Ramiz Hadžibegović – KOLEVKA, prostor svih istina

Poštovani pośetioci, evo novog eseja iz pera Ramiza Hadžibegovića. Njegovu pažnju ovaj put je zaokupila KOLIJEVKA, to toplo gnijezdo kroz koje smo svi prošli, u kojemu smo bezbrižno sanjali slatke snove na dohvat majčine ruke. Kolijevka je ispunjenje najljepših i najvećih želja, radost, sreća, toplina koja ispunjava dom. Davno je rečeno „Đe nema malog, nema ni velikog“, a u ostvarenju ovoga, naravno, kolijevci pripada nezamjenljiva uloga. Uživajte!



Kolevka, od pamtiveka draga, sveta i poželjna reč. U početku sapeta, kasnije čvrsta i najzad glačana stvar, u kojoj su se podizala znamenita zdanja; kamen temeljac preobražene energije i alhemičarski predmet. Simbol neprekidne niti života, mladosti i radovanja; nada za budućnost. U bilo kom delu sveta, danas i ovde, svugde i uvek, kolevka je bila i ostala ram za novi život  i nasleđe.

   Priča o kolevci vekovima postoji, koju niko nikad nije posve pouzdano i do kraja ispričao. Kao malo ognjište, diskretno svetlo, energija i sunašce pod neizbrojivim zvezdama, liči na mali intimni dom, sitni kosmički prostor i svet za sebe. Njeno značenje, složena jednostavnost, smisao i definicija, uvek izmiču jer su uži ili širi, neiskazivi ili neizrecivi. Kao univerzalan i izdvojen fenomen, kolevka je prostor svih istina, skrovište koje čuva novi život, razoružava, obećava, inspiriše, ukrašava, poziva, zrači, smiruje, greje. Snena i zanesena između dva podoja, ona je uvek bila u ljubavi sa ljubavlju, otvarajući puteve iz svakodnevnog u fantastično, između čoveka i kosmosa, malih i velikih svetova, čuda i činjenica. Kolevka je uvek više razmišljala o potomcima no o precima, maštala o budućnosti, potajno ignorisala prošlost. U njima su, od iskona, odgajani najlepši darovi ljubavi ovoga sveta.

   Nijedna kuća nije se mogla zamisliti bez kolevke, u pojedinim i više. Kolevka je ručno izrađen ležaj za bebu, najčešće napravljena od nekog lakog drveta. Zatvorena sa strana, lako se ljulja, a posebno izrađeno, udubljeno dno, omogućava udoban ležaj bebi. Bile su niske, kako bi majka dok sedi na podu mogla dojiti bebu u kolevci. Kakve god bile i od čega napravljene, simbol su majčine utrobe, ličnog, porodičnog i narodnog bogatstva, slobode i mira. Kolevka je prvi predmet sa kojim se dete sreće po rođenju, prvi realan prostor i granica njegovog sveta. Mekane, tople, velike, ušuškane, male, bile su čarobni lebdeći ambijent detinjstva i velika vrata prostranog i tajanstvenog sveta. U Crnoj Gori kolevku su nazivali  bešik, a u Bosni bešika.

   Kolevka je imala razne oblike i upotrebljavala se na različite načine. Njih su, kao i ostale delove nameštaja, pravili sami ukućani, ređe stolari, bez upotrebe eksera, finkcionalno i racionalno, bez suvišnih ukrasa. Postojale su i pletene kolevke. Sve su imale prečku koja je spajala uzglavlje i podnožje i koja je služila da se na nju veže uže kako bi je majka mogla nositi na leđima dok obavlja poslove van kuće. U mnogim selima bio je običaj da se kolevke prave za simboličnu nadoknadu. Imućnije porodice naručivale su izradu kolevki od specijalnih vrsta drveta ili metala.[1] Tražili su da budu ukrašene ornamentima, rezbarijom, da budu oslikane geometrijskim ili cvetnim ukrasima i motivima, za koje se verovalo da štite od uroka i zlih sila. Prodavale su se na vašarima, saborima i većim narodnim skupovima. Kao predmet običajnopravnih normi, kolevka je nasledno dobro po majčinoj lini – kćerka je nasleđivala kolevku od majke, a snaja od svekrve.

   Po rođenju svako dete je dobijalo svoju kolevku. Prvo polaganje bebe odvijalo se u svečanoj i ritualnoj atmosferi (dete je ležalo na leđima). Da bi bebi bilo udobno, na dnu kolevke se stavljalo seno, kasnije neki drugi materijal, najčešće vuna, a jastuče je bilo od nekog tankog i mekog platna. Svaka majka imala je svoju tehniku povijanja i uspavljivanja bebe. Kupane su u drvenom koritu, najčešće u hladnoj prostoriji. Po spuštanju u kolevku povijena beba se veže za stranice kako ne bi ispala pri jačem ljuljanju. Naravno, tako nešto ne bi uradili odrasli, ali mlađa deca često su se igrala na taj način ne znajući da bi mogli povrediti svog mlađeg brata ili seku. Kad podoje bebu majke su prekrivale kolevku nekim lakšim platnom, a koristilo se i ćilimče, ako je vreme bilo hladnije. Nema pravila koliko će dete ostati u kolevci: negde dok ne prohoda, dok napuni godinu dana, ili dok može da leži u kolevci.

   Rođenje deteta je najradosniji događaj u životu svake familije i šire, bez obzira što novi život unosi promene i malu pometnju u svakodnevici porodičnog kolektiva. Taj čin praćen je raznim običajima, koji su se dosta razlikovali, čak i kod susednih mesta. U zakovanom životu, pored zebnje, priželjikivanja, strepnje i iskušenja, naši preci su znali da je svaki novi život najveća vrednost života i njihove sudbine. Ipak, na majkama, posvećenim tajnama života i sudbine svoje dece, padao je najveći teret porodičnih obaveza odmah po porođaju. Ne treba smetnuti sa uma u kakvim su tradicijskim ograničenjima one živele, a posebno u kakvim su se uslovima porađele. Zabeleženi su i ovakvi slučajevi iz naših krajeva: Zbog brojnosti ukućana i tradicionalnog odnosa prema ženi, trudnice su uoči porođaja izlazile iz svoje kuće, odlazile u polja (u letnjem periodu u kukuruz ili pšenicu), gde su se pod vedrim nebom, a počesto i na jakom mrazu uglavnom same porađale. Nisu smele ni glas da puste, kako ih neko ne bi opazio ili čuo. 

   Svaka beba, kao velika metafora nemoći, zahteva veliku brigu i pažnju. Najveći problem je bio kod povijanja. Srećne su bile one majke koje su imale po dve-tri pelene: dok je jedna bila na bebi, druga se sušila i tako naizmenično. Koliko god su roditelji bili zauzeti poslovima, o deci se uvek vodilo računa. Između ljubavi i razuma, svesti i mudrosti, brižan odnos roditelja pun poštovanja, topla komunikacija i razumevanje, bili su podloga da svako dete izmašta svoje detinjstvo na poseban način. Svakodnevno umorne, majke bi rano ujutru povile i podojile dete a potom odlazile na posao dok bi neko pazio na bebu. Ne retko, kolevka se nosila u polja, njive, voćnjake, gde se držala na bezbednom mestu (vezivala se na drveću, kako bi dete bilo zaštićeno od stoke, ujeda zmije, i sl.).

   Veza majke i deteta je posebna i jedinstvena, a njeno osećanje brige, čežnje i radosti, prevazilazi i svetlost koja zrači bez oscilacija i prestanka. Majke su obdarene za razumevanje emocija svog deteta  – da li je ono gladno, ljuto, bolesno… Za svaku ženu nema ništa draže od dečje kolevke, iz koje je svaki plač iskra radosti, najlepši zvuk i pesma. Uostalom, od postanka sveta, najlepši nakit svake žene bila su njena deca. Kolevka se uvek nalazila u blizini majke, odnosno majčinog ležaja. Njima ljubav prema deci iz duše izvire. I pored oskudice u svemu, one su uspevale da premoste svaki vid tragičnosti.

   Uspavanka, kao najstarija pesma koju je koristio čovek, početak je romanse majke i deteta. To je komunikacija emocije i budućnosti, temelj i oslonac sveta i čoveka. Ona pospešuju dečju maštu, razvoj govora i uspostavu bliskog odnosa. Poseduje nežnost, toplinu, sugestivnost, poruku. One su kratke, ritmične, intimno tople lirske pesme usklađene sa uzrastom deteta. U bilo koje vreme, uspavanka je tiha, kao što je tiho sve što se rađa, što počinje i što u novi život uvire: Nina, nina, jagnje malo, oči moje dunjalučko!.. Spavaj zlato rodila te majka.. Ljulja, ljulja ljuljaška.. Buji, paji čedo materino.. Taši,  taši tanana.. Kad bi se dete probudilo bilo je dovoljno jednom nogom zaljuljati kolevku i ono bi se umirilo. Da bi se dete povremeno i samo igralo na prečki kolevke se kačile igračke.

   U nedostatku pravovremene i adekvatne zdravstvene nege, čestih epidemija i raznih bolesti,  bebe su umirale ne dočekavši prvi rođendan. U svojoj nemoći narod je pribegavao raznim sredstvima kako bi sačuvao život novorođenčeta. Tako je u Crnoj Gori poznato „kumstvo od nevolje“. Porodilja bi  sa bebom u kolevci izlazila na najbliži put kako bi prvog putnika zamolila da kumuje detetu. Tako ponuđeno kumstvo nije se odbijalo.[2] Kao zaštita od demona i uroka, starije žene su savetovale da se u kolevke stavljaju razni predmeti koji će, navodno, pomoći detetu da preživi, a najčešće crveni končić, beli luk, grumen soli, ili neka amajlija ispod jastuka, zavisno od kraja i običaja.  Koren od božura, okačen iznad kolevke, čuvao je bebu od urokljivih pogleda, lipa od veštica, orah za dugovečnost, brezove grančice štite dete od zla.. Za bogatstvo je ubacivan dukat u prvu vodu za kupanje; pelene su se sušile samo danju. Verovanje da se kolevka ne sme ljuljati, niti bebu preskakati, egzistira na većem delu Balkana, čak i danas.

   Od brojnih običaja po rođenju deteta najpoznatije su babine. To je stari ritual čestitanja rodbine, prijatelja i komšija bebi i porodilji, ali i mnogo više od toga. U njemu se očituje altruizam, naklonost i ljubav našeg čoveka, spremnog da pomogne, podrži i ohrabri porodilju i njenu porodicu u vreme kad im je takva pomoć najpotrebnija. Kao mnogi drugi tako se i ovaj običaj razlikuje od kraja do kraja, a poseta se obavlja od tri do 40 dana nakon porođaja. U nekim krajevima postoje male i velike babine: kod malih se daruje samo beba, a kod velikih svi članovi porodice. Na babine se niko ne poziva, ali se obnaroduje rođenje deteta. Danas je ovaj običaj pojednostavljen tako što se poseta porodilji realizuje po dogovoru, a pokloni su u skladu sa savremenim načinom života.

   Za babine detetu se nosi zlato, odevni predmeti… Novac se ostavlja bebi na jastuku – “da tim novcem kupe brata ili sestru,  mladu ili đuvegliju“. Jabuka se poklanjala za zdravlje, grožđe za nastvak loze,  džak brašna –  „da dete nikad ne bude gladno“. U skladu sa nasleđenim običajima poklanjalo se i pečeno pile sa glavom, okrugla torta, crveno vino i pita, pogača i crni luk, uštipci, tepsija kolača u bošči..

   Kolevka ima svoju tajnovitost iz koje se u stvarnost izliva novi život, poseduje magiju, čudnu skrovitost, drevnu mistiku i metafiziku, jer niko ne zna šta to malo biće ima u sebi, koliko će biti vredno i poznato, iako se svi slažu da je nemoćno dete bolje od najboljih ljudi. Kao obzorje ljubavi i carstva vila i vilenjaka, puna pantomime i neartikulisanog mrmora,  kao mlado zeleno drvo života, kolevka je prostor iz kojeg dete prvo počinje da uči, saznaje i shvata, ali i da se igra. Za njih je igra samo igra, ali se poneka završi sa đavolom. U njoj lete leptiri, ptice, cvetaju lipe, jezde konji, zemaljski i nebeski. U dečjem glasu više je radosti nego straha. To su glasovi koje samo dete razume; to su njegove reči i njegov jezik.

   Kolevka – kako je to nekada gordo zvučalo. Kao retko koji fenomen, kolevka poseduje raskošnu istoriju metafore, simbolike i antropološke paradigme. Metaforično, kao „najlepša lađa života“ kolevka je početak, nastanak, novo stvaranje, rađanje: države, naroda, kulture, duhovnosti, sporta, kulinarstva, vremena, muzike, civilizacije, zavičaja, književnosti, filozofije, novog života, statusa i egzistencije, zdravog razuma, sortnog voća… Nije bez razloga kod nas odomaćena narodna mudrost po kojoj „ nije silan ko ima pušaka, već kolevki“. Tako je ognjište kolevka života; noć mladalačkih nemira; muštuluk je kolevka radosti;  Firenca renesanse, Grčka je kolevka filozofije, olimpizma.. Postavlja se pitanje da li kolevka može da podnese metaforičku i simboličku sveobuhvatnost i univerzalnost a da ne dovede u pitanje smisao svoje upotrebe i funkcije? Ipak, kolevka, svesna svoje važnosti i uloge, ne traga niti se obazire za metaforama već za stvarnošću.

   Kolevke, u kojima je odrastalo po nekoliko generacija, posebno se čuvaju i nasleđuju s kolena na koleno. Retko se prodaju iz straha da se „seme ne zatre“, mogu se pozajmiti najbližim rođacima, najintimnijim prijateljima i susedima. Svaka kolevka u kući zrači detinjstvom, srećom, radošću i najdragocenijim uspomenama. Bogatstvo jedne kuće merilo se prema broju kolevki a ne prema veličini zemlje ili broju stoke –  kad rodi u kući, rodi sve ostalo! Ostavimo li po strani  pojedinosti i brige, probleme i nedaće svakojake vrste, kolevka je bila glas i glasnik, nosilac poruke, početak svega, svakog jutra, dobra i na kraju svega. Svuda i tamo gde je bilo ljubavi, zajedništva i sloge, kolevka nije birala vrata na koja će pokucati.

   Deca su neizmerno blago u svakom društvu, u svakoj zajednici. Njihova brojnost je razlog za nadu,  snagu, poverenje, budućnost..Nažalost, kod nas je sve više praznih kolevki, praznih škola. Sve je manje dečjeg plača, smeha, njihove pesme i nestašluka, a odgajanje se svodi na poluminutnom obrascu pažnje. Iako surovo zvuči, danas ima više sahrana nego venčanja.

   Današnje generacije ne znaju da su u kolevkama odgajani najlepši darovi ljubavi ovoga sveta. Pune nataložene, zastrte prošlosti, sačuvane po tavanima i muzejskim prostorima, one još uvek žive u svom vremenu i liče na one čije su nekada bile. Stare i po dvesta godina, još nisu bačene ali su odbačene. Kao odraz dimenzije života i vremena, sa sposobnošću sećanja i pamćenja, one su bile jedini svedoci polazne tačke svakog života, odrastanja i sazrevanja moderne civilizacije i njene kulture. One su poetizacija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, novog, modernog i trajnog, jednako koliko i prošlog. Nažalost, ima i takvih kojima se kolevka nameće u predelima nade i čežnje.

Bez kolevki nema svetlosti, života, budućnosti, igre, radosti, ljubavi.. Koliko nas god darovale dragocenom retkošću osluškivanja dolazećeg,  one polako napuštaju naše sazvežđe, tražeći sebi neke svoje zvezde i neke sebi bliske oči.


[1]  Jedna španska kompanija izradila je kolevku za bebe od čistog zlata, vrednu 16,5 miliona dolara. Ona će biti deo prestižnog nasleđa jedne španske porodice.

[2]  „Bila nemirna vremena pa u Ivanju (selo u opštini Bijelo Polje) nekad Srbi moćni, nekad Muslimani. Vraćam se iz lova „pa udarim“ niz Krčevo pored kuće Milosavljeve, kad neko zove. Zastanem. Ne bi malo, pojavi se žena sa kolijevkom. Smail-beg, kumim te bogom, ošišaj mi Raduna, imam volju da se okumimo. Šta ću, uzmem makaze iz ruku joj, osječem djetetu pramen kose. Uvedoše me u kuću. Od tada to kumstvo se održava, poštuje i njeguje“ (Izvor: Emina Hadžibegović)

Foto:

  • Etnografski muzej Beograd;
  • Narodni.net;
  • Narodni muzej Kragujevac;

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


13 − five =