Poštovani pośetioci,

objavljujemo drugi esej iz druge serije eseja koje nam je podario esejista Ramiz Hadžibegović. Nakon prethodnog eseja o KATUNU, evo još jednog zanimljivog o HLJEBU. Hljeb je uvijek predstavljao i egzistenciju i brigu i radost i porodičnu sreću, pa je iz tih razloga prema njemu postajao poseban odnos. Zbog toga, za očekivati je da imamo bezbroj eseja o hljebu. Nažalost nije tako, pa ovaj esej ima posebnu vrijednost i predstavlja pravo blago. Zahvaljujemo se gospodinu Hadžibegoviću, dugogodišnjem saradniku portala Montenegrina.net na divnom eseju i saradnji. 

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje eseja “HLEB, poročna skrivenost” sa našeg portala i njegovo dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

jun 2018.

 

HLEB, poročna skrivenost

Moj sin Damir, u skladu sa svojim i navikama savremene generacije vršnjaka,  najmanje pažnje poklanja hlebu, bez obzira koliko je gladan, što se duboko kosi sa slikom dubokih uspomena mog detinjstva. Sve drugo mu je važnije, (bez obzira) da li je doručak, ručak ili večera. Opsednut stvarnošću, najčešće obeduje bez hleba. Jedino pravi izuzetak kada se u gradu pročuje da je neko otvorio novu pekaru i da iz njenih pećnica izlazi kvalitetan ražovni, ječmeni, crni ili heljdovan hleb, napravljen i pečen po tradicionalnoj recepturi. Rekao bih da ni tada ne kupi hleb zbog sebe, već kako bi prijatno iznenadio majku i oca. Nisam verovao da će savremeni čovek  tako brzo promeniti mnoge navike prilagođavajući se novim uslovima i shvatanjima.

   Najteže je a istovremeno i najzahvalnije, pisati o nečemu što je za većinu ljudi obično, neprimetno, podrazumevajuće, što se koristi više puta svakog dana. S toga je ovo jedan od mojih retkih eseja u kojem je izabrana tema sama sebe posvedočila i bez napora sebe napisala i potpisala. Sa hlebom, najvećim otkrićem čoveka, rađamo se, živimo i umiremo, sa njim započinjemo i završavamo našu svakodnevicu,  jednako kao što su to radili ljudi tokom cele svoje istorije. Hleb, sastavljen od kraja i beskraja, gospodario je životima naših predaka, to čini i saveremenom čoveku, i bez ikakve sumnje, nastaviće verno da služi sve dok bude postojao život. Štaviše, potpuno posvećen čoveku, egzistira bez trunke straha da će mu neko buduće vreme oduzeti funkciju i svakodnevni značaj. Od nastanka je postao miljenik čoveka, čuvar i najveći zaštitinik života, ali istovremeno i sluga i gospodar svakog pojedinca.

   Kao najednostavnija namirnica, kao najintimnija ljudska čarolija i svetski fenomen, pojam hleba odavno je postao relevantna tema koja uvek i iznova otvara široko polje za istraživanje, preciznije i sveobuhvatnije razumevanje. Kao ljudski identifikacioni marker i svetski brend bez konkurencije, hleb ima univerzalnu primenu, ali i neke svoje specifike i karakteristike, taman kao što svaka zajednica na planeti, koja ga koristi, ima svoju posebnost, običaje i rituale. Natopljen životnom snagom i pobedom, hleb se ponavlja u beskonačnost, zavetno komunicirajući sa precima i budućim naraštajima. On je čovekov simbol i  odgovr na prolaznost. Kao sublimacija života, spokoja, nemira, bure i mirne luke, pruža otpor konačnom kraju, otimajući se svakom prostoru, granici, svakoj zatvorenosti. Duša koja se rodila u prvom, nalazi se i u današnjem hlebu. Nije život, ali bez njega života nema.[1]

   Iako Egipat figurira, kod većine istraživača, kao prostor gde je napravljen prvi hleb, teško je poverovati da su pre toga, mnoge civilizacije bile lišene tog simbola čovekovog opstanka.[2] Ljudi praiskona su pravili neku vrstu  kaše, kasnije i testa, koje se verovatno negde prvi put slučajno ispeklo između dva usijana kamena. Prema literarnim izvorima „starozavetni nomadi istoka pekli su pšeničnu pogaču između dve suve, a potom usijane kamile balege“. Bila je to igra sudbine, slučaja i odraz drame ljudske egzistencije. Ne sporeći da su hleb, koji najbliže liči današnjem, napravili Egipćani, sa sigurnošću možemo tvrditi da je prvi hleb napravila glad, logika, voda i vatra. Sve van toga su samo pretpostavke i nagađanja.

   Svaka priča o hlebu je fascinantna, raskošna, sveobuhvatna, ali i nedovršena, nepotpuna, koju niko nikada nije posve pouzdano i do kraja ispričao. Posedujući magiju besmrtnosti, on je jedinstvo svoje tajne i svog objašnjenja i zato se ne može se definisati rečničkim formulama i matematičkim obrascima. Neiskazanost je ono što u njemu blista, a to je suština njegove večnosti i njegovog neistrošenog tela. Savremena deskriptivna antropologija ističe da je hleb natopljen istorijom, mitologijom, poetikom, etnologijom, tradicijom, paganstvom, religijom, kosmologijom… U njemu obitava ono što moćni zaborav nije zaboravio, ono što se nije odalo i prokazalo. Kao svetska baština i dostojanstvo univerzalnog, uzdignut je do kulta, ne samo zbog navike, tradicije i nezamenjivosti, već zbog toga što predstavlja odraz kulture življenja.

   Za formiranje naseobina odlučujuću ulogu imao je hleb. Tamo gde su bili povoljni uslovi za uzgoj žitarica, ljudi su videli svoju perspektivu i nadu. U potrazi za korom hleba, mnogo je šumovitih prostora pretvoreno u oranice gde je niklo žito. Sve takve površine su označavane kao zemlja za hleb. Mnoga osvajanja, ratovi, svetski i lokalni sukobi, odvijali su se zbog hleba. Bio je pretpostavka i uslov za mir, razlog za patnju i očaj. Njemu ne pristaju nikakvi sukobi, ratovi, nevreme, lenjost, žalost.[3]

   Briga za hlebom ispunjavala je svakodnevicu ljudi, posebno na prostorima gde nisu uspevale žitarice. Koliko je suza proliveno, molitvi obavljeno, pogleda u nebo upućeno, da žita bude, a njega nikad dovoljno za raskoš naše teskobe i siromaštva. I kad ga je imalo umešen je iz crnog brašna narodne patnje i mudrosti, iz znoja i žuljeva, brige i radosti. Poznate su, u svim religijama, molitve za hleb, odnosno za dobar rod žita. Hleb poseduje surova pravila svoga reda: uraditi mnogo toga pre nego nastane. Cela sela su radila sve za hleb, kako bi svi imali hleb. U dijalogu neba i zemlje, koji su uvek postavljali pitane ne dajući odgovore, klica je nemoćna bez obzira koliko je čemera ugrađeno  u brazdama oranica naših seljaka. Ako je rodna godina, hleb nađe sebe, dočim u uslovima suše, velike kiše i drugih nepogoda klica se muči i traži sebe, ali je nemoćna da bude radost ratara. Svojim nastajanjem od zrna koje umire i klija za novi život,  preko žetve, vršidbe, mlina i ruku koje ga mese i lome, postaje hleb za život sveta. Ispod kore hleba umešen je život zrna a zajedno sa njim strpljivost zemljoradnika. Izreka hleb sa sedam kora kazuje koliko se teškom mukom i poštenim radom hleb zaradi odnosno napravi. Crnogorski seljak je, u oskudici i nemaštini, između surove stvarnosti  i neizvesne krajnosti, očinski, zdušno, prostodušno, znao je iscediti hleb, zaliven suzama, iz kamena i znoja svoga. Zato je najslađi hleb iz svoje njive kao što je i san najlepši u svom zavičaju.

   Sazdan od strasti i ljubavi prema životu, hleb je, od iskona, najtraženija, najpopularnija, najvrednija, najslađa i najčešća hrana naših predaka. On sadrži dosta toga što je ljudskom organizmu potrebno: složene ugljene hidrate, belančevine, kalcijum, gvožđe i celukozu. Pšenično zrno se sastoji od omotača (mekinje), embriona (klice) i endosperma. Ukusan bez ikakve prismoke, težački, zemaljski, održavao je ljudsko postojanje u ravan gole nužnosti. Prema podacima Organizacije za hranu UN, oko tri milijarde ljudi svakodnevno jede hleb, a zbog gladi umire oko dvadeset milona. To je jedina hrana spremljena za svačiji ukus, bez obzira na uzrast, pol, rasu, kulturu, religiju, socijalni status, koja se jede svaki dan uz svaki obrok. Neki statističari kažu da za sedamdeset godina života čovek pojede šest hiljada kilograma hleba. Na prostorima Balkana pojede se tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturi i tradiciji ovog podneblja. [4]

   Koja se to čarolija odvija u brašnu, vodi i soli, kada se te tri namirnice pretvore u hleb sa mirisom najslađeg i zavodljivog opijata? Kao poročna skrivenost, hleb se mesi sa ljubavlju i zato je svaki ukusan. Pre nego zamesi hleb, muslimanka prouči dovu, a hrišćanka ga prekrsti, pa ga ostavi da nadođe. Majka testo posoli, dušom ga svojom zasladi, da hleb bude sladak i velik, da dečicu nahrani, kaže se u romskoj pesmi. Svaki hleb nosi otisak i pečat duha, karaktera i mentaliteta osobe koja ga stvori. Kao dete, voleo sam da gledam svoju majku Havku, kako iznad naćvi, mesi hleb.[5]  Najzagonetnije je bilo to što nikada nisam znao da li je testo za hleb ili pitu, kojoj smo se najviše radovali. Pa ipak, najslađi hleb je pravila moja bika (baba) Džema Franca. Ako bi imali neplanirane gladne goste, što se tada često dešavalo, hleb se pozajmljivao kod komšija. I bez dovoljno hleba, život u našoj i drugim višečlanim porodicama je trijumfovao. Znao sam mnoge familije koje su imale od pet pa do i preko dvadesetoro dece. Trebalo je četiri-pet sofri postaviti, ogroman broj tanjira i kašika, a tek hleba. Pa ipak, jelo se iz jedne posude, uz naizmeničnu upotrebu jedne ili dve kašike. Bilo je to sumanuto vreme gladi, sa tragičnim posledicama. Pšenični hleb je bio retkost i zato su postojale izreke: Hleb je sunce svake sifre, i U sirotinjskoj kući i Bog je gladan. Koliko je trebalo veštine i mudrosti da dečja gladna usta dobiju po mrvu hleba. A tek koliko se dana živelo uz neprespavane noći bez ijednog zalogaja hleba.

   Kao strepnja koja proizilazi iz same ljudske egzistencije i stvarna muka ljudi, sa dubokim iskustvom gorčine, glad je stara univerzalna istina bez koje je svaka priča o hlebu prolazna i osuđena na propast. Ima li zloslutnije reči od te?[6] Kad gladan čovek razmišlja o hlebu ima male i velike nevolje, jer takvo stanje zgušnjava zbivanja, uvećava dramatičnost, sažima život u život; ne može menjati ni sebe ni druge, ni svet oko sebe, a niske strasti kao što su mržnja, zlo, pakost, nasilje, postaju mu daleki.  Tada mu sve postaje manje važno i bitno. U naizgled jasne i uređene stvari, planove i želje, glad unosi nemir sa kojim ljudi ne znaju šta će i kako će, stavlja ljude u razna iskušenja. To je večna tema ugroženih pojedinaca i sredina i dvoboj čoveka i i njegove sudbine.  Glad ne vidi ništa osim hleba, ostavlja bez reči, priziva muku i paniku; u njoj je čovek skriven i otkriven, ona govori umesto čoveka. Iako glad ima četvore oči, one ne vide ništa osim hleba.   Ni najveća radost zbog punog stomaka, ne može se porediti sa osećanjem muke i teskobe zbog gladi.[7] Teški zarobljenički dani, logori, surove ratne i vojničke sudbine, kolektivne i pojedinačne, najviše govore o gladi i značaju hleba. Uprkos smislu života da izdrži do kraja, glad ne razume, ona upozorava, opominje, traži, moli, nju treba ugasiti kao pomahnitalu vatru.Svako vađenje hleba iz pećnice u našim očima pravi nadražaj. A šta reći za suze u trenucima velike gladi?

    Kad glad obori, hleb se ne deli na dobar i loš, svež i bajat, beli i crni, ječmeni i kukuruzni, jer je svaki u tom momentu najbolji. U takvom stanju najveća i najsnažnija je imaginacijska i fantasmagorična bliskost čoveka i hleba. Tada čovek sanja hleb, vidi ga na horizontu. No nemaju svi gladni san i hleb u njemu. Strah od gladi vidi se jače kod onih koji ponešto imaju, nego kod onih koji nemaju, beleži Milovan Đilas. Nekome je za san potreban hleb, drugima je za hleb potreban san. Bar je poneko srećan kad u snu ima dovoljno hleba. Jedna francuska poslovica kaže: Ako ima hleba glad miruje. Koliko god da se zadrži u čoveku, glad dovoljno opominje, ali sve ne kazuje. Traži i očekuje da se shvati ono što treba znati, a posebno koliki je uticaj gladi na parole u vremenu kada se hleb ne poziva na logiku čoveka, već na njegov prazan stomak. Sve dok ne ogladni čovek je u mnogo čemu neumeren, svašta mu pada na pamet, hteo bi iz sopstvene kože preko mere do iznemoglosti.[8] U nedostatku hleba, zlato, imovina, najvrednije slike, najkvalitetniji ćilimi i tepisi, menjali su se za projino brašno. Često skuplji od života, hleb je tražen kao kompenzacija za dug, porez, krvnu osvetu, kamatu…

Miris tek ispečenog hleba nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jer su sva čula povezana sa nim. Taj čarobani, opojni,  iritantan i neodoljiv dojam ne može se meriti ni sa jednim drugim. On izaziva emociju, ima moć i sugestivnu snagu, neku malu tajanstvenu katarzu, golica maštu, provocira i budi čula, a ponesena duša treperi pred njegovim izazovom koji se šire iz majčine kuhinje ili pekare. Hleb mirisima život brani, boji ga u nadi, verovanju, optimizmu, radosti i zadovoljstvu. To i ne treba da čudi, jer je centar za mirise odmah pored centra za emocije i uspomene, tako kažu  umetnici. Ko da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrda, ja sam malo na očima tanji, al nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. Taj osećaj čežnje, ta večita neosvojivost koja i sama traje dok mi trajemo, izaziva potrebu da hleb moramo neprestano osvajati i ponovo u njemu uživati.

   Miris sveže pečenog hleba budi najlepše emocije i uspomene na detinjstvo, kada smo gladni, po povratku iz škole, zaticali tek izvađen iz šporeta hleb, uvijen u krpu i naslonjen uz kredenac. Te asocijacije bude u nama davno zaspali osećaj  bezbrižnosti, porodične sloge i sreće. Pa ipak, najiritantniji i najveličanstveniji miris hleba oseća se u vreme Ramazana, u večernjim satima pred iftar, kada somuni ramazanke, premazani raznim aromatičnim uljima mirišu i dišu na dušu, ili miris hleba iz crepulje ispod sača. Možda bi slično mirisao i francuski baquette napravljen od kvasca starog 400 godina, u nekom manastiru, kada bi se nekako jednovremeno, u celom gradu ili varoši, vadio iz pekarskih pećnica, dok ga s nestrpljenjem očekuju gladne duše.

   Nastao iz ljudske potrebe za životom, hleb se nije mnogo menjao kroz istoriju, osim što je, uvećanjem planetarne populacije, postao još potrebnija namirnica. Hleb je pratilac života u njegovom egzistencijalnom, običajnom, duhovnom, religioznom, simboličkom i gastrnomskom smislu. Istorija hleba je istorija civilizacije. Svako ko traga za njegovom istorijom, traga za našim korenima. Nema sofre na koju se ne stavlja hleb. Svoju bliskost sa njim narodi su iskazivali kroz spremanje hleba u različitim veličinama, oblicima, i sastavu. Koliko god se tehnika i proces izrade hleba menja, on ne gubi svoj identitet i svoju posebnost. Svaki narod ima svoje recepte, specifike u njegovoj izradi, počev od oblika, veličine, ukusa, mirisa, izgleda i boje, kore i sredine, mekoće i svežine. Pa ipak, svima je zajednička želja i napor da bude dobar i ukusan, zato su majstori pekari uvek i svuda izuzetno cenjeni i poštovani.[9]

   U gotovo svakoj zemlji  postoje specifične verzije hleba, a posebno u lokalnim varijatama. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu, bilo je oko tridesetak različitih vrsta, dok se danas u svetu proizvodi više od 800 hlebova i peciva. Egipćani su bili toliko inovativni da su proizvodili pekarski kvasac i rafinisali brašno u cilju uklanjanja nečistoće. U Rimu, gde je bio besplatan, gradski statut je normirao kvalitet, težinu i cenu hleba. Svaki pekar  bio je kontrolisan, a prevarati najstrožije kažnjavni. Poznate su zabave  u Rimu gde su carevi delili besplatan hleb i na taj način sticali naklonost naroda (iz tog perioda potiče krilatica Hleba i igara). U Egiptu su sve pekare pripadale faraonima, što je oblik današnje državne svojine. Ražani hleb, bez kvasca, crn, tvrd, al mirisan i ukusan ko duša, vekovima je bio osnovna hrana u Rusiji, dok je beli hleb bio praznična poslastica i smatran je simbolom bogatstva i blagostanja. Austrija se smatra zemljom najboljih pekara( čiji koreni sežu iz carskog perioda), koji svojom kreativnošću i umešnošću i danas prave izvanredno ukusne hlebove. Inače,  Nemci su od devetog veka preuzeli pekarstvo od Francuza, a Šveđani su naučili pečenje hleba tek u šesnaestom.[10] Do pre pola veka, kod nas se, uglavnom, kukuruzni hleb pravio do Dunava i Save, a odatle pšenični. Danas se malo proizvodi hleb koji objedinjuje starinu i novinu, tradiciju i današnjicu, zanatstvo i nauku.

   Neraskidiv je i neobjašnjiv fluid bliskosti i srodnosti koji postoji između hleba i čoveka i svih segmenata ljudskog života. Smisao njegove tajne skriva se u ljudskoj suštini, budući da bez ičega nekako a bez hleba nikako. Hleb spasava čoveka od svakog zla, svake slutnje, jer kad ima hleba i vode čovek sve ima. Da li hleb gospodari nad čovekom ili čovek ima moć nad hlebom? Hleb može biti i sluga i gospodar, jednako kao i čovek. Bilo kako, ne postoji čvršća, iskrenija i intimnija veza od te, iako bi hleb imao štošta prigovoriti ljudima, mnogo čemu ih naučiti. Koliko hleb daje život čoveku i njegovoj nadi, što je njegova privilegija, toliko čovek daje život hlebu.[11] On je prvo, najvažnije i zadnje utočište čoveka i bitno svojstvo njegove prirode i uslov za slobodan izbor vlastite sudbine. Hleb i ljudi su bliski u prostoru, u vremenu, u dodiru, u neraskidivoj  čulnoj vezi. Hleb je odan, pokoran i neizbežan čovekov pratilac od nastanka, smisleno okrenut i posvećen isključivo životu, napretku, bogatstvu; nije sve što čoveku treba, već mogućnost svega. On je dostojan divljenja i zbog toga što u sebi skriva duboke naslage ljudske podsvesti. Iako pod težnjom čoveka menja svoj oblik, meru i sadržaj, hleb svoju suštinu ne menja. On opstaje između prolaznog čoveka i neprolazne suštine života; gaji poštovanje prema ljudskoj suštini i životu; pomaže čoveku da spozna samog sebe, svoje mogućnosti, potencijal, svoje limite i mane. Svestan ljudske snage kao i ljudskih slabosti, hleb se samo preko čoveka izliva u svoju suštinu i svoju istinu. Sve ljudske aktivnosti su pokrenute željama, a primarna želja svakoga je hleb. Kad njega nema, ne postoje ograničenja naporima koje će ljudi preduzimati u nadi da ga steknu.

 

   Kao celina života svakog pojedinca, porodice, civilizacije, simbolika hleba u svetskoj kulturnoj baštini, je nesaglediva.[12] Hleb je bio i ostao najsnažniji i najsvetliji simbol čovekovog opstanka i drevne mistike. U njemu je sadržana sva simbolička, metaforička i antropološka paradigma ljudskog života. Ta mnogostranost značenja proizilazi iz tradicije, kulture, iz mitoloških slojeva, iz paganskog vremena, i uglavnom se samo u nijansama razlikuju od zemlje do zemlje.   Hleb je simbol života i smrti, bogatstva, zajedništva, gladi, sreće, rada i reda, mudrosti, nade, žudnje i želja; on je metafora porodične sloge, dobrote, mirisa, snage, samoodržanja, strepnje, siromaštva, trijumfa; hleb je paradigma fizičke i mentalne snage.  

    Snažan je simbol hleba kroz darivanja u trenucima slavlja i običaja, kod dočeka dragih gostiju (uz parče pogače i malo soli). Taj običaj je postao i deo obaveznog državnog protokola u većini zemalja. Hleb ima svoj kod, naraciju, mitologiju. Da li hleb može da podnese  svu višeznačnu simboličku, metaforičku i paradigmatičnu dimenziju i sveobuhvatnost, a da pri tom ne dovede svoju osnovnu i suštinsku funkciju u pitanje? Naravno da može, jer hleb je nešto trajno, postojano, nesaznajno, monumentalno, pred kojim se kleči. Hleb se prema svakoj večnoj i naučnoj istini odnosi kao ljudski simbol prema tajnama prirode i iskonske bliskosti sa čovekom, skrivajući u sebi sećanje svih ranijih pokoljenja i klicu novih naraštaja. Hleb se vezuje za kult plodonosti zemlje, koja kroz cikluse setve i žetve daje ljudima novi život.

   U svim kulturama, različitim tvorevinama ljudskog duha, u zapisima starostavnim, u mnogim mitologijama sa božanskim, magijskim, profanim, elementarnim, anegdotskim ili demonskim svojstvima, u  pričama, izrekama, poslovicama, pitalicama, molitvama, zagonetkama, kletvama, legendama, zdravicama, bajalicama, psovkama, narodnim verovanjima, hleb se ne tretira kao obična namirnica, već kao zagonetna drevnost, snaga i moć, narodna mudrost i moralni sud.[13] O hlebu su ispevane mnoge pesme, napisane brojne knjige, naslikane mnoge slike, stvorene legende. Njemu su posvećene mnoge kulturne manifestacije, jer  je  sam  na svoje trajanje zaboravio ili zaboravu prepustio ono što mu pripada: pola pored godišnjih doba ostavio, ostalo preneo u junake, istine, krike, dozivanja, glasove, mirise. Kao da se odrekao svoje uzorne i umorne zrelosti. Poznati su slučajevi da je služio kao amajlija u ratovima. Za hleb se vezuju različiti kultni, folklorno-mitološki, antropološki narativi, fantazije, imaginacije. Vrhunac  svog mističnog dostojanstva hleb dobija na slici Leonarda da Vinčija Poslednja večera, koja je, kako ističe Predrag Matvejević, autor zapažene knige i hlebu, jedan od najuzvišenijih motiva u svejetskom slikarstvu.

 

   Nema kraja običajima u kojima hleb nije oduvek bio prva i poslednja velika reč koja blagoslilja i preklinje, ali i odgonetka svih zagonetki i rebusa: priziva i moli, kune i opominje, vezuje i deli, savetuje i osporava, miri i zavetuje, strepi i teši.[14]  Za blagog i plemenitog čoveka kaže se: Dobar ko hleb;  za vruć hleb: Ko duša; Safardi kažu: Daj mi hleba i baci me u more; za one koji nemaju nikakve obaveze ni brige osim ishrane, kaže se: Lezi hlebe da te jedem; za neskromnog čoveka: On želi preko hleba pogače, dok za one koji uzimaju drugima neki posao kaže se: Uzimaš mu hleb iz usta. Za one koji traže posao ili bolji život: Otišao je s trbuhom za kruhom, a pogaziti hleb, znači izneveriti domaćina kod koga je osoba ugošćena. Danas ratari na Balkanu kažu: Hleba treba, rakoje mora biti. Najčešće kletve kod su bile: Ubio te ovaj hleb; Dabogda nemao hleba da jede, i Tako mi hleba i soli.

   Kao tekovina i svetinja, hleb je na različite načine prisutan u religijskoj tradiciji: sve religije su ga uvele u svoj obredno-molitveni ritual.[15] Varijacije hleba imaju centralno mestoi u mnogim tradicionalnim običajima kao što su svadba, rođenje deteta,  veridba, vršidba, moba, i sl. Žene su te koje preko hleba dar pripremaju, daruju, primaju ili uzvraćaju, nešto manje roditelji, kuma i vrlo retko muškarci. Hleb nije samo hrana, nego i sredstvo komunikacije i omiljeni žrtveni prinos bogovima i božanstvima. U Egiptu je postojao Bog hleba, uz pravilo da je hleb jednako tretiran kao vatra na ognjištu i voda za piće. Jevreji svaki svoj praznik, čak i svaku subotu, počinju molitvom posevećenu hlebu, dok poistovećenje Isusovog tela i hleba ima duboke kulturološke, istorijske i antropološke korene. Za raskol istočne i zapadne crkve, pored borbe za vlast, postojala su i tri kanonska razloga: sveti duh, sveto trojstvo i hleb. Razmimoilaženje je nastalo oko upotrebe hleba: kvasni se koristio u pravoslavlju a beskvasni kod katolika. Na balkanskim prostorima, hleb ima naglašenu ritualnu funkciju, gde se ne opaža kao namirnica već kao simbol. U našim predanjima, mitologiji i legendama hlebu se dodeljuju božanska svojstva i moć, dok se u drugim kulturama priče i legende temelje na paganska verovanja o hlebu. U svim religioznim i magijskim postupcima uglavnom se poštuju lokalni običaji u kojima dominira hleb.

   Uspomene na hleb sačuvane su bolje od njega samog, jer misterija hleba nije muzejska vrednost , već je to postavka civilizacijskog pamćenja. Samo u Evropi postoji oko četrdest  muzeja hleba, među kojima je i onaj najveći i najpoznatiji u Ulmu, Nemačka. U Pećincima kod Beograda postoji muzej posvećen hlebu, u kome je izložena zbirka od devedesetšest  različitih vrsta hlebova. Postoje i četiri kopije hleba iz neolita sa lokaliteta Donja Branjevina, opština Odžaci u Vojvodini.  U britanskom muzeju u Londonu nalazi se hleb star oko četiri hiljade godina, pronađen u egipatskim piramidama, uz mumije. U muzeju u Pirotu, čuva se hleb tain, umešen kao vojni brašnjenik pre sto godina.

   Dugo vremena pšenični hleb, kakav se danas koristi, nalazio se na soframa i stolovima bogataša, dok je za običnog čoveka bio samo praznički obrok. Boja hleba je određivala socijalni status ljudi. Tamni hleb su jeli niži društveni slojevi, a beli hleb je bio luksuz, nedostupan najvećem delu stanovništva. Danas se taj trend menja: tamniji hleb postaje skuplji i cenjeniji zbog ukusa i veće hranljive vrednosti. U mnogim našim selima hleb se nije pravio svakog dana već jednom nedeljno, bio je svetska duša i besmrtan, a ne kao ovi današnji koji se već posle tri dana ubuđavi. Ječam je jedna od najstarijih žitarica od kojih se spremao hleb. Inače,  u Americi se žitom označava kukuruz, u Engleskoj pšenica, u Škotskoj i Irskoj ovas. U severnoj Nemačkoj žito je raž, a u južnoj Nemačkoj pšenica. Do Drugog svetskog rata, ponegde i do šesdesetih godina dvadesetog veka,  najviše se jeo kukuruzni hleb.[16]

   Ništa nije tako jednostavno i posebno kao hleb. Postavši od obične smese brašna, vode, soli i kvasca, on se, mnogo više no bilo koja druga hrana nudi oblikovanju, a i sam najviše oblikuje i stvara. U njemu se drevno i svakodnevno prožimaju, dodiruju i rastaju, prelaze jedno u drugo bez vidljivijih ožiljaka. Veza hleba i sluha tek je zanimljiva i posebna. Kao i svako jelo, tako i hleb, različito se doima čoveku, zbog čega ne vredi raspravljati o njihovim ukusima. Od kada se zamesi pa dok se ne pojede on je nem. Dodir hleba je poseban: ako nam ispadne parče iz ruku, bez obzira gde da padne, neće se čuti. Lomiti ga rukama,  što je kod nas uobičajeno, posebna je privilegija i zadovoljstvo.[17] Na našim soframa hleb je morao stajati samo onako kako se pekao i niko nije počinjao sa obedovanjem dok ga domaćin ne blagosilja, razlomi rukama i podeli ukućanima. Tada se hlebu predaje duša.[18] U svakom hlebu ima prikrivene nežnosti i širokog srca, a u koricama, koji je najukusniji deo ( 2/3 ukusa nalazi se u kori),  rumenog ponosa.  Kad bi mogao da govori, pričao bi nežno, negovano, umno, iscrpno, dostojanstveno, jednostavno, osećajno, sa puno duhovitosti, uznesenosti, lucidnosti i duševne usrdnosti. U njemu nema ironije, cinizma, sarkazma. 

   Današnji hlebovi pekarskih majstora prevazilaze svaku veštinu i magiju i predstavljaju pravu pekarsku umetnost.  Dok je nekada najveća umetnost koju je čovek stvorio bila veština preživljavanja u surovim uslovima gladi i totalne oskudice,[19] danas je život obogaćen umetnošću u izradi hleba i raznih vrsta peciva. Svet običnih ljudi hleb pretvara u nov i uzbudljiv svet u kome nastaje inovativnost, kreativnost i estetska uzbudljivost, čija svetlost isijava i daruje sreću i gladnom i sitom čoveku. Hleb je poput živog organizma na kome se izvode najrazličitiji eksperimenti. Hleb se pravi tehnički savršeno i automatski i baš zato sa sve više magije i skrivene snage, iako je njegova duša nekako zagušena, stešnjena, sužena. Dodaju mu šta treba i ne treba, šta žele i što se bez njegove volje lepi za njega. Sa njim se sve više manipuliše, menjajući veličinu i oblik. U takvim okolnostima, ispunjen sobom  hleb postaje zatvoren u sebi kao lepotica u svoje čari. A ima li većeg bogatstva od običnog hleba? Naši preci su jeli hleb sa svačim, bilo je samo bitno da ga ima, od bilo čega. Da je bolji hleb danas nije, da se bolje živi nego ranije da. Zato se sve više pažnje poklanja organskom uzgoju žitarica i nastojanju da se jede hleb sa brašnom koje je mleveno sa celim zrnom, jer ako se vratimo kvalitetnom hlebu, učinićemo veliki korak ka dobrom zdravlju. Hleb se danas, ako tako mogu da kažem, odmara od samog sebe, od terora svake vrste. Pa ipak, neiskazanost je ono što u njemu blista, a to je suština njegove večnosti i njegovog neistrošenog tela.

   Posebnost hleba nije vrednost sama po sebi, koliko njegova neophodnost i potreba. Kao čudovišna ljudska tvorevina, svaki hleb ima svoju namenu, svoj oblik komunikacije, svoju svrhu u običajima i svakodnevnom životu, svoju mitopoetsku logiku raskopanih slojeva davnine. Kao spona savremenosti i prošlosti, kao duhovna, gastronomska i kulturna specifika, uvek je misterija hleba počivala na njegovoj snazi i moći, bez obzira da li je to obredni, crni, beli, od sirka, prosani, ražani, bajat ili svež, ječmeni, ovseni, od kestena, heljdin, kukuruzni, praistorijski,  bezkvasni, integralni, polubeli, baget, surogat, somun, od celih zrna… Pun radosti, hleb je inspiracija koja hrani svačiju maštu, njene misterije njene drame, bez obzira da li je to pogača (pomorska, vojnička, studentska, učenička, svadbena, slavska), ili  hleb mudrih, hleb znamenja i  laika, hleb ludih, nemušti hleb, zavičajni, ognjeni, vere i nevere, jutarnji, ili večernji, moćni, ili hleb na vrh jezika, što iz haosa u vatru ubacuje.  Koliko samo lica ima hleb!

    Na planeti je uvek postojala jedna mera svega postojećeg, a to je bio hleb. Kao namirnica i jelo po meri čoveka on je mera svih jela. Kao iskušenje života, on je istinitiji od nas samih što mu daje za pravo da bude mera svih stvari. Hleb se uvek čuvao i štedeo, ko pustinjski trgovac vodu,  sa merom se koristio i trošio, sa merom cenio i poštovao.[20] Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno, a onda ga bacamo. To ne sluti na dobro, poruka je naših mudrih predaka. Vezivanje hleba za opstanak života, a time i odavanja poštovanja, prisutno je kod starijih generacija: kad parče hleba padne na ulicu, on se podigne, poljubi i na prigodno mesto odloži. Teško je objasniti strancu zašto se bacanje komada ispečenog testa smatra grehom.

   Otkud navika da se jede samo svež hleb? Kao da smo izašli iz vremena u kojem je bilo žitarica u izobilju, a ne iz siromašne oskudice kada je beli hleb bio nedostižan, vekovni ideal. Možda će nas povratak drugačijem načinu razmišljanja i ponašanja povratiti u vreme čestite skromnosti i ljudske dobrote, na koje smo odavno zaboravili. Hleb u đubretu nije dobar prizor, kad se kao bajat može tostovati.[21] Oni koji ga imaju mnogo postaju oholi, surovi, pakosni, brutalni, nedorasli životu i svakom izazovu. Preko hleba poštujemo svoju zemlju, oranice, rad, naše vredne seljake i radnike.[22] Iako imamo tradiciju i nasleđe, kod nas se prozvodi sve lošiji hleb. Kako je moguće da dobri znalci i nesumnjivi stručnjaci prave tako nekvalitetan hleb?

    Hleb nije delo ni careva ni bogova, već junak svekolike istorije čovečanstva, natprirodni i nadbiloški pojam.[23] Rođen na užarenom kamenu i vrućem pepelu, ta zlokobna supstanca najvećih ljudskih želja i instinkt samoodržanja, koja veseli duh, a neretko oduzima pamet, nikada nije bila diskretna želja. Iako mu je prošlost budućnost, hleb je nada čovečanstva. Ništa ne može biti dovoljno veliko, vredno i trajno kao hleb, jer otvara dušu i srce pre nego bilo šta drugo, a najlepše u njemu jeste pobeda života. Od ostalih namirnica razlikuje se koliko i svetlo od tame. Kao svetinja života, hleb je izvorište svega što osećamo, mislimo i znamo. Ne postoji na svetu ništa tako plemenito kao hleb, piše Dostojevski, a Pitagora ističe: Svemir počinje sa hlebom.On je harmonija sklada, ritma, zakona, metaforička poruka univerzalnog reda; veličanstven prirodni dar isprepleten čulima, nagonom, instinktom na kojima planeta registruje svoj dar da živi. Jede se sa radošću, žvaće sa strašću, a proguva sa zadovoljstvom. Ima jednu veliku manu: pati od večnosti, beskraja i bez granice sopstvene egzistencije; nije ono što postoji koliko ono što predstoji. Zato toliko traje, jer udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj.Kao što se život ne može sam sebe odreći, tako ni hleb ne može sam sebe poništiti. Nema nijedan neračišćen račun sa sobom, svetom, čovekom i životom. Nekada je bilo malo hleba a puno bliskosti. Danas hleba ima u izobilju ali nigde prisnosti, topline i iskrenog prijateljstva. Da čovek ljubav ko hleb razume, poručuje Mira Alečković.

   Nijedna priča o hlebu nema ni svoj početak ni svoj kraj. Kao deo neomeđenog univerzuma on je sanjan i doživljen, željen i ostvaren. Nalazeći svoju snagu u sebi i svoj smisao, nikada nije tražio svoje mesto na nebu, jer ga je imao, niti je pravio ustupke prema vremenu već samo prema čoveku. On poseduje gospodsku suštinu života, bez koga nebi postojala ni ljubav ni mržnja, ni nada ni tuga, ni život ni smrt i zato  se u jednom hlebu očituje cela planeta, čitav dosadašnji život, sva svetlost. Nedoastupan po vrednosti i  poimanju, opkoljen oreolom posvećenosti i magije iz koje se rodio, oduvek je oko sebe rasipao radost. Nikada nije bio predmet prezira, gađenja, skepse. U svemu što vidimo, udišemo, dodirujemo, u svemu o čemu mislimo, što doživljavamo i sanjamo, govorimo i pišemo, hleb je sadržan. Naše najiskrenije i najemotivnije molitve su više okrenute hlebu, a manje Bogu. Došao iz daleka, u daljinu i večnost se uputio, bez  naznaka gde i dokle će stići.

 

 

[1]   Smatra se da je reč hleb praslovenska pozajmljenica iz gotskog jezika

[2]   Prema legendi, prvi hleb je nastao slučajno. Jedan egipatski rob uz vatru  pravio je kolačiće od brašna i vode. Uhvatio ga san, vatra se ugasila a kolačići su ostali na toplom. Testo je nadošlo a pečeni kolačii su bili mnogo ukusniji od tankih i tvrdih kora koje su do tada jeli.

[3]   U prvom svetskom ratu, 1918. godine,  na frontu južne Srbije, uoči Uskrsa bugarski vojnik , naspram srpskih položaja, povika: Bratko, časno Voskresenije. Voistinu Voskrese, sledio je odgovor. Nakon toga, bugarski vojnik zatraži hleba.

[4]   U Srbiji, svaki stanovnik, prosečno pojede 107 kilograma hleba godišnje. Procenjuje se da 80% godišnjeg prinosa žitarica ide na proizvodnju hleba, što je pokazatelj  slabog privrednog potencijala zemlje.

[5]   Drvena posuda u kojoj se drži brašno i mesi testo za hleb, pitu, i sl.

[6]   U povlačenju srpske vojske preko Albanije, vojnici su padali i umirali od bolesti i gladi, vadeći ovas iz konjske balege da bi nešto pojeli, (Politika, 10. juni 2017.god.)

[7]   Hleb je kao vera: kad njega nema, čovek je danas hrišćanin, a sutra musliman (kurdska izreka).

[8]   Sećam se, majka nam je zabranjivala da izlazimo iz kuće sa hlebom u ruci medju svoje drugare. Na naše  čuđenje zašto, odgovorila bi: Možda je neko od njih gladan i nije baš mudro da vi jdete a oni da gledaju!

[9]   U pekarskom zanati važi pravilo da se pekara ne sme prodati ili ustupiti drugom, već samo naslediti!

[10]   Prvi pšenični hleb je roti, napravljen u Indiji, a ovseni u Švedskoj.

[11]   Kod Inka postoji verovanje da je čovek postao od kukuruznog hleba,  kojeg su mesili  sa  ljudskom krvlju.

[12]    Međunarodni dan hleba – 16 oktobar.

[13]   Servantes: Kad ima hleba i tuga je lakša; Rolan: Hleb jesti nije majstorija, hleb ispeći je mala majstorija, hleb zaraditi je najveća majstorija; Šekspir: Ko prezire hleb, kupi mrvice sa stola; T. Fuler: Pojeden hleb je zaboravljen;Ferenc Abraham, ugostitelj iz Subotice:Ako danju nisi zaradio svoj hleb, nećeš ni noću;

[14]   Poslovice: U ratara crne ruke, a bela pogača; Zdravom čoveku i suv hleb je sladak; Ko tebe kamenom, ti njega hlebom; Sa svojim hlebom odmah ćeš naći mesto za sofrom; Ono što učini hleb, ne učini ni mač; Za dobrog čoveka uvek se nađe hleba; Hleb sečen tuđim nožem nema dobar ukus; Dug je dan kad hleba nema; U hlebu Bog prebiva; Iz crne zemlje, beli hleb; Nema hleba bez motike; Leti nigde ne idi bez kaputa, a zimi bez hleba; Bez hleba, sto je samo daska (ruska izreka); Zdravica: Časno seli, hleba jeli, pošteno ustali, dobar glas doneli, bolji poneli, Bože daj…

[15]    Česnica za Božić ima svečano mesto na prazničničnoj trpezi. Pravi se od kiselog testa. Može biti slana i slatka. U česnoci se stavlja:  zlatnik, metalni novac, zrno kukuruza i pasulja, komadić drena. Ukućani je lome stojeći okupljeni oko hleba, što simbolizuje zajedništvo, snagu slogu familije. Molitva  Oče naš počinje sa Hleb naš nasušni daj nam danas… Kod muslimana nakon šerijatskog venčanja svekrva čeka mladu na pragu kuće, uručujući joj hleb i sito sa žitom, koje mlada prebacuje preko sebe da kuća bude berićetnija. U nekim krajevima, posle prve bračne noći, mladenci bi lomili pogaču koju je mlada dobila dan ranije.

[16]   Kristifor Kolumbo prvi put pominje kukuruz u svom dnevniku 5. novembra  1492. godine. U svojoj knjizi Šest hiljada godina hleba, Heinrich Eduard Jacob (1889-1967) piše da je K.Kolumbo prenošenjem kukuruza iz Amerike utro puteve najveće agrarne revolucije svih vremena.

[17]   Poslije jurcanja i ludorija na snijegu i ulaska u kuću, omamio bi nas miris strininog hleba, koji je bio tek izvađen iz rerne, uvijen u krpu  i naslonjen na kredenac da se hladi. Znali smo da nije dozvoljavala da se načne vruć, „jer treba da se vrati“. Nije mi bilo jasno šta to znači, ali nismo ni čekali da se ohladi. Kidali smo ga rukama, u slast  jeli. Njegov miris i ukus  i danas osjećam u ustima i nozdrvama (Mirjana Aleksić, Podgorica).

[18]   U Sandžaku, kao i u pojedinim delovima BiH,  hleb zovu nimet (od arapskog ni-ma, što znači blagodet).

[19]   ..Mi deca, kraj stola okupljeni, gladni/ i hleba i dedine mudrosti proste,/ baka vadi hleb iz staroga šporeta,/ a nebeski miris kuhinjom se prospe./ „Jel te deco“, deda pita i zove nas krilu svome,/ „broj najveći, koji je, uči li vas škola tome“?/ Milijarda…bilion, vičemo u glas,/ deda uze hleb u ruke, utišava nas./ „Koliko nam je deco hleba pripremila baba“?/ „Jedan, jedan“, čudimo se šta on hoće sada.// … Odjednom se neki mir svečani razlio/ i kao da je u nama deda svetlo upalio./ „Jedan, najveći je jedan, sasvim nam je jasno“!/ ponosni i srećni povikasmo glasno! (Vesna Belčević: Priča o jednom komadu hleba.

[20]   Kod muslimana postoji poslovica: Možeš stati na Kuran da dohvatiš hleb, ali ne smeš stati na hleb da dohvatiš Kuran!

[21]   U Beogradu, nakon večere koju je priredio predsednik SRJ u čast Kofi Anana, generalnog sekretara UN, patrijarh Pavle je sve mrve pokupio i pojeo. Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a patrijarh je odgovorio: Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola.

[22]   Na grbu nekadašnje socijalističke Jugoslavije nalazio se venac ispleten od žita.

[23]   Hleb je velikodušni dar prirode, hrana koja se ne može drugom zameniti. U bolesti gubi se volja za hlebom tek kada se izgubi volja za sve. Kada se ta želja vrati, znak je ozdravljenja. Hleb pristaje uz svako doba dana, uz svako doba života, uz svaku vrstu variva, on poboljšava drugu hranu (Permanitije 1772.godine)

Fotografije korišćene u prilogu: 

1 – hasicani.com

2 – hasicani.com

3 – agronomija.rs

4 – Ramiz Hadžibegović

5 – akhbarak.net

6 – svevlad.org.rs

7 – narodni.net

8 – blato-na-cetini.com

9 – miroslavradovic.in.rs

10 – pravisavjeti.info

 

 

 

Tagovi: , , , , , ,

 

Bez komentara

Budite prvi.

Poruka


 

 
 

Kalendar

September 2018
M T W T F S S
« Aug    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930