BILJEŠKA O AUTORU
Momčilo Bakrač, pjesnik, pripovjedač, putopisac i esejista, objavio je sledeće pjesničke knjige: „Samoogledalo“ (Orpheus, Novi sad, 2006.), „Žamor u katakombi“ (Šumadijske metafore, Mladenovac, 2006.), „Nadnica za beketovanje“ (Prometej, Novi Sad, 2007.), „Bivša celina“ (Adresa, Novi Sad, 2008.), „Saspisci uma“ (Adresa, Novi Sad, 2011.), „Grešne iluminacije“ (Kairos, Sremski Karlovci, 2014.), „Bar-oko“ (CKR, Vrbas, 2016.), „Svetlo putešestvo“ (CKR, Vrbas, 2017.), „Tekući frasovi i stajaća bistrina“ (CKR, Vrbas, 2018.), te zbirke pripovjedaka „Dopisivanje nemuštog“ (CKR, Vrbas, 2017.) i „Svici i makulatura“ (CKR, Vrbas, 2018.).
Dobitnik je mnogih nagrada za poeziju i prozu, od kojih su važnije: „Zlatna struna“ tradicionalne manifestacije Smederevska pesnička jesen, u dva navrata, 2004. i 2006. godine, prva nagrada za poeziju časopisa „Ulaznica“ u Zrenjaninu 2005. godine, pjesnički je laureat konkursa „Šumadijske metafore“ iz Mladenovca za 2006. godinu, osvojio je prvu nagradu na Svetosavskom pjesničkom konkursu u Knjaževcu 2007. godine, laureat je pjesničkog konkursa u Andrićgradu 2016. i nagrade „Vukovi lastari“ iz Loznice iste godine.
Prvonagrađeni je autor na 22. konkursu za najbolju neobjavljivanu pripovjetku na srpskom jeziku „Milutin Uskoković“ iz Užica za 2014. godinu. Njegove pjesničke knjige „Samoogledalo“ i „Saspisci uma“ našle su se u najužem izboru za nagradu „Đura Jakšić“ iz Srpske Crnje, „Grešne iluminacije“ bile su u užem izboru za nagradu „Rade Drainac“ iz Prokuplja, „Samoogledalo“ i „Bivša celina“ u užem izboru za najbolju knjigu na srpskom jeziku Društva književnika Vojvodine. Pripovjetka „Putalj“ dobila je specijalnu pohvalu na konkursu „Laza Lazarević“ iz Šapca.
Eseje o likovnoj umjetnosti i književnosti, takođe poeziju i prozu, objavljuje u značajnoj književnoj periodici, kao što je Letopis Matice srpske, Međaj, Trag, Zlatna greda i drugo. Pjesme su mu prevođene na više stranih jezika, uvrštene u domaće i strane antologije.
Učesnik je mnogih književnih manifestacija i pjesničkih susreta, organizator je književnih večeri i tribina „Aprilski susreti pisaca“ u Vrbasu i mnogih drugih kulturnih manifestacija u Vrbasu i Novom Sadu. Nekoliko godina bio je član žirija za „Brankovu nagradu“ u Novom Sadu. Sa engleskog jezika prevodi poeziju i rok-liriku. Piše i književne kritike, recenzije, likovne kritike. Bavi se skulpturom, primijenjenom umjetnošću i muzikom. Povremeni je kolumnista za novine i časopise. Živi na relaciji Vrbas – Beograd, uživa svojstvo slobodnog umjetnika.
Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine, Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske, Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Tragom stvaralačkih istraživanja i ostvarenja Dragana Radenovića
Živimo u epohi mnoštva paradoksa. Jedan od njih, među najmarkantnijima, glasi ovako: ovo je doba kad je kultura najdostupnija, najdemokratskije ponuđena, a u isto vreme je najmanje tražena, reklo bi se i manje potrebna nego što je to bio slučaj ikada u zabeleženoj istoriji. Opštim stanjem stvari vlada svojevrsna ravnodušnost obilja, kao da iz trbuha sveta govori podsmešljiv kreketavi duh koji kaže: „Sve je proizvedeno i istureno na tezge, nek svako bira i konzumira po svom apetitu, izbor je samo njegova privatna stvar.“
Savremenom umetniku je teško, kako u tehničkom tako i u suštinskom smislu, teže nego ikad, da dejstvuje ka percepciji, ka misaonom i doživljajnom jezgru savremenog senzibiliteta. Gotovo bi se moglo reći, bez bojazni da bismo mnogo ogrešili dušu, da tog jezgra danas praktično nema. No svet mora i nadalje da se zbiva. Umetnik, po sili svog sklopa, po diktatu vlastite unutrašnje potrebe (ako već ne po univerzalnom kosmičkom diktatu iliti božanskoj promisli), mora da se pojavi i deluje. On je začudnija i izuzetnija pojava nego što su to bili umetnici minulih epoha, jer je duhu vremena izlišan, navodno, no tako je proklamovano, njegova izlišnost se praktikuje sveopštim stavom da je on jednako važan, odnosno jednako nevažan kao i svi ostali i sve ostalo.
U svojoj stvaralačkoj osami, skrajnut na marginu rastrojene društvene pažnje, on obavlja zadatak teži nego što je pred umetnicima ikada ranije bivao. Kompleksnost totaliteta ovog sveta u kome u aktuelnom dobu živimo jeste golema i teško savladiva. Na sreću, priroda stvaralačke potrebe primorava ga da kreativnim činom iznalazi i tvori najistinitiji i najpotentniji odgovor na biće sveta i duh vremena.
Danas, kad se izgovara reč „umetnik“ misli se na Velikog Umetnika, jer jedino on može da istinski stoji nasuprot velikom galimatijasu ovovremskog bivstvovanja, ili Velikoj Bludnici, kako to vole da kažu izvesni znameniti ezoterici. U svakom slučaju, današnji svet je golema mrsotina delanja, mišljenja i značenja, jedna praktično nečitljiva smeša produkata oduljale i zamorene civilizacije, ali Veliki Umetnik s time ume da se nosi, i to je izvanredno čudo, koje je i po vrednosti i po rangu, po značenju i značaju, daleko iznad bezbrojnih tehnoloških čuda poludele perpetuirane produkcije.
Kada se sretnete s fenomenom bivstvovanja Velikog Umetnika shvatite da je to jedna od retkih pojava o kojima vredi promišljati i pričati, u ovom dobu vladavine utilitarnih tričarija gotovo sve ostalo bledi i iščezava sa horizonta smislenosti. Takvi susreti su, iskustvo mi govori, prava retkost.
Taj fenomen mi se, posle dužeg vremena, upriličio pri prvom ozbiljnijem susretu sa umetnošću Dragana Radenovića. Elektronskom poštom dobio sam set slajdova koji mi je autor ljubazno prosledio. Pre toga, mea culpa, bio sam upoznat samo sa njegovim radovima koji su prezentovani na internetu, par monumentalnih figura, lebdeći Tesla na aerodromu, hiljadusedamstogodišnji anđeo sa krstom dignut u carskom gradu Naisusu, uz to i intrigantni „Mundijalist“ i još ponešto, što beše sasvim dovoljno da bi se prepoznao rukopis majstora, ali nedostatno za kompletniji uvid i celovitiji doživljaj.
Pri otvaranju rečene elektronske pošiljke desio mi se sudar pun inicijatičkog naboja. Slučajnim manevrom miša i kažiprsta iz kompjuterovog poštanskog sandučeta prvi je iskočio snimak gavrana koji stupa držeći visoko uzdignutu figuru jagnjeta. Rečitost (i raspričanost) simbolike smeštene u taj začuđujući artefakt teško bi se mogla predstaviti čak i obimnim esejom. Budući da sam pesnik usuđujem se na tvrdnju da bi tome zadatku više pristajao ciklus pesama, pa i cela knjiga poezije. Dočim, mogu da zamislim i filozofski traktat.
Najpre, da napomenem premda je svima znano, jagnje je simbol Hristove žrtve i stradanja, predstavlja Hrista samog, kao bezgrešnog i krotkog božanskog agneca.
Jagnje u perjanoj šaci Radenovićevog gavrana isti je taj simbol, ali sveden na predmet, i to kakav, na dečiju stolicu u obliku jagnjeta, hoklicu za bebeće jahanje ili pak naivističku igračku kakvog trapavog amatera. Noge su jagnjetove tek stupaste drvene nogare ogoljene u svojoj nameni, a njegovi trup i glava nalik su naduvanoj mešini, obloj, bez krzna, moglo bi se reći odranoj, prepariranoj od strane neke ubistvene i ubilačke mašte.
To je, dakle, u najboljem slučaju, predmet infantilan i odsutan iz smisla i značenja, mrtva stvar bez svesti, inertna, bez poruke, u gorem slučaju pak plod prikrivene morbidnosti nekakvog manufakturnog rukotvoritelja.
U oba slučaja dotično opredmećeno jagnje je bezreko, lišeno izraza i glasa. Ono jeste samo puka stvar.
Gavran je, međutim, strahovito svestan, živ i govorljiv.
Tim i takvim simbolom on vitla kao da je to trijumfalni barjak, no u isto vreme može biti preteći mlat, topuz, upotrebljiv mada groteskan. Drugim krilom gavran strogo i naredbeno upire u nešto ili u nekoga kao odsudnim kažipratom, neizbežno se moraš zapitati da li onim Adamovim kažiprstom oslikanim na sikstinskoj fresci, ili pak Krstiteljevim u pustinji, ili možda Lenjinovim, Čerčilovim, Titovim.
Moglo bi biti da je sve to skupa. Paradoksalno, ali deluje da se nijedno značenje tim umnožavanjem i ukrštanjem ne bi potrlo i izgubilo, niti bi se ugasila nijedna od ponuđenih poruka. Gestualni jezik ove skulpure toliko je ubedljivo sugestivan u svojoj mnogoznačnosti, u njoj se nemuštost savršeno izjednačila sa univerzalnim, da se čini kako ova ptica može da ponese teret mnoštva simbola.
Gavranov kljun je oratorski otvoren. On obznanjuje, proglašava. Suptilno, ne preglasno, ne tribunski, već, reklo bi se, očinski, mudrački. Nasrnuo je ka napred, sav u gordoj eksklamaciji, njegov stav govori da je ono obličje jagnjeta on upravo iščeprkao iz starudije na bunjištu povesti, prepoznao je simbol, pojmio njegov značaj i snagu, kao i njegovu sudbinu zaturenosti, odbačenosti, pa je, ispunjen osećanjem misije, jurnuo u susret objavi, zaustio možda prekor, lament ili osudu, ili tek jedno hitno saopštenje.
Pažljiv posmatrač lako može da nasluti gavranovo otkrovenje, koje je toliko burno kao da se desilo maločas (dakle, ovde je i to neuhvatljivo „maločas“ izvedeno i uhvaćeno u bronzi, koliko god da to zvuči začuđujuće). No može biti da gavran samo oponaša ono što je viđeno sijaset puta, prevodeći značenje iz ozbiljnosti, čak tragizma, u parodiju. Jedna je njegova troprsta noga izmahnula napred, kao u hod strojevim korakom, dok je druga noga zamenjena štulom, protezom ratnog veterana, ili gusara. Ne smeta njemu njegova sakatost, niti je se stidi niti je reklamira. Zakoračio je, međutim, nerealno, njegova drčnost premašuje meru njegovih moći, toliko da se javlja slutnja da bismo mu se u sledećem trenu, kad korak dovrši, grohotom nasmejali. Začudno, da napomenem, vajar je izvajao i taj trenutak koji sledi i naš smeh u njemu.
Ali posle tog smeha bi nam se misao, moguće je, zaledila od neke strahote.
Tvrdi li nam to gavran da bi rečeni simbol trebalo naprosto odbaciti, hitnuti ga u kratkotrajan let, ili bi pak njime trebalo razlupati nakupljenu menažeriju svagdašnje svetske pameti lomeći usput i sam taj totem u paramparčad, ili nam gavran kazuje da je krajnje vreme, možda zadnji čas, da se vratimo osnovama smisla i značenja skupljenim u eshatološkim simbolima, ma koliko da su oni potrošeni i uprljani na bunjištu civilizacije?
Mogu da posvedočim, koliko god da se lomiš i premišljaš na klackalici volšebno rečite gavranove gestikulacije, za konačan odgovor se nemoguće odlučiti. U svesti se nastavlja prepirka i dugo nakon što se skrene pogled sa opisanog prizora, i nanovo se pokreće kad god se prizoru vratiš, kao da je u bronzanom mesu instaliran zamajac čuda znanog kao perpetuum mobile, neizvodljivig u svetu mašina, ali mogućeg u umetnosti.
Svaki Radenovićev rad emanira začuđujućom potencijom značenja. Dočim, ne radi se o narativnosti ili pak proklamaciji artističkog programa. Reč je o fuziji dvaju ili više percepcija. Jedna je ona iz samog korena elementarne moći viđenja, ona pračovekova, iz Altamire, koja proniče kroz nemuštu rečitost gesta, kroz značenje oblika. Druga je sposobnost sagledavanja istorijskog i civilizacijskog protoka, percepcija kojom, budući kognitivna bića, sintetišemo simbole, apstraktne pojmove, spoznajemo smisao ili besmisao fragmenata nagomilanog iskustva kulture.
Treća bi bila, moguće je, pogled iz vanvremenosti, iz savršenog mirovanja u kome nema zbrke dimenzija, ni haotičnog trenutka prezenta ni s njime nerazdvojive pustošeće prolaznosti. Veliki Umetnici su uvek mogli da i otuda pogledaju svet i sagledaju stvari, pa zašto to ne bi moglo da se dešava i danas.
Evo da u najkraćem, evociram još neke maestrove skulpture iz mog rečenog prvog susreta i da ih okrznem refleksijom, mada znam da je ovde moć reči nedostatna… velika rogata koza koja se spušta niz stepenište, sa zadnjim nogama obuvenim u gumene radničke čizme, a vime joj od dvaju flaša koka kole, u isto vreme je i smešna i zapanjujuća kao mračna zagonetka; mogla bi to biti (za mene jeste) naša zajednička dojilja, Majka Zemlja, i dalje drevna, rodna, robusna i prsata, premda smo je nagrdili mi homo sapiensi i faberi, i skoro je pretvorili u nakazu; ona se, u ovom umetničkom opredmećenju, nekud spušta, pipkavo, sa strepnjom, kao da silazi u had; no mogla bi to biti i lažna domaćica koju zovu Evropskom Unijom, ako se tako nekome više sviđa, još jedna tužna himera neprestane obmane, mutant uteha za sve nas ovdašnje neutešne narode i pojedince… potom Mundijalist, naoko moćan kao kakva mitska kreatura, grotesknim raskorakom prekoračuje prazninu stopalima titana, njegove ruke su kiborgove hvataljke, u jednoj drži povesmo na kom je, jel da, manifest i protokol, pravilnik njegovog sveta, ili je to ipak puka i banalna vaspitna palica, licem je okrenut unazad, tačnije – naopako, dok ka napred stremi išupljenom dupljom lobanje i torza, ali živa je to i strašna ljuštura, njegova namera je nepokolebljiva, a misao binarna; na prvi pogled shvatio sam da bih tako zamislio kabalističkog golema dizajniranog za New Age, da sam umeo da zamišljam…
Na kraju da pomenem krst sa duboko (ili možda plitko) izdubljenim otiskom tela raspetog, koga drugog nego jedinoga znanog bogočoveka, začuđen razlučujem da je to Hrist u negativu, prisutan svojim odsustvom, a krst je montažno-demontažni, sklopljen od rastavljenih metalnih poluga koje na okupu drži samo taj utisnuti žig onoga što je boravkom na krstu, svojim vrelim bivstvom rastopio teksturu materije, u njoj upisao svoj nezaboravni trag, time povezao tu krhku i nepouzdanu ideju žrtve, koja nekako i dalje pred nama stoji, premda je sama žrtva obespredmećena na ovoj verziji raspela, prisutna tek u vidu sećanja na odsutnog, no tim istim činom vraćena u predmetnost i bivstvovanje na čudesno ubedljiv način, jer ko svojim telom rastapa inertnu tvar taj se ne može zvati samo čovekom…
Potonjoj pomenutoj filozofskoj mašini valjalo bi posvetiti ozbiljnu studiju, čudilo bi me da neke već ne postoje, a to uveliko prevazilazi namenu ovog osvrta.
Da bi se razabrale koordinate i skicirale intencije Radenovićevog stvaralačkog sveta valja se vratiti centralnom motivu njegovog opusa, barem onog njegovog aktuelno nastajućeg dela. Stoga se vraćam gavranu, od strane samog autora narečenom kao Ananda Vran Gavran. Takvim imenovanjem javljaju se konotacije sa orijentalnim mitološkim bićem istog imena koje je na svoj način nadahnuto koristio sv. vladika Nikolaj Velimirović, ali, po mom mišljenju, Radenovićev gavran značajno nadgrađuje pa čak i nadilazi pomenute konotacijske sprege. Javlja se u čitavom nizu skulptura, prepoznatljivo personalan, ne kao tek bilo koja ptica iz roda corvus. Tu je ne zato da prazno pozira kao puka estetska stavka, on je tumač sveta. Čini to svojim gestom i oblikom, igrokazom telesnosti, i nadasve svojim izborom predmeta i simbola s kojima stupa u dodir i odnos.
Stoji nad vatikanskom bazilikom, ogroman, doseže visinu svoda, nadneta gromadna senka, kao da je komad noći, kosmičke tame natkrilio to zdanje, taj sasud velike istorije, mračne i svetle. Da li je on čuvar, pitate se. Ili je njegovo telo emanacija svega dogođenog što je poteklo ispod te kupole. Kljun mu je ovlaš raskriljen, kao da muklo grgolji odjekom reči izgovorenih sa tog mesta, uime takozvane Svete Stolice, a stav je gavranov trijumfalan ali i žalobnički, kao na saučešću. U drugoj epizodi Ananda ima sijamskog blizanca na čijem telu je nikla Lenjinova glava, ne stvarna, nego ona nadljudska, spomenična, idealna. Prizor vrhunske groteske. Zapanjujuće je mnogoznačan, ukršta mnoštvo pomisli i pitanja. Gavran stoji kao da pokazuje tu izraslinu, koju komentariše okrenut publici, nama, kao profesor koji na predavanju tumači specimen. Da li je taj Lenjinov monument, ispražnjen od života, ali ne i od značenja, zanimljiv tumor na telu svedoka istorije, ili je gavranov brat, sirotan, koga je on, gavran, prigrlio? U svakom slučaju, vidimo, i to je ispod njegovog krila izraslo. Simbol revolucije, nade, vizije preoblikovanja sveta u mesto pravednije, ali i simbol zablude i strahote, smrti i tlačenja, no najzad i grandomanije, parodije, artefakt čija je sudbina da bude civilizacijski otpadak a njegovo je krajnje odredište muzej starudije. Na još jednoj monumentalnoj paradi gavran juriša sa svastikom, zamahujući, čini se, kao sa bumerangom, koji nije tek ona srušena limarija sa Rajhstaga. Ovde je Ananda namršten, grakće glasnije, sav je u žustroj hitnji. Donosi li podsećanje, ili nagoveštava povratak tog kukastog točka? Nije s tim završeno, kao da kaže. I dodaje: smešno je, ali uzalud vam smeh.
Radenovićev gavran Ananda prolazi kroz sijaset metamorfoza. Neiscrpan je u svojoj dovitljivosti. Erotski grli lepu glavu boginje Here, igra se bogovanja sa Zevsom praveći mu od svoga perja tron i pećinu u koju je iz sveta stuknuo, i nina bucmastog bebećeg Budu, koji je igračka, koja samo što mu ne ispadne iz naručja, mada Ananda lamentuje sa kljunom uprtim u nebo, govoreći možda o dirljivoj ljudskoj nemoći, evocirajući Budinu tugu… Ananda stoji sam kao partizan oslobodilac u patetičnoj pozi bola, žrtve i pobede, u drugom trenutku kezi se sa Staljinom u reljefu koji mu je izrastao na srcu, pomalo stidljivim gestom razotkriva taj lik ispod perja, nad njim se i vajka i polemiše, kao nad istorijskim užasom u kome sve i jeste i nije, u kome je Josif Visarionovič u isto vreme i satrap čudovišni i plemeniti branitelj.
Ananda biva i jednonoga lutka osakaćenih krila, ufalčana žicom, dočarava ljudsku ličinku današnjice, okresanu, svedenu, oduzetu i krotku, koja niti se buni niti svoje stanje razaznaje, evocira i roba minulih vremena, anticipira i roba vremena budućeg. Radenovićev gavran Ananda izgovara sve naše usude, igra naš svet, živi naše živote. Zato ga autor proziva bolnim i znanim uzvikom Ecce Homo, no njime proziva i nas.
