Ramiz Hadžibegović – KREDENAC, zauvek zapamćen romantik


Poštovani pośetioci, na pomolu je nova knjiga Ramiza Hadžibegovića, po mnogo čemu jedinstvenih eseja u regionu. U stilu prethodne knjige, i u ovoj, autor sjajno piše o onim temama o kojima drugi ne pišu ili vrlo rijetko pišu. Dobro promišljenim pristupom i studioznom obradom, svakoj temi, pojmu, daje pravi značaj i vraća im nekadašnji sjaj. Tema po tema, knjiga po knjiga i eto vrijednih svjedočanstava napisanih na najljepši mogući način o ljudima, stvarima, običajima i vremenu u kojem smo živjeli bezbrižno, oslobođeni današnje trke i stresova. U prilog ovim tvrdnjama, objavljujemo esej “Kredenac, zauvek zapamćen romantik”. Zahvaljujemo se gospodinu Hadžibegoviću na ovom divnom eseju. Uživajte.



Ne morate ništa znati o ovoj temi da biste uživali u njoj. Malo puta nam se dogodilo da se suočimo sa nečim posebnim i da budemo obasjani svetlošću čarolije, a da to čak i ne primetimo. Na razmeđi između tradicije i modernosti našao se jedan komad nameštaja kao potpuno savršenstvo i dovršenost, koji je bez greške pretočen,  na prvi pogled, u običan predmet, koji svedoči o duši naroda, o njegovoj iskonskoj prirodi, o životu, kako svakodnevnom tako i onom posebno značajnom za čoveka. Rođeni pobednik, pun raskoši i izvanrednih mogućnosti, sa svojim pričama, koje ne bi mogli ispričati ni najmaštovitiji pisci, sa mirisom vrlina i ukusom topline, dostojan poštovanja i divljenja, kredenac se nametnuo kao prestižan predmet koji ne treba ništa da dokazuje, ničim da se hvali, sem da se sobom ponosi.

Reč kredenac ima privilegiju da se tvori iz više jezika. Istražujući sinhronu i dijahronu semantiku ove reči, doznali smo da etimon potiče od nemačke kovanice die kredenc, italijanske credenza, ali i francuske credence. Možda je najbliža istini pretpostavka da kredenac dolazi od latinskog glagola credo, credere i znači verovati. Francuski i engleski credence označava udubljenje u zidu, ali i poseban sto bez nogu. Shvaćeno kao jedinstvo forme i značenja, nesporna je etimologija ovog pojma i njeno tumačenje. Kako god danas nazivali kredenac, kao orman, regal, vitrina, pa čak i komoda, nećete pogrešiti, budući da je to upečatljiv naziv za nešto što se u kuhinji doista podrazumeva, što nam je blisko i poznato, što nosimo u sopstvenom iskustvu.

Pripadam generaciji koja je najveći deo svog detinjstva u kući provodila u dnevnoj sobi, koja je imala višestruku namenu. Bilo je to idealno mesto za meračenje u svakom pogledu, gde je teklo neko drugačije vreme. Nameštena skromno, gde se  isticao kredenac, kao kruna na kraljičinoj glavi. Bio je tu i trosed, minderluk, sećije. I kao što je u periodu „svoje najveće slave“ kredenac služio za odlaganje hrane i posuđa, pa i garderobe, danas se može naći u dnevnoj, radnoj, pa čak i u spavaćoj sobi.

Svako doba, svaka kultura, običaj i tradicija imaju svoj stil.[1] U tradicionalnom enterijeru, kao kuhinjsko-trpezarijski nameštaj, čiji izgled u potpunosti prati njegovu naraciju i svedenu otmenost, kredenac je bila inovacija prošlog veka, čijom su se pojavom otvarala vrata budućnosti. Kod nas se pojavio pedesetih godina prošlog stoleća. Bio je to nov pristup dizajnu i odgovor na izazov savremenog vremena, kao inspirativan i emancipovan model koegzistencije moderne žene i dizajnera nameštaja. Štaviše, moderni umetnici su svoje inovacije doživljavali kao put približavanja stvarnosti, način da se ona učini očiglednijom i zato njihove kreacije stoje u funkciji domaćice. Bilo je to nešto zavodljivo, savremeno, korenito, potpuno novo, iznenađujuće originalno. Kredenac je promocija kreativnosti tadašnjih dizajnera koja se temelji na realnim mogućnostima njegove izrade. U samom početku, kredenci nisu bili proizvod industrijskog dizajna, već individualnog umeća veštih stolara. Izgledali su kao pravo umetničko delo u maniru starih majstora Renesanse. Po svemu sudeći najbolje ideje dolaze iz najvećih izazova. U to vreme bili su sve drugo samo ne obični. Modeli izrađeni pedesetih i šezdesetih godina smatraju se dragocenim vintage komadima nameštaja.[2]

Kredenac, univerzalni kuhinjski orman, ima upečatljiv izgled kojim se distancira od banalnosti. Sastavljen iz dva dela, sa zastakljenim policama, vratima i ladicama, ima sve atribute dobrog, funkcionalnog i održivog dizajna, jer je kvalitetno izrađen kako po izboru materijala tako i po konstrukciji i ergonomski oblikovan za potrebe domaćinstva. Konstruisan je tako da u sve možete posumnjati, ali u stabilnost nikad. Masivna konstrukcija je precizna i jednostavna. Postament od drvenog komada čini sistem u besprekornoj ravnoteži. Postoje dve vrste: jedan bez  i drugi sa nogarima. Prve serije kredenaca nisu imale nogare samo ormariće koji su bili spušteni do poda. Kasnije su dobili nogare i izgled kakav znamo danas. Formalna celina je jasna i koherentna i zahteva  izuzetno kvalitetan materijal i vrhunske standarde. U početku su pravljeni od punog bukovog ili hrastovog drveta, sušenog nekoliko godina. Uz adekvatnu zaštitu i održavanje mogu služiti nekoliko generacija.

Velika potražnja za kredencom uticala je da se arhitekte i stolari, preplavljeni potencijalom ideja i asocijacija,  utrkuju u dizajnu, funkcionalnosti i estetici. Izuzetno osmišljeni i funkcionalno besprekorni, kredenci su prava slika novih htenja i modernističkog okruženja. I pored svih pokušaja da se spoji nespojivo, da se kombinuje šareno i pravolinijsko, uz primenu klasičnih materijala i jednostavnih formi, kredenac je odoleo svim iskušenjima ostajući zauvek zapamćen zbog svoje jedinstvenosti. Osim funkcionalne, kredenci su imali izrazito estetsku funkciju, jer su ulepšavali kuhinju, ili dnevni boravak, zavisno gde su se koristili. Posedujući vanvremensku formu uklapali su se u enterijere svih stilova i trendova. Pojedini,  rađeni u malim serijama i radionicama, bili su praznik za oči, raskošni sa svedenim i otmenim, uzdržanim i elegantnim obradama svakog detalja. Svi vizuelni zahtevi u smislu proporcije, harmonije i ravnoteže bili su zadovoljeni. Skoro svaki je bio poseban i unikat. Dabome, domaćice su se osećale privilegovano u takvoj njihovoj raskoši.

Sta je to što kredenac čini drugačijim od stotine drugih delova nameštaja? Urastao u svoj istorijski tenutak, on živi svoj poseban, od svega nesebičan, neusiljen i nezavistan život, dok  duboko u sebi sadrži spiritualnu tajnu poruku koju je lako ispustiti ako mu ne priđeš sa izvesnim uvažavanjem i razumevanjem. Moda u dizajnu šesdesetih godina prošlog veka nalagala je da predmet postane slavan i ponese epitet nečeg što se mora imati, ako osoba ume da bira i zna šta hoće. Ispoštovani su funkcija, estetika, izbor i obrada materijala, vrhunksi kvalitet, zadovoljeni vizuelni zahtevi. Dizajneri su se igrali sa klasičnom formom, ali su varirali kod fioka, pregrada i staklenih  delova, što nije ostalo nezapaženo kod kupaca – nikad do kraja ispričana dizajnerska priča. Bilo je bezbroj varijacija sa markantnim detaljima (ručkice, sitan duborez, staklo), ali njegov romantičarski pravougaoni oblik nije menjan.Ta geometrijska forma ukazuje na celinu, jedinstvo, potpunost, uravnoteženost, skladnost.

Bez obzira kojem stilu pripadao, modernizmu, funkcionalizmu, postmodernizmu ili nečem četvrtom, tek kredenac rekonstruiše i modernizuje tradicionalnu estetiku nameštaja, budući da  je daleko od onoga što bi smo nazvali „predmet u kombinaciji drveta i stakla“. Nove tendencije u enterijeru su, namerno ili slučajno, decenijama zaobilazile kredenac. Tradicionalno ili moderno, urbano ili ruralno, siromašno ili bogato, veselo ili tužno, kredenac je svojim izgledom, materijalom i posebno bojom, unosio vedrinu i toplinu u kućni ambijent, gde god se nalazio. Vedre, intenzivne i čiste boje, od azurno plave, preko „dunje žute“ do najčešće božanstveno zelene, uvode nas u smirenji i drugačiji poredak stvarnosti. Bilo je takvih unikatnih komada, napravljenih po narudžbenici, koji su snažno i duboko privlačili neiskazanom i nestvarnom lepotom, kao da ih nije pravila ljudska ruka.

U biti, kredenac je pojednostavljen komad nameštaja, koji se u estetsko funkcionalnom smislu smatra jednim od najreprezenativnijih predmeta u kući. Funkcionalnosti radi za unutrašnjost kredenca osmišljene su razne pregrade, police, fioke. Donji deo u obliku komode, različitih dimenzija, sa fiokama ili vratancima sa ključem i gornji deo sa zastakljenim vratancima, koji služi kao vitrina. Bilo je i kredenca sa kombinacijom fioka i vratanaca, ili sa poklopcima koji se podižu. Površinski deo vitrine bio je izgrađen od najkvalitetnijeg drveta ili mermera, čija se površina lako održava. U takvoj formi bilo je bezbroj varijacija, ali ono što im je zajedničko jeste materijal – kvalitetno puno drvo s vrhunskom obradom i teksturom, raznim cvetnim ukrasima i efektnim detaljima u duborezu.

Pojavom kredenca domaćice su počele da osećaju strast i ugodniju svakodnevicu u svom domu, a novo vreme i savremena shvatanja, pružilo je ovom predmetu šansu i namenu. Kad se jednom uspostavi odnos čovek – predmet, on postaje neraskidiv, kao u ovom slučaju. Nastao iz potrebe da služi ljudima, on je nenametljivo i strpljivo gradio neprimećenost i izrastao u  miljenika sa potencijalom da pokazuje simboličku identifikaciju i duh zajednice u prostoru gde se najduže boravi i svakodnevno obeduje, a porodica koja zajedno jede, ostaje zajedno u slozi i ljubavi celog života. Taj ambijent je njegovo uporište, u kojem je razotkrivao duboke nijanse ljudske sloge, snage i toplinu ljubavi. Smisleno okrenut i posvećen isključivo životu, napretku i bogatstvu, novo vreme  ga je s radošću prihvatilo i u njemu se napotpunije odalo i pokazalo.[3]

Za mnoge domaćice, u nekim promajnim i oskudnim vremenima, kredenac je bio predmet žudnje, a kupovinom vraćao osećaj svetlosti u njihove domove i živote. Između kredenca i domaćice postoji dostojna strasna veza, tajni dogovor i istinoljubiva zavisnost. Njihova emocija prema kredencima bila je tolika da im nikada nisu nalazile ni najmanju manu. Njegova lepota sjaja bila je opojna, kao izazov večite žudnje za novim stvarima, koje, kad se dostignu, doprinose zadovoljenju duhovne fizonomije domaćice. Iako nije mogao da menja lice familije, bio u stanju da deluje na čoveka, njegovu optiku i perspektivu humane vizije života. Ovaj predmet domaćinstva preokrenuo je način egzistencije naših majki i baka, jer je bio kombinacija klasične uređenosti i neočekivane inovativnosti i narativ koji teži da preobrati stvarnost. Život ispred kredenca ima ukus tajne koja upućuje na red  po kojem se odvija ljudsko postojanje i gde se ljudi približavaju sebi kako bi upoznali sebe.

Naše majke, boginje i mučenice i bića pred kojim se kleči, našle su u kredencu pozornicu zadovoljstva i svoju veliku tajnu, dok je deci delovao nepoznato, skriveno, zagonetno, nepojmljivo, misteriozno. Po svemu sudeći, kredenac je nosio u sebi prividnu lakoću autonomije života, krhkost i osećajnost satkanu od prolaznosti. Vitalne energije i gospodske ležernosti, sa skladnim oblicima i funkcionalan, pročišćen i sveden, savremen i svevremen, postaje  familijarna snaga i duh vremena, a kasnije i nepresušna riznica zanimljivosti, služeći kao  ostava, škrinja i muzej.[4] Očekivano, u kredencu se odlagalo sve ono sitnije u kući što familiji treba i ne treba. Mirišući uvek na žute dunje, u njemu su se čuvali najkvalitetniji servisi, porculan, kristalne čaše (…tvrdičluk je ono kad celog života piješ iz stare okrnjene šolje, dok se nova čuva u kredencu), setovi za kafu i čaj, kuhinjski escajg.  Na kredencima su stajali radio aparati, tegle sa džemom i pekmezom, medom, kompotom.[5]

U peškirima se, pod ključem, krišom cuvale razne dragocenosti, predmeti ostavljeni u amanet, ali i poneka kocka šećera i gurabija: Moja mama je pričala da je nena držala ključ od kredenca zavezan za učkur od dimija. I dan i noć, ključ uvijek na učkuru. Kupala se i spavala sa njim. Njen kredenac je bio nešto poput današnjeg MMF. Posudiš li išta, vratit ćeš sa kamatom, suzama i znojem. Neke familije su u njegovim nedrima držale Bibliju, Kuran, Talmud, ali i minijaturnu gipsanu bistu druga Tita. Između stakla čuvale su se najnovije razglednice sa letovanja i zimovanja, službenih putovanja te porodične fotografije, koje su se s vremena na vreme menjale.  Kredenci su imali i svoja odela: bili su zaodenuti heklanim, čipkanim i vezenim krpama, koji je služio kao izložbeni prostor umetničkih veština domaćice. Budilnik je bio neizostavan artefaktsvakog kredenca i svake familije. I još nešto, danas zaboravljeno: na vrhu, na najvidljivijem delu kredenca bio je položen prut za kažnjavanje dece. To je bila najefikasnija kaznena mera, jer bi svako dete pre nego uradi nešto neprimereno pogledalo prema šibi i odustao od svoje namere. Doduše, nije to jedina zanimljivost: kredenac je služio maloj deci i kao skrovište. Znali su krišom ući u njegov donji deo, koji se ne zaključava, i tu ostati dok majka ne digne sve u potragu za „nestalim“.

U to vreme naši domovi nisu imali kuhinjsko-trpezariski nameštaj ni nalik današnjim. Jednostavnost kojom su odisale naše kuće govori o skromnom životu njihovih stanovnika. Bila je to uzbudljiva tragičnost vremena u kome je bilo dosta teskobe, tegobe i gladi, ali nasuprot tome, mnogo sloge, ljubavi, ljudske topline. U kredencu je  stajalo sve ono što  danas staje u ogromnim visećim i donjim kuhinjskim elementima. Kredenac je bio deo bogatijeg miraza, a srećniji članovi familije imali su privilegiju da ga naslede. Ličio je na disciplinovanog hedonistu u svakodnevnom životu, jer se decenijama nije pomerao sa svog  mesta. Odričući se svake svoje krivice on  je u jednom smutnom vremenu, na raskršću dve epohe, dva shvatanja i dva stila života, nekom zasmetao, budući da globalizovano društvo halapljivo guta neke tradicionalne vrednosti. Kad je došlo vreme da se ustukne pred visećim, ležećim, klečećim i čučećim kuhinjskim enlementima, počele su selidbe. Terase, podrumi, šupe, dvorišta, postali su njegova buduća staništa. Šta se sve nije u njih odlagalo: od alata do punih tegli ajvara, džema, kompota, flaša sa pićem, suhomesnatih proizvoda. I tako godinama decenijama čame bez duše i ljudske topline. Najtragičnije su završili oni koji su iz kuća izneti direktno na otpad.

Zaštićen od svake svoje nedoumice i sazdan od strasti, kao poetska partitura emocija i činjenica, kredenac je prošao pun krug svoje egzistencije. Kako je vreme prolazilo, bivao je sve dublji naklon prema njemu, a vredno se uvek vraća, to je stara istina. Egzitirajući tako dugo u agoniji gde se sudaraju nada i očajanje, anđeo gordosti i demon propasti, kredenac se na velika vrata vraća u domove. Ljubitelji antikviteta, izvlače ga iz njegove senke, čiste, skidaju stare slojeve boje, farbaju, doteruju, ugrađuju novo staklo, police. I ponovo gde god bude postavljen zauzima centralno mesto u domovima novih naraštaja, vraćajući starinski šarm, iako to više neće biti njegovo zlatno doba. On se time ponosi jer je afirmisao svoju posvećenost životu običnog čoveka, kao patrijarhalna emanacija romantičarske kulturne forme, bliska i daleka kao ljudsko sećanje.

U nekom hibridnom spoju nedoumice, tajne i čarolije, što je njegova snaga i moć, svaki nosi u sebi emocionalni život svojih likova, sa naglašenom vrlinom da pamti i čeka. Koliko god da iznutra tuguje, vani se raduje, što može da nadživi čak i ono što se naziva iluzijama. Iza svakog stoji skriveno značenje ljudske sudbine i karaktera: koliko iskaza poseduju o gresima, manama, vrlinama i velikim, nikad otkrivenim tajnama svojih domaćina, uprkos tome što su izloženi raznoraznim iskušenjima. Kao pritvorna patrijarhalna idiličnost, ima neograničenu moć prećutanih priča; predstavljaju sponu između dva lica stvarnosti: vidljivog i nevidljivog, stvarnog i prividnog. Kredenac je zajednički ram, simbolika bliskosti i osećajnosti, ambijenta i temperamenta; svedočanstvo o vremenu i ljudima. Ponekad simboliše hladnu ravnodušnost iz kojih se očitavaju sudbine generacija, njihovih radosti, patnje, veselja. On je metaforička sinteza nestalne i prolazne lepote, kojoj su dizajneri, stolari i radnici u fabrikama nameštaja, dali snagu trajanja i poseban smisao funkcionalne i značenjske pojave.

Ugrađen u identitet zajednice, u njena etička, filozofska, religijska shvatanja, kredenac je zaslužio da se pominje stolećima. Dočekujući i prateći brojne generacije u kući kao funkcionalna običnost, nikada nije imao problem smisaonog integriteta i svetinje. Od nastanka bio je u dobrom društvu i u njemu će opstati, jer je u njemu ugrađena i kolektivna i individualna memorija, najaromatičniji miris uspomena mladosti i detinjstva. Povratkom u svoj drugi život on nastavlja svojevrsni dijalog sa tradicijom.


[1] Današnja filozofija modernog dizajna polazi od toga da proizvod treba da uspostavi dublji odnos sa korisnikom, tj. da mu ne bude samo prijatan za oko već da mu obezbedi i neko drugo zadovoljstvo, emotivno i funkcionalno.

[2] Reč vintage nema kod nas doslovan prevod. Značenje ove reči vezuje se za nešto što je starinsko i što nikada neći izaći iz mode.

[3] Tamo negdje šezdesetih, tako mi se barem čini, nisi mogo naći kuće, bez kredenca u kuhinji. Blizu zida ga držali, svatko ga je gledat mogo, al dirati u njem stvari, zabranjeno bilo strogo. Hrana, suđe i posuđe, u kredenac sve je stalo, u njemu je držalo se, i odjeće ono malo. Zelenkaste boje bio, s ladicama na sredini, i ukrasna stakla iznad, tako mi se barem čini. Ispod dvoja manja vrata, a sa strane malo veća. Da bar ključa nije imo, to bi bila prava sreća. Elementi i kuhina, nisu tada niti bili, špajz, ormar i police, kredenac su zamjenili – Ivan Čuljak – Rovišće/Kamenar. com

[4] Kad sam otvorio majčin kredenac, posle njene smrti, našao sam čitav muzej: pribor za šivenje, ostaci štofova, lastiš i računi, kuhinjske krpe, celofani, gumice za tegle, bakine metalne činije sa pozdravom iz Vrnjačke Banje, oklagije, varjače, prese, mlinovi, posebni plehovi za kuglov i štrudle, likeri, rakije, konjaci

[5] Šta sam puta sa iriškog vjenca, sjetio se zelenog kredenca, u kome je, moja ljuta rano, držalo se i slatko i slano. Za kredenac stari, sve bih sada dao, iz kojeg sam šećer u kockama krao. Što kredenac ja spominjem sada, desetoro hranio nekada, svi smo bili veseli i siti, ko kredenac može prežaliti. Novi život, nova sredina, svi govore, ovo je milina, sad imamo savremene stvari, al u srcu kredenac je stari, Goci i Lazo, Zeleni kredenac

Fotografije: hocu.ba; njuskalo.hr; WordPress.com; uredi svoj dom; Goglasi.com; Wikipedija…

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


2 + 11 =