Ramiz Hadžibegović

Kućni prag

–  svetinja koja nas mami, teši i opominje

 

 

Još od iskona, kada je čovek izašao iz  pećine i počeo graditi kuće, svaki objekat je nosio simboliku mikro univerzuma. Podrum je simbol podzemnog sveta, krov je težio prema svetlosti i suncu, ognjište je mesto gde se spajaju energije neba i zemlje, a kućni prag je, po narodnom verovanju, sveto mesto. Ljudska svest je još uvek pod dojmom tih drevnih načela. Zato je naša veza sa neizrecivim pitanjima života koji živimo i prostora u kojem obitavamo, po mnogo čemu tajnovita i prepuna zadatosti, na koje je čovek vekovima tražio odgovore i postavljao sebi nove dileme.

Prag je kulturološka, etnološka, istorijska, sociološka, filozofska i antropološka dimenzija čoveka. Simbolički kapacitet tog pojma je ogroman i značajan, sa višeslojnom konotacijom metafora, paradigmi, značenja, sujeverja, predanja. Pojavljuje se u raznim kulturama i religijama, kao značajan deo u životu svakog slika KUĆNI PRAGdomaćinstva, kao tema u poeziji, muzici, prozi, umetnosti, a posebno je dominantna metafora  kod onih koji žive daleko od zavičaja. U svom tkanju ima pozlatu mnogo puta rečenog ili napisanog, jer neke granice čovek nikada ne savlada niti ih sruši. Posebno one nevidljive. Kućni prag ima univerzalni jezik i karakter; on je neodvojiv od vremena i postojanja, živi u duši svakog čoveka. To je najdragocenija, najdublja, najuzvišenija i najvernija reč; epska i lirska paradigma..

Metonimizacijom, prag je redukovani pojam za celu kuću, za dom, porodicu. Koliko je metafora razdvojenosti, toliko povezuje, sjedinjuje, miri.  Svaki prag je duša naroda, plemena, bratstva, familije, pojedinca. Koliko puta smo prešli svoj rodni prag a da pri tom nikada nije bio u moći našeg razmišljanja. Pesnik Ranko Simović bi to ovako formulisao: Što je važan kućni prag?/ Od njega ti ide trag/ i kroz vreme i kroz svet./ On je klica a ti svet./ Ti si miris toga praga/ što ostaje iza traga./ On je izvor a ti reka/ ti odlaziš a on čeka.   

Uobičajeno je da se kod gradnje kuće ulazna vrata postavljaju uz izvođenje posebnih rituala koja ih pretvaraju u objekat poštovanja. Svaki domaćin se trudio da budu od najkvalitetnijeg drveta, po mogućnosti umetnički obrađena. Prag se ugrađivao i od kvalitetno obrađenog kamena. Čim se brava-sa kljucemugrade, ona postaju svetinja koja štite porodicu od spoljnjeg sveta i nedobronamerne energije. Po narodnom predanju, kućni prag je poželjno postaviti na mestu gde petao peva, u blizini drveta gde se roje pčele, gde je mravinjak, gde ovce vole da prenoće. Na vratima se kačio zvekir, ukrasna alatka, kojom se udarcima u vrata najavljivao dolazak ili se pozivao domaćin. Ključevi su bili dugi, neobični, ukrašeni, posebni. I pored toliko ključeva, prag se ćutanjem zakleo da će čuvati kuću, hrabriti ukućane. Time on opominje, priziva, ukazuje, poziva, proziva, prepoznaje. On ima sposobnost da poštuje svog domaćina i uvažava svakog prijatelja kuće.

Prag je dominantna lokacija u svakom domaćinstvu, a kao elemenat tradicionalne gradnje nosi fundamentalnu simboliku svetinje, prelaska iz sigurnosti familijarne utrobe u dnevno svetlo, gde je svako izložen riziku. Kao oltar tradicije, individualnog i kolektivnog identiteta, prag uliva duboko duhovno i racionalno poštovanje, jer pored ognjišta, jedino on ima moć da otelotvori tajnu života skrivenu u porodici. On je naša vera, ljubav i nada koji nam toliko nedostaju i  mesto koje pruža utočište, od patnje, nevolja, apatije i melanholije. Kućni prag ima tri lica: vidljivo, nevidljivo i nostalgično. On je tajanstveno mesto, neprekoračiva granica i najveća odbrana od zla i životnih nedaća. U svakom se mogu naći tragovi davno izgubljenog vremena. Iako je sebi najveća zagonetka, ima snagu koja sve nadilazi. Kao portret familije, kućni prag izvan svega slavi život. Svaki ima svoj jezik, svoju leksiku, azbuku, šifru.. Jezik uvek pažljivo bira kućni prag kojem će se obratiti, a ruke i prsti na koji će pokucati.

Kamena kuca 1Svaka kuća, svaki dom, svaka porodica je mala misterija i tajanstvenost. U kući se krije ono što je najlogičnije, najtajanstvenije, najizvornije. Kroz život ona nas hrani i mami svojom toplinom emocija, a svakom nepozvanom, nepoznatom i nedobronamernom prag je nepremostiva prepreka. Savaka kuća ima svoju priču, svoju dušu, svoj miris, zvuk, šum, tišinu.. One su mesta najneobičnijih snova i ideja, iluzija i fantastike; ambijent bizarnih prizora i najsenzibilnijih osećanja. Kuće su nam skrovišta, prostori i mesta gde prolazi vreme maskirano u događaje iz svakodnevnog života. Koliko je svaka osoba na planeti autentična toliko je svaka porodica drukčija i posebna, sa svojim senzibilitetom, identitetom, rukopisom, aromom,  koloritom.. Naravno, od svih tih porodičnih tajni ima dosta toga što je svima zajedničko, obično i logično. U tome i jeste značaj i simbolika kućnog praga, stožera i zaštitnika familije, u kojem je uložena krv i znoj, suze, kosti, duša. I duhovno, racionalno, moralno..

Svaki prelazak preko praga ima snažan i gotovo magijski učinak na ljude, jer je on svetinja, sreća i tuga, plač majke i pesma devojaka i momaka, kletva i opomena, muštuluk i merak, amanet i uspomena, kolevka i grob. Iskreni prijatelj ne preskače tuđi prag, već se na njemu osloni, pokloni, ostavljajući otisak svoje dobre namere. Prag čuva osvojenu tišinu i mir čovekovog unutrašnjeg sveta, odnosno njegovog duhovnog apsoluta i nepokolebljivih spokoja; štiti prostor u kome se osećamo prijatno, komotno, sigurno, otmeno, dostojanstveno.

Prag je oduvek bio moćan simbol granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, odnosno prostora u kojima čovek obitava. Naša kuća, bila ona kolevka, dvorac, potleušica ili izba, puna je najdubljih emocija; to je naše sklonište, prostor topline i ugode, komocije i slobode; svet beskrajne lepote i začuđujućeg mira; najprirodniji poredak u kome smo svoji i koji nam je poznat; najradosnije prebežište; pozornica života; poslednji šamac odbrane; mesto gde se skrivaju dragocene i nikad neotkrivene tajne.. Izvan praga, javni prostor je uvek pun neizvesnog značenja, velikih dilema i svakovrsnih provokacija,  svet rada, truda, zanimanja i poteškoća; prostor sivog, bezbojnog i ubogog.. Razapet između familijarnog i spoljnjeg sveta, prag ima dovoljno snage, sluha i kapaciteta  da pomiri harmoniju te dve dimenzije života i njegovog prostora. Koliko god bio granica toliko je rušio pregrade između ličnih i kolektivnih, intimnih i oficijelnih prostora i svetova, spajajući ne samo sličnosti i bliskosti već i različito i daleko, tako reći nespojivo. Uostalom, mnoga najbolja prijateljstva funkcionišu baš  do kućnog praga.

Preko praga sve iznosimo ili unosimo. Iznosimo ono što smo stekli u kući, naše kućno lice, a iz sveta  unosimo ono što nam je svet dao, poklonio, ono što smo sami zaradili i stvorili zaslugom kuće. Kućni prag je granica  poznatog i nepoznatog; čoveka i stvarnosti; to je granica između privatnog, intimnog i javnog;  prošlosti i sadašnjosti, to je prolaz između tame i svetlosti.. U tom prepletu, prag ocrtava granicu između iskorišćenog i neiskorišćenog prostora. Koliko god negira sve van kuće, toliko afirmiše sve što se nalazi pod krovom. Narcizam, zavodljivost i samodovoljnost su mu nametnute bez želje da takav bude. Bez kućnog praga ne bi smo imali kao što imamo – ni sećanja, ni pamćenja ni predskazanja ni snoviđenja; ne bi smo umeli tačno kazati ni odakle smo, ni ko smo, ni gde smo ni kuda ćemo. Prag je naša brojanica, stvarnost, život; mesto gde je začeta ljubav; junak raznih priča, bajki, basni; paradoks različitih dimenzija; svedok, sudionik svih dešavanja.. On održava i produžava život, jednako kao što ljudi na njegovim marginama ostavljaju svoje tragove.

Napustena kuca 2Živimo u vremenu praznih sela, napuštenih kućnih pragova. Iščezao svet. Da li će iko više živeti u trošnim domovima naših predaka? A samo pre nekoliko decenija, sela su nam bila puna života. Što bi rekao pesnik: Sve je nemo sve je pusto, / kuća stara zatvorena,/ u avliji trnje gusto, / naraslo do koljena./ Nema vrata da zaškripe,/ nema nane da otvori,/ niti baba nasmejanog: “Ajde bujrum” da prozbori. Od momenta kada sam otišao na školovanje, nijedan moj kratkotrajni boravak kod roditelja nije prošao bez njihovog dočeka na kućnom pragu /nikada mi nije bilo jasno kako su znali vreme mog dolaska/. Kao da ih sada gledam: majka Havka i otac Jupo, stoje na pragu, gospodstveni, nasmejani, malo brižni, ali puni roditeljske ljubavi i neskrivene želje da ostanem sa njima Kucni pragbar koliko traje jedno proleće.. Mnoge naše majke, sinonimi kućnog praga, posvećene nekom svom amanetu, grozničavo štedeći i strasno stičući, čitav svoj život su provele bez ljubavi i prave radosti, otuđene i same, sve do tragičnog kraja. Zato su svojoj deci bile patološki privržene i odane, gradeći u svom domu toplinu i bogatstvo nedoživljene ljubavi.

Teško da ima sudbonosnije odluke od napuštanja svog kućnog praga, bez obzira da li čovek odlazi što mora ili zato što želi. Večno u potrazi za boljim životom, za nečim novim, drukčijim, vrednijim, u traženju reda, harmonije, ravnoteže, ljudi odlaze sa velikim nadama a vraćaju se sa manjim iluzijama o sebi i svojim mogućnostima. Malo razmišljaju šta su dobili a šta izgubili. Većina misli da su više izgubili nego dobili. I kad ga goni strah i neizvesnost, i kad ga vodi nada, i kad obećava sebi i drugima da će se vratiti, onaj ko ode uvek se na neki način vraća. *

Napustena kuca 3Za veliki broj ljudi neprirodno je stanje napuštanje kućnog praga, jer nijedan prag ne može biti zamena pragu od rođene kuće. Svako napuštanje praga sa pogledom unazad dok se izlazi, tragična je priča i nevesela sudbina ali i stanje duha. Nostalgija za njim ponekad je zatamnjena ali nikad ugašena. Neki godinama sanjaju iste snove koji su isključivo vezani za ambijent rodnog praga. Ako ga i zaborave on im se nepozvan vraća u san. Oni koji se vrate svom pragu, iako on prepoznaje zvuk svojih ukućana i njihovog vremena, nisu više oni ljudi koji su ga napustili.  I za kratko napuštanje rodne kuće pravi veliku pukotinu u čovekovoj duši, jer život van svog praga donosi osećanje velike tuge, stresa, depresije.  Kućni prag je uzrok najrasprostranjenije bolesti koja muči sve a zove se nostalgija. Pokajanje, bol, nemogućnost povratka, nedostatak doma, latentna je tema pisaca, umetnika, boema.., koji iz svoje podsvesti i snova, griže savesti i uspomena, ne mogu skloniti rodnu kuću. Kućni prag  je zakleta reč i istina prema kojoj oni imaju najveću i jedinu obavezu, a posebno pesnici, kojima je jedino dozvoljeno da slobodno pokazuju svoju najdublju intimu, što oni i čine: Parče neba ispod krova/ Iz temelja nikla zova/ Oni što su o njoj znali/ Pomrli su u svirali/../Kroz zidine duva vetar/ Pauk plete santimetar/ Paučine krhko zdanje/ Poslednje je kućno tkanje/Tu na bivšem šar ognjištu/ Sad se samo mravi bištu/ I razvlače iz pepela/ Zadnje mrve davnog jela/ Što jedoše uz lik sveca/ Moji preci bivša deca/ Bivši ljudi našeg doba/ Ukućani tajnih soba/ (Veroljub Vukašinović, “Bivše kuće ukućani”).

Ljudi iz velikih gradova, nošeni iluzijama boljeg života i uživanja u njima, koji stanuju u soliterima, ne znaju  šta je to kućni prag niti imaju emociju prema njemu. Oni koji žive u takvom ambijentu beskućnici su. Jedni druge znaju po blindiranim vratima, neurednoj terasi, svađi, tuči ili galami, po psu, muzici, čestim žurkama.. Rođeni u porodilištu, nikada ne mogu sa ponosom izgovoriti rečenicu: Moja rodna kuća. Na pragu kuće rađao se  i nestajao život, dok se danas život rađa u kliničkim porodilištima, a završava se, takođe, na klinikama. Svi oni koji napuste prag od rodne kuće i nađu se u soliteru, žive jedni drugima na glavi i celog života sebi postavljaju pitanje: „Šta ću ja u ovoj zgradi“? Đerđ Konrad, mađarski romansijer i esejista, smatra da je rodno selo za nas najprirodniji poredak stvarnosti. Na svaki pomen praga srce otkucava kao sonar u nekim okeanskim dubinama. Kućni prag ukazuje na veličinu prirodne veze ljudske egzistencije i kuće, zbog čega se siromaštvo i bogatstvo ne mogu meriti skoro urušenom kućicom i luksuzom u drugoj kući, jer oni nisu u bogatstvu već u duši. Uostalom, ljubav prema pragu je stvar o kojoj se, u principu, ne govori javno, već  samo u posebnim trenucima.

Nekada je kućni prag bio mitski prostor čija svetlost je bila neupitna, iako verovanje u njegovu mističnost, poput većine takvih predanja, pod uticajem savremenih shvatanja, sve više tone u zaborav. Navodim samo nekoliko primera verovanja iz mnoštva sličnih: u kućnom pragu se kriju mnoge tajne živih i mrtvih; tu je skrovište zlih sila, duhova i aveti, ali i pozitivne energije. Poznato je da se mnogi magijski rituali izvode na samom pragi ili pokraj njega.** Svaka nevesta dolaskom u  novu kuću, ili izlaskom iz doma, izkazivala je poštovanje prema kućnom pragu, time što je morala da, njegovim prelaskom, ispoštuje lokalne običaje i Prenosenje mlade preko pragarituale tog postupka. Običaji su toliko različiti, specifični i interesantni da zaslužuju čitavu studiju o tom fenomenu. Ima ih mnogo: jedni su sačuvani, drugi u nestajanju ili su već potpuno napušteni. Neki koji se primenjuju  drugačiji su nego što su bili u prošlosti. Ono što je svima zajedničko, jeste običaj da se ulazna vrata kuće kite raznoraznim vencima od cveća i potkovicama, dok se mlada  prenese ili preskače prag. Prenošenje mlade preko kućnog praga i dalje odoleva naletu novih trendova. Etnolozi objašnjavaju da je taj ritual prisutan jednako u selima koliko u gradovima. U nekim krajevima neveste, pre prvog ulaska u kuću svoga muža, prostiru maramicu preko praga, poljube ga, čime iskazuju svoje poštovanje prema novom domu. Drugi običaji traže od neveste da prag premaže medom; da ga  pospe pšenicom ili sitnim novcem, kako bi svi živeli u berićetu, slozi i ljubavi; da unese dve kudelje vune, kao obećanje da će biti vredna domaćica. U nekim krajevima CG devojke prostiru struke preko praga kako bi izašle iz roditeljskog, odnosno ušle u svoj novi dom.

Uprkos mešavini bogatstva i siromaštva, prošlosti i sadašnjosti, duh i nada našeg čoveka i domaćina uvek su utkani u temelje kućnog praga. Zato se kite za za Božić, za Novu godinu, uoči Đurđevdana, za Vrbicu, za Ivandan.. Narod je verovao da kićenje praga donosi sreću i svaku blagodet. Naše bake i majke stavljale su ispod praga lekovito bilje, grančice badnjaka, ljuske od uskršnjih jaja, orahe, žito.. Za svaki prag vežu nas određene uspomene, legende, sećanja ili priče, verovanja ili sujeverja, koje smo čuli: „ako vam ciganka pljune na prag, dugo će vas sreća pratiti“; „kad na pragu zapeva petao ili svraka, to znači da će doći gosti“; „dok grmi ne valja stajati na pragu“; „sedenje na kućnom pragu sluti siromaštvu“;  „preko praga se ne valja rukovati“; „ za osobom koja polazi na dalek put ili odlazi da reši neki problem, poliva se čista voda“..***

Srođeni sa kućama, svako od nas nosi u sebi i za sebe svoj kućni prag, koji nam je uvek između jave i sna. On kazuje više nego što pokazuje i dokazuje. To je zamka koja nas mami, jer nas je omađijala; on nam od rođenja nudi iluziju života i trajanja; razotkriva iza sebe izvesno nasleđe; tera nas da osećamo i čujemo tišinu; vezuje i deli, aminuje i osporava; opominje i upozorava.. Ima simboliku mudrosti i blagostanja i visoku metafizičku moć.  U smutnim, ratnim i kriznim vremenima iz njega se mogu čuti glasovi strepnje, upitanosti, potisnute i ugrožene intimnosti. Prag je tajna, zabrana, granica za ljudski pogled, arhetip našeg života. Uvek na vetrometini između svetog i profanog, nezaštićen ni od čega, posvećen sebi, svojoj funkciji i značaju, prag je naš rod i porod, naša radost i bol, naša intima; naš dar i kazna, prebivalište i beg.. On je beskrajno širok, nikoga ne odbacuje, nikome ne sudi, ne preti, svakoga razume,svakome daje šansu. Svima pristupačan, svakoga teši, u svakome vidi potencijalno dobro. Na nivou obične imaginacije objedinjuje ljudska iskustva, navike, rituale. On je povlašćeno mesto na kojem se spajaju oni iz kuće sa tajnom vrednosti života i oni izvan kuće sa prividom istoga. Oblikuje realnost, a u dodiru sa ljudima dobija posvećenje. Da njega nema život bi se zaustavio.

Iako neporecivo izolovan od unutrašnjostio doma, prag krije duboku, nesaznatu intimnost, mutnu i zabarikadiranu sopstvenost; ne priznaje konačnost, mrak i smrt.  To je mesto gde se događaju značajni preobražaji i istovremeno dodiruju sva tri vremena. Prag je sazdan na istinama prvoga reda. Sa njime smo okrenuti sebi – on nam je najpouzdanija adresa i brana da se ne izgubimo. Njegovo prelaženje otvara putu novi život. Tako, ko u detinjstvu nauči da pristojno prelazi svoj mali prag, znaće kasnije da ulazi na velika vrata. Prag je metafora humanijeg načina života sa više vremena za sebe i porodicu, prijatelje i svakovrsna uživanja. Ako je na svom pragu, čovek je u harmoniji sa samim sobom. Takav čovek ima srce i dušu koji su u jedinstvu sa racionalnim duhom i stvarnošću. Svi putevi naši preko praga gaze, ko prvi stigne, neka prekorači.. ( Emina H. „Kućni prag“). Kažu da jedino prag nadjača ljubav i svetlost, jer iznad njega drugačije sijaju zvezde, sunce i mesec.

Ono što je imanentno kućnom pragu jeste njegov zahtev i molba ukućanima da u domove ne unose svoje profesionalne, zdravstvene, poslovne, emotivne i druge probleme. Sve nedaće savremenog čoveka ne pripadaju familiji, ženi, deci, roditeljima, već našem spoljnjem angažmanu i ambijentu u kojem se indukuju i gde treba da se rešavaju i završavaju.  Ujutru, kada izlaze iz kuća na posao ili drugim povodom, neka ih sve ponovo pokupe ispred praga, kada će biti neuporedivo lakši, sitniji, beznačajniji, nego kad su ostavljeni. Dakle, prag je granica do koje možemo sa sobom unositi svoje probleme i dileme. Sve preko toga nije prirodno, logično, pa ni pristojno. Uostalom, to potvrđuje i kineska poslovica: Kućni prag iza kojeg je dobro, teško je otvarati, a iza kojeg je zlo, teško je zatvarati.

Na kućanom pragu, koji ima miris detinjstva i koji ne može biti ispražnjen od uspomena,  svako zazire od svake podele, deobe, seobe.. Rođenjem svakome je darovan kalauz za ulazak i izlazak. Napustena kuca 270Nema drugih vrata koja vode u toliku daljinu i drugih prozora koji donose toliko svetlosti. Kućni prag se ne može zameniti, duša se ne može tek tako tumbati, jer psihički život teško podnosi diskontinuitet svesti.

Na davno zaboravljene pragove, na kojima su nekada povazdan sedele naše brižne i uplakane majke sa brojanicom u rukama, sada se goste pauci, gušteri, a crvotočni raspukli pragovi, bez čuvarkuće, jedva se vide. Osim pukog sećanja i uspomena koji  bole, drugačija veza sa rodnim domom je neostvariva. Dok god rodna kuća stoji na svojim temeljima i prokišnjava, iako potpuno napuštena, prokišnjavaće i naše duše pred porocima današnjice. Koliko god bili srećni ili nesrećni, tužni ili radosni, rodni prag nam je u primisli i podsvesti. Težnju da se vratimo svom pragu ne treba drugačije shvatiti do kao iskonsku potrebu reafirmacije svog identiteta koji sažima suštinu naših želja, čežnji i nostalgije.

 
 

___________________________________________________

*Vraćam se kući šta li ću naći/  da li je čitav naš stari krov/ da li su živi otac i majka/ naviru suze lomi me bol./ Godine prošle, mladost minu/ o našem domu pričam svom sinu/ negdje u svijetu ostala snaga/ šta ima draže od kućnog praga/../ S tugom se sećam kako je lijepo/ nekad bilo u kraju mom/ dođoše tada prokleti ljudi/ moro sam otići napustiti dom/../ Evo me opet na kućnom pragu/ mirišu dani detinjstva mog/ starice majko otvori vrata/ prvi put vidi unuka svog. (F. Selimović, „Kućni prag“)

**U nekim našim krajevima  gde su često umirala deca, postojao je običaj  da se novorođenom detetu stavi minđušu na kućnom pragu, uz blagoslov: “Kao što preko ovoga praga godinama prođe mnogo nogu, tako i ovo novorođenče da bude dugog veka i da poživi dugo godina“.

*** Danci u novogodišnju noć ulaze sa mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog praga. Stari tanjiri se u ponoć bacaju ispred praga prijatelja i količina razbijenih tanjira simbolizuje bogatstvo.. Neudate Čehinje za Božić sa svog kućnog praga bacaju preko ramena svoju cipelu. Ako je vrh cipele, kad padne, okrenut ka vratima, udaće se sledeće godine… U nekim krajevima Bosne i Srbije za Badnji dan se spremao poseban kolač  koji se iznosio na kućnom pragu i ritualno se nudio vukovima… Muslimani u BiH i danas poštuju kućni prag tako što se mlađima zabranjuje da stoje na njemu, verujući da se tako čini svetogrđe i priziva nevolja i nesreća… U nekim zemljama Afrike kad mladić stavi bananu na kućni prag to znači poziv za brak.

 

ODLOMAK IZ OVOG ESEJA OBJAVLJEN JE U ČASOPISU KOMUNA

 

Fotografije u ovom prilogu:

1. – Slika kućnog praga, autor gosp. Kovačević Jasna
2. – Stara brava – andrejaboskovicdotcom.wordpress.com
3. – Kamena kuća, okolina Rijeke Crnojevića – arhiva Montenegrina.net
4. – Napuštena kuća sa kamenim mostom, okolina Rijeke Crnojevića – arhiva Montenegrina.net
5. – Starica na kućnom pragu – b92.net
6. – Napuštena kamena kuća, Stoliv – arhiva Montenegrina.net
7. – Prenošenje mlade preko praga – supervencanje.com
8. – Kuća sa oštećenim krovom, Bjelila, Tivat – arhiva Montenegrina.net

 

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930