Poštovani pośetioci,

u ovo vrijeme prošle godine, objavili smo knjigu “Blisko kraju” Ramiza Hadžibegovića. Sigurni smo da ste pročitali sjajne eseje koji se nalaze u knjizi i da vam iz tog razloga nije potrebno predstavljati autora. Zapravo, treba samo izraziti zadovoljstvo da smo u mogućnosti nakon pauze od godinu dana da ponovo čitamo fantastične eseje na prilično neobične i još više zaboravljene teme. Zahvalnost za tu mogućnost dugujemo gospodinu Hadžibegoviću, dugogodišnjem saradniku portala Montenegrina.net. 

Ovaj put, autor je izabrao da piše o KATUNU za koji između ostalog kaže: “To je specifičan prostor i u njemu se odvija autentičan život, pun dostojanstva, iskrenosti i poštovanja, koji prevazilazi privid stvarnosti. Svakom životu katun daje dimenziju jednostavnosti, smisla, značaja, lepote; pruža mogućnost da svako otvori dušu i uzme za sebe ono što mu po duhovnoj vokaciji pripada”. Uživajte.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje eseja “KATUN – vatrište nade, sreće i radosti” sa našeg portala i njegovo dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

mart 2018.

 

KATUN – vatrište nade, sreće i radosti

Slika današnjih sela je poražavajuća. Skoro potpuno opustela, kuće zarasle u debelom korovu sa naherenim krovovima, nestali izvori i vršaji, vodenice odavno polegle u vodi. Uselila se čamotinja, strah, tuga, melanholija i neka teška zarazna epidemija. Tišina, praznina, vrućina, neprijatna sparina – opšte urušavanje seoskog života, nesreća našeg podneblja. A samo pre nekoliko decenija bila su puna života,  emocija i intime, mladosti, radosti, pesme, dozivanja, druženja, svakojakog bogatstva, rada, uživanja. Ti mali ljudi odani životu, zračili su voljom, ljubavlju, srećom. Nisu posedovali moć i neka veća bogatstva, ali su bili ispunjeni lepotom života i osećanjem komocije, u svakom pogledu. Živelo se u skromnim uslovima,  sa puno dece, u očuvanoj i zdravoj sredini, sa čistim vazduhom i izvorima hladne, bistre vode. Bilo je to vreme kada su sela ličila na male varoši, pune ljudi, kada se zdušno družilo i veselilo, iskreno pevalo i igralo, dok su njive bile obrađene, pune žita, rodni voćnjaci, a na planinskim pašnjacima nebrojana stada, sa kojih se čula rika volova, blejanje ovaca, frule i čaktare, lavež pasa, dozivanje pastira.  

   Život našeg sela pratili su mnogi zanimljivi i korisni običaji, navike i rituali. Jedan od njih, a ovo je pokušaj rekonstrukcije jedne takve značajne egzistencije, koji polako nestaje, a koji je bezmalo trajao od iskona kao prirodno čovekovo stanje, kao nužnost održanja izvora života,  bili  su  katuni. To su letnja privremena ili povremena sezonska planinska pastirska naselja, stočarska staništa, nastala iz nužde u potrazi za travom kada je nema u mestu boravka, odnosno u matičnom seoskom gazdinstvu. To je tradicija specifičnog polupokretnog stočarstva, koja počiva na temelju prirodnih ciklusa, karakterističana po redovnoj sezonskoj migraciji stočara iz svojih stalnih naselja prema određenim pašnjacima, gde borave sve do kasnih jesenjih kiša.

   Katun je karakterološka, identitetska, kulturološka, sociološka odrednica balkanskih zajednica. Ne ispovedaju neku pojedinačnu, familijarnu ili lokalnu sudbinu, već mnogo više od toga. Nisu samo fenomenološka činjenica već i ontološka kategorija, koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet. Katun je stara reč o kojoj je gotovo nemoguće govoriti bez emocije, nostalgije i razneženosti, dubokog uvažavanja. Savremeni lingvisti različito tumače i objašnjavaju  etimologiju reči katun, jednako kao što se taj običaj dostojanstveno i ponosno opire svakoj definiciji, svakom kulturološkom svrstavanju. U srednjovekovnim izvorima reč katun pretežno je označavala stočarsko naselje, a zatim i naseobinu čije se stanovništvo bavilo stočarstvom i voćarstvom. Prema staroturskom rečniku Muhameda Kašgarija iz XI veka, prvi deo reči kat označava blizinu, dok sufiks un označava čoveka, te tako katun označava naseobinu ljudi koji žive u blizini. Isto značenje postoji i u grčkom jeziku. U Dubrovačkim dokumentima pominje se 1059.godine toponim katun kod Biograda na moru, dok se u nekim kasnijim spisima mogu naći  izrazi komes katuni. Jedan broj lingvista smatra da je  katun romanska reč koja označava pastirsko naselje u nekim krajevima Balkana. Savremeni albanolog Idriz Ajeti smatra da osnova reči katun potiče od albanske reči tun/d/, sa prvobitnim značenjem privremena migracija. U nekim turskim dokumentima izraz džemat, sadrži u sebi i pojam katuna.

   Na početku srednjeg veka, planine, rudna bogatstva, pašnjaci, izvori, šume, bili su gotovo „ničija stvar, pa su nomadske skupine mogle da se kreću u širokom luku i neograničeno: jedni u potrazi za pašnjacima, a drugi za plodnim oranicama, pored kojih su se  se nastanjivali. Već u razvijenom srednjem veku ti prirodni resursi dobijaju svoje titulare i samim tim migraciona kretanja se reduciraju i ograničavaju samo na onim prostorima na kojima imaju dozvolu za boravak. Balkanski prostori, gde je stočarstvo bilo osnovni izvor porodičnog privređivanja, nisu bili pošteđeni takvih letnjih migracija. Naši preci su znali ceniti bogatsvo planine i lepotu života na njoj. Uostalom, život na katunima je usađen u balkanski mentalitet i identitet.

   Čim grane proleće i trava na planini zazeleni, i postane raznobojna ko ćilim sa najlepšim šarama, stočari, familijarno, snadbeveni najnužnijim pokućanstvom, garderobom, hranom, i mnogobrojnim sitnicama koje život znače, kreću sa svojim stadom na ispašu, prema letnjem planinskom odredištu. Pojedini stočari vode i  tuđu stoku koju priključuju svojoj i o njima brinu, uz dogovorenu nadokanadu za tu obavezu. Privremena selidba se vršila na magarcima i konjima, a danas na manjim kamionetima. Kolibe, ili kako se još zovu bačije, gde borave katunari bile su blizu žive izvorske vode,  u dolini, po mogućnosti na sunčanoj strani i  čistinama. Građene su na jednostavan način, bez prozora, najčešće od direka, dasaka i pletera oblepljenih ilovačom, sa strmim krovom koji skoro dodiruje zemlju. Jednostavnost i funkcionalnost su osnovne karakteristike svakog katunskog objekta.

   Unutar čađavih zidova na kojima vise petrolejke i fenjeri,  postavljene su drvene police, a na njima  posuđe, lonci, vagani, karlice. Nasred kolibe improvizovano ognjište sa sačom i čađavim verigama, na kojima visi veći garav bakrač, koje greje, svetli, na kojem se kuva, peče. Oko ognjišta, najjače tačke katunarskog života, drvene klupe i tronošci. U budžaku stap, vreće sa krompirom i brašnom, drveno bure sa vodom, savijene slamarice, pored njih kolevka. Na rogovima iznad ognjišta okačeno meso, koje se suši. Tako otprilike izgleda unutrašnjost kolibe, gde se, uz slobodan dim, odvija celokupan svakodnevni život.

   Ognjište poseduje metafizičku energiju koja privlači, zbližava, mobiliše, motiviše, povezuje, dok svemu oko sebe daje smisao životne vrednosti vidljive u realnom životu. Katunari su pored ognjišta imali svoju komotnu prisnost i ležernu otmenost. Uz svekoliku uskraćenost čovek je u takvom ambijentu nalazio utočište, koje mu je nudilo iluziju drugog prostora i drugačije stvarnosti. Ognjište i sofra puna gladnih usta, činili su život bogatijim, dramatičnijim i napetijim, uz  integrativnu, humanu, vaspitnu, socijalnu i kulturološku funkciju. Koliko je teskobno živeti u takvim uslovima, toliko je privilegija uživati u familijarnoj ljubavi, slozi i razumevanju. Tu dubinu i vrlinu spokojnosti teško je steći van ovog ambijenta, budući da su ljudi na katunima u svemu skromni i upućeni jedni na druge. Svaki dan ima svoju priču, svoju posebnost, svoju uspomenu.

   U kolibama se spavalo na slamaricama i vunenim dekama, razgrnutim po zemljanom podu, sa teškim jorganom. Ako nije bilo mesta, spavalo se i van kolibe, dubokim snom. I sve je funkcionisalo bez teskobe i brige, život prostran koliko i nebo i plavetnilo nad njim. Sve koliko otvoreno, široko, daleko, visoko, toliko i usko, zatvoreno, ograničeno, sputano, nisko. Opsenarski prostor, zvezdano nebo, krhkost usamljenih duša u neodređenom prostoru. Priroda ih je držala u naručju, izručujući im svoju beskonačnu moć, silinu, toplinu, mir, spokoj. Današnjoj omladini sve to izgleda nestvarno, kao na filmu, ili u knjzi Hajdi.

   Za odlaganje i čuvanje sira, kajmaka, jarduma i drugih namirnica koristi se poseban objekat pored kolibe.[1] To su male drvene kućice zvane mlekari, napravljene od tvrđeg materijala, u kojem je sve čisto i sređeno. Za mlekar je zadužena domaćica, ili planinka, koja vodi računa o svemu što se odlaže i skladišti u ovaj objekat. U mlekaru su postavljene drvene police na kojima stoje karlice, pune razlivenog mleka, dok su na zemljanom podu poređane kace u kojima se slaže sir i kajmak, čabrovi za čuvanje sira, stapovi u kojima se pravi maslo, mešine za kajmak i štruglje, dvene posude za mužu ovaca. Inače, mešina se pravi od oderane ovčje kože. Na jesen kada se sprema pastrma(sušeno i dimljeno meso), koža se obrije, naduva, osuši, zašije i veže sa jedne strane. U njoj se odlaže sir i kajmak.[2] Kažu da su ove namirnice najukusnije iz mešine. Najveći problema u čuvanju mlečnih proizvoda bili su miševi, koje je bilo teško odstraniti.

   Dolaskom na planinu iz pasivnog života, ljudi uskaču u aktivan odnos sa sobom i prirodom. U toj interakciji čovek uči da vlada sobom, jednko koliko pravi ravnotežu sa abijentom u kojem se nalazi. Spretno, odvažno i odmereno prilagođava se novim okolnostima, u kojima sve funkcioniše usporeno, spontano i veselo. Život je na selu ili u varoši isto što i zatvor, a na planini je sloboda, reči su jednog katunjanina. Dakako, život na katunu je počesto izvan i iznad stvarnosti, jer su ljudi u otvorenom dijaloškom odnosu sa svetom prirode. Oni su prinuđeni na apsolutnu komunikaciju i saradnju, što je svojevrsna afirmacija takvog odnosa. To je specifičan prostor i u njemu se odvija autentičan život, pun dostojanstva, iskrenosti i poštovanja, koji prevazilazi privid stvarnosti. Svakom životu katun daje dimenziju jednostavnosti, smisla, značaja, lepote; pruža mogućnost da svako otvori dušu i uzme za sebe ono što mu po duhovnoj vokaciji pripada.

   U konstrukciji identiteta pojedinca, ali i razvoja društva, sa antropološkog, sociološkog i etnološkog stanovišta, katun se smatra kao vrlo značajna društveno-istorijska, organizaciona pa i politička pojava. Kao primarna i lokalna stočarska zadruga i svojstveni sociokulturni identitet, utemeljen na rodbinskim vezama, katun je prvi organizovani oblik društvene organizacije, plemenski nukleus  i najstariji izvor etičkog običajnog prava. U katunu postoji određeni model unutrašnje organizacije koja je olakšavala funkcionisanje ove društvene celine. Jedan katun je sastavljen iz  više porodica, sa starešinom na čelu. Kad je izvršena prva podela rada,  na katunu se formiraju prvi oblici  klasnih, ekonomskih, kulturnih pa i političkih formi iz kojih se normira drzava. Međusbno povezani i organizovani, katuni su funkcionisali kao danas lokalne društvene zajednice, sa precizno određenim zadacima, obavezama i pravima. U takvoj klansko plemenskoj strukturi, kao ključnom društvenom zajednicom, nalazio se katunski starešina, glavar, koji se različito nazivao: sudac, knez, katunar. Sud vladike Danila, u Crnoj Gori iz 1713 godine, bio je sastavljen od dvanaest plemenskih starešina i katunskih prvaka. U mnogim krajevima sela i manje varoši su nastali na nekadašnjim katunima.

   Zanimljiva je veza čoveka i prirode.[3] Čovek pred planinom, nit prihvaćen, nit odbačen, koleba se, čas oslonjen na razum i inteligenciju, čas na instinkt i intuiciju, jer je  prirodu objašnjavao i doživljavao mogućnostima svoga bića, iako ona ima svoje maglene dodatke u koje je puno toga uvijeno, kako u svom smislu tako i u svojoj neiscrpnoj lepoti i značenju. Spontana, večna, nepromenljiva i neposredna  interakcija relativizirala je i relaksirala njihov odnos, pun poštovanja i uzajamnog zajedništva. Dok pulsira, živi, pokreće i preliva preko sebe, dok egzistira kroz fascinantne neposustajuće pokušaje i manifestacije, koje se doimaju kao drevna mistika, ona priziva čoveka u svoj prostor u svoja njedra. Svaki kontakt sa njom ima svoju priču u kojoj čovek, bez časovnika, kroz realno-nerealnu meditaciju nastoji da u njoj otkrije kosmičke tajne, bezvremenog, uzvišenog i večnog. Ona je krvotok nekog neviđenog organizma koji stvara prizore i izazove koje urbani ljudi ne poznaju. Zatvorena, u svojim dubinama, nema, srasla sa samoćom, spokojna u zaboravu, nesalomljiva, priroda je uvek bila jača od čoveka. Prirodni signali skrivaju i otkrivaju, spajaju i razdvajaju. Ona svakog prihvati, ali treba znati njenu narav i ćud i u skladu sa tim se ophoditi i verovati u nemoguće i kad ne postoji rešenje. Kako bi opstao i dugo trajao, čovek na planini treba uči kako da sluša i kako da uočava i identifikuje pojedine njene tonove i signale.[4]

   Prostranstvo pašnjaka, šuma, izvora, žive i sa čovekom i bez njega. Svetlost koja uvek na istom nebu počinje a na drugom se završava, oblikuje život u nesagledivim izazovima prostranstva, gde je praznina svakako najmoćnija. U takvom prirodnom obzorju, gde se i nevidljivo i nečujno ukazuje, život se savija, uvija, primiče i odmiče od sebe, ugrađuje i razgrađuje, zajedno sa vetrom, kišom, suncem i nemom tišinom. Planinski prostori potisnute dramatičnosti, očišćeni od svega ljudskog,  gde je sve na tankoj granici između sigurnosti poznatog i opasnosti nepoznatog,  kazuje i sugerira moć pustoši i samoće. Pa ipak, priroda je kao pozorište: ima svoju scenu, muziku, kostimografiju, svoje aktere, priču, dinamiku i svoju publiku. Možemo je čuti, osetiti, videti, ući u njenu širinu, u njeno srce i dušu. U svim svojim reakcijama, čovek je jedino sa prirodom blizak, razumljiv: nju volimo, njoj verujemo, njoj se vraćamo, nju prepoznajemo i osećamo kao sebe. Svako ljudsko odmicanje od nje, predstavlja narušavanje prirodnog poretka stvari.

   Na katunu život ima svoja pravila: utvrđena podela posla i hijerarhija. Probuđeni ljudi zaliveni noćnom i jutarnjom rosom postaju ono što  jesu ili ono što nisu bili do tada. Dan počinje da pripada svima. Između sebe, obaveza i zadataka,  ravnoteža se uspostavlja u neobičnoj filozofiji života. Svako počinje da radi ono što ume i  može, bez žurbe i nervoze. Posla ima za sve, od svitanja do crne pomračine. Najviše se radi u julu i avgustu, kada vegetacijska sezona pokaže svoj maksimum. I u takvom angažmanu  živo biće pritisnuto i prignječeno zrači voljom i željom da živi, da voli, da diše, da se igra. Mnogo toga se dešava bez reda, organizacije i sistema, bez zadatosti i nužnosti. Najstariji i najiskusniji, za razliku od mlađarije, vuku najteže  poslove udišući planinski vazduh punim plućima. Za mnoge poslove potrebno je sunčano vreme. Ljudi su na bazi verovanja prirodnih signala planirali svoju aktivnost.

   Planinka je  na katunu pravi i jedini domaćin, koja se o svemu stara i pita, što nije slučaj kad je kod svoje kuće. Katun je  skromno ali i dragoceno carstvo, na kojem stoluje žena, majka, sestra, koja je u sebi upila svu plavet ovoga sveta, žena boginja i mučenica, biće pred kojim se kleči. Ima potpunu slobodu u svemu: niko joj se ne meša ni u šta i ni u čemu, niti je zbog sitnica ometaju u poslu. Iako najviše radi, ona tu najslađe jede i najbolje spava. Bio je to pravi matrijarhat. Pored uobičajenih poslova, ona muze, kuva, razliva mleko, siri, odvaja kajmak, pravi maslo, stara se o ishrani, pere. Vična svemu, hitra, neumorna, kreativna, jer je prinuđena da od ništa stvori nešto. Može izgledati čudno: planinka je na planini mnogo veselija, radosnija, pričljivija, komotnija, gostoljubivija. Pored svega, bila je učiteljica i vaspitačica svojoj deci, unučićima, i deci svoje rodbine.[5]

   Katunska kultura je posedovala kult prirode i neposrednu porodičnu privrženost i slogu, kroz koje se kristalisala suština mudrosti i porodičnih vrednosti. U prostoru raskošne razboritosti,  kulturna ili običajna emanacija posedovala je skladnost u porodičnim odnosima, u interakciji sa prirodom, bila je u svemu uravnotežena sa suptilnim emocijama emotivnog i duhovnog. Srođeni sa prirodom, izdvojeni, retko udvojeni,  upućeni jedni na druge, znali su čuvati, poštovati i ceniti pre svega sebe, svoje srodnike prirodu i prirodne zakone. Takav život može nekome izgledati kao društvena samoizolacija, ali ne i duhovna. U kolibama gde je boravilo i više generacija, od svanuća do crnog mraka, radili su se najjednostavniji poslovi, ali se uvek znalo kad i šta treba nešto uraditi i čija se reč mora poštovati. U svakom poslu bilo je strpljenja i  tolerancije. Deca su učila veštine, znala su kako se treba ophoditi sa prirodom i kako se snaći u neprilici. Život se štitio nadom i ljubavlju, verom u sebe, strpljenjem i mudrošću. Uostalom, čovek nikada ne može toliko saznati o sebi ako ne proživi deo svog života u prostoru prirodne dobrote, ali i neobjašnjivih, neočekivanih i nepredvidljivih događaja.

   Na katunu je svakodnevica nepromenjena. Buđenje počinje u cik zore, kad zapeva prvi petao i dan svane u nekoj čudnoj radosti i veselju. Planinka prvo pomuze ovce, krave, koze.  Posle kaloričnog doručka, stada odlaze sa pastirima na ispašu. U dosta slučajeva stoka sama odlazi i sama se predveče vraća. Tek pomuženo mleko, zvano jomuža, valja odmah procediti i staviti da se kuva. Za to vreme planinka planira večeru, jer se ručak ne obavlja u kolibi. Čobani, koji ceo dan provode sa stokom nose u svom brašnjeniku ručak, koji se uglavnom sastoji od parčeta hleba, sira, kajmaka, slanine, luka. Kad se tokom dana svi raziđu u potrazi za svojim obavezama, nema toga ko će ih sve lako i domah pronaći i sastaviti.

   Čobani su preko dana stalno u komunikaciji, druže, zajedno užinaju. Bacaju kamen, takmiče se u skoku u dalj, u vis. Oni vičniji prave frule, diple, gusle i druge zanimljive figure i predmete. Takav odnos je integrisao, mobilisao, zbližavao. Bilo je čobana koji su po ceo dan bili bosonogi. Delili su se na ovčare i jagnjare. Ovčari su starija omladina, i oni su pazili ovce, a jagnjari, uzrasta do dvanaeste godine,  čuvali su jaganjce. Za eventualno familijarno okupljanje imali su dogovorene signale, dok se u predvečerje i noću koristi vatra: jedna, dve ili tri, svaka je imala svoju poruku i značenje, kako za susedne katune tako i za svoje u obližnjim selima.[6] U sutonski beskraj u kome se sunce rve sa planinskim visinama, sama ili sa čobanima vraća se stoka. Muža je najteži posao. Gde su stada brojna, radile su se dve muže. Ona se odvijala tako što se ovca prvo pomuze a potom pusti u tor. To može potrajati i duže, zavisno od broja ovaca, i da li mužu obavlja samo jedna osoba.  

   Ishrana je bila jednostavna ali kalorična. Kuvao se pasulj, kupus, krompir, kopriva, đuveč, razne vrste prirodnog zelja na sirovo i suvo meso. Pripremala se i planinska cicvara, popara sa kajmakom i sirom, smočani kačamak. Hleb se pekao u crepulji ispod sača, a najviše se koristio ražani, ječmeni, heljdovni i kukuruzni. Gde je bilo uslova, sejao se raž, ječam, kukuruz, heljda. Od šumskih plodova najviše se koriste borovnice, jagode, kupine, kleka, pečurke, zukve, od kojih je vešta domaćica znala pripremiti ukusno jelo, ali i kompot, džem, pekmez za zimu. Bilo je i meda, koji se vadio iz košnica pletara, ali i onog iz stabla drveća, gde su ga pčele skupljale. Pastiri su pili medovinu od šumskog meda. Surutka se pila u velikim količinama, jer je bilo u izobilju. U bistrim i hirovitim rečicama imalo je ribe, koju su vešti pastiri znali da ulove. Večera je bila glavni obrok. Tada su svi na okupu, i obedovanje je proticalo u veselim tonovima, sa pričom o minulom danu, raznim zgodama i nezgodama. Lako kvarljiva hrana se čuvala u snežnim jamama, koje su imale finkciju frižidera.

   Na planini je najveći problem voda. U prostoru gde nema žive vode, svaka kap je dragocena. Voda se za domaćinstvo donosila u burilima, ili skupljala kišnica, ali nje nikada nije bilo dovoljno, posebno za potrebe planinke. Najveći problem je  napajanje stoke. U periodu letnje žege, kad sve presuši, donosio se na leđima ili na magarcima led iz dubokih senovitih pećina, koji se topio za potrebe u domaćinstvu i  stoku.[7] To je takozvana berba snega. U  stublinama (izdubljeno stablo) topio se led iz kojeg je pila stoka. Zato su najbolje ispaše u blizini žive vode, gde stoka može svakodnevno da se napaja u neograničenim količinama, što je značajno i za kvanitet i za kvalitet mleka. Da bi, koliko toliko, obezbedili dovoljno leda preko leta, katunari su u proleće punili jame snegom koji su pokrivali jelovim i smrekovim granama. Na manjim zaravnima, čobani su  pririrodna udubljenja pokrivali glinom, kako bi se voda u njima što duže zadržavala. Posle kiše, tu se nakupi dosta vode za napajanje stoke.

   Na katunima je ovca bila blagoslovena životinja, koju nije bilo lako kontrolisati. Bez magarca se teško moglo živeti. On se  bez tovara ili sa njim dobro kretao po planinskim bespućima. Konji su se teže i sporo  kretali po takvom terenu pa su se ređe držali. Kvalitetan pas je uvek bio na ceni i vrlo dragocen, kako preko dana dok neoprezna stoka pase tako i noću. Najviše su bili zastupljeni šarplaninci, koji su mogli da uđu u svaku borbu sa  vukovima. Preko noći ovce su bile u torovima, ograđenim visokim drvenim daskama ili gredama. Na svakih desetak dana torovi su se pomerali zbog đubriva koje se nakupi. Pored vukova, lisica i medveda, koji su najviše muke zadavali čobanima kako danju tako i noću, opasnost je vrebala i iz vazduha, od orlova i jastreba.[8] Svaka vremenska nepogoda ili noćni napad vukova na stoku zgušnjava zbivanja i uvećava dramatičnost, i zato su čobani posedovali lovačke puške. Jednom nedeljno ovce se vode na solila, a krajem maja ili početkom juna organizuje se striža ili šišanje.[9] To je sezonski, vrlo naporan posao, za koji je potrebna odgovarajuća oprema kako bi se se sve obavilo kvalitetno i u što kraćem roku. Da bi se lakše kontrolisalo kretanje stada, oko vrata  ovnova  predvodnika stavljaju se zvona, klepetuše i čaktari.

   Kad se čovek nađe u prostoru prirodne dobrote, gde se svaki smisao života tiho prikrada, svako počinje da oseća sebe kao biće koje konkretno postoji. To jako dobro oseti mladi naraštaj čija opsesivna vezanost za takav ambijent postaje neočekivani izazov. Kad padne mrak i sve osvetli jaka mesečina uz plavetnilo neba nakićeno zvezdama, kad se mladi okupe, sve postaje dinamično, veselo, neobično, uzbudljivo. Tada svaki umor nestaje i sve postaje prisno, toplo, intimno. Letnja noć, široka, dirljiva, osetljiva, progovara iz zavodljive tišine i dubine duše. Koliko su danju katuni puni mladosti graje, pesme, dovikivanja, šeretluka, lekovitog i zdravg humora, pozivanja, heganja iz grla, toliko noći postaju čedne, blage, pune neke pritajene dinamike, radosti i svega što priliči mladosti i slobodnom čoveku. U veselom raspoloženju, u igri i pevanju mladi znaju dočekati svanuće. Interesantno kako ljubav i na planini pronađe najčudnije načine da poveže i spoji mlade ljude. Prijatne letnje noći pamte romantične suze, veridbe, devojačke krađe, svadbene i hajdučke puške.

   Planinski letnji život za mlađi svet, koji žudi da potroši radoznalost i snagu nije bio jednoličan. Dok su rasla na katunima, deca su družila sa leptirima, pticama, domaćim i divljim životinjama, uprkos tome što su pokatkad strah krili u sebi, ispod svoje kože. Njima nisu bile potrebne bajke, jer su imali svoju bajkovitu stvarnost prolazeći kroz brojna iskušenja karakteristična za radoznali dečji odnos prema prirodi. Na katunima su deca brže sazrevala i odrastala. Ponašala su se kao mali ljudi. Ponekad kroz lucidnu poetiku, drugi put kroz majstorije dosetljivosti. I sve kroz igru žmurke, luka i strele, klisa i maške, kauboja i indijanaca. A tek otkrivanje raznih pećina, jazavičijih jazbina, medveđih brloga, orlovih gnezda, prepeličjih jaja, i sve to slušajući dok detlić tuče tvrdim kljunom hrastovo stablo, a mladi kosovi napuštaju udubljenu rupu stare zukve gde su se ispileli. Mnogi su svoju prvu reč izustili baš na planini, u  kolibi, pored svog ljubimca šarplaninca, na nekom studencu. A tek pored ognjišta impresivna su dedina ili bakina neuka, ali neposredna i snažna usmena kazivanja narodnih umotvorina, priča, pesama, bajalica, pitalica, gatalica, zagonetki, legendi, kojima su, neretko, uz frule i gusle pleli pesme i sve ono što se zove narodna mistika. Takve slike stvorene na katunima, uz čarobni svet snova, slika i impresija, ostaju za ceo život upamćene kao deo najlepših uspomena.

   Jedan od običaja iz arhaične simbolike paganstva, koji se zadržao sve do danas kao ritualna fantastika i idealna prilika oživljavanja duha prošlih vremena bile su Pretrovdanske lile.[10] Nekad je to bila najznačajnija svetkovina stočara, radost i veselje omladine, dočekivana sa lilama u ravnici i velikim vatrama na brdima. Taj običaj se i danas upražnjava u nekim delovima na severu Crne Gore. Veruje se da je tradicija paljenja lila nastala onog momenta kada je trebalo odbraniti stoku od divljih životinja. Ilindan, ili kako ga muslimani nazivaju Aliđun, je stočarski praznik koji se tradicionalno slavi drugog avgusta. Toga dana na katune izlaze svi iz sela i zajedno sa domaćinima organizuju veselje sa muzikom, uz  hranu i piće.

   Ono što je katun na planini to je salaš u Vojvodini. Podalje od najbliže naseljenog mesta, salaš se sastojao od  kuće ozidane od nepečene cigle na kamenom coklu, najčešće okrečene u belo. Pored salaša nalaze se objekti za stoku, ambari za pšenicu i kukuruz, sušnica za meso(u zimskom periodu prepuna raznih suhomesnatih đakonija), voćnjak sa šljivama, kajsijama, stoletnim stablima duda murgana, sa ogromnim pocrnelim rodinim gnezdom na vrhu, dunjama i drugim voćem, ispod kojih gmiže svakojaka živina: bele šućmuraste morke bisernog perja, ćurke, guske, patke, crveni kikirezi, žuti petlovi. U drvenim i žičanim torovima, ili kako se u Vojvodini kaže oborima, ovce pramenke, svinje, koze, koje niko ne broji. U stajama krave i konji. Ispod strehe kazan za rakiju: dudovaču, kajsijevaču, šljivovicu. Ukras svemu daje đeram, na kojem se izvlači voda iz bunara za napajanje stoke, a pored njega česma sa hladnom, gotovo izvorskom vodom.

   Malo podalje od salaša pčelinjak. Sve okolo široko, dugačko, ravno kao na tepsiji. Tu je i povrtnjak, pun svakojakog povrća, lubenica, ali i cveća, kantariona, divlje nane, majčine dušice. Salaš čuvaju šarplaninci i psi jamari, a ovce pudravi pulini. U kišnom periodu, a posebno u jesen i preko zime, blato, vetar, studen, pustara. Pored pastira ogrnutog kabanicom i sa štapom u ruci, krupne krave idu na pašu cele godine.[11] Zimi nalaze i pasu ono što leti neće ni da vide: trsku, rogoz, situ, ražulju. Taj starež odmekne i krave ga vole. Zimi ima više posla nego leti, jer je sva stoka i živina na salašu. Nekada je na salašima cvetao život, danas, kao na  planinskim katunima, sve odumire i polako nestaje. Ovce i krave su se preselile na farme sa impozantnim krovovima, gde nema pasa i pastira i gde se muža obavlja na struju. I salaši su bili mesta gde su se organizovale razne svečanosti, slavile Nove godine i verski praznici, veridbe, svadbe, prepričavale se razne zgode i nezgode.[12]  Ni na salašima život nije bio lak i udoban, ali je bio uzvišen: između ravnice i neba, gde nije bilo pregrade, čula su se  jata raznih ptica, a posebno sivih ždralova kako preleću i po čijem su kliktanju ljudi od drevnosti znali kakvo će biti vreme.

  Leto na planini brzo prođe. Sa punim kacama i mešinama kajmaka, sira, vune, slatkog od šumskih plodova, i još koječega, stočari se vraćaju u svoja sela, ispraćeni prvim oktobarskim kišama, ostavljajući svoje katune planinskom snegu, mećavi, munjama i gromovima, zavijanju gladnih vukova, koji jedva čekaju kada će stočari opet isterati svoja stada na njihovo stanište.  

   Priroda je skladna, snažna bogata, savršena. Ona pulsira, živi, miče se, pokreče i preliva kao u spojenim sudovima. Dok je bila nevidljiva, neshvatljiva, nečitljiva, bez dimenzija i trajanja, ljudi su na katunima živeli prirodu, jer su u njoj prepoznavali najprirodniji oblik svoje egzistencije, vlastitog postojanja i nalazili savršenu opomenu za sopstvenu konačnost. U šumama i prostranim pašnjacima, prepunim mirišljave trave, bilo je uvek neke čudne mistike i intrigantne tajne. To znaju samo oni koji razumeju narav prirode, jer ona otkriva prikrivajući i prikriva otkrivajući svoju otmenu i raskošnu meru. Ako neko želi da upozna karakter našeg naroda, njegov duh, šarm, običaje, male radosti i velika veselja, nek odvoji malo vremena od svog dragocenog odmora, da provede nekoliko dana na nekom od preostalih katuna. Biće kao da ste iskoračili iz samog vremena u neki smireniji i drugačiji poredak stvari, iako se život i svakodnevica na katunima potpuno promenila u odnosu na vreme kada čovek nije robovao porocima današnje tehnologije. Spavati na zemljanom podu ili na slamaricama, skupljati pečurke, peći ih na vatri jednako kao meso na žaru usred pašnjaka ili šume, jesti hranu ispod sača iz glinenih posuda drvenom kašikom, piti vodu iz šake ili testije ili gusto i ukusno mleko iz karlice.

   Vreme rđave stvarnosti dade odgovor: planinski pašnjaci postadoše željni stada, svirala i pastirskih dozivanja. Sve je manje mladih ljudi koji se bave stočarstvom, pa nema ni stada ni ovaca. Sve kao da odlazi u istoriju naše planinske ekonomije. Možda je to i prirodno i logično. Ti veliki planinski prostori prepuni najkvalitetnije trave, koji su danas pustoš, veliki su potencijali, prirodno i društveno bogatstvo, koje su naši preci  cenili  i adekvatno koristili. Stari oblici takvog privređivanja nestaju, a novi se ne stvaraju. Farmerski uzgoj stoke ne može biti potpuna zamena za naprednu stočarsku ekonomiju. Takve prirodne resurse niko ne bi zapostavio bez adekvatne i pravilne namene. Pa ipak, nezavisno od svih promena koje je pretrpeo, katun je ostao veran sebi.

   Svaka priča o katunima, koji imaju miris iskona i pamtiveka, nije priča o carevima, vilama i vilenjacima,  hajducima i komitama, već pamćenje o časnim domaćinima stočarima, pastirima sa Balkana, o običnim porodičnim junacima. Katun je istorija čoveka koji je sa tim običajima i navikama časno i čestito živeo, zato je uvek težio da poistoveti svoje vreme i svoj svet sa precima, jer su ostavili duboke tragove večitih vrednosti. Bio je to sirotinjski ali lep život, sa dosta pritvorne patrijarhalne idiličnosti. Niko bolje od katuna ne pamti  i ne poznaje bogatstvo naše duše, epski i lirski duh, jer je život funkcionisao po meri čoveka, njegove filozofije, običaja i kulture. Ljudi su igrali igre života iz dana u dan, sa malim podvizima koji su ih činili srećnim, radosnim, ispunjenim. U mislima i osećanjima balkanskih naroda, katun je živeo kao naglašeno i aktivno mesto života. Oni su svetinja koja se preliva preko granice života, reči i mnogobrojnih sećanja i uspomena. To malo vatrište sreće i nade, radosti, želja i planova, osvetljava novim pokolenjima i novom vremenu trnovit put naših predaka.

   Iako se na ovim našim prostorima svaka tradicija prekida i uvek sve počinje iz početka, katuni, ostavljeni i napušteni, i dalje greju ljudsku dušu, dozivajući sreću koju uvek mogu naći u ljudskim sećanjima.

 

[1]    Na međunarodnom  festivalu zdrave hrane u Milanu, 1966. godine, jardum je ocenjen od strane svetskih stručnjaka kao retki mlečni proizvod koji pozitivno – prevetivno utiče na zdravlje coveka. Jardum se pravi tako što se ovčje mleko posoli i kuva na tihoj vatri, uz stalno mešanje, dok se čitava površina ne prekrije penom. Tada se posuda skida sa vatre. Kad se ohladi ovo mleko je gusto i veoma ukusno.  

[2]     Savardak je manji objekat različite namene: može biti zamena za kolibi ali i za smeštaj stoke. Lako i brzo se pravi: na nekoliko redova kamena, stavljaju se rozge i vrljike, koje se vežu prućem, a na sve to ide slama. Visina je oko 2,5 metara, sa vratima kao na kolibi.

[3]    Imajte samo jednog gospodara – prirodu, poručuje Rembrant.

[4]    Međunarodni dan planina – 11 decembar.

[5]    Pojedine žene su, samo u toku jednog letnjeg dana, znale izneti na svojim leđima, po pet stotina kilograma zaleđenog snega iz vrtača i pećina za stoku i domaćinstvo.

[6]   Nigde ljudski glas nema takvu toplinu, uzbuđenost i značaj, kao na  visokim planinskim pašnjacima. Svaki neznanac, slučajni namernik,  bez obzira odakle je i ko je, prihvaćen je, dočekivan i ugošćen,  kao najrođeniji.

[7]    Sneg može da se ucrvlja: ako se stari ne otopi, a preko njega padne novi, u njemu se mogu pronaći crvi.

[8]    Na kapijama torova držale su se metalne ćuskije, jer se verovalo da vuk neće u tor gde ima njih.

[9]   Vuna se decenijama kod nas ne otkupljuje

[10]    Lila je mlada kora koja se skida sa stabla trešnje,  višnje ili breze, potom suši i niže na sirov štap. Kada se zapali, vitlajući  lilama deca obilaze kuće, njive, torove,  povrtnjake, voćnjake.  Po završetku rituala štapovi se zabadaju u povrtnjak  sa verovanjem da će plodnost i rodnost biti bolja. 

[11]    Jedan Nemac je rekao: Na salašu moraš raditi kao konj, i da uvek budeš tvrd kao ker.

[12]   Na pitanje kad je najlepše na salašu, Lala odgovara: Najlepše  je kad se leti skloniš u hlad ispod duda!

 

 O AUTORU

Ramiz Hadžibegović (1951. Bistrica, Bijelo Polje) diplomirao je na Smjeru za međunarodne studije Fakulteta političkih nauka u Beogradu. U vrijeme studiranja bio je član Univerzitetskog odbora saveza studenata Beograda, član Republičke i Gradske konferencije omladine Beograda. U periodu od 1975. do 1992. godine radio je u Službi državne bezbjednosti  saveznog MUP-a na poslovima kontraobaveštajne prirode, kada na lični zahtjev odlazi u penziju. Osnivač je i glavni urednik Radija Puls u Beogradu (1997) i Radija Jupok u Rožajama (1995).

U toku studiranja nagrađivan je za naučne studije: druga nagrada Zajednice jugoslovenskih univerziteta za rad Inteligencija i radnički pokret; treća i jedina nagrada Jugoslovenskog pripremnog komiteta za deseti svjetski festival omladine i studenata za rad Kulturno nasljeđe Jugoslavije i međunarodna saradnja mladih; druga nagrada (od 1500 prispjelih radova) Muzeja grada Beograda i Politike za rad Napredni studentski pokret 1935. – 1941. godine u Beogradu; druga nagrada Beogradskog univerziteta, povodom Dana Republike, za rad Omladina i njen rad u samoupravljanju.

 

 

Bio je stalni saradnik Studenta, lista Beogradskog univerziteta, urednik Politikologa (glasilo studenata FPN). Kao gimnazijalac, kraće vrijeme je bio prvi dopisnik podgoričke Pobjede iz Rožaja.

Objavljivao je eseje, studije i književne prikaze u časopisima Savremenik (Beograd), Komuna (Podgorica), Mozaik (Bijelo Polje); u beogradskom listu Danas, na elektronskim portalima Crne Gore (Montenegrina.net), Srbije (više njih), Hrvatski (Narodni.net), Francuske (Le Courrier des Balkans), Australije i drugih zemalja. Bio je recezent i urednik knjige „Kad se vrijeme plašilo čovjeka“  Rahnana Adrovića.

Dobitnik je više nagrada i društvenih priznanja. Zastupljen je u ediciji Ko je ko u Crnoj Gori, drugo izdanje, 1999. Godine (AMC –  „Zolak i Zolak“, „Arhe“ – Budva).

Živi u Beogradu.

 

Fotografije korišćene u eseju:
Fao.org
Nepoznato
Gravura Sirberga iz 19 vijeka
Nomadi/A.A
Nacionalni park Durmitor
Turistička otganizacija BP
Portal Amanet – koliba na Vučju
Foto: Radmila Kragovic
Nepoznato
Foto: Jasna Gajević
Foto: Radmila Kragović
Agroplus.rs
Nepoznato

 

 

Tagovi: , , , , , ,

 

Bez komentara

Budite prvi.

Poruka


 

 
 

Kalendar

October 2018
M T W T F S S
« Sep    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031