Poštovani pośetioci, već ste navikli da iza imena autora Ramiza Hadžibegovića, obavezno slijedi izvanredan esej na neobičnu temu, o kojoj niko ili rijetko ko piše. U tom pogledu, autor ne prestaje da nas iznenađuje, kako izborom teme, tako i studioznom obradom iste. Taman kad pomislite nema više, misleći da su iscrpljene neobične teme, autor se pojavljuje sa novom, još boljom i neobičnijom. Ovoga puta, na red su došle farmerice kao, kako to autor kaže, “najuticajnijem komadu tkanine na svetu”. Autor tvrdi da “niko nije ostao ravnodušan prema planetarnoj indigoplavoj”, a sigurni smo da ni vi nećete ostati ravnodušni nakon pročitanog eseja.

Ramiz Hadžibegović priprema novu knjigu u kojoj će nastaviti svoje etnološko-esejistička kazivanja o ljudima i običajima sa Zapadnog Balkana. U dogovoru sa autorom, portal Montenegrina će nastaviti sa objavljivanjem eseja iz ove knjige u pripremi.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje ovog eseja sa našeg portala i njegovo dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.



   Naša porodična kuća, zidana od cigle na kamenoj izbi, bila je lepa i komotna. To što se nalazila blizu pijace, ne znam da li je mana ili pogodnost. Verovatno i jedno i drugo. U to vreme, pre pedesetak godina, malo ko je zaključavao vrata od kuće, a kamoli od podruma. To su koristili razboriti pazarski trgovci, pa su uz dozvolu roditelja ostavljali u podrumu robu uoči pazarnog dana. U februarskoj noći, kada se sporo i lagano bližila ponoć, sa dubokim snegom, koji je iskrio pod zaleđenom mesečinom, spavala je učmala kasaba na zaleđenim obalama Ibra. Dok su ispred majke i oca, na tanjiru mirisale iskrižane žute jabuke, digoše me sa knjige sa molbom da iz podruma donesem  drva za sutrašnju potpalu. Izađoh iz kuće i nađoh se u nestvarno obasjanom prostoru. Kad se spustih do podruma odgurnuh nezaključana vrata i uronih u potpuni mrak. Ruku vučem po hladnom znojavom kamenom zidu, tražeći prekidač. I taman što ga dotakoh, napipah i ljudsko telo. Sklonih ruku. Iznenađen ali ne i uplašen, energičnije ponovih istu radnju. Pod slabom svetlošću uledah lopova, koji se u mraku spremao da mimo mene šmugne neprimećen. Ščepah ga onako momački i pozvah oca. Uskoro stiže i milicija. Pored otvorenih kartonskih kutija stajao je slog, tada skupih  uvoznih farmerica, spremnih da završe u vlasništvu lopova. Trenutak ulaska u podrum, potrefi se baš kad se ukrstiše naša slučajna sreća koja nam sačuva obraz, i nesreća lopova kojeg milicija odvede praznih ruku.

   Ovaj događaj, duboko urezan u pamćenju, uvek mi je služio kao asocijacija na obožavane i jednako osporavane farmerice, koje su se pojavile u vremenu klasične uređenosti i neočekivane inventivnosti, kada je slučajnost bila podsvesna namera i polazna tačka nekog epohalnog otkrića. Kao telesna svakodnevna praksa, odevanje vremenom postaje najznačajniji ritual svakog pojedinca, a farmerice istinski revolucionarni proizvod. Od svoje pojave pa do danas, glamur džinsa ne prestaje da suptilno i sveprisutno intrigira, zabavlja i oblikuje način na koji doživljavamo realnost, ali i više od toga. On je naznačio potpuno novu strukturu osećanja androginog sveta, u kojem moderni čovek drugačije hoda i sedi. Svojom pojavom, a mnogi smatraju da su one najveći izum u odevanju,  farmerice su u modni poredak unele napredak, novi obrazac ponašanja, igru tela i duha, preuzimajući funkciju nove brendirane celine.

   U estetsko funkcionalnom smislu farmerice nisu samo prestižan sociološki, kulturološki i antropološki fenomen, već i najreperezentativniji odevni predmet u poslednjih sto pedeset godina. Postale su stil života, brend i narativ koji je preobrazio stvarnost; savršena magija i rođeni pobednik izvanrednih mogućnosti. Sa sociokulturološkog aspekta, one su kao velika tema postale zaštitini znak ležernog, modernog čoveka i potrošačke kulture i zato nameću nužnost interdisciplinarnog proučavanja. Njihov provokativni fenomen  ne može se sagledati kroz isključivo modnu prizmu, već kao kultura odevanja u funkciji socijalnog, ekonomskog, integrativnog, zabavnog ponašanja, i kao ukus određenog vremena. One se opiru svakom pokušaju uklapanja u neki čvršći modni trend i stil, zahtevajući slobodu izbora trenutka za sebe i za svoju promociju.

   Kao što su sve značajnije stvari otkrivene sasvim slučajno, tako je i krojač Džejkob Dejvis sašio je1871. godine prvi par pantalona od najkvalitetnijeg smeđeg grubog platna namenjenog za rudarske kampove i pokrivače za zaprežna kola. Sa pojavom indigo plave farbe, smeđa boja je zamenjena  tamno-plavom, koja je postala zaštitini znak za farmerice. Proizvodnja farmerica je počela 1873. godine. Najstariji par tih pantalona nazvan je XX, a sašiven 1879. godine[1].

Nešto kasnije, 1890, rođene su i farmerice 501, poznate kao petsto kec.[2]  Naziv džins dolazi od francuskog Le bleu de Genes, što u prevodu znači đenovska plava boja. Prva linija odeće od džinsa za žene Ledi Lewis, osmišljena je 1934. godine i bila je vrlo slična muškom modelu „501“. Tvorci nisu ni slutili da će se njihova misao tako snažno i beskonačno razvijati u XX i XXI veku, da će promeniti celi tok modne istorije. Uostalom, svaki modni novitet predstavlja svedočanstvo jednog vremena i zato su farmerice velika i često obrađivana tema u okvirima teorije mode i društvene teorije.

   Postajući simbolom jedne kulture, i najslavnijim proizvodom američkog zapada, farmerice su se pojavile u svoj svojoj veličini i značaju kao najuticajniji komad tkanine na svetu. Niko nije ostao ravnodušan prema planetarnoj indigoplavoj; ni jednostavnijih pantalona ni efektnijeg utiska. Tradicionalne vrednosti koje su vekovima odvajale mušku od ženske mode, pojavom ove garderobe, sasvim nestaju. I žene i muškarci su počeli da uživaju u slobodi pokreta, slobodi izbora, otkrivajući formu svog tela, budući da ideja o univerzalnoj modi lišava sve do tada predrasude i afirmiše individualizam ispred bilo kakvih podela, a mlade generacije postaju nosioci takvih promena; oslobodjeni suda javnosti, rade sve ono što im se radi, bez obzira na to šta će neko reći. Sve postaje dozvoljeno i  dostpuno. Što bi se reklo, dobili su sve a izgubili jednu dozu  pristojne mere.

   Uz popularnost holivudskih filmova, glumaca i muzičara poput Džona Vejna, Gari Kupera, Dejms Dina, Elvis Prislija, Marlon Branda, Džina Otrija, Garta Bruksa i drugih, farmerice postaju pravi hit. Uspeh ne duguju toliko dizajnu i obliku koliko materijalu od koga su napravljene. Prvobitno dizajnirane kao radne pantalone za tragače zlatom, dobile su neodoljivu auru romantike i avanture. Tako su pantalone koje je sašio mladi Levi, postale deo našeg života. Kasnije još većoj popularnosti džinsa doprinose rok muzičari i hipi pokret, čiji su pripadnici uglavnom nosili farmerice, koje su postale sinonim mladalačkog bunta protiv mnogih predrasuda i klasičnih normi društvenog ponašanja modnog establišmenta. Tokom te decenije, farmerke su postale  uniforma otuđene omladine širom sveta, tako da je negde ostalo duhovito zapisano da je na poznatom rok festivalu Woodstock (1969) u polumilionskom auditorijumu jedina alternativa onima koji su nosili džins, bili su pojedinci koji nisu nosili ništa.

   Početkom šesdesetih godina prošlog veka i naši tinejdžeri postaju opsednuti farmericama kojih je bilo teško nabaviti. Samo ko je u to vreme putovao u inostranstvo imao je šansu da kupi orginalne Lee. Kasnije su se pojavile i Roy Rodžers, Super Rifle, Lewi Štraus, naravno sve u italijanskim verzijama. Trst, odnosno čuvena trgovačka ulica Piazza del Ponterosso, ostaće upamćena  u kolektivnoj memoriji stare Jugoslavije po šopingu i  kupovini najsavrmenijih modeli farmerica, cipela i druge garderobe.

Uz Lee, Super Rifle i Levis išle su Adidas  patike i Džoni Štulić, Tina Tarner, Eric Klepton, Dado Topić, Azra, i sve bez rasne, verske, etničke podele i uz osećaj zadovoljstva pripadnosti planetarnoj kulturi. Nešto kasnije farmerice su se mogle nabaviti i u čuvenom Komisonu.  Sve te priče o odlasku preko granice kako bi se kupile najobičnije farmerice i dobre cipele, danas se čine kao neka fikcija.

   Ko je u to vreme imao farmerice, njegov je bio ceo svet; bilo je para, ali ne i farmerica. Budući da su samo retki imali farmerice, one su se pozajmljivale prijateljima i drugarima. Prvi sastanak sa devojkom uvek je bio najvažniji i tada su se najviše pozajmljivale. Zbog takvog trenda nametao se zaključak da je tada u našim varošima i gradovima bilo više momaka u farmericama nego samih farmerki. Od sve garderobe koje su naše majke prale jedino se one nisu sušile u dvorištu, već u stanu, na terasi ili u kući. Dosta kasnije, 1983.godine, Varteks  iz Varaždina sklapa ugovor sa kompanijom Lewi Strauss &co iz San Franciska o proizvodnji popularne leviske. Bila je to prva fabrika džinsa u Jugoslaviji.

   Korzo je, u to vreme,  za sve mlade bio prestižan društveni forum gde se narušavao postojeći modni poredak  krpicama nabavljenim u Trstu; devojke i mladiće krasile su toalete primerene evropskim metropolama. Iako je Italija u to vreme bila skupa, naše devojke osenčene čulnosti, pokazivale su u farmericama svoje telo kao da su izašle iz radionica čuvenih renesansnih vajarskih i slikarskih majastora. Iste te farmerice, sutra su šetale njihove sestre ili prijateljice.  Na toj sceni svako je imao svoju tajnu misao i misiju, svoju muku i bajku, svoje snove i ljubavi, ali svi su bili srećni što mogu pokazati svoj najnoviji komad farmerica. Tada je važio imidž izlizanih pantalona, zbog čega su stare farmerice bile na ceni kao i nove. Bile su široke, zvonaste, uske u struku, vezene, ukrašene sa metalnim neobičnim detaljima.

   Pojavom farmerica moda gubi lokalni a sve više dobija globalni karakter. Princip slobode trijumfuje i sve postaje dozvoljeno i spojivo uz nove kombinacije i neuobičajene načine ispoljavanja individualiteta. Džins se vremenom pretvorio u svoju protivurečnost – neudoban kalup uspešnim krojem –  po sistemu  ovde stisni, onde smanji, oblikuje nesavršeno telo. U takvom modnom poretku vrednosti,  farmerice, koje su bile čedne i nisu ličile ni po čemu na ove današnje, kao da su iskočile i iskoračile iz temelja svog vremena, ne pitajući koliko će takav narativ preobraziti stvarnost. U neposustajućim pokušajima, one su prepoznale svoj svet i naslutile svoju meru, menjajući svest ljudi i njihov odnos prema modi. Pa ipak, naša tradicionalna svest nije ih prihvatila. Najveći otpor pružile su škole, koje nisu dozvoljavale svojim učenicima da prate nastavu u farmerice. U kodeksu oblačenja slično su se ponašale i druge državne institucije: fakulteti, sudovi, pozorišta, velike kompanije, banke, a nepristojno je bilo u njima biti na svadbi, sahrani, u verskim objektima.[3] Zbog farmerica se dobijao ukor pred isključenje iz škole ili jedinica iz vladanja na kraju školske godine. Bila je to jedna od prvih   demonstracija ukidanja tabua na značajnim mestima i bitnim društvenim događanjima. Kritičare je zbunjivala činjenica da se farmerice individualno različito doživljavaju: za jedne to je bio simbol kapitalizma i obesne imperijalističke omladine, a za druge nekultura i nepristojna prostota. Sve je to ličilo na nepristojno suprotstavljanje postojećem modnom trenutku, sa podsmehom zdravom razumu i shvatanju o tome da li farmerice priliče urbanom mladom čoveku.

  Da nismo bili izuzetak govori činjenica da farmerice i u svetskim relacijama, kako ranije tako i sada, podjednako izazivaju prezir i obožavanje. Džejms Braun, jedan od najuticajnijih ličnosti u muzici, odbijao je da primi ljude koji su nosili farmerice; američki predsenik Džorž Buš stariji, zabranio je svaki ulazak u Ovalnu sobu Bele kuće sa farmericama; uticajni novinar Džorž Vil izjavio je da su farmerke infantilna uniforma nacije; Iv Sen Loran je žalio što ih nije izmislio. Dakako, džins je, u to vreme,  predstavljao društveni stav i lični izraz kao simbol subverzivne energije, zbog čega u uslovima zbrke u čitavom vrednosnom sistemu, a pogotovo klasne, rasne i starosne razlike, nije lako izgraditi profesionalni i lični identitet. Nemoguće je nositi odeću a da se preko nje ne prenose društvene poruke, tvrdi Desmond Morris, čuveni psiholog i publicista.

   Sa kultnim obeležjem neformalnog stila i uvek u modi, farmerice su svoj oblik i boje menjale i prilagođavale vremenu, željama i zahtevima potrošača, uz inovativne i intrigantne trendove nespojivih modela.[4] Svojom pojavom one brišu sve postojeće granice: vremena, prostora, običaja, lavirajući između ličnog i opšteg, tradicionalnog i modernog, ruralnog i urbanog, lokalnog i univerzalnog, sekularnog i religioznog, između mita i istine, sna i jave, uzbuđenja i zanosa. Poseduju potencijal, toplinu i raskoš neprolazne otmenosti. Govore jezikom  pobunjene individualnosti. Nezavisno od svih promena koje su pretrpele, farmerice su se pokazale izuzetno vernim sebi: fasciniraju svojom lakom i magičnom jednostavnošću, sa kojom očaravaju ljude, razigrane, neobične, sofisticirane, tajnovite, diskretne. Za mnoge nisu ništa drugo do odeća za svakodnevnu upotrebu, budući da imaju kultni status u modernom dizajnu i time prevazilaze svoju upotrebnu vrednost.

  Ove pantalone su imale dalekosežan uticaj na kulturu odevanja i kulturu mode uopšte. Osamdesetih godina prošlog veka postaju visoko modna roba sa etiketama dizajnera svetskog ugleda i sinonim ležernosti, ambicioznosti, dostojanstva, harizme, izazovnosti, nenametljivosti, neopterećenosti, neusiljenosti, odmerenosti, privlačnosti, prefinjenosti, samouverenosti, skromnosti, uglađenosti, urednosti, zanosnosti, živahnosti. U vremenu užurbane savremenosti, ljudi u farmericama dobijaju mogućnost da kontrolišu svoje vreme i svoj život.

   Večnoj ljubavi žene i cipela pridružile su se i farmerice. Nekada je bilo nezamislivo da dame nose pantalone, a danas one oblače farmerice za večernje izlaske i svečane prilike. One su pomirile savremeno i tradicionalno na način koji su žene oberučke prihvatile. Onog momenta kada je legendarna Koko Šanel prva obukla ženu u pantalone, počinje ljubav između zenskog tela i džinsa.[5] Od tada je prošao čitav vek a danas se garderoba dama, koje drže do stila, ne može zamisliti bez ovog komada odeće. One su ženama povratile slobodu, samosvojnost, otmenost, dostojanstvo, emancipovanost, sigurnost, smisao, raskoš, lepotu. Ništa tako dobro ne dekoriše i ne prati struk i telo žene kao farmerice. Kad god zatreba one su tu da se ukolope u savršen stajling; na svaki izazov znaju pokazati koliko je žena dama a koliko žena, manifestujući unutrašnju energiju i lepotu. Ne moraju izgledati glamurozno, ali mogu biti vrlo intrigantne, mešajući snobizam sa jednostavnošću i elegancijom. One na ženi ne traže da budu zapamćene već da budu zapažene, da svojom nonšalancijom izraze sav seksipil, telesnost, putenu čulnost, da pokriju mnoge nedostatke i naglase ženske adute i atribute: Sve se ocrtava na pozadini mita i uzdaha, šeretski bi komentarisao Niče.[6]

   Tek u dosluhu sa farmericama žene postaju svesne svog preobražaja, osim onoga što jesu i što izgleda da jesu. One sebe pronalaze, najbolje vide, upoznaju i saznaju dok su u farmericama, iako one znaju dati lažnu iluziju. Sa njima dele golu istinu: ključ dugih nogu, suženog struka i dobro oblikovane i podignute zadnjice kod mnogih devojaka i žena leži u pravom izboru farmerica, zato one i spadaju u najzahtevnije odevne predmete za kupovinu, jer valja obratiti pažnju na mnoge sitnice koje treba izbeći kako bi dobro pratile struk i telo.[7]

Farmerice su reveri ženske osećajnosti. Nekim ženama u šesdesetim godinama farmerice bolje stoje nego mladim damama, jer su prilagodljive nedostacima kojima žene podležu tokom starenja. Mnoge najveće svetske ikone stila preporučuju da svaka moderna žena u svom ormanu treba da ima jedan par farmerica, i po mogućnosti da to budu bele, jer idu uz sve u svakoj sezoni.

   Farmerice su metafora ljudske potrage, mladosti, sumnje, nezadovoljstva sobom i svojim ograničenjima, paradigma nemira, posebnosti, postojanosti, svestranosti, bunta, izgubljenih generacija. Nekad simbol siromašne radničke klase, danas obeležje luksuza i bogatstva. One su vremenom stvorile svoje vreme i postale metafora naše realnosti u kojoj su tajanstvenost i radoznalost izraz savremenog trenutka. Imaju duboko etičku i estetsku dimenziju. Postale su predmet obožavanja kojem se persira, iako vremenom sve manje zrače statusom, a sve više simbolom. Mogu da uđu u duel sa svakim odevnim predmetom. Pa ipak, one više nisu metafora identiteta jer ih svako ima i koristi. U žudnji za smislom i težnjom afirmacije sopstvenog identiteta, farmerice dozvoljavaju da se pojedinac kroz kreativan način izbori sa raznim ograničenjima i istinom. U siromaštvu one imaju etičku dimenziju, jer skrivaju velike socijalne razlike, ali i kompleks inferiornosti. Uvođenjem farmerica u svakodnevnicu briše se MI i Vi, a uvodi se TI i JA. Farmerice su  činjenica i unutar književne i umetničke stvarnosti.[8] U zadnje vreme modni kreatori sve više uzimaju razne detalje iz umetnosti (šare ćilima, neke umetničke slike), čime se podiže nivo shvatanja ovog odevnog predmeta.

   Farmerice su luksuzno stanje duha, uma, šarma i ideja;  autentičan izraz našeg karaktera i psihologije, naš rukopis, paraf, selfi, otisak, komocija i privilegija. Liče na zvezdanu prašinu pod kojom se svi žele naći. Ne postoji osoba na svetu koja ne može pronaći za sebe par farmerica, koje će joj odgovarati. Potiru granicu između fizike i metafizike, čednosti i skarednosti, otmenosti i prostote, empirijskog i duhovnog iskustva, ali su i manifest protiv otuđenog čoveka, njegovog udaljavanja od stvarnosti, od ovakve ovovremenosti.

   One su mala misterija sa puno tajni, asocijacija; ćutljive, odane, otmene, imaju svoje snove, radosti i poraze. Njihova besprekorna veza sa ženskim telom uvek nas fascinira i svakodnevno čeka iza nekog ugla. Farmerice čine telo prihvatljivim, poželjnim, intrigantnim u svim društvenim situacijama ili kulturnim konvencijama. U vremenu prepunih modnih stilova, prava dama zna kako se nosi džins. Obdarene da izazivaju i mame muška ushićenja. Preko farmerica dame oslobađaju prikriveno, zatajeno, potisnuto pa i energiju istine, izlivajući se iz sopstvenog bića u stvarnost. Telo se prepusti farmerkama, dobijajući izraz i smisao, osećanje i uživanje.[9] U eri minimalizma u odevanju, one se kao svetkovina  u trodimenzionalnoj formi i fizionomiji stapaju sa kožom i telom i prilagođavaju najzahtevnijim ženskim pokretima. Kad se uspostavi prava veza i komunikacija između farmerica i tela, onda se razotkriva ženska lepota i bogatstvo izukrštanih analogija i dejstvo celine. Ne morate biti supermodel da bi ste izgledali dobro u džinsu, jer se dobrim izborom, nonšalantnim i prirodnim pokretima  postiže poželjan i seksipilan izgled. Pa ipak imaju i jednu falinku: ako se ukaže šansa za brz i iznenadan seks teško i dugo se skidaju.

   Alhemija između žene i farmerica, taj uzbudljiv i iskren odnos pun ljubavi, ta fatalna privlačnost i metafizička emocija, koja datira od početka njihove romanse, uvek je bio blizak, neraskidiv, nežan, iskren, netipičan, rekao bih i harizmatičan. Kad su tužne, očajne, oduševljene ili zaljubljene, ženskom carstvu se priklone farmerice. Dok su u njima žene su u sukobu između želja i moći, razuma i osećanja, iluzije i realnosti. Ponekad im farmerice omoguće da razreše protivrečnost sopstvenog bića ili konflikt sopstvenog mišljenja. Farmericama su telo i duša, postojanje i osećanje, izraz i smisao ujedinjeni i neodoljivi. Možete ih okupati, namirisati, možete ih naučiti raznim trikovima i veštinama. Osmišljene su da traju  i da budu izdržljive. Nosi ih i gospoda koja ima milione, a kupuju najjeftinije luksuzne modele.

   Iz sezone u sezonu pocepane farmerice su osvajale svoje konzumente, a danas su  popularne blatnjave i pocepane do neukusa.[10] Ove pantalone najviše koriste bogati ljude koji ništa u životu nisu radili. Mnogi smatraju da je manir otkačenijih modela naša slika i (ne)prilika i da sve manje otkriva ukus a više prostotu. Možda je to samo prolazna masovnost. Pa ipak, u  tome ima dosta manirizma, odnosno izveštačenosti, neprirodnosti, usiljenosti.[11] Recimo i to da većina Amerikanaca ne pegla farmerice, nose ih zgužvane sa rupama. Između propuštenih prilika i izazova urbane usamljenosti, struktura javnog života je postala teatralna: treba se pokazati, intrigirati, pa i skandalizovati. Farmerice koje na pocepanim otvorima vuku poglede na obline butina promenile su ženski hod taman toliko koliko se menja njihova forma, dizajn i oblik. U ime nove i autentične ženstvenosti modni kreatori su, u izradi farmerica, uveli i elemente radničke, proste, muške odeće. Započela je asketska i elegantna era, feministička ili ženstvena, visoka ili ulična, proleterska ili glamurozna. I takve farmerice, ne znajući šta ih je snašlo, postaju nemušte, ćutljive, poslušne, bez glasa i pokreta. Dakako, ne treba izgubiti iz vida i činjenicu da farmerice računaju na vreme, na trajnost i jedinstvenost, zbog čega se neprestano obnavljaju, inoviraju i preobražavaju.

   Sve do nedavno muška moda je bila jednostavna, čak i dosadna u poređenju sa ženskom, jer su klasični modeli bili osnov njihovog odevanja. Međutim, poslednjih decenija nastale su promene i trend je krenuo u feminiziranom smeru, a sve zahvaljujući poznatim svetskim dizajnerima, koji su i sami isfeminizirani. Jedan čuveni modni dizajner kaže: Tamo gde ostale razlike nestaju, zašto bi još bila presudna razlika među polovima? Farmerice koje se danas nose toliko su neprirodno uske i neprikladne muškosti i fizionomiji muškog tela, bez snage, moći, muževnosti i dominacije muške figure.[12]

   Farmerice su podložne stalnom uticaju mode i bez funkcionalnog i estetskog poboljšanja. Pored elegantnih, ležernih, poslovnih postoje kratke, široke, plitke, dugačke, uske, vezene, šarene, duboke, cvetne, vrećaste, pocepane, nakićene, obojene, ukrašene, zakrpljene, blatne, lepe, ružne, čipkaste, loše, ukusne, zvonarice.., u svim mogućim verzijama, oblicima; farmerice straha, dileme, neizvesnosti, očaja, radosti, veselja, raskoši, pa simetrično i asimetrično, iscepane, sa uvrnutim nogavicama, sa visokim strukom, sa ravnim krojem. Ustvari, kakve god nam zatrebaju one su tu da se uklope u željeni stajling. Bio čupav, musav, klempav, tužan i nesrećan, bogat i poznat, sa farmericama čovek deli mnoge tajne: znaju što niko drugi ne zna i sa mnogo radosti i naslade uživaju u tome.

Farmerice imaju i svoje skriveno lice: pamte surove istine, nose duboko potisnute patnje i tajne, podsećaju na sumanute namere i nemire, otkopčavaju dušu i srce, skrivaju stvarnost i snove, poseduju masku društvene poze, pune su individualnog prisustva i karaktera, skrivaju otmenu dozu iluzija i fantazija. One su svojevrsno ogledalo naše stvarnosti, realnosti i autentične individualnosti: od različitosti ka sličnosti, od sebe ka drugome, od izdvojenosti ka celini; uspostavljaju ravnotežu sa čovekom i svetom. U njima mladost i starost, snaga i nežnost, raskoš i skromnost izgledaju kao opasna snaga i misterija sačinjena od neočekivanih asocijacija i senovitih prizora. One pokreću pritajenu unutrašnju čovekovu podsvest i intimu. Farmerice su naše uporište; one mogu biti zastrašujuće diskretne, poverljive, ćutljive, odane. Imaju sopstvene snove, potrese, svoju osamu, bespomoćnost, strah, sopstvene rane, radosti i omraze. Na njima se često odvija mimohod vremena i emocija, šaputanja i ćutanja, suza i uzdaha.

Sa farmericama možete raditi šta vam je drago: gužvati, peglati, skraćivati bojiti, cepati, bez obzira da li su potpuno izbledele, zgužvane, skoro u celosti pocepane. One su nekome merak i dragocenost, drugima zaštita – postale su esencija modernog dizajna, njegova suština i smisao.[13] Na njima se mogu kršiti svi tabui, zabrane, konvencije. Koliko samo uspomena čuvaju. One su uvek, kroz neverbalni jezik artikulisan unutar sistema tradicionalnog kostima kao društvenog fenomena, imale komunikacijsku ulogu, masku društvene poze.  Nemoguće je nositi odeću a da se preko nje ne prenose društvene poruke, tvrdi Dezmond Moris, poznati publicista, širokog spektra zanimanja. Farmerice, koje prekrivaju telo, neverbalno komuniciraju sa okolinom u vidu vizuelnih kodova i percepcije.

Kao tvorevina popularno-kulturnog trenda, između visoke i niske kulture u okolnostima agresivnog konzumerizma i beskrajne opsednutosti celebriti kulturom, psiholozi, sociolozi, kulturolozi i celi niz drugih struka ne mogu objasniti psihologiju kupaca ovog romanesknog komada odeće. Iako su nesumnjivo postale više od materijalnog predmeta masovne kulture, moćnije i od same mode, one su društveni fenomen i svedočanstvo vremena u kojem živimo.[14] Danas u farmericama možeš da se rodiš, da rasteš, da uživaš, da upoznaš sebe, da meračiš,  da učiniš mnoga dobra i zla, da postaneš poznat, da izgubiš sve, da drugima uzmeš srce i dušu, da izgubiš sebe, da ostariš, da umreš. Moda jako zabavna, zahtevna i provokativna, i kad god se pojavi dilema uzaludnosti trošenja vremena i nedoumica oko izbora garderobe, farmerice su tu da sve to skrate, ponište i ubrzaju. Jedan par farmerica može zameniti veliki broj suknji, haljina. One su odbrana od siromaštva, štit od popularnosti, lošeg ukusa; brišu mnoge stereotipe o načinu oblačenja na venčanjima, svadbama, glamuroznim prijemima, u pozorištu pa čak i u crkvama. One su danas nešto obično, podrazumevajuće, nevažno,  što i jeste  snaga i magija farmerica.

   One su postale konačna istina, nazor o svetu, opšte mesto, formacijski nukleus odevnom modelu, skoro perfektan konačan predmet, nesumnjivi pobednik vremena, koji se pojavio u svom savršenom obliku. Tvorcima i autorima džinsa treba iskazati duboko poštovanje i istinsko divljenj zbog toga. Snaga farmerica nije snaga prevrata, revolucije, već trajna provokacija i izazov za one koji takav trend forsiraju zarad svoje i tuđe otmene raskoši i komocije.

Farmerice su menjale ljude, oni su im ostavljali svoj pečat; one su ono što je čovek izabrao, ili su one izabrale čoveka. Monumentalnost fenomena farmerica, kojima je čovek darivao večnu mladost, može biti jedna velika civilizacijska tajna sa zbirom neslućenih mogućnosti, jer imaju potencijal da krenu dalje, zanemarujući i prošlost i sadašnjost. Farmerice nam pružaju neoročenu iluziju da iza stvarnosti u kojoj živimo tražimo neku drugu konforniju i bolju prema kojoj se merimo i prilagođavamo. Bilo kako, farmerice čine život lepim, pristojnim, komotnim i uzbudljivim. Nemaju bogatu prošlost ali imaju obećavajuću budućnost.

U modi je odavno sve viđeno i prevaziđeno ali je džins večan.


[1]   Mali džep je bio predviđen za mali džepni sat, a kasnije je fobio druge funkcije

[2]   Prvi par farmerica XX čuva se u sefu otpornom na vatru u arhivi kompanije Lewi Štraus u San Francisku, uz danonoćno obezbeđenje. One danas imaju skoro mitsku vrednost. Njihova cena se procenjuje na više od 150000 dolara. Interesantno, Lewi Štraus nikada nije nosio farmerice. Umro 1902. u 73-oj godini.

[3]   I danas u radnim ugovorima zaposlenih u velikim svetskim kompanijama stoji da se farmerice ne smeju nositi.

[4]    Rudi Keler iz Švajcarske vlasnik je muzeja džinsa, sa preko 12000 komada odeće. Zaljubljen  je u sve što je napravljeno od teksas platna. Moj san je da sprečim da se džins pantalone i jakne bace ili penzionišu.

[5]    Danas dizajneri koriste džins  za izradu jakni, majica, suknji, košulja, korseta, haljina, sakoa .., zapravo sve osim čarapa  i donjeg rublja. Čak postoje cipele i čizme od džinsa.

[6]    Video sam na Ibici predivne devojke u toplesu koje nose samo farmerice i sa njima ulaze u vodu. Farmerice im se lepe za telo i to rezultira predivnim nogama i oblinama ( Elio Fiorucci, čuveni italijanski dizajner).

[7]    U jednoj anketi 50%  žena priznalo je da isproba bar deset farmerica pre nego što nađe odgovarajuće.

[8]    Momu Kapora su nazivali piscem u farmericama. Pa ipak, taj pisac nikada nije napisao esej o farmericama ili džinsu!?

[9]    Valja pogledati  stare filmove u kojima glumi Dejn Fonda saj farmericama koje joj  stoje u skoro savršenom skladu sa  telom.

[10]      Postoje specijalisti koji peru pantalone, seku ih, cepaju, istanjuju četkama, mažu ih smolom, bojom.. Njihove cene dostižu iznos do nekoliko hiljada evra

[11]    Vlasnici uticajnih korporacija nose u slobodnom vremenu farmerke koje su sami skratili do ispod kolena.

[12]    Vježbe nam je držao asistent  D.,uvijek besprijekorno uredan, u sakou, divnoj košulji i uvek u farmericama. Na njegovim časovima  tražila se  stolica više. Nikada od tada nisam srela muškarca kome je ta odjevna kombinacija savršeno odgovarala. Otmenost, finoća i ležernost, usklađena sa manirima modernog, akademski obrazovanog čoveka, stvara sliku kako muškarci treba da izgledaju u ovoj odevnoj kombinaciji, a koja po „dres kodu“ nije za fakultetsku učionicu ( Mirjana Aleksić, Podgorica).

[13]    Pre nekoliko godina u Peruu  su otkriveni  komadi tkanine, koji su pre čak 62000 godina bili ofarbani u indigoplavu, što navodi na zaključak da su uzorci „paradžinsa“ stariji za 2000 godina, nego sto se pretpostavlja.

[14]    Korporativni miševi su dobili pravo da se opuste nošenjem farmerica.

 

Tagovi: , , , , ,

 
 

Kalendar

April 2019
M T W T F S S
« Mar    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930