je stigao doktor. Svi redom dobijamo negativan odgovor. Strpljivo i disciplinovano čekamo dolazak. Nakon popriličnog kašnjenja, doktor se pojavi i mi mu u tren oprostismo kašnjenje, samo nek je zdravo i nek je došao. Ohrabrilo me to što niko nije pokušao da uđe preko reda, pa je bilo izvjesno da ću vjerovatno stići na posao nakon pregleda. Prođe prilično vremena, a nikako da počne prozivanje. Nakon nekog vremena, iz ordinacije izađe jedan pacijent, pa za njim drugi, treći i tako redom ko zna koliko. Zgledasmo se i bez izgovorene riječi shvatismo da smo pogriješili, vjerovatno je neđe drugo ulaz, a ođe je predviđeno samo da se izlazi iz ordinacije. Taman bijasmo ustali da tražimo ulaz, kad se pojavi sestra i poče da proziva. Zaboravismo na drugi ulaz, kašnjenje doktora, a i na ove nesretnike koji su sigurno puno propatili kad ih se toliko naguralo u taj mali prostor ordinacije. Svi su nekako izlazili ispijeni kao da ih je neko tamo davio, valjda od pomanjkanja kiseonika. Interesantno da im se na obrazu nije mogla primijetiti nikakva promjena. Najbolje je izgledala sestra, valjda naviknuta na ovakve situacije.

Kad izvadite sve papire onda ste završili veći dio posla, ostaje vam još samo operacija. Pozovete bolnicu, dogovorite termin i to je to. Tako sam i ja uradio i u dogovoru sa hirurgom pojavio se u bolnicu u cik zore. Bilo je to u vrijeme one strašne smrzlotine, kad kako kažu, miš i mačka spavaju zajedno. Toliko je bilo hladno da sam po malo počeo da vjerujem u one priče o raznim pojavama na ekstremno niskim temperaturama. Znate ono – ujutro se ljudi pozdravljaju ali se ništa ne čuje, jer se ono „dobro jutro“ u trenutku smrzne. Oko podne, kad malo popušti, sa svih strana se čuje dobro jutro, dobro jutro… Nenaviknut na niske temperature, obukao sam ko zna koliko slojeva odjeće. Prvi put sam tada ispod farmerica obukao donje dugačke gaće, svitice ili mudante kako li se već zovu. Bio je to pun pogodak, zimu nijesam ośetio. Toliko robe zna da napravi i problem. Ukoliko imate neku od fizioloških potreba, morate na vrijeme da reagujete, inače „ode voz“. 

U bolnici je bilo veoma prijatno i pored toga što je vani bilo oko -200C. Ljubazno su me primili i uskoro sam dobio svoj krevet. Došao je doktor i saopštio mi da će me ubrzo operisati, čim bude slobodna operaciona sala. Obradovao sam se ovoj informaciji. Izgleda da ođe ide sve brzo i neće biti vremena za neke nove radionice. Slijedilo je upoznavanje sa cimerima iz sobe. Jedan od njih prethodni dan je operisao bruh, pa mi ukratko prenese svoj doživljaj. Saopštio je otprilike ovako: „Svi pričaju da je operacija bruha laka. To uopšte nije tačno“.  Njegove riječi potvrdi drugi cimer: „Ma kakvi, baš se od juče muka namučio“. Bio je ovo divan uvod i priprema za operaciju. Što je tu je, uletio sam u mašinu i nema više povlačenja. Presvukao sam se i obukao novu pidžamu na tufnice. Svaki put kad nešto operišem kupim novu pidžamu, tako da imam pozamašnu kolekciju. Da, i nove papuče. Ugnijezdio sam se u krevet i otvorio da čitam Studije o Crnoj Gori. Ne, nijesu to bile nikakve nove domaće ili strane studije o Crnoj Gori, već knjiga dobrog Rovinskog. Pa ođe sam da se oporavim, a ne da naudim sebi. Taman sam dobro uvatio zalet, pročitao uvod i krenuo na prvo poglavlje, kad se pojavi sestra s bijelim bade mantilom, od kvalitetnog frotira. Ovakav sam gledao jedino na televiziji, ono kad u hotelu Splendid idu na bazen, ili poslije svadbe kad idu u one Wellness & SPA centre, što god to bilo. Dobio sam upustvo da se moram oslobodit svih rekvizita, mogu samo gaćice da ostanu. Laknu mi, pa i ne treba mi ništa više, samo da mi gaćice ostave. Pođosmo niz hodnik ka operacionoj sali. Ispred prijemnog pulta čekalo je nekoliko ljudi. Očigledno da im je bilo jasno što znači bijeli mantil, pa me ispratiše sažaljivim pogledom. Ko zna što su mislili da mi je. Nije mi prijao taj pogled koliko god bio ljudski i topao. Jedva se uzdržah da ne viknem što vi je ljudi, ja operišem bruh. Hodnik mi je bio poznat još od operacija jednog, pa drugog uva. Sestra mi napomenu da će ova intervencija biti u drugoj operacionoj sali.

Ova, kao i sve ostale operacione sale. Poznat enterijer. Na sredini operacioni sto i iznad njega karakteristično osvjetljenje kao satelitska antena. Tu su i dodatne naprave za infuziju, mjerni uređaji, posude sa instrumentima. U sali me prihvatila druga sestra. Reče da skinem bade mantil, ležem na sto i skinem gaće. Eto i to malo privatnosti oće da mi oduzmu. Munjevito razmišljam, što sad junače? Muka skinut, a ne možeš ih ostavit. Da sam mlađi vjerovatno bi to lakše išlo, ali u mojim godinama baš mi je bilo neprijatno da budem gologuz. Sestra nije dozvolila bilo kakvo dvoumljenje i otezanje. Samo što sam dodirnuo sto, ostah bez gaća. Priprema je trajala nekih deset do petnaest minuta. U sali je bilo njih dvoje, a povremeno se pojavljivao još po neko. Cijelo vrijeme, ja na izvolte. Mislio sam, svi će da gledaju u mene, kad ono svi za svojim poslom, niko i ne pogleda. Pažljivo sam posmatrao situaciju. Koliko sam u startu mislio da će mi biti neprijatno od njihovih pogleda, sad me odjednom zabrinulo što ne gledaju. Što je razlog? Da nije od te neprijatnosti došlo do kakvih promjena, pa nemaju što ni gledat. Za trenutak mi je prošlo kroz glavu što bih ja uradio, da sam na njihovom mjestu. Da je tu na stolu neka đevojka. Pogledao bih, pa makar mi oko izbili. Osoblje je pripremalo instrumente, što se moglo zaključiti po karakterističnom zvuku rostfraja. Taman kad sam htio da podignem glavu i osmotrim situaciju, postaviše zeleno platno kao neki paravan koji je u potpunosti onemogućio dalji pogled na ostatak mene, ali i na veći dio sale. Bilo mi je jasno da moram sačekati kraj operacije, pa tek onda da konstatujem stanje. Izmjerili su mi pritisak, pogledali na ostale instrumente i konstatovali da sam sasvim pogodan za skalpel. Stigao je i doktor i operacija je mogla da počne.   

Doktor me ljubazno upitao da li je sve u redu. Objasnio mi je da će operaciju izvoditi pod lokalnom anestezijom. Kazao mi je i kakve simptome ću ośetiti prilikom njenog davanja. Anestezija brzo djeluje, tako da nijesam ni registrovao kad je počela operacija. Tokom operacije, povremeno je neko ulazio u salu i doktoru saopštavao podatke o broju pacijenata koje treba operisati narednih dana, kao i o problemima njihovog smještaja. Sve je ukazivalo na to, da ih u periodu koji slijedi očekuje naporan i iscrpljujući rad. Operacija je išla svojim tokom, praktično bezbolno. Ne prekidajući rad, doktor me često pitao kako se ośećam. Nakon nekog vremena, ponovo se pojavila ista osoba koja je ranije donosila informacije o broju pacijenata. Nijesam mogao ništa da vidim od postavljenog paravana, ali sam po glasu zaključio da se radi o istoj osobi. Vratio se da saopšti informaciju koju je prije zaboravio. Kazao je da se javio bivši kolega anesteziolog, koji se zaposlio u nekoj evropskoj zemlji, nijesam baš siguran u kojoj je rekao. U njegovo ime, uručio je pozdrave i onako uzgred rekao da mu je plata 14000 eura. Silno sam se prepao od ove informacije. Znajući kolika je plata u našem zdravstvu, bojao  sam se da doktoru ne zadrhti ruka od ove cifre. Jadan ja ako mu je skalpel još u ruci. Na svu sreću, doktor je pravi profesionalac, pa sam izbjegao neku nepredviđenu havariju. Koliko me ova informacija u prvi mah prepala, toliko mi je pomogla da ne mislim na ostatak operacije. Počeo sam da razmišljam o ovoj cifri. Prvo sam mislio da je to plata za godinu dana, uzimajući u obzir da za taj iznos ja, kao i većina drugih s visokom spremom u Crnoj Gori moramo raditi nekoliko godina. Da bi izbjegao bilo kakvu nejasnoću, čovjek napomenu da je ovo iznos njegove prve plate. Razmišljao sam što bi se desilo, kad bi jedan mjesec doktori u Crnoj Gori nenajavljeno dobili ovoliku platu. Pretpostavljam da bi većina pomislila da su višak, pa im dali otpremninu. Ostali, suočeni s ovolikom količinom para, vjerovatno ne bi ni treći dan dolazili na posao. Sve bi to negativno uticalo na struku, pacijente i naravno ugled profesije. Očigledno da je tačna ona narodna poslovica, da novac kvari ljude. Zakonodavac je toga svjestan. Da bi spriječio gore navedene negativne pojave ograničio je plate zdravstvenim radnicima na znatno nižem nivou. Tu nema ništa sporno, samo  još radnici treba da shvate da su male plate za njihovo dobro. Ma na kraju ne moraju ni mozgati oko tih stvari, ima ko će o tome razmišljati. Što budu manje razmišljali o ovim stvarima, više mogu da se usredsrede na posao. Možda bih došao do još nekog logičkog zaključka o pozitivnim stranama male plate, da me doktor ne prekide u razmišljanju. Saopštio je da je operaciju priveo kraju. Postavio sam par pitanja potkovan znanjem s interneta. Pripremajući se za operaciju po nešto sam čitao. Nema, Google je zakon. Da sam bio malo uporniji u korišćenju interneta, možda sam mogao sam sebe operisat i izbjeći one neprijatnosti s gaćama. Doktor mi je objasnio o čemu se radi i rekao da će sve biti u redu. Dobro je da se ovo privelo kraju. Koliko mi je dosadilo ležanje na leđima, toliko mi je bilo do one konstatacije stanja s početka operacije. Maknuli su paravan, pa prokvirih, i na svu sreću vidim da je stanje normalno. Već sam śedio na stolu i uz nadzor sestre koja me ispitivala da li mi se vrti i da li imam zujanje u ušima, obukoh onaj bijeli bade mantil. Stao sam na noge i krenusmo hodnikom ka sobi. Sestra mi je govorila da normalno hodam, jer kako ona reče, koga ovaj doktor operiše, taj ide iz sale kao što je u nju i došao. Nije bilo razloga da sumnjam. Uostalom, nijesam slučajno baš kod ovog doktora došao na operaciju. Osim toga, vjerujem da tu ima uticaja i još uvijek prisutno dejstvo anestezije. Mislim i da su dobar dio mene otesali, a imali su odakle, i dalje bih hodao dok anestezija ne popušti. Vratili smo se u sobu, obukao sam pidžamu na tufnice, a bade mantil ko prelazni pehar otišao je u ruke drugom pacijentu.

Soba ti je u odnosu na operacionu salu kao da si došao kući. Možeš zatražiti pomoć od cimera, sestra često dolazi, a tu je i pośeta najbližih. Osoblje je korektno i ne pravi problem kad se neko operiše da ga obiđe rodbina. To uvijek bude tako, izuzev kad se desi da se operiše neki namćor, čija je porodica jedva čekala da ode u bolnicu da malo odmore. Odmah nakon operacije uslijedile su pośete. Kako se ośećam, bih li što jeo, trebali mi što – bila su uobičajena pitanja. Baš kao da sam od kuće pošao prije par dana, a ne prije par sati. Operacija u lokalnoj anesteziji je neuporedivo lakša za pacijenta od opšte ili totalne, kako li se već zove. Nema onog mamurluka i mučnine kao poslije opšte anestezije. Ranije operacije su bile u opštoj anesteziji i dobro se śećam koliko je vremena trebalo da dođem sebi, što bi rekli da se opasuljim. A onda, stroga ishrana neko vrijeme. Smio sam da jedem samo puding i to žuti. Bilo je to zgodno za one koji su puding propuštili kao đeca, sad su mogli sve da namire i to višestruko. Samo pacijent kaže rodbini da je doktor rekao i eto puna kesa pudinga. Ko ne bi kupio kad bolesnik traži. Bilo je nekih kojima je oslačao, pa su ga tražili i kad su normalno jeli ostalu hranu. Navadili se kao dijete na trešnju. Jedan reče da mu prija, jer je mekan, klizav i nekako ga lako svali niz grlo.

Uslijedilo je nekoliko sati ležanja na leđima i držanje tega na previjeno mjesto. Prvo ustajanje uz obaveznu pomoć i nadzor sestre. Sve je uspješno prošlo, uz prisustvo bola koji se javljao u okolini rane. Pozvao sam Google u pomoć i pročitao detalje operacije. Postalo mi je jasno odkud bol u okolini a ne u samoj rani. Predveče je došao doktor da nas obiđe i upita za junačko zdravlje. Nagovijestio mi je da ću vjerovatno śutra kući. Bio sam potpuno saglasan. Nema nikakve terapije, pa neophodno mirovanje mogu i kući sprovesti. Ujutro nakon vizite i previjanja, uslijedilo je pakovanje za povratak kući. Oko podne napuštio sam bolnicu. Sve sam ođe završio što bi se reklo za čas i kako treba, a samo kad se śetim onih silnih radionica u Domu zdravlja.    

Svoja kućica, svoja slobodica. Slijede dani potpunog mirovanja, fizičkog i psihičkog odmora. Bar sam tako mislio. Počele su pośete i na neki način to je značilo povratak na početak ove priče. Tada sam objašnjavao što su uzroci nastanka, a sad kako je prošla operacija bruha. Sve je to bilo podnošljivo dok se priča odnosila na operaciju ili na neke normalne životne teme. Nažalost, najčešće to nije bilo tako. Vrlo često su ljudi zaboravljali zašto su došli, pa je tu bilo priče o svemu i svačemu. Loše sam spavao, jer sam veći dio noći ležao na leđima. Ako prethodnim pričama dodate moju pospanost, možete misliti kako je to izgledalo. Kad nijesam naspavan, onda sam za ništa, moš me bačit. Izdvojiću par primjera koji su u neku ruku tipični i za ostale razgovore vođene tih dana, pa vidite kako mi je bilo.

Nakon uobičajenih pitanja vezanih za operaciju, najčešća tema je bila politika. To je izgleda postalo nekako neizbježno. Pokretanje ove teme izaziva kod mene posebnu reakciju. Koliko mi “prija” ova tema, od samog njenog pomena, ovo još malo dlaka na glavi automatski se postavlja u vertikalni položaj. Ko ne zna za ovo, čudi se što mi bi, gleda da ne stavih prst u utičnicu ili nešto slično. Ovakva reakcija nije bila dovoljna da zaustavi dalju priču. Vidim ja mogu se na glavu poperit, nema priči kraja.

Razgovor je obično išao ovako:

– Gleda li životati onu emisiju sinoć?
– Ne
– Viđeli kako opraše onoga iz Vlade?
– Ne
– Nije znao đe se nalazi!
– Uopšte ne pratim te emisije niti me politika zanima.
– E neka su vala, više je dosmrdio.
– Pojma nemam o kome mi pričaš.
– Ma, to je bio pravi cirkus.
– Kako ste kući?
– Dobro. Jesi vidio opozicija opet nešto priprema?
– Ne zanima me. Završi li ti ona mlađa ćerka fakultet?
– Ne, ali je počela da se bavi politikom kao podmladak partije.
– Radi li ona starija?
– Ne. Neće Tramp dozvolit da prođe ova ratifikacija evo viđećeš.

Kad dođe u pośetu prijatelj koji simpatiše poziciju, priča se okreće u suprotnom smjeru od prethodne i samo se mijenjaju emisije i akteri. Svi moji pokušaji da skrenem priču s politike nijesu urodili plodom. Prosto, kao da su bili opijeni. Za ovakvo ponašanje imao bih razumijevanja da pred njima stoje izvanredni rezultati bilo pozicije ili opozicije, pa zaneseni tim uspjehom padaju u ovakvo opčinjeno stanje. Koliko su sagovornici uživali u ovom razgovoru, meni je poslije svakog trebao tretman opuštanja i zaborava. Naravno, nije to bio onaj welness & spa, već neka dobra poezija ili dobro štivo, koje me bar na kratko odvoji od stvarnosti.

Kao saradnik portala koji se bavi kulturom, često sam pokušavao sagovornike da navučem na ovu oblast. Nije to išlo tako lako. Bilo ih je koji su na pomen kulture reagovali kao ja na pomen politike. Ostali su bili žilavi i vješto se odupirali mojim nasrtajima. Dešavalo se da po neko prihvati razgovor, ali to su zaista bili slučajevi. Evo kako je to izgledalo jedne prilike. Dođe da me obiđe prijateljica mog prijatelja. Prijatelj je bio već neko vrijeme odsutan iz zemlje, pa poslao svoju prijateljicu za koju sam jedva znao i da postoji. Nakon uobičajenih pitanja vezanih za operaciju, poče čas političkog obrazovanja. Izgleda da je ovaj predmet postao obavezan kao ono nekad u vojsci. Nametnuh priču o slobodnom vremenu, ističući da ga praktično i nemam, jer sam posvećen kulturi i da neke moje radove može pročitati na veoma pośećenom portalu s kojim sarađujem i za koji pišem tekstove. Nađoh se u čudu, prihvati razgovor. Saopštila je da radi kao turistički menadžer i da u zimskom periodu ima dovoljno vremena da prati razne kulturne sadržaje i da se kulturno uzdiže. Preuze inicijativu, ali neka, samo da nije politika. Pohvali se da posljednjih mjeseci intezivno čita Njegoša. Nakon niza opsežnih analiza koje je sprovela, došla je do zaključka da ima elemenata genocida u njegovim radovima. Počeo sam da kolutam očima, da mijenjam boju, kosa je već zauzela standardnu poziciju. Nije to na nju ništa uticalo, nego nastavi sa prijedlozima. Crnogorskom narodu nije potrebno da nosi takav biljeg i najbolje bi bilo da potekne inicijativa da se sačini neki prijedlog ka državnim institucijama da se Crna Gora odrekne Njegoša. Zamisli što bi Evropa na to rekla, da se proglasi Dan kulture po čovjeku sa takvim određenjem. Kako sam sve više kolutao očima, a hvalilo mi je i vazduha, ona pomisli da sam zabrinut nad sudbinom Njegoša, pa reče: „Ništa ti ne brini za Njegoša, ima ko će se za njega pobrinut. Već su u tom pravcu učinjeni značajni koraci. Postoje strane organizacije u Crnoj Gori koje će ga rado prihvatiti i kojima ni malo ne smeta što ga smatraju takvim“. Iako zanesena u svojim analizama i zaključcima ipak je uspjela da primijeti umjetničke slike na zidu i da konstatuje kako su okviri jako dobri. Nakon ovakvog nastupa i iscrpne analize menadžera u turizmu o Njegošu i njegovom djelu, pomislio sam da bi najbolje bilo da molim doktora da me vrati u bolnicu i to u šok sobu đe me niko ne može pośetiti. Stvarno, ako ovako nastave, oni će me opučit. Na početku teksta sam napomenuo da mi nije poznato da je nekom na glavu skočila kila. Ako nastavim da slušam ovakve analize, sigurno ću biti prvi.

Trećeg dana od operacije, novo uzbuđenje i umalo šok. Pojavio se otok i to tamo đe mu mjesto nije. Spuštio se na onaj dio koji muškarca čini muškarcem. Mada i ovo treba uzeti s rezervom, neki imaju to obilježje, a nijesu muškarci. Kako god, nastale promjene su bile više nego očigledne. Kome se požalit, kako objasniti ili ako treba pokazati. Od siline otoka, promijenio je i boju koja je išla od modre do crne. Meni je to izgledalo zapanjujuće, neko bi rekao baš prava veličina, samo mu doćeraj boju. Śetio sam se poznanice koja je imala običaj da kaže: „Čuvaj Dražena ko oči u glavi“. Što sam ja tu mogao. Nijesam se ni rođenoj supruzi smio povjerit. Bilo bi – „o kako si dobar kad si bolestan, pokušaj da ostaneš što duže bolestan“. Komentara ne bi hvalilo. Kao ona što je pitala muža, što su mu duge trepavice. Kazao je, kad je bio mali da je stalno plakao i plakao. Ona mu na to reče: “Crko dabogda što nijesi stalno piškio, piškio, piškio”. Morao sam zvati doktora, ali kako da mu kažem. Nijesam mogao da koristim naziv koji je uobičajen, a pitanje je da li zna da ga iz milošte zovu Dražen. Morao sam da smislim objašnjenje i da ga pozovem. Sve sam to radio u dubokoj ilegali da ko ne čuje razgovor. Ko zna što bi od toga ispalo. Saopštio sam doktoru da mi se otok spuštio i da mi je ona rabota porasla toliko da bi se svaka žena oduševila, ali da mu je boja takva da bi svaka okrenula glavu. Doktor se nasmijao i rekao da je to normalno nakon operacije. Preporučio je tablete koje treba da pijem i mast s kojom treba da mu doćeram boju. Nijesam dangubio, nekako sam se uvukao u kola pa pravo u apoteku. Na svu sreću sve sam našao. Apotekarica me pitala koju ću mast, da li je možda bolje da uzmem gel. Baš se bila zauzela i posvetila mu dužnu pažnju. Ispalo je ka da ću na sunčanje s njim, pa mi treba odgovarajući zaštitni faktor da ne pregori. Zahvaljujući propisanoj terapiji stanje se poboljšavalo. Iz dana u dan osjetno je kalirao i primicao se pređašnjoj vrijednosti. Odmah sam prestao s tabletama. Ko zna kakvo dejstvo imaju, da ne nastavi i dalje da kalira, pa što onda. Ne znam da li je to za javnu objavu, ali eto onako uzgred da kažem, da je sad stanje skoro normalno uz znake neznatne ugojenosti.

Skinuo sam konce, rana normalno zarasta, čak sam počeo i da radim. Poslao sam Vlatku ovo moje iskustvo s bruhom. Nadam se da će mu koristiti za predstojeću operaciju. I ne samo njemu. Biće i drugih koji će morati da se odluče na ovaj korak, pa da znaju što ih očekuje, prije, za vrijeme i nakon operacije. Želio bih da vam ovo upustvo nikad ne zatreba, ali ga sačuvajte za svaki slučaj.

        

 

 

Tagovi: ,

 

1 Komentari

  1. Paka says:

    Nije mi poznat autor, ali je novela odlična. Vjerujem da je novela u pitanju, jer ovako vjerni opisi veoma podsjećaju na nešto proživljeno a ne izmišljeno. Mislim da bi se neko odlucio i prije svega sjetio da pise o ovoj temi, trebalo bi da je kroz sve to prošao. Bez obzira kako je došlo do ovog teksta, sve čestitke jer sam zaista uživao čitajući ga.

Poruka


 

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

May 2017
M T W T F S S
« Apr    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031