Ramiz Hadžibegović

Ljubav sestre prema bratu u Crnoj Gori
– najveće srodništvo u patnji, radosti i bolu

 

 

Ovo je priča o jednoj duši u dva tela, o pupčanoj vezi između brata i sestre, o jednostavnoj životnoj temi, i iskonska priča o ženi i o talasima njene emocionalne raskoši u kontekstu istorijskih i vremenskih čvorišta, tradicije i shvatanja. Sposobnost duše da oseti dominaciju ljubavi čini mi se intrigantnom da se posvetim ovoj temi, da posvedočimo sebe, iako će za mnoge ovaj sociokulturološki fenomen delovati na površini čitaočevog iskustva kao pretenzija prema dubokim temama emotivnog karaktera.

Fenomen sestrinske ljubavi, koji je za mnoge zagonetka, ali i velika tema koja u svom tkanju ima pozlatu istine, omogućava da uđemo u dušu našeg naroda, da otkrijemo drugu stranu te duše i narodnog identiteta i da razotkrijemo pravu istinu o ovoj pojavi. Ljubav sestre prema bratu nazvao bih kultivisanom originalnošću, u kojoj egzistira hipersenzibilan i intenzivan unutrašnji dijalog razuma i emocija na prostoru gde žive mitovi i legende. To je istorijska, nacionalna i literarna priča, još uvek  prisutna i snažna, jer demistifikuje identitet crnogorske žene, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti, pomerajući  svest o spoznaji porodičnih emocija na ovim našim prostorima.

Koliko god mislili da znamo, crnogorska porodica, u kojoj se oblikovao karakter dece, nepoznat je ambijent, a posebno njen skriveni i složeni unutrašnji život. Ojađen prostor, gde se pojam sreće protezao od običnog parčeta hleba do slobode, ruralno, agresivno, Stara Katunska kucadinarsko-gorštački mentalitet, mačističko-patrijarhalna kultura i tradicija uronjena u prošlost; puno patnje, kletve, zakletve, misticizma; robovanja mitskim slikama utkanim u narodnu epiku i prenošenim s generacije na generaciju. Naš svet je epski svet, koji veruje u poštenje, herojstvo i podvig, u ratnu sreću, u čojstvo i junaštvo. Crna Gora je oduvek bila muško ratničko društvo, u kome vlada zakon oca, bez prostora za dijalog. Muškarci i žene, u okamenjenim pogledima na brak, nikad nisu ravnopravno delili ovaj svet i svoje živote i blagodeti koje on nosi. Patrijarhalna porodica, bratstvenička struktura i organizacija, solidarnost i poštovanje, bili su imerativ i moralna obaveza, a sestrinska ljubav je kondenzovala sve vrline naše žene i njenog karaktera, sa svim posebnostima moći i nemoći u okviru takve zajednice.

Sestrinsku ljubav poželjno je analizirati u kontekstu pozicije i uloge oca, sina i brata, budući da je muškarac oduvek i u svemu imao ekskluzivno pravo i privilegije, u porodici posebno. U tome su značajnu ulogu imali roditelji, koji su pravili razliku između muškog i ženskog deteta. Sin je naslednik, temelj, oslonac, ratnik, osvetnik. On je budućnost porodice i bratstva; T. Valerio - Crnogorska porodicana njemu ostaje potomstvo. Rođenje deteta bila je, kao i svuda, posebna radost, ali mnogo veća kad se rodi sin jer je time bio osiguran produžetak loze, a žensko je tuđa nafaka. U Crnoj Gori se držalo da je neko uklet ako je bez muške dece. Porodica sa više sinova bila je posebno cenjena i poštovana, a kuće bez muške dece nazivane su prazne kuće, pustoš, pustinje, puste pećine, iskopane kuće… Majke su preuzimale na sebe teret opstanka i vaspitanja, očevi su bili za rat, a brat za ljubav. Osnovni ženin zadatak je bio da rađa đecu, prvenstveno sinove. Naše majke i sestre uvek su bile heroine ognjišta, jer su sve svoje muke živele tiho i nečujno, brinući o dobrobiti čitave familije. To je intimna realnost porodičnih odnosa i tajni u periodu teških lomova, na granici sna i jave. Jovan Cvijić kaže: Kad ove žene nisu sasvim utučene bedom mučnog života, nesporno su najotmeniji tip jugoslovenske žene.

Za Crnogorku, brat je najvažniji muškarac u životu. On je oduvek bio na početku i na kraju. U svojstvu brata, on je održavao, a u svojstvu oca, produžavao porodičnu i bratstveničku lozu. Sestra je uverena da je njena ljubav temelj i oslonac sveta i čoveka, svoje Cermak - Unutrasnjost crnogorske kuce 2familije i bratstva. Zato je ljubav prema bratu njena najjača emocija, jača i od majčine. Njena ljubav je nedosegnut kriterijum u emocionalnim odnosima u porodici. Bez mrlje u obrazu, bez dlake na jeziku, beskompromisna, ona je celog života tu svoju ljubav branila, hranila i štitila kao vatru na ognjištu, u uslovima kada je čovek bio bliži smrti nego životu, u ambijentu kada niko, pa ni žene, nije pošteđen patnji i neizvesnosti, gorkih razočaranja i potresnih zbivanja, pretnji i ispaštanja tuđih ili nepostojećih krivica.

U kovitlacu svakodnevnih nevolja, gde nije bilo mesta za snove,  lelujajući između dva života, onog realnog i onog u snoviđenjima, osetljive sestre osetljivog naroda – savijene pod otupljenim moralnim vizijama i imaginarnim krivicama, konfliktnom odanošću, nekontrolisanim žudnjama, neostvarenim ljubavima, napadima gorčine, ludačkim teškoćama, dugotrajnom bedom, iscrpljenošću, otuđenošću – svoju ljubav prema bratu u večnost su upredale. Njihova ljubav je terala inat vremenu, doticala nebo, rojila zvezde, vraćala smisao posustalima, davala snagu onima koji su ostajali bez nje, donosila radost ukućanima.  Nema ničeg svetlijeg i nenametljivijeg u ovoj zemlji od sestrinske ljubavi. Crnogorske majke vole kao i svake druge, s tim što su od mnogih drugih kadrije da pregore đecu, osobito u ratovima i pogibijama. Majke su majke u Crnoj Gori. Ali, Crnogorke vole braću, čak i rođake, ako rođene braće nemaju, ljubavlju koja ima ženske osećajnosti u najčistijem i najnečulnijem vidu, i iskonske neodoljivosti da se održi loza iz koje se poteklo (Milovan Đilas, Besudna zemlja). Sestra je tu ljubav doživljavala kao strast, kao veliku privilegiju i ogromnu radost življenja. Takvim emocijama ona je, sputavajući logičko razmišljanje, bojila svoj život i činila ga punim.

Kad je reč o nasleđivanju, poštovao se običajni regulator. Ženska deca nisu izdvojena, nisu subjekti po sebi, već deo tradicijske konfiguracije odnosa u samoj porodici. U običajnom pravu povlašćenog muškog principa, posebno dok se živelo u komunama, kćerke su bile isključene iz nasledstva, sem ako nema muškog poroda. U tom slučaju, kćerke dobijaju nasledstvo, inače samo „prćiju“ nose u novi dom. Jedino kroz miraz otac je davao imovinu svojoj udatoj kćerki. Ta imovinska neravnopravnost nikada nije bila smetnja za njihovu vezanost za rod, a posebno za braću.

Mnogi psiholozi smatraju da posle odnosa roditelja i dece, najveći stepen povezanosti i bliskosti postoji u romantičnoj vezi i braku. Biće da su zakinuti za saznanje o odnosu sestre i brata u Crnoj Gori, čija je veza bila doživotna. Percepcija o sestrinskoj ljubavi, o granicama, intenzitetu i prirodi takvih osećanja, nije samo oskudni zbir činjenica o toj pojavi već snažna emocija koja ispunjava svaku njenu poru i misao. Koliko se sestra udaljavala od roditelja i sebe, toliko se vezivala za brata, a to je stanje velike osećajne i saznajne zrelosti. To je simbiotski odnos u kojem se stalno prelaze granice između ljubavi i žrtvovanja; preplet nežnog i brižnog i veliki iskorak ka razumevanju ove tajne.

Cermak - Crnogorska djevojkaSestrina ljubav nije patetika, niti sentiment sladunjavih osećanja, već intenzivan doživljaj koji u duši stvara istovremeno bolove i setu, uzvišenost i tugu. Njena ljubav, koja izvire iz istih krvnih sudova njene majke, intimni je pokušaj da se opstane i postane, na prostoru koji nije blagorodan za uživanje, već pun muke, tegobe, ukletosti, besmisleno smislene samoće. Njena ljubav, kao jedinstven fenomen duha, jeste borba protiv nesreće, protiv uzaludnosti života i propalih nada, protiv sveukupne ništavnosti. To je zavetna nota koja prevazilazi život i arhetipska naslaga koja u bratstveničkim i plemenskim sredinama ima mnogo učvršćenih negativnih obrazaca, gde se sestre nikada ne žale ni na šta. Ponosno i dostojanstveno provode Gojko Berkuljan - Samoca - 1962 - ulje na platnuživot, oskudevajući u svemu, integrišući tako svu svoju lepotu samotništva. Njihov život se odvijao ponajviše u snovima i u mašti, jer negde se, valjda, morao odvijati: živelo se kroz junake svojih bratstvenika, živelo se više u nestvarnom nego u stvarnom životu. Zato je njihova ljubav prema bratu puna kosmičke tuge, kolektivnog bola i lične tragike.

Crnogorka, s vremena na vreme osorna, raznovida, sa jakim osećanjem časti, ljutita, a potom ispunjena kajanjem, puna nepatvorenog života, beskrajno skromna, otresita, nesavladiva, dinamična, draga, dirljiva, brzoreka, neustrašiva, otvorena i iskrena u patnji i u malim pobunama i nepristajanjima, svoju ljubav prema bratu ne zatrpava, ne dekoriše, ne zamajava, ne uvija u sedam koža, ne skriva iza sedam brava. Iako odmerena, gorda, promišljena i škrta u svemu, čak i u osmehu, ona poseduje pritajenu strasnu prirodu koja sagoreva unutrašnjim emocijama. Takva mitopoetska ljubav liči na ornamente i boje najlepšeg ćilima. Njena ljubav je bogata, ekspresivna, raspričana i rečita. Ljubav je njeno utočište, inspiracija, njena sudbina, kob, nežnost prema svemu što je okružuje. Ona nosi život brata, nastanjujući njegovu dušu u sebi, u svojoj duši, ne znajući da li njena ljubav odjekuje iz daljine crnogorskog krša ili dolazi iz narodne duše. Svoju emociju, koja egzistira između razloga i izgovora, istine i zablude, prokletstva i sudbine, poverenja i usamljenosti, doživljava kao božansku, demonsku, anđeosku privilegiju.

Na prostoru gde je uvek viška istorije a manjka duševnog mira, gde je život između oskudice i sirove i surove životne egzistencije, gde noći nikad nisu bile tihe, gde se slavuj retko čuo, izuzev majčinog tihog tela, povremeno očevog besa, ritmičkog rada srca i jutarnje svetlosti, sestrinska milost se radovala ljubavi prema bratu. U takvim uslovima, između želje da brat bude srećan i straha da u životu ne bude nesrećan, prožeta osećanjem svoje odgovornosti, sestra je uvek bila spremna da se žrtvuje za njega. Sa suženom svešću, opterećena predrasudama, ona nije u stanju da domisli bilo kakvu istinu osim uverenja da joj je bratovljeva sreća bitnija od sopstvene. To je temperament koji ide do kraja u bolu i strasti. Sestra Batriceva - Rad Draga Djurovica - 220Među ženskim likovima u Gorskom vijencu posebno mesto zauzima sestra Batrićeva, koja u žalosti za bratom seče kosu, grebe lice, da bi na kraju skončala na njegovom grobu. „Kuda si mi uletio,/ moj sokole,/ od divnoga jata tvoga,/ brate rano?/…/moj svijete izgubljeni,/ sunce brate,/moje rane bez prebola,/rano ljuta,/ moje oči izvađene,/očni vide?!  Bol za bratom toliko je snažan da je za „Đurđem kosu odrezala, za đeverom lice izgrdila, a za bratom oči izvadila. Posle gubitka brata, sestra je znala čuvati uspomenu na njega tako da sećanja nikada ne izblede. Poznati su primeri setrinske zakletve i njene osvete za bratovljevu smrt. Pored ratnih vihora i surovih zakona prirode, jedan od razloga za njenu brigu za brata bila je i krvna osveta, koja je trajala dugo, i previše. Inače, u tradiciji i pravnoj praksi Crne Gore nije zabeležen slučaj da sestra ubije brata.

Sestra je u svemu bila najveći oslonac bratu, njegova podrška, snaga, inspiracija. Još kao dete, ona svoje srce preda bratu. Njene spontane i nesputane emocije dolaze duboko iz utrobe, iz one nepredvidive tajne ljudske duševnosti, čime negira sebe, jer je više odana njemu nego sebi. Bez želje da tu vrstu ljubavi glorifikujem, preinačim ili zloupotrebim ovim esejom, tvrdim da je ona biće sa dva srca. Jedno pritvorno, nesavladivo žensko, i drugo bratsko. To nije iluzija, ni imaginacija, već realno impresivno osećanje koje nema meru i granicu. Toj emociji u kojoj se spaja i izmiruje impulsivnost i razložnost, silovitost i prefinjena nežnost, ona daje svoju ovozemaljsku meru i boju.To je protejska ljubav prefinjene destilisane osećajnosti, ali i nešto moćnije, iz čega se oseća miris i dah ljudi i zemlje. Ako hleba i vode nije bilo dovoljno, njene ljubavi nije nikad nedostajalo. Takva ljubav je najveće moguće srodnoštvo u patnji i radosti.

Sestra je svakodnevno, u svakoj prilici, snagom svoje ličnosti, izlivala svoja osećanja prema bratu. Pokloni za brata uvek su bili nešto najdragocenije i najvrednije što je sestra mogla učiniti za njega. Sve bratovljeve stvari bile su sestrina svetinja. U familiji gde je rastao jedinac među više sestara, iako u skučenom prostoru, brat je, po pravilu, imao svoju sobu, u kojoj je sam spavao, dok je cela porodica spavala u jednoj sobi. U sobu  jedinca retko se ulazilo iako je bila prazna po ceo dan, ili po više meseci. Ona je bila svetilište za sve ukućane, a posebno za sestre, kazuje M. Đilas. Njegova soba je je bila čista i nameštena.

Uznesene crnogorske sestre, kao mitske ptice, izlivale su iz sebe i sopstvene stvarnosti takvu ljubav koja je, ponekad, ličila na vradžbinu. One koje nisu imale braću, zvale su se „bezbratnice“. Bez obzira na to što se smatralo da je velika nesreća biti bezbratnica, takve su znale preneti svu svoju ljubav prema braći po ocu ili po majci. Volele su tu svoju braću kao rođene.

Napuštanje kućnog praga i doma tragična je vododelnica u životu svake devojke, ali u ljubavi prema svom rodu, to je bez značaja. Sestre su se, i posle udaje, zaklinjale u bratovljev život. Inače, majke i sestre nisu se nikada klele u ženski deo familije, već samo u muški – u braću ili sinove. Oženjeni brat je, najčešće, bivao pažljiviji prema sestri nego prema supruzi. Zato je žena bila dvostruko zaštićena: od doma i od roda. Iako su bili sestrini štićenici, braća su znala biti nemarna prema njima i njihovim emocijama („Ljudi su obično nemarni prema onima koji ih previše vole“, M. Đilas). Oni su sestrinsku ljubav primali kao nešto prirodno, moralno, razumljivo. Ako brat nešto zameri sestri, ona bi znala plakati ceo dan. Uostalom, na ovom prostoru njih je bilo lako zaplakati a teško utešiti, budući da su emocije kao disanje – ako ih blokirate, izazivaju probleme.

To izdvojeno stanje njene ljubavi, to glavobolno duševno stanje, to malo vatrište sreće, osvetljava njen trnovit put života. Ona živi naspram sebe, svoje zlehude sudbine, svog života i sveta. Dani, godine, provedeni bez radosti, bez nade na radost, zadovoljstvo i spokojstvo, na detinjstvo u kome najmanje ima dečjeg života, poremećena i siromašna mladost, koja potiskuje san, igru, zanos, iluzije, šale. Njoj nije nedostajao širok svet jer ga je imala u sebi, nalazeći nepoznate prostore i ljude u raspuklom divljem naru punom crvenog soka. One su opstajale u uslovima koje bi malo ko danas podneo, živeći relativno kratko i umirući brzo, kao na proputovanju kroz surovi i nestalni svet koji im nije nudio ništa, a tražio sve. Od života nikad mažena, u svojoj osami i samoći i sama željna ljubavi i života koje nema ko da joj pruži onako kako bi želela, ona takav život slavi svojom ljubavlju prema bratu, braneći ga od svakojake unakaženosti. Njena ljubav priziva duševnost Dostojevskog, mudrost Andrića, ima Brehtovu gorčinu, Beketovu pustoš, Selimovićev amanet. Od njenih emocija puca priroda, razum, govor, tišina. To je ljubav koja se razlaže i topi u jadu i bedi.

 

K.M. - Crnogorke dostavljaju hranu vojnicima

 

Iako devičanski, ona voli muški, snažno, ubitačno iskreno, nepatvoreno. Njena ljubav, koja ima natruhe tragičke intonacije i koja kao da nije od ovog sveta, liči na letnju oluju koja nosi sve pred sobom, dokida život i kidiše na sebe, porađa bol. Čoveka uvek ubija njegova najveća strast, pisao je Andrić. Kao skučeni usud i lična samosvest, takva ljubav siromaši, zna da zarobi, truje ali i leči. Njena iracionalna ljubav ima karakteristike samodestrukcije od koje ne može da diše. Ljubav prema bratu svaku sestru savlada dok i sama ne bude savladana. Kroz takvu emocionalnu patnju ona ignoriše svoju stvarnost, gubeći samu sebe.

Sestrinska ljubav je dominantan poriv i moć, kolosalna strast koja postaje suprotnost za uobičajene i poznate vrste ljubavi. Ta opsesivna emocija, koja egzistira od ekstaze do očaja, ne vidi mane, nedostatke, slabosti, ružne sklonosti, poroke. Ona obavija i rastače to krhko ljudsko stvorenje, a ponekad može biti toliko snažna da izazove kaleidoskopske halucinacije. Njena ljubav, kao magija strasti, rasplamsava osećajnost i patnju probuđene energije dovodeći njenu emociju do krajnosti, neretko do apsurda, što liči na utopiju savršene ljubavi. Ja ću sebi opet roditi dete, ali meni majka nikad brata više.

Živimo u vremenu lažnih konvencija i etikecija, lišenom temeljnih principa ljudskosti, morala, etike, ljubavi za bližnje, poštovanja različitosti, individualnosti i samosvojnosti, porodične i društvene hipokrizije. Zato ovakva ljubav ima dimenziju poetičke i etičke samosvesti najplemenitijih osećanja. Emocije koje ima sestra za brata potvrđuju tezu Umberta Eka da je „ljudsko biće istinski izuzetno stvorenje“.

Cermak - Ponosna CrnogorkaOtkad je sveta, patnja je patnja, rat je rat, ljubav je ljubav. Pa ipak, ovo samosvojno biće koje je posebno i jedinstveno, koje se ne da tuđim navikama, goropadno, sa ovolikom količinom energije i emocija, postaje pitomo, nežno, krhko, opseduto misijom koja pomera granice ljudskih emocija. U želji da ima svoj svet, ona svojim emocijama korača u bratovljev, iako njen lagum podsvesti traži za sebe sve ono što daje bratu. Kroz svoju emotivnu naraciju, ona uvek poručuje bratu da ga njene oči, nevidne i svevidne, više nego majčine, prate i kada je iza nevid-zida. Preko svoje ljubavi ona daje posebnu vitalnost životu, nudeći mu ljudski smisao, sluti i shvata i ono što joj očima izmiče. Kao svedok vlastite savesti, tetovirana duboko u krvotoku, njena ljubav je nečujna, diskretna, neumorna, fascinantna. Ona živi na njenim trepavicama. Ta emocionalna katarza, kojom daruje brata, uvek su probuđeni trenuci njenog života.

Sestre su znale mnoge bratske tajne, koje nikome ni za šta ne bi odale. Sa njima su živele kao sa najsvetlijim mudrostima od trajne vrednosti. Sve je to plavilo njihov doživljaj bratovljeve duše i njegove svakodnevice. Bila je to bezgranična odanost i mogućnost da sestra razume bratovljev svet ali ne i svet oko sebe. Ona je takvim svojim odnosom znala upitomiti sve oko sebe – i ljude i prirodu. Možda je njena razbokorena ljubav oplemenjena kolosalnost majčinske ljubavi, ali je svakako satkana od bajki, mesečine i prozračne svile miholjskog leta. Preko ognjišta, sukoba i smrti, njena ljubav je stapala realnost i fikciju ali i govorila sve svetske jezike.

Jedino sestra koja može da se sagne u sebe i da dohvati ono anđeosko, iza i ispred aure ljubavi, u prilici je da oseti miris plamena istine i iskre vrline. Takva ljubav, u kojoj počiva doživljaj sveta, potonja  baca svoju senku daleko, ali ne dalje od života i stvarnosti. Kao najautentičnija emocija, ona samu sebe razgoreva i sagoreva i nije ništa drugo do trijumf života nad običajima. Erudicija ove ljubavi doseže do osedele brižnosti. Njena naglašena briga i osećanje, vrlina odanosti i privrženosti, pretače se u nešto više od same sebe. Sestre u braći percepiraju i vide Boga, za koga bi uradile sve. Stara mudrost kaže da „božansko nije u onome ko je predmet divljenja, nego u onome ko se divi“.

 Sestrinska ljubav je vrhunska milosrdna dobrota; mlaz vode ispušten iz slavine; najplemenitije ludilo; alhemija ljubavi; placenta emocija; afirmacija narodne duše; dekonstrukcija stvarnosti; najčistija ljubav; pesma nad pesmama; uznemiravajuća i zadivljujuća iskrenost; svetlost duha; kult istine; svedočanstvo vremena… Svakog jutra sestra umiva brata svojom ljubavlju, u kojoj se skriva nedokučiva istina realnosti zbog koje ima smisla opstajati i trajati. Sa njim diše. Njihova duša je suptilna i složena u gordoj usamljenosti i tradicijskoj navici. Umeti voleti jeste kultura, vaspitanje, karakter i mentalitet, ali istovremeno i traganje za istinom

Život svakoga odbija od sebe, a protivljenje tom odbijanju jeste ljubav prema svemu što je vredno naših osećanja. Majčinska ljubav se jedva videla. Ona je voljela i činila ne nudeći i ne tražeći ljubav ni zahvalnost, ukazuje M. Đilas. Za razliku od majčinske ljubavi, sestrinska ljubav je najčistija ljubav koja se ni sebi ne kazuje i ne otkriva. Njena ljubav, koja ume da bude rafinirana i suptilna, hrabro staje na crtu svim ostalim emocijama. Kao što je olovka kraljica crtanja, tako je i ova emocija kraljica ljubavi. To je krst koji samo ona nosi. To je duhovna ljubav koja ništa ne traži a sve daje. Crnogorke vole sve više nego sebe. One su najviše dobre za druge a potom za sebe. Ničija duša nije tako prostrana, suptilna i složena u gordoj usamljenosti i tradicijskoj navici. One čistotom svoje ljubavi, koja je duboka kao san, poništavaju život. Svoju ljubav razumeju samo do izvesne mere jer nisu svesne njene tajne i dubine.

T. Valerio - Crnogorsko djevojceLjubav sestre prema bratu jedna je od tajni crnogorskog identiteta, pa je treba posmatrati kao sastavni deo naše kulture i duhovnog nasleđa. To je jedinstvena i potpuno autentična pojava, vrlina i dimenzija vremena u kojem su živeli naši preci. Ona govori o našem karakteru, o našim sudbinama, o našoj istoriji, tradiciji, o patnji i borbi za najsvetlije nacionalne i ljudske ciljeve. Možemo je odgonetati ali je ne možemo odgonetnuti. Za današnje shvatanje, mnogima je takva ljubav neobjašnjiva, jer je to prelivanje emocija izvan i preko onoga što se smatra normalnim, a ona nema sposobnost da samu sebe objasni. Uostalom, skrivanje emocija rasprostranjenije je u savremenom društvu nego u tradicionalnom. Kako god takve emocije tumačili, sve će biti tačno i netačno. Ona nije metafora, a ako i jeste, onda je to živa i istinita metafora. Ona je pobeda ljubavi i najintimnija afirmacija narodne duše. Voleti toliko nije vrlina, ali je ljudski. Naizgled apsurdno, ali zbog takve svoje ljubavi sestre su bile najsrećnije jer su uspevale da, saosećajući i prepuštajući se toj emociji, dostignu punoću svog srca. Ostaje dilema da li je takva ljubav tamna strana u svetlu duha ili svetla strana u tami duha. Bilo kako, sestrinska ljubav je čudesan portret jedne zemlje, njenog naroda, jednog vremena, tradicije i kulta familije.

Ponosni na svoju starinu i na daleko čuvenu duševnost predaka, deci ovog veka nije jednostavno pripovedati dramatične priče pune teških, dubokih i potresnih osećanja, i možda ih, baš zato, valja s vremena na vreme na to podsećati. Vreme je da nove generacije zakorače u tajne i svetle prostore prošlosti i svojih predaka. Da se tako postupa, ne bi me nagrizala slutnja o razlozima zbog kojih danas znamo izneveriti sopstveno postojanje, u koje su ontološki utkani ljubav, lepota, dobrota i duhovnost, nesebičnost, prosvećenost i požrtvovanje prethodnih generacija. No, ponekad je spoj savremenosti i jednog očiglednog arhaizma ekstremno plodan i sa aspekta fikcije.

Sa kricima i jaucima svoga vremena, u dosta izmenjenoj fizionomiji, sestrina ljubav prema bratu još živi iznad arahaičnog idioma crnogorskog krša, nastojeći da bude putokaz i duhovni testament budućim sestrama.

  • Izvod iz ovog teksta objavljen u časopisu Komuna

 

Tagovi: , , , , , , , , , ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

May 2017
M T W T F S S
« Apr    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031