Poštovani pośetioci, nastavljamo sa objavljivanjem sjajnih eseja gospodina Ramiza Hadžibegovića. Esej “KORZO”, govori o vremenu kada su “ljudi živeli stvaran život, kada je bliskost bila princip i pravilo”. Svima koji su proživjeli to vrijeme, esej nudi vjeran zapis tog dijela njihovog života, a mladima mogućnost da bar malo ośete duh toga vremena jer “onaj ko nije živeo u vreme korzoa, nikada ne može razumeti njegovu naraciju”.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa našeg portala i dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

Ramiz Hadžibegović

KORZO,

u ramu sećanja

 

Ramiz Hadžibegović (1951. Bistrica, Bijelo Polje) diplomirao je na Smjeru za međunarodne studije Fakulteta političkih nauka u Beogradu. U vrijeme studiranja bio je član Univerzitetskog odbora saveza studenata Beograda, član Republičke i Gradske konferencije omladine Beograda. U periodu od 1975. do 1992. godine radio je u Službi državne bezbjednosti  saveznog MUP-a na poslovima kontraobaveštajne prirode, kada na lični zahtjev odlazi u penziju. Osnivač je i glavni urednik Radija Puls u Beogradu (1997) i Radija Jupok u Rožajama (1995).

U toku studiranja nagrađivan je za naučne studije: druga nagrada Zajednice jugoslovenskih univerziteta za rad Inteligencija i radnički pokret; treća i jedina nagrada Jugoslovenskog pripremnog komiteta za deseti svjetski festival omladine i studenata za rad Kulturno nasljeđe Jugoslavije i međunarodna saradnja mladih; druga nagrada (od 1500 prispjelih radova) Muzeja grada Beograda i Politike za rad Napredni studentski pokret 1935. – 1941. Godine u Beogradu; druga nagrada Beogradskog univerziteta, povodom Dana Republike, za rad Omladina i njen rad u samoupravljanju.

Bio je stalni saradnik Studenta, lista Beogradskog univerziteta, urednik Politikologa (glasilo studenata FPN). Kao gimnazijalac, kraće vrijeme je bio prvi dopisnik podgoričke Pobjede iz Rožaja.

Objavljivao je eseje, studije i književne prikaze u časopisima Savremenik (Beograd), Komuna (Podgorica), Mozaik (Bijelo Polje); u beogradskom listu Danas, na elektronskim portalima Crne Gore (Montenegrina.net), Srbije (više njih), Hrvatski (Narodni.net), Francuske (Le Courrier des Balkans), Australije i drugih zemalja. Bio je recezent i urednik knjige „Kad se vrijeme plašilo čovjeka“  Rahmana Adrovića.

Dobitnik je više nagrada i društvenih priznanja. Zastupljen je u ediciji Ko je ko u Crnoj Gori, drugo izdanje, 1999. godine (AMC –  „Zolak i Zolak“, „Arhe“ – Budva).

Živi u Beogradu.

 

KORZO, u ramu sećanja

Priča o korzou je priča o vremenu kada su ljudi živeli stvaran život, kada je bliskost bila princip i pravilo. To je priča o vidljivim i nevidljivim junacima vremena koje polako nestaje; o riznici mnogih uspomena i sećanja, spokoja i nemira;  o patrijahalnom društvu sa suptilno razvijenim emotivnim životom; o vremenu bez potresa i drama; o fenomenu koji je promovisao čitav sistem vrednosti i simboličih sadržaja, duhovnih, modnih, estetskih..

   U svakom gradu i varoši postoje najotmenije i najprestižnije ulice, male oaze raskoši, opuštanja, smirenosti i autentičnog manira života.  To je poznato parče čaršije, nazivali su ga i „prostorom slobode“, u kojem se do nedavno najintenzivnije odvijao život; glavna, široka i dovoljno dugačka ulica; glavno šetalište i sastajalište, gde se osobe između dečaka i čoveka druže, tajne razmenjuju, traže i otkrivaju svet odraslih ali i svoj lični identitet. Svako mesto je imalo svoju dušu a u letnjem priodu svakome je svoja duša bila na korzou. Te ulice obrasle u vreme i priču, pune legendi, kazivanja, prizivanja, kolektivnog pamćenja, danas su ulice zaboravljenog vremena.

   Korzo potiče od italijanske reči korso, čiji je koren latinska reč cursus. Označava glavnu gradsku ulicu; svojevrstan izlog grada; šetnju velikog broja osoba; povorku iskićenih kola. Opisi u potpunosti odgovaraju viđenom i doživljenom kod nas. Uostalom, vreme ga je s mukom usvajalo, na njemu se najpotpunije odalo i u pravom svetlu pokazalo. Kao sociološki i kulturološki fenomen, korzo je autentično i dragoceno svedočanstvo o drami odrastanja, devojaštva i momkovanja; najjednostavniji način da ljudi budu blizu jedni drugih;  razmena važnih i nebitnih informacija; svojevrsni urbani izlog mladosti; neobična filozofija života kojom se uklanjala svakodnevna nervoza, uvodeći ljude u neki smireniji i drugačiji poredak stvari. Korzo je bio način života i istinska kreativnost u odrastanju i sazrevanju mladih; varoški duh otmenosti – ko nije odlazio na korzo kao da nije postojao. Otkud korzo kod nas? Svako objašnjenje je moguće i nemoguće, pa se ne bismo time bavili.

   Sa prvim toplim i sunčanim danima proleća i celog leta, odjednom u predvečerje, glavne ulice varoši i gradova,  postaju grotlo u kome sve proključa, sa drugačijim ritmom od uobičajene svakodnevice. Život se od kuća, dvorišta, avlija, polja i bližih seoskih naselja, ulivao u samo jednu ulicu, ulicu velikog i otvorenog srca. U prelepim letnjim pejzažima, kad su ljudi hvatali poslednje zrake sunca, posebno subotom i nedeljom, šetala se mladost puna snage, želja, snova, očekivanja.. Korzo je kupio svoje šetače na smisleno-besmisleno lutanje i traganje.  Kao miris gradske mladosti i samog grada, bilo je to ambivalentno pulsirajuća mase koja je proizvodila mističnu i svečanu atmosferu.

 

 

   Večernji izlazak bio je stečeno pravo mladih što im je po svim tadašnjim pravilima odrastanja pripadalo, jednako kao obaveza da se vrate svojim kućama najkasnije do devet sati. “U akšam kad osahne vrućina, kad se na asfaltu slegne prašina, tad iz uličica i sokaka počne pristizati svet. Devojke podignutih punđica, muškarci u odelima. Svi kao da nisu rođeni na selu: kao da nisu dan proveli u nekoj fabrici, za plugom, u pekari, na skeli, za stadom“. Korzo je bio blago svakog grada i kolektivni otkucaj srca tadašnje mladosti. Trajao  je od dva do tri sata, taman koliko u proseku pozorišne ili biskopske predstave. „Pred odlazak napraviš još dva-tri „brzinska“ kruga kako bi ugrabio što više od korzoa“. A posle šetnje u poslastičarnicu, na hladnu limunadu, sladoled, tulumbu, baklavu, bozu, ili u bioskop, ostavljajući, kao po nekoj nečujnoj komandi, ulicu neutešno pustu i potpuno golu.

   Korzo, urbani spektakl, nije za priču, jer je i sam priča, tema, strast, nagon.. Bio je omiljena predstava i više od toga: biti viđen na korzou imalo je svoju korist i vrednost. Na njemu su se spajali najrazličitiji mirisi: negde sa puno lipe, u drugim mestima mirisali su oleandri, jorgovani, beli borovi, breze, kestenje.. Korzo je imao  snagu da ljude otrgne iz njihove osame i zaludnosti, napornog rada, da otera tugu, umor, setu. Posedovao je strast samootkrivanja i poštovanja dobrih namera; veselio, tešio, opominjao.. Uglavnom, cilj je videti sve i biti viđen od svih – jedinstvena forma ljudske komunikacije. Opisujući korzo Momo Kapor ističe: Korzoto neprekidno kretanje u krug, čiji krvotok određuju dosada i ljubav – podjednako moćne strasti; kolanje pogleda, vrtlog ljubavi iz dosade ili dosada zbog ljubavi; korzo –  taj sumorni pločnik u koji je jedanput zauvek čežnja ugravirala putanje šetača, osudivši svakog ko stupi na njihov omađijani krug na večnu šetnju.. Bilo je potrebno prelaziti čitavu njegovu dužinu: pokretni bedem sastavljen od lica koja vam ništa ne znače, da bi se samo u jednom trenutku susrelo ono pravo, jedino i dugo čekano, po bezbrojnim koracima zasluženo lice, što će čas kasnije ponovo zaroniti u reku sivila, izgubljeno sve do sledećeg mimoilaženja.. I kad nismo posedovali ništa vredno, poklanjali smo sebe pogledima drugih, primajući za uzvrat iste takve darove u prolazu..

   Korzo je imao svoja pravila, duh, estetiku, svoj red, žutu štampu, svoje norme, principe. On je zahtevao poredak, harmoniju, jasnoću, meru, razum, strast, zanos, čežnju, emociju..U svojoj pesmi „Ljerka“  Đorđe Balašević objašnjava: Korzo je imao svoj red, neki svoj uhodani sled,/ uvek se dobro znalo ko probija led/ Melanija Matić, tačna ko satić/ korakom rimske božice, prošeta duge nogice./ Pa druga zvezda serije iz pravca kafiterije/ na opštu radost društva s periferije/ Veronika Bacić, meden kolačić/ u tesnoj suknjici od zmijske kožice./ Al kad se spusti moja dragana/ ko ruska balerina lagana/ korzo se zanjiše, špalir sve nadiže/  sve se venere pomere za jedno mesto naniže.. Korzo je imao  svoju duhovnu i emotivno višedimenzionalnost i nikada nije bio iznad nečega i nekoga, već između nečega i nekoga. Posedovao je dragocenu autentičnu energiju gde se komuniciralo slobodno, otmeno, zdravo, savremeno, lucidno. To je ambijent gde je čudo ne samo moguće već uvek budno i potencijalno ostvarivo, jer su se ljudi na korzou izlivali iz sopstvenog bića i stvarnosti u neka njima uznesena stanja.

 

 

   Korzoi, gde se disalo punim plućima, bili su pozornica na kojoj je svaki pojedinac mogao pronaći sebe i svoje mesto. Dve, tri stotine metara, ponegde i manje, u redu, u mimohodu, u šarenoj paradi, po dvoje, troje, četvoro pa i više, sa manjim rokadama medju njima,  u jednom pravcu pa nazad u suprotnoj strani ulice, dok teče vreme za izlazak. Devojke, koje su verovale svom telu i vladale njim, najčešće su  šetale u paru. Blagost i strast su se nesputano mešale u hodu, dajući svakom šetaču baš ono što mu treba. Svako sa svojim problemima, svi na jednom kursu, svi zajedno i odjednom pomno motreći jedni druge, bez opasnosti od sudara, sem „slučajnih“ dodira. „Da znaju ovi mlađi koliko smo kilometara išetali i koliko kalorija potrošili na korzou, oni  bi ovaj običaj odmah vratili nazad“. U svojoj pesmi „Đački korzo“ Miroslav Antić, na svoj karakterističan način, kazuje : U prvi sumrak/ svi se tu sjate/ ozbiljna lica/ držanja kruta./  Odu do ugla,/ pa se vrate./ I opet tako./ I opet tako/ još dvesta puta!/../ Ruku na srce:šta sve ti đaci/ uporno traže/ dok troše đonove/ i troše sate,/ dok odu onamo/ i dok se vrate,/ i opet tako/ sve iz početka,/ danas i sutra,/ idućeg petka,/ idućeg jula,/ idućeg maja,/ tamo i natrag,/ i nikad kraja?/../ Možda tu nekom/ rastu krila?/ Možda tu počnu/ sva putovanja?/ Možda se ovde/ najlepše sanja?/ Možda se ovde/ najlepše želi?/../ Možda baš zato/ jedino vredi/ da se u gužvi/ ovako luta/ pomalo šašavo/ pomalo sneno,/ pomalo smišljeno/ i besmisleno,/ pomalo onamo/ i pomalo natrag,/ i opet tako/ još bezbroj puta.

   Mesta oko korzoa „bila su katasterski izdeljena, po nepisanom pravilu lokalnog ostavinskog prava ili nasleđena od starijih iz svog društva“. Sa obe strane ulice stajali su prkosni momci – kibiceri, nekrunisani vladari ulice, urbane legende i gerila, kao krajputaši, koji su držali pod kontrolom sve šetače: ocenjivali  modele, umetnički dojam, lepotu, stajling, korak, nastup.. Kao pokretni nomadi, gladni i siti svega, imali su svoj jezik, stil, pravila igre. Svako je imao svoju deonicu, svoje „busije“ – tačno se znalo ko gde stoji. Kicoši, lovci na žensku lepotu, tragajući za trenucima sladostrašća i lepote, nehajno su grickali semenke ili suncokret, dobacujući povremeno devojkama. Sa takvom filozofijom oni su u to vreme bili pankeri u duhu. Znalo se ko su favoriti, autsajderi, početnici, ko je moćan, jak, odvažan, lep, duhovit, ko su najzgodnije devojke, najzaljubljeniji parovi, ko su glavni „frajeri“. Bio je to masovni jezik žudnje sa namerom osvajanja prvih devojaka kao tvrdo branjenih tvrđava. Sve je funkcionisalo simpatično, bezazleno, bez uvreda, grubosti, prostakluka loše namere. Svaka družina iz ulice, sokaka, imala je svoje vođe, gazde, predvodnike, junake.[1] Korzo je bio dovoljno velik da se izbegne onaj koga treba izbeći, a opet dovoljno mali da se nađe onaj ko se traži.

 

 

   Na korzou se osećala snažna vizuelna artikulacija unutrašnjeg sveta. Sve je bilo: oči u oči, bez izromantizirane fantazije i aromatizirane priče. Sve prisno, sa poetikom realnog života, intimno, prepoznatljivo, ali i pomalo sustegnuto.[2] Sve što se događalo na korzou bilo je samo po sebi i za sebe. Spontano ili smišljeno, svi su imali neku svoju pozu. Svako je mogao pronaći svoj način da se zabavi i oseti onaj stari i dobro prepoznatljiv čaršijski duh, koji se nosi u srcu i koji, nažalost, ove generacije nikad neće doživeti. Korzo, koji je negovao prirodni sklad,  bio je svačji i ničji. Edukovao je percepciju, razvijao i promovisao ličnu strategiju, izoštravao pažnju, negovao prisustvo i čulnost, stapajući sve u realnost života i iluzija; bio je pun zagonetki i dilema u kojima su se činjenice, zbilje i želje čudno ukrštale i povezivale, dovodeći ponekad do sasvim neočekivanih ishoda.

   Korzo je imao visoke dramaturško-scenske okvire i potencijale, a čovek kao društveno biće igre i prostora, oduvek je težio da bude deo igračkog, saznajnog ili emotivnog procesa. Pre izlaska mladi su se transformisali iz jedne u drugu stvarnost: iz stvarne u poželjnu i malo scensku, gde je koncentrisana velika pažnja, gde se ljudi telesno samoiskazuju, sa alhemijom koja je težila nekom drugom svetu. Korzo je bio najprecizniji seizmograf za registrovanje nečijeg talenta. “U predvečerje letnjeg dana, tuširam se na brzinu, oblačim ono što mi najbolje stoji, nabacujem neki miris i trk na korzo. Nije mogao proći ni jedan bez mene. Ma koliko sve to glupo izgledalo ovim današnjim generacijama, mi smo u tome uživali. Svako je znao svakoga i svaka promena u garderobi bila je primećena“.

   Razmišljajući o čoveku kao (ne)ostvarenom biću, posebno o mladim ljudima toga vremena i njihovoj težnji da pobegnu iz svoje stvarnosti, korzo je nekima za kratko, a drugima dugoročno, ostvarivao želje u trenucima kada su postajali svesni svojih ambicija i mogućnosti, jer je isti  posedovao energiju koja mobiliše, uobličava i rastavlja, nosi i ostavlja, menja i prekraja ljude i sudbine. Na otvorenoj sceni svi su nastojali da dodirnu istinu koja je plenila i ispunjavala razumevanja za sve prisutne razlike, pa su se, mnogo puta, komedije završavale kao tragedije i obrnuto.[3]

   Korzo je letnji kabare pun erotike, jednako koliko i bizarne zabave, koje u čoveku bude ono đavolsko. Na njemu se malo govori a mnogo više gleda. Svaki pogled je bio pritajen, plah, poluotvoren, miran ali direktan, fiksiran, usmeren, sa dubokom i skrivenom željom da se ostavi utisak u prolazu. „Eh, kada se samo setim osećaja kada znaš da te neko gleda. Osećaš nečije oči, a ne znaš čije su. Ali, tu su drugarice da sve vide, da sve snime, da ti verno prepričaju ko te gledao i kako te gledao, dok ti nehajno glumiš nezainteresovanost“. Oni koji su umeli da vide, najbolje su prolazili, jer su iz očiju čitali poruke. Kući se odlazilo sa pogledima  simpatija i nadom da će se sutra ponovo sresti.

   Kroz otorene i poluotvorene prozore ili iza zavesa, starije gospođe su iz prikrajka diskretno posmatrale dešavanja na ulici. Bile su to njihove latino-američke, turske i španske serije. Ne sumnjam da su dosta toga videle, a ponešto i naučile. Pa ipak, ulice u kojima se odvijao korzo umele su da sakriju većinu tajni.  Uostalom, u malim mestima ima više tajne nego u usamljenim velikim gradovima. Mali, a velike tajne.

   Na ulici je cvetala ljubav:  pritajena, otvorena, moguća, zabranjena. Korzo je umeo primaći sebi sve one koji iz potaje traže svoju prirodu, svoj karakter, svoju sudbinu. Ne zna se ko je veća tajna: korzo ili mladost na njemu. Godine prikrivanja, nedostatak hrabrosti i otmenosti, ostvarivalo se u jednoj letnjoj noći, slavljem nove velike neobične ljubavi. Rađale su se prolazne i trajne ljubavi, veliki i mali planovi. Kada, zašto i kako su se ljubavi završavale, teško je odrediti, ali znam gde su počinjale. Gotovo svaka ljubavna priča koja se rodila sredinom prošlog veka u neraskidivoj je vezi sa korzoom. Mnogi su se na tom podijumu oprostili sa svojim detinjstvom, ulazeći u pravu mladost i zrelost. Mladima i neiskusnima korzo je pružao više prilika da privuku pažnju svojih simpatija.

   Sa željom da se ostvari željena sinergija, korzo je svima davao rukom, srcem, dušom. Na njemu se manifestovala spontanost, oslobođeni razgoropađeni libido, drskost, otmenost, hedonizam, osećaj da su svi savremenici. U osećanju palanačke  i tradicionalne ukočenosti, korzo je pomagao da se održi utisak života, promena i pokreta. Pulsirajuća podsvest i krvotok korzoa, njegov ritam, intimnost  i atmosfera bili  su zadivljujuće čudesni po količini društvenog aktivizma, energije i njene razmene.  On je pozivao sve ljude i davao im sve što je mogao dati. Na njemu su popuštale zabrane, stege, kompleksi, sujete, narcizmi.  Bio je to prostor dopuštene slobode. Dešavale su se plime i oseke sa dosta neposustajućih pokušaja udvaranja devojkama.  Korzo je bio neukrotiva naracija gde se se ukidale mnoge distance, ukrštale zanimljive  priče koje pripadaju svima podjednako – bez obzira na urbano i ruralno, sadržaj i formu, lepo i ružno, staro i mlado, siromašno i bogato, različito i daleko, malo i veliko, takoreći sve nespojivo. Na toj sceni svi su proveravali svoju prirodu, svoj karakter i svoju sudbinu.

   Za mnoge je sreća stanovala na korzou: „Znaš da je zaljubljen u tebe i znaš da on zna da ti znaš, al’ se malo oboje pravite ludi“. Korzo je ličio na mešavinu stvarnosti i igre, realnosti i fikcije. Na njemu se mešalo vreme, nivo stvarnosti, zrelosti i sposobnosti; vodila se borba između fizičke lepote i duhovnog kiča, palanačkog i urbanog ukusa. Na korzou sve izlazi iz sebe, iz svoje kože, emocija, prikazuje se i pokazuje u svom izvornom i originalnom izdanju. Skoro svi, koji su se našli na korzou naučili su da još mnogo toga treba da nauče.[4] Ako su nekome došli gosti, kao da nisu dok ih domaćin ne izvede u šetnju. Odsustvo pojedinih gradskih legendi, kad je potrebno opravdati, skrivano je na hiljadu načina i u stotine čvorova. Ako se neko od njih ne pojavi, odmah se proverava gde je, zašto ga nema, da nije bolestan. Inače, svake godine pojavljivale su se nove generacije, nova stasala lica lepotica i atletskih muškaraca, koji su nastojali da starijima preuzmu deo slave i uloge koje su sanjali da odigraju.[5]

   Korzo i njegovi akteri egzistirali su u direktnoj interakciji: korzo je menjao ljude, a oni su mu ostavljali svoj pečat. To je fatalna privlačnost i metafizička emocija ljudi i ulice. Korzo je podržavao svaku realnost koja je mogla biti karnevalski spektakl, modna revija, kabare, dokumentarni teatar u lokalnom kontekstu, predstava radosti, disko bez muzike.. Svaki izlazak je bio mogućnost da se odigra životna uloga. U tim ulicama su se, kroz komentare, tračeve i ozbiljne analize, svakodnevno ispisivale žive gradske novosti. Na istim mestima i u isto vreme, muzičari, slikari, pesnici, sportisti i razni drugi umetnici, koji su kroz svoj angažman davali veliki doprinos društvenm životu i kulturnom aktivizmu. Korzo je otkrivao talente, afirmisao uspešne, tešio usamljene, hrabrio neodlučne, glorifikovao život; imao karakteristike narcisa, jer je posedova kreativnu i inovativnu moć. Nije bio isto što i život, ali za njegove fanove bio je život, i to onaj obični, ljudski, ma koliko skučen i provincijalan i zato je teško povući granicu između mizanscene i života. Na toj sceni svako je imao svoju tajnu misao i misiju, svoju muku i bajku, svoje iskustvo i viziju, svoje davne ali i još žive snove i ljubavi. Na njemu su progovarali nagoni, telesnost, praznina, površnost, sebičnost, sanjarska ambicioznost lenjih i nedoraslih.

   U blagonaklonom raspoloženju, mladi su, sa osećanjem razuma, jedni drugima darivali naklonost pune suzdržane, odmerene i za današnje vreme, otmene razdraganosti, uz razumevanje za drugačija ponašanja. „Ne sećam se da je ikada bilo neke neprijatne situacije, tuče, ili nekog težeg ispada“. Korzo je biti fin – reći dobro veče; „baciti peglu na pantalonama“; biti u svom fazonu; dočekati nova lica sa osmehom; poštovati starije; uživati u onome što se ima i zna; baciti opuške i žvake u kantu za smeće; biti kod kuće najkasnije do 22h; podeliti mesto sa drugima; imati u svemu pravu meru; sanjati mostove.. Sve u granicama dobrog ukusa da se mame i pedagozi ne zabrinu.

   Korzo je indukovao mnoge nove reči i izraze koji su kasnije postali značajan bibliografski fond. Uz fonetska, morfološka i leksička prepucavanja mlade gradske gerile oko reči  i čudnih izraza, formirao se čitav jedan vinaverovski raskošni svet govornih fraza. Bio je to dragocen prilog karakterološkim nijansama jednog podneblja, jednog običaja i već pomalo zaboravljene epohe.

   Ljubav kao sloboda, izvan i iznad korzoa, pomalo se suprotstavljala okovanoj moralnosti, okoštalim ubeđenjima, tvrdim dogmama i društvenim normama. Devojačka seta i briga, strepnja i iskušenje, zebnja i očekivanje, naivnost i nevinost, sve je to sublimirano u njihovim dušama. Zato je korzo njima bio važan, jer u balkanskoj varijanti muškog principa okoštalih ubeđenja, tvrde dogme i života ukočenog u besmislu, bio je to njihov jedini, malo duži izlazak iz kuće i avlije. Baš zato, njih su krasile toalete primerene evropskim metropolama, a bilo je i onih koje su sa urođenom elegancijom dovitljivih kreatora, nekim sitnim modnim detaljima lukavo skrivale svoje siromašno poreklo. One koje su imale kvalitetnu garderobu ili su volele da se lepo oblače, imale su gde i da se pokažu. Devojke osenčene čulnosti, rasle uz čežnju, odgajane pogledima, pokazivale  su svoja bela gola kolena ispod svojih mini suknjica, u koje su ulazile odmah iz detinjstva. Taj prelaz u devojaštvo bio je suptilan, diskretan, označen obuvanjem prvih svilenih najlon čarapa i cipela sa štiklom.

   Korzo je za sve bio izazov i opsena, iako su ljudi u zrelijim godinama nastojali da ne narušavaju postojeći poredak stvari. Znao je nervirati, oduševljavati, srećiti, razočarati. Neko ga je uzimao ozbiljno, neko sa ironijom. Bilo kako, bio je greh za svakoga. „Na korzou su radosti veselije, tuge tužnije, misli dublje“.  Dakako, bio je to izazovan društveni forum, interaktivno mesto iskazivanja sebe, svog mišljenja i prostor akcije koji simbolički ukida uobičajenu pasivnost tradicionalne sredine. Posedovao je vibraciju i intenzitet – posebnu energiju koja nadilazi sve običaje palanačke zabrane. Na njemu se mešalo komično, groteskno, uzbudljivo, pompezno, svečano, epsko, satirično, realno pa i mitsko. To je bila svojivida iluzija sa integrativnom funkcijom – umesto društvenih mreža bilo je društveno društvo; drama života u kojoj duša, radi čulnosti ljubavi, strasti i lepote, žrtvuje sve što ima. Bio je to hadžiluk i sidrište mladosti; britka vibracija energije na ulici; beg od samoće i dosade; ritual satkan od nade i večnosti; poetika stvarnosti i ostvarenosti; konkretan život; regulacija života i konkretna svakodnevica puna osvajanja, zaposedanja, povlačenja, strategije i taktike, trenuci usporavanja i odustajanja, nanošenja rana i ozleda.. „Jedna noć na korzou više mi je značila nego danas sve tv serije, sportski prenosi, dnevnici..

 

 

   Na korzou se odrastalo, na njemu se počinjalo, trajalo i sanjalo o sreći. „Mesto gde smo uz  miris lipa i radoznale poglede pamtili i zaboravljali“.  Korzo je unosio nemir u naizgled jasne i uređene stvari, planove, račune; resetovao želje i ideje o boljem životu. Bio je sitna zbilja i veliki san, gde  je sve uvećano, dinamizirano – pokret, gest, reč, pogled : „sve se ostavlja, na korzo se mora ići“. Korzo je bio izazov za letnju nevestu bez devera i starog svata, okićenu, punu mirisa, spremnu za đerdek; metafora ljudske potrage, nemira, sumnje i večnosti, nezadovoljstva sobom i svojim organičenjima. On je raskršće smisla, zanosa, dobitništva i gubitništva. Na korzou se izgrađivala etika – „kad saznaš da je neko nekome simpatija odustaješ od svoje želje i namere“ –  i estetika, ali i lični identitet kroz osećanje nesputane slobode. Mladi su se na njemu učili pravim stvarima, prvim radostima, kako da vide stvari, jer percepcija nije datost već veština učenja.[6]

   Aktuelno informaciono vreme paradoksalno je izolovalo subjekte urbane i ruralne komunikacije. Sajber prostor je smanjio komunikacioni jaz u vremenu i prostoru, ali je ujedno ugrozio direktne, neposredne kontakte ljudi svih uzrasta. Mladi imaju privid ogromne povezanosti, a zapravo su sve siromašniji, uplašeniji, iako su njihove želje i snovi isti kao kod generacija u prošlosti. Čovek je sada prigrlio  usamljenost, što je daleko od ljudske suštine i smisla života i ušao u vreme narcizma, samoopsednutosti, samopromocije, opsesivne validacije. Tinejdžeri danas sede u kafićima, svako sa svojim laptopom ili tabletom  ne razgovarajući sa vršnjacima koji sede sa njima, dok otmene devojke umesto korzoa imaju rezervisan sto ili separe u nekom prestižnom kafiću. U nekim manjim kasabama i primorskim gradovima, mladost se i danas šeta, ali je to daleko od korzoa. Napravi se jedan krug pa u kafić. Gradovi i varoši koji su se do nedavno u korzou ogledali a iz njega sve čitali, žive i danas, ali sa promenjenim i drugačijim životom. U njima su ulice doterane, nalickane, obnovljene, uređene, ali  bez korzoa, ljubavi, uzbuđenja i nežnosti, postaju simboli neugasive i sveprisutne žudnje za životom.

 

 

   Retko se ko seti “onih“ vremena o kojima možemo da pričamo i pišemo u ponekom arhivskom tekstu, iako su šetači tadašnjeg korzoa danas priznati i poznati građani sveta.  Čuveni korzo je svoje prošetao. Nije nestao voljom ljudi, opštinskom ili gradskom odlukom, uredbom vlade, već ga prognalo novo vreme, novi običaji, nove navike. A na kontrastu i metafori grada kao tamnice i kaveza, korzo je, u svojim povlašćenim trenucima,  pored promocije i potrage za afirmacijom sopstvene vrednosti, vraćao ljudima ono što im je stvarnost oduzimala i uskraćivala. Taj mali čovek na malom prostoru malo je i tražio, zato je korzo za njega bio velika predstava.

   Neki gradovi  i turstičke organizacije nastoje da vrate stare običaje pa i ovaj, kako bi oživeli uspomene na to vreme, organizujući neke rimejk manifestacije obogaćene sadržajima primerenim vremenu.

 

 

   Korzo nam pomaže da proniknemo u društveni i duhovni ambijent jednog vremena i njegov smisao, u kulturnu, duhovnu i emotivnu baštinu ljudi na ovom prostoru. Zavetovan punoći ljudske strasti i lepote, korzo mnogima ostaje posvećeni i smrtni dužnik. Kao ogledalo društvene stvarnosti, posedovao je snagu i moć da razbije naraciju malograđanskog dremajućeg duha i mentaliteta i imao važnu kulturološku dimenziju, iako stvoren kao hibrid za ljude koji su imali potrebu da budu moderna bića. Budući da se odvijao u realnom vremenu i prostoru, korzo nije bio beg od života već prilika da autentičan čovek iskusi sam život u zgusnutijem i znažnijem obliku, da zaroni u sebe i proveri svoj duhovni i mentalni sadržaj i smisao. Kao specifična vrsta običajnosti u ponašanju ljudi, korzo nije nikome ostao dužan, već naprotiv, nestao je jer svoje dugove nikada nije mogao povratiti.

   Onaj ko nije živeo u vreme korzoa, nikada ne može razumeti njegovu naraciju. Možemo ga opisivati u nedogled ali će njegova fizionomija ostati nedovoljno jasna i nezavršena, jer je nastao iz narodne kulture i mašte, iz duha i nagona za igrom, dodirnut i osenčen kao predstava za svakog koga život kao neočekivanost i avantura opseda. Korzo je nešto blisko, poznato, nešto što su nosile mnoge generacije u sopstvenom iskustvu, koje su na taj način svoju svakodnevicu, bez illuzija,  pretvarale u stvarnost iluzija. Bio je to fenomen kolektivne svesti i slojevite tajnovitosti i uzbudljivo iskustvo za sve koji su se bavili otkrivanjem sebe, svoje misaone fantazije i slobode pokreta, kao jedne od najmanje zaludnih disciplina pod kapom nebeskom. Kad bi davno napušteni korzoi umeli da pričaju, koliko bi nam uzdaha izmamili, tajni odali..

   Što više starimo to je juče bilo lepše, romantičnije, berićetnije, srećnije. Ipak, i u svojoj nostalgiji treba imati meru i svoje mesto.

 

[1]  Za petnaest minuta stajanja imaš kompletnu situaciju, kao na dlanu: vidiš sve koji su došli u varoš, a ti budeš viđen od svih. Kad dotična naiđe, momak joj priđe i obavezno kulturno upita: ’Jel može jedan krug’? Ako devojka ne želi dužu šetnju sa udvaračem, on bi se zahvalio na druženju, izlazeći na istom mestu na kojem je ušao.

[2]  Sećam se dana kada sam položio vozački ispit, pa otišao sa svojom fićom na korzo. Imao sam osećaj da svi u mene gledaju, a ja frajer, sa cigaretom u ustima, otvoren prozor i ruka izbačena na lakat. Danas se tome smejem ali tada je to bilo kul.

[3]  Korzo u Nikšiću imao je tri grupe posetilaca: prva vrsta bili su autohtoni – čuvari izloga i stubova, druga vrsta lovci, koji su nakon kratkog ‘snimanja’ napuštali korzo sa svojim ‘plijenom’, a treća grupacija bili su srednjoškolci iz okoline grada i zvali su se ‘jedanaest i deset’, jer su poslednji bus imali u 23,10h.     

[4]  Nema tog meraka koji može zamijeniti šetnju korzoom u Pljevljima. To je bio simbol ašikovanja, prvih ljubavi skrivenih poruka.

[5]  Sećam se, naš korzo je bio prazan samo jedanput – kada je umro drug Tito.

[6]  Nisu ljudi stvarali kulturu. Kultura je stvarala ljude.( Ratko Božović, Ludosti uma)

 

Dio korišćenih fotografija u prilogu preuzeti su sa sljedećih sajtova:

1) www.mojnovisad.com

2) www.opanak.rs

3) www.građanin.rs 

4) www.opanak.rs

5) www.bloger.ba

6) www.mojnovisad.com

7) www.opusteno.rs

8) www.opanak.rs

 

 

 

 

Tagovi: ,

 

Bez komentara

Budite prvi.

Poruka


 

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

June 2017
M T W T F S S
« May    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930