Ramiz Hadžibegović – JASTUK, najintimnije utočište, najraskošnije uporište

01.01.2020.


Poštovani pośetioci, objavljujemo novi esej “Jastuk” iz bogate riznice zanimljivih eseja autora Ramiza Hadžibegovića. Esej je ujedno i prvi prilog koji objavljujemo u 2020. godini na našem i vašem portalu Montenegrina.net. Razlog je to da poželimo da vam Nova godina, kako je to divno u ovom eseju autor kazao za jastuk, “otvara vrata sveta bez lažne iluzije, mnogostruči poverenje, zajedništvo, slogu, prijateljstvo” da se u njoj “seju i žanju vredne i bogate misli”.
Svako želi da mu Nova godina počne nečim lijepim, očekujući da će cijela godina biti takva. Objavljivanjem ovog eseja, omogućili smo vam da vam Nova godina počne upravo tako. Uživajte.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje ovog eseja sa našeg portala i njegovo dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.


U poplavi raznoraznih statističkih podataka i analiza o tome kako funkcioniše čovek u savremenim uslovima, jedna činjenica je nesporna: ljudi trećinu života provedu spavajući, bez obzira na to što je dnevni ritam kod dece, omladine, odraslih i starijih različit. Iako se spavanje povezuje sa mirom i odmorom, tokom snova mozak je jednako aktivan kao i u budnom stanju. Spavanje osvežava, vraća neophodnu vitalnost organizmu, podmlađuje, pa nećemo pogrešiti ako kažemo da je spavanje pola zdravlja. Naravno, sve pod uslovom da čovek nema poremećaj sna, a nažalost, danas je to pojava koja se sve više razvija u modernu civilizacijsku bolest zbog čega je predmet brojih naučnih istraživanja.

     Sva znanja ovoga sveta, ideje, sva proročanstva, otkrića, zamisli, počinju u našem zagrljaju sa jastukom. Sa njim se počinje i završava ljudska svakodnevica. Ništa lepše od udobnog kreveta i svog jastuka. Za mnoge je zagrljaj s njim najslađi i najveličanstveniji dodir. Bili bogati ili stari, siromašni ili mladi, vojnici ili intelektualci, rudari ili glumci, svima treba jastuk. Savremeni čovek može govoriti sto jezika, naučiti sva znanja ovoga sveta, steći sve moguće diplome, na jastuku će zaspati i na njemu osvanuti. Možda je zato najveća ljudska sreća njegovo postojanje.

     Istorija jastuka (tur. yastik) jeste istorija čoveka. Posmatrano iz ugla sadašnjosti, jastuk se, kao retko koji predmet, našao na razmeđi od iskona do beskonačne budućnosti. Za razliku od mnogo čega što se svakodnevno koristi, jastuk je stvar koju će ljudi upotrebljavati dok postoji civilizacija. Dobar jastuk zdravlje čuva i vrlo je značajno odabrati onaj pravi. Sa arhetipskim korenima, umotan u misteriju, on je simbol prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Uobičajeno je da se dele prema obliku, punjenju, nameni, prema presvlakama: veliki, mali, debeli, tanki, široki, uski, vezeni; beli, roze, cvetni, šareni; punjeni pamukom, vunom, perjem, paperjem, heljdom; vunena tkana jastučnica, jastuci sa jastučnicama od raznih materijala i raznih dezena, šara i kompozicija… Postoje i jastuci nesanice, snoviđenja, brige, očaja, dilema, suzni jastuci… I ono što je najvažnije: svaki ima dve strane – ako ne odgovara jedna, postoji druga. Bilo kako, na jednoj strani se nalazi lice tajni.

     Za bolje razuzmevanje odnosa čoveka i jastuka, mogli bismo se poslužiti citatom francuskog književnika Prospera Merimea: Prvi dan ljubavi poslednji je dan razuma. Ta alhemija između čoveka i jastuka, taj uzbudljiv odnos koji datira od početka njihove romanse, uvek je bio blizak, neraskidiv, neposredan, harizmatičan, nežan, netipičan, pošten. Ljudi nikada ne mogu objasniti koliko im znače jer je uobičajeno pa i logično da zaborave one sa kojima su se radovali i veselili, ali teško ili nikako jastuk na koji su im suze kapale. Kada su očajni ili oduševljeni, zaljubljeni ili napušteni, kada su zdravi ili bolesni, nemoćni ili u najvećoj snazi, oni se pojave, njihovom carstvu se čovek prikloni. Svako sebe najbolje pronađe i vidi, upozna i sazna na jastuku.

     Iz stvarnosti u kojoj živimo tražimo neku drugu, potpuniju, prema kojoj se ova naša meri, prilagođava. Želimo svi da volimo, da budemo voljeni, da radimo i volimo posao, da uspemo u životu, da budemo zdravi, srećni.Tražimo intimnije utočište, sigurnije i raskošnije uporište, sopstveni svet, nebo koje nam niko ne može oduzeti. Zato je jastuk svojevrsno ogledalo i metafora naše realnosti i povlašćeno mesto na kojem nastojimo da spojimo nespojivo, dubinu i tajanstvenost. Jastuku priznajemo svoje odvajanje od uhodanog postojanja, mišljenja i osećanja. Kad utihne dan i sve prođe, ostaju čovek i jastuk; obred koji se ponavlja otkad je vakta i zemana. Sa njim prelazimo u drugu dimenziju života i vremena.[1] Na njegovoj aromatičnoj mekoti najlakše i najbrže priznajemo da smo u stvarnom životu udvojeni, sa problematičnom suštinom svoga identiteta. Spontano ili smišljeno, tokom dana čovek zauzima neku pozu: na ulici, u kafani, na poslu, u pozorištu, na svadbi. Dok ne legne, čovek je ono što izgleda da jeste, a kad nasloni glavu na jastuk, on je ono što jeste. U dosluhu s njim postaje svestan svoje dnevne maske i neiskrenosti, svojih promena, ali i okolnosti u kojima postaje nešto drugo, osim onoga što jeste i što izgleda da jeste.

     Živeći u praznini, ljudi su danas vešti glumci, a jastuk ih na vreme upozori, pretrese, uputi na red stvari i potreba, želja i mogućnosti. Čovek vešto skriva sve svoje, dvojstva i nesaznatu intimnost, samozavaravanje, samoobmanu; u svakodnevnom životu jedno misli, drugo govori, skriva se ispod svoje kože sve dok mu glava ne oseti jastuk. Njegova dnevna i noćna stvarnost ne poklapaju se. Izgleda, dvojenje je način, potreba i stil ljudskog postojanja u ovakvom vremenu. U realnom životu se vidi ono što je na površini, dočim, u mračnim, kišovitim, snegovitim i mesečinom okupanim noćima, vidi se ono što je više i potpunije u mentalnim i emotivnim dubinama. U ovom nestvarnom svetu, onaj ko želi da bude pošten prema sebi, na jastuku često bude nemilosrdan za sebe ili protiv sebe, jer se na njemu jasnije i snažnije odjekuju naši unutrašnje glasovi. On noću oživi nešto što je tokom dana retko prisutno u našoj svesti. U svesni deo duha dnevni doživljaji nam ulaze u svest prerušeni u noćnu odoru. Na jastuku mnogi, iako sa autentičnom individualnošću, prazne svoje misli i svoja osećanja, razumeju i znaju ono što preko dana ne razumeju i ne znaju. On je poprište sukoba čoveka sa samim sobom i jedino što svakome otkopčava dušu, srce, duboko potisnute patnje, tajne surove istine, genijalne ideje, sumanute namere. Na njima je svaka nesvodivost moguća, realna, potencijalna, ali samo do obzorja i sabaha. Jastucima je nejasno što podnosimo takav život i tako sve iz početka, bez ikakve promene i orijentacije, iznova tražeći da ne živimo ovakvim životom.

     Sa jastukom možete raditi šta vam je drago – nekome je on lutka, drugima ognjište, trećima samo merak. Kako god, on je mera istinskog objedinjavanja života sačuvanog u narodnim predanjima, verovanjima, mitovima, sujeverju; mala misterija, sa puno tajni sačinjenih od neočekivanih asocijacija, senovitih prizora. Ispod njega su naše bake držale aromatično cveće za bolji san, novac, slatkiše, beli luk, tespih, crven konac i ikonu, krstić, kristale, razne amajlije i biljke; u ratu se ispod jastuka držalo oružje. Deci su jastuci posebno omiljeni jer se njima rado gađaju. Miroslav Antić, u svojoj pesmi Kad bi jastuci progovorili, besedi: Srećom jastuci ništa ne govore / čuvaju milion tajni u nekoj belini perja. / Oni su kao lađe, / velike bele lađe, / što plove u nemoguće, / u bezmerja. / Uveče te odvedu. / U zoru te dovedu, / i zna se: sve je u redu.

     Život bez tajni neizdržljivo je dosadan, nezanimljiv i nepodnošljiv, a jastuci čuvaju najveće tajne, veće i od svojih vlasnika. Kažu da je čovek bez tajne – čovek bez duše. Jastuci su zastrašujuće diskretni, poverljivi, ćutljivi, odani, otmeni, iako imaju sopstvene snove, potrese, sopstvenu dnevnu osamu, bespomoćnost, strah, svoje rane, radosti i poraze. Ne postoji jastuk koji nešto veliko, važno, značajno ne skriva. Tako pesnikinja Sanja Miletić u svojoj pesmi Beli jastuk, poručuje: Beli jastuk zna / svu priču o onama / dođi da ti kaže / još uvek sam sama. / Nekada je jastuk krio / naše burne noći! / a sad krije, a sad krije / uplakane oči. Uzneseni jastuci, zbog privilegije da samo oni znaju pravu i jedinu istinu, dozvoljavaju svakome da ispriča svoju priču, ali bez laži, preterivanja i skraćivanja. Poruke koje jastuci primaju jedino oni razumeju, povremeno obnavljaju, nastojeći da čoveka spasu prevelikih i nerealnih iluzija. Koliko god bili sami i usamljeni, prepušteni smo sebi i svom jastuku sa kojim delimo golu istina. On nema masku društvene poze. Na njemu oživljavamo svoje dečje i mladalačke uspomene, očeve i dedine priče, svoju podsvest; on je najkraći i najbezbedniji most između svesti i podsvesti.

     Iskrena je naša ljubav prema jastucima. Taj mali predmet ne živi u sebi već u svima koji ga poseduju. Iako nemušt i ućutkan, ništa ne traži a pruža i daruje mnogo. Bliži nam je od ljudi koje svaki dan viđamo, koje poštujemo i sa kojima smo nerazdvojni. On je replika naše DNK, autentičan izraz našeg karaktera i psihologije; naš rukopis, slika, otisak, paraf, škola, sudija, naš zatvor i komocija; portret velikih dimenzija i rever ljudske osećajnosti. I bez nas, pun je našeg prisustva, a ponekad na tugu miriše. Uvek otvoren za komunikaciju sa snovima. Na njemu čujemo svoj ritam, puls, pozive duše i srca, osećamo suzu, ali i povređeno koleno, rame, lakat. Svaki u svojoj dnevnoj usamljenosti dostojanstven, tajanstven i zatvoren kao tvrđava.[2]

     San je univerzalni fenomen, star koliko i ljudska istorija.[3] On je stariji od jastuka, dušeka i kreveta. To je onaj najkvalitetniji i najvredniji deo života, kojim ne možemo upravljati, koji se odvija mimo naše volje, a opet je naš. Frojd je tvrdio da su snovi kraljevski put u nesvesno. Sanjaju svi, i oni koji se ne sećaju sopstvenih snova, jer svako svoje snove sanja. Mnogi pesnici tvrde da su snovi buduća stvarnost. Svaki san ima svoju priču, kompoziciju, semantiku, svoju komičnost i tragizam, svoju semiotiku, pa i leksiku. Snovi mogu biti neobični, ružni, lepi, zanimljivi, obični, dosadni… Ako se realnost i snovi ne poklapaju, jastuk ima moć i snagu da ih ujedini. Nemogući snovi ostaju kao začin životu. Kad nas san napusti, zajedno s njim odlazimo u pohode dragim prijateljima, dočekujemo druge, šetamo sa trećim, i sve tako do sabaha.Tragovi sna su bliski tragovima realnosti i svakodnevice, izuzev činjenice da se u njima gubi svaki egoizam. Razumeti san znači znati tumačiti njegovu poruku i biti u dijalogu sa samim sobom. Herman Hese bi rekao: Dokle god je san vaša sudbina, dotle treba da mu ostanete verni,odnosno: Čovek mora da nađe svoj san, onda mu put postaje lak. [4]

     Susret sa jastukom jednak je susretu sa osobom koju dobro poznajemo, zato mu otkrivamo i sve ono što krijemo od sebe.Takvim postupkom prepoznajemo sebe, a u mnogo čemu, takvim saznanjem ostajemo zatečeni i iznenađeni. To je najiskreniji razračun sa sopstvenim životom i ispovest pred sobom. Pesnik Dušan Matić smatra da čovek nikad nije sam, ni u svojim mislima, ni u svojim osećanjima, pa ni u svojim snovima. Na njegovom skrivenom licu držimo do sebe i do vernosti prema sebi, iako jastuk ume da prepozna, nasluti, podstakne, razume i ispuni samopouzdanjem. Bude dana kada nam pruža mir i nemir, prazninu i promašenost, zadovoljstvo i očajanje. Jastuk može da oseti, da vidi, da doživi mnogo toga što je u sećanjima i snovima, ne samo ono što je na površini već i u dubini duše i skrivenih emocija, izlažući nas riziku da na njemu prepoznamo svoju bujnu i bogatu emotivnost, koju iz noći u noć kidaju različiti vetrovi, misli i raznorazni problemi. Na njemu se odvija mimohod vremena, emocija, šaputanja i ćutanja, suza i uzdaha. Dragan Lukić vraća sebe i nas u detinjstvo kazivanjem: Šta sve ima u jastuku / u jastuku na krevetu / kad se spava mom detetu? / Lezi, igro, sa detetom / pa ćeš čuti nad krevetom / pesmu tihu, frulu tanku. / U jastuku ptica peva / o tom kako dete zeva / kad joj čuje uspavanku.

     Dok se na njemu odvija sukob želja i moći, razuma i osećanja, iluzija i realnosti, i potrebe da se nađu prava rešenja, razlivaju se i razne druge teme, dileme, pitanja, zablude, iluzije, utehe, nade, patnje, staračke strepnje, mladalačke iluzije i fantazije, duboke misli, strasna osećanja, uzrujanost. Na njemu brušimo svoje priče, pesme, ideje, bogohulimo sve koji nam se te noći ukažu u mraku dok mladost i starost izgledaju kao opasne i podmukle sile. Koliko puta sam prekopavao noć / osuđivao sebe kao grešnika, posvedočio bi pesnik. Čovek jastuku svake noći posvedoči svoja uverenja, a uz to, premešta, gradi, uveličava, razgrađuje, spaja, rastvara, degradira, težeći ka univerzalnosti i konkretnoj stvarnosti, tražeći način kako započete trke da dobije. Što prva polovina noći gradi, to druga poruši. Dok smo u zagrljaju zvezda, umemo iznenaditi sebe humorom ili ironijom, kao poslednjom odbranom, uvezujući nespojivo, rastavljajući davno spojeno i vezano. Ponekad nepotrebno i sebično ukazujemo dostojanstvo svojim zabludama tako što više razmišljamo o tome koliko smo u pravu umesto da pomirimo ogroman raskol između onoga što želimo i onoga što možemo. Kao kompas koji skriva našu stvarnost, iz noći u noć gomilamo iluziju, zanos, nadu, ali i sumnju jer ne shvatamo vrednost vremena i večnosti. Ponekad postajemo zveri u tamnoj samoći, sa nečistim silama u sebi, a samo retki srećnici, sa više spokoja i mira u sebi i oko sebe, ne provode besane noći, radujući se jutarnjem buđenju i ustajanju. Takvi ne razumeju one koji duže spavaju, ističući da je lepota jutarnjeg osvita nezamenljiva.

     U svojim dilemama i razmišljanjima, skriveni i otkriveni, ne možemo za jednu noć stići tamo kuda smo se uputili. U toj kritičkoj opservaciji stvarnosti, danima pa i mesecima, jastuk destiliše naše misli i osećanja, da bi sve to u jednom trenu postalo odluka i pouka. Jedna burna noć na jastuku više je od svakog romana i najuzbudljivijeg života. Zato je ponekad dobro ići na duži put, mučeći i jastuk i sebe, razmišljajući od snobizma do ludila, u potrazi za pravom istinom i u odbrani sopstvenog života. Ovakve muke poznaje i pesnik Mak Dizdar, koji u jednoj svojoj pesmi kaže: Sanjah / da ću jednom / izgraditi / most / do sunca / al od želje / osta / temelj / u dubini / srca. Nikad sa jastuka ne ustajemo onako kako smo na njega legli. A jastuk isti, zgužvan, u ćošak sateran. Pa ipak, i takve jastuke nikome ne damo.

     Spavanje na majčinom uštirkanom jastuku, punom nežnosti i radosne beline, još ako je na jastučnici vez sa porukom: Slatki sanak sanjaj, ili: Moje zlato, laku noć, bog ti bio u pomoć,za svakoga je privilegija, ali i čin koji podrazumeva poseban ambijent za spavanje, u posteljini punoj uspomena na detinjstvo i na prve velike tajne.[5] Takvi jastuci su puni nasleđa, arhaične topline minulih vremena, začudne stvarnosti. Na granici između fizike i metafizike, empirijskog i duhovnog iskustva, laži i istine, želja i moći, razuma i osećanja, majčini jastuci su udaljeni od svoje intimne svakodnevne zbilje, zbunjeni i zatečeni nekim novim navikama i razmišljanjima.

Na jastuku je svaki bol veći, banalan problem nerešiv, strast večna, a duboko potisnute želje samo se noću pojave. Jastuk je nekome za stvarne a nekome za puste snove, potvrdio bi režiser Verner Hercog. Jedini zna sve što se pod našom kožom krije, zato nas lako i brzo ogoli, osvesti, a što mrak više prekrije poroke, kao u inat, jastuk ih naglasi. Na njemu se mogu kršiti svi tabui, zabrane, konvencije, a ponekad sazna i odnekud dokuči i ono što ne razume i ne shvata.

Dok rade, ljudi izgube sebe, a kad legnu u svoj krevet, oni uspostave odnos sa životom i pronađu se. Kao da bolje misle i prosuđuju zatvorenih očiju. Jastuk im otvara vrata sveta bez lažne iluzije, mnogostruči poverenje, zajedništvo, slogu, prijateljstvo; na njemu se seju i žanju vredne i bogate misli. A tek koliko puta pomogne da čovek razreši protivrečnost sopstvenog bića ili konflikt sopstvenog mišljenja. Niko i ništa ne može oživeti ljudske emocije i mane kao jastuk. Dok mu je glava u mraku, čovek se približi potpunoj spontanosti – tada jačina svesti i misli popusti, dnevni doživljaji mu se vraćaju i kao da ih ponovo doživljava, u vremenu ukradenom od sna. Suočeni sa potrebom da se ponekad, kad pređemo neke nedozvoljene granice, vratimo sebi, najlakše to činimo na jastuku, skloni da prezremo i osudimo sebe. Tada nam se jastuk učini kao neko kameno gnezdo usred mrklog mraka. Uostalom, ne kaže se bez razloga da je „istina zakopana i skrivena u mraku“. Zato je treba iskopati takođe u mraku, nekad dok je zrela a nekad dok je mlada.

     Koliko puta su poete, slikari, pisci, filozofi, kasno noću ustajali iz svojih postelja da nešto doslikaju, napišu, dopišu ili uobliče stvarnost smišljenu na svom jastuku. Mnoga otkrića i pronalasci, duhovna bokorenja, pesme i romani, nastali su na njemu. Postoji verovanje da žene na jastuku više maštaju no najveći pisci.[6]

     Svaki jastuk ima svoj glas, svoju pesmu, osmeh, ali i svoj miris, sudbinu. Na njima se nalaze čitava klupka isprepletanih doživljaja, tragedija, neverovatnih priča, fantastičnih ideja. Na jastuku se meditira, svakodnevno žubori podsvest, zdrav razum jeca, bunca, plače, ponekad glasno priča, uzdiše. Pune se snovima, čuvaju suze: Poslaću ti svoj jastuk. / Zna taj sve moje tajne. / Možda baš njemu poveruješ sve o meni. / Malo je mokar. / Ne brini, to je samo od suza. I u najdubljem mraku, u noći prostranoj kao pustinja, najlakše se sluti i čezne. Dok jedni svoju savest na njega naslone, drugi sanjaju budni. Jastuci znaju hrabro da prizivaju, ukazuju, prigovaraju, savetuju. Povremene zaborave i delimične izgovore ne prihvataju kao opravdanje ljudske slabosti i nemara. Najlakše i najspokojnije dišu ispod ljudskih glava, a najlepše ćute kad ih dele dvoje zaljubljenih. Ne prikrivaju sudbinu, već je otkrivaju pozivom da je u potpunosti ostvarimo. Oni su naša zaštita od stvarnosti, manifest protiv otuđenosti savremenog čoveka, njegovog udaljavanja od ovakve ovovremenosti. U njemu vidimo sve ono što niko ne bi video. Što su veća očekivanja od života, utoliko su na jastuku veće patnje i razočaranja.

     Čovek je jedino iskren dok na svom jastuku vodi dijalog sa samim sobom. To je, misleći svoju misao, najiskreniji i najotvoreniji dijalog jer tada nema pristojnosti, uljudnosti, obazrivosti. Svaki jastuk je dnevnik nečijeg života ili združenih sudbina, dela i nedela. Jastuk ostavlja ljudima, dok sluša njihove ispovesti, da sami sude i odluče o svojoj sudbini, vrednostima i manama takvog života. On nam daje komotniju i neoročenu iluziju da iza stvarnosti u kojoj živimo tražimo neku drugu, potpuniju, komforniju i bolju, prema kojoj se ova meri i prilagođava.

Baš je dobro što jastuci samo ćute. Neke su uspomene previše tužne da im se vraćamo, dok su suze još bolnije da se na njih podsećamo.


[1] Heraklit iz Efesa: U budnom stanju ljudi imaju zajednički svet, ali u snu svako ima svoj vlastiti kosmos!

[2] Naši preci imali su kletvu: Kamen ti za pod glavu!

[3] Hipnos, grčki bog sna.

[4] Prema jednom američkom naučnom  istraživanju, osoba od 72 godine, 21 godinu provede u krevetu, dok na radnom mestu provede 14 godina.

[5] Feng šui: Treba koristiti jastuke sa lepim, belim i šarenim jastučnicama.  Ne bi trebalo da budu stari jastuci jer sa njima ide loša energija. Jastuci pamte sve ružne događaje, pa ih treba promeniti posle takvih događaja.

[6] Čak na istom jastuku muž i žena različito sanjaju (poslovica). Čista je savest najmekši jastuk. Ko je umoran, leći će na kamen da se odmori, dok se lenčuga ne može odmoriti ni na perjanom jastuku (arapska poslovica). Četiri uva, dva trbuha(zagonetka).

Fotografije korišćene u prilogu preuzete sa:

laredesign.com;
pancevo.mojkraj.rs;
mojenterijer.rs;
plavazvijezda.com;
njuskalo.hr;
kukica.com;
cupindo.com;
cupindo.com;
mladinilsica.me;
halooglasi.com;


Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


17 − 15 =