Ramiz Hadžibegović – ODŽAK, svetionik života



Poštovani pośetioci, još jedan u nizu izvanrednih eseja Ramiza Hadžibegovića.  Hladni decembarski dani biće vam mnogo prijatniji uz toplu priču o odžaku – dimnjaku. Saznaćete sve o vrstama odžaka ali i tajnama koje se za njega vezuju. Tu je i odgovor na pitanje zašto je „kuća bez odžaka, kuća bez života i duše“. Slijede praznici koji sobom nose razne poklone i darivanja, pa evo prilike da saznate ko može sa poklonima da vas kroz odžak iznenadi – Sveti Nikola, Đed Mraz ili možda da doleprša neka roda. Uživajte!



Uvek me radovala najomiljenija dečja igra crtanja. Pored njihove zabave i radosti, u tome jednako uživaju roditelji, baba i deda, vaspitači i svi koje zanima dečja mašta. Kuća sa velikim odžakom, koji obavezno dimi i čiji trag u kolutovima ima dugu kompoziciju, nesrazmernu ostalim detaljima, najčešća je njihova inspiracija. Zašto je na ogromnoj većini tih crteža odžak, iz kojeg izlazi dim, nezaobilazan i markantan detalj?

    Širenjem urbane geografije, dimnjak je postao jedno od važnih obeležja civilizacije i značajan elemenat arhitekture. Iako svojom veličinom ne izazivaju pozornost, dimnjaci po svom značaju i funkciji predstavljaju vitalan deo svake kuće, dok je za ljude to arhetipska slika urezana u njihovoj svesti. Bez namere da glorifikujem njihov značaj, odžaci predstavljaju materijalnu i duhovnu snagu i umetničku manifestaciju ljudskih razmišljanja i akcije. Gordi i ponosni, sa vencem na glavi, raskošni u svojoj jednostavnosti i držanjem pobednika iz mnogih vremenskih nepogoda, lebde kao imaginarne konstrukcije neuhvatljivih kontura.

     Izgrađen od nezapaljivih materijala, čvrstih i otpornih na ekstremne klimatske uslove i unutrašnju temperaturu, odžak prikuplja dim iz ognjišta ili peći i izvodi ga van kuće. U građevinarstvu su se nastanili onog momenta kada su ljudi napustili pećine i počeli živeti u kućama. Bili su to primitivni otvori na krovovima, kasnije drveni dimnjaci premazani glinom, i najzad, zidani odžaci od kamena i cigle.[1] Svaki dimnjak je svojevrsna personifikacija građevine i zato predstavlja njenu krunu.

     U tradicionalnoj arhitekturi, dimnjak kao građevinski element mlađa je pojava. Preko njega se od iskona vodila borba između prirode i ljudske veštine. To najbolje znaju njegovi graditelji. Svaki odžak, kojeg treba poštovati, po načinu gradnje pripada svom vremenu, kulturi i tradiciji graditeljstva. Kakav će biti, zavisi od klimatskih, kulturnih, istorijskih i socijalnih okolnosti, ali ponajviše od mašte i veštine majstora. Oni su u prošlosti ostavili remek-dela koja se danas izučavaju na prestižnim svetskim univerzitetima. Građeni veštom rukom od kvalitetnog materijala, teško se ruše sami od sebe.

     U estetskoj kompoziciji građevine na kojoj se nalaze, dimnjaci su uvek bili nešto više, značajnije i lepše od samog oblika i njihove funkcije. Oni su bili svetionici života: kako nebeski, tako i zemaljski. Bez obzira na prostor u kome su se našli, te da li ih neko gleda ili ne gleda, razume ili ne razume, da li su u funkciji ili nisu, oni žive svoj poseban, od svega drugačiji i nezavisan život. Dimnjak je dimnjak, bez obzira na to da li je na kući, fabričkoj hali, brodu, lokomotivi… Dominirajući iznad najlepših zamaka, čardaka, dvoraca ili potleušica, visoki, uronjeni u čudesne prizore prirode, tamo gde obitava strah i nada, dimnjaci plene svojom razdraganošću, gracioznošću, otmenošću, lepotom i dostojanstvom. Iako dominantni u odnosu na objekte mističnog značenja, oni sablasno lebde u vazduhu, uvedeni majstorskom veštinom u prostor ptičje igre, dečje fantazije i nebeskih sila. Toliko su lepi kao da ih ljudska ruka nije pravila, a pojedini se hvale kako mogu videti i budućnost. Svaki je priča za sebe. Rimski car Hadrijan na ovu lepotu bi rekao: Suviše vidljiva sloboda uvek liči na ružno razmetanje.

     Gledajući ih u surovim zimskim uslovima, dok iz njih kulja dim, imam utisak da se igraju sami sa sobom, sami u sebi i sami za sebe. Njihova visinska linija, stalno u pokretu i promeni, spaja ideju značenja sa idejom merila. Kako se samo sav taj dim sjedini, okupi, složi, kakve sve oblike, figure u vazduhu pravi, dok je na zemlji sve u ledu. U pravilno mirnom ozračju, odigrava se dimna drama sabornosti da bi nas uvela u neviđeni kovitlac svoje igre i fantazije. Začudno oduševljen takvim prizorima, pomislim da oni nešto kriju od nas.

     Kako god kuću gradili, dimnjak se mora ozidati jer kuća bez odžaka je bez života i duše. Oni su svojevrsni zvonici ili minareti, ali i lični pečat arhitekte i zidara. Ima ih raznih: od onih velike umetničke vrednosti do najobičnijeg sulundara. Mogu biti visoki, vitki, valjkasti sa šiljatom kapicom na vrhu, kratki, okrugli, debeli, kockasti, trapezoidni… Kakav će biti i kakvo mesto ima u odnosu na celinu kuće, zavisi od mašte, stila i veštine majstora i arhitekte, koji su nastojali da svojim kreacijama zadive, začude i opsene. Mnogi su, bez sumnje, raskošno oblikovani, drugi izgledaju kao skulptura na krovu, treći deluju kao grb kuće. Neki su toliko kitnjasti da u svom obliku nose sve poznate stilove i pravce umetnosti. Pojedine arhitekte i majstori, na tom svojevrsnom „putu za nebo“, znali su razigrati svoje ideje i maštu do fascinacije, nudeći rešenje oblika i krova dimnjaka, stvarajući prava mala remek-dela, sa željom da svojim delom ukrase i naprave atraktivan oblik krova. Niko kao majstori nema strah da svoja znaja na najbolji način uklopi u ponuđeni ambijent i arhitektonski zadatak. Zabeleženi su i raskošni dimnjaci izgrađeni od drveta na kućama pokrivenim šindrom.[2]

     Dimnjaci se mogu svrstati po više osnova: prema materijalu od koga su izgrađeni, prema karakteristikama ložišta, prema nameni, prema vrsti goriva. Poznati arhitekta, i jedno vreme gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović, dimnjake je delio na muške i ženske. Tragao sam za razlogom ovakve podele, ali bezuspešno.

     Otvoreni prema nebu, dimnjaci su pod zaštitom svojih neimara, koji su ih znojem zidali, a željom za lepotom celivali. Njihovo zidanje nije samo veština, zanat i sposobnost već i strast, ugled, status, izazov, hrabrost, inovativnost, tradicija. Zidari su bili poznati, cenjeni i ugledni majstori svog zanata, koji su nastojali da u tom poslu postave sebi velike izazove i ciljeve, ponekad i nemoguće. Zato su bili veliki – jer su nešto obično pretvarali u nesvakidašnje. U ispucalim zidarskim šakama, belim od prašine, cigla ili kamen su okretani „ko kokoš u tesnom gnezdu“. Imali su oko za oblik, estetiku i statiku. Strogo poštujući neimarsku formu i tehnologiju svog stvaranja, merili su, zagledali, vagali, unoseći vizuelni stil i umetnički pristup. Nastojali su da to ne bude samo lično zadovoljstvo već i ponos njihovih pokoljenja, svodeći svoja graditeljstva u okvire lokalnog i regionalnog ambijenta i poruku od koje se stvarala nova tradicija. Nisu žurili sa zidanjem, ali, kada bi okončali posao, cigla i kamen su stajali na krovu ko reči u Andrićevoj rečenici.

     U vremenu nemaštine, kad ljudi nisu mogli napraviti kuće kakve žele, od zidara se zahtevalo da bar sazidaju lep i interesantan dimnjak. Neki su na vrhu imali okrugli cilindar, na nekima je bio krović od crepa, pojedini su bili ukrašeni petlom od lima, ali svi originalni i zanimljivi. Tako dimnjak postaje ponos i ukras domaćinstva, njegov marker i posebno obeležje. Inače, u lokalnim okvirima zidari, kao skromni ljudi, ostaju nepoznati iako su svedočanstvo jednog vremena i jedne kulture.

     U mitskim predanjima i legendama odžaku se daju razne čudne moći. Kao svedoci istinitih priča, oni dosta pamte i poseduju ideju veličine u spoju kosmičkog i zemaljskog kao oživljene figure mitoloških svetova. Koliko iskaza poseduju o gresima, vrlinama i velikim, nikad otkrivenim, tajnama svojih žitelja. Pamte velike poplave, suše, ratne pobede i poraze, velika veselja i slave, nesreće. Po narodnom verovanju, kroz dimnjak ulaze vile čarobnice, veštice i zli duhovi; beli dim je sreća, crni – nesreća, svetli dim – manja briga, tamniji – veća briga; ako dim ide nisko, put zemlje, biće kiše. Na njegovom vrhu noću boravi sve ono što tama skriva, kriju se i zvezde, a danju i mesec. Odžak je animator rađanja sunca i života; vetrovo odmorište i njegovo gnezdo; mesto gde se dogovaraju vrapci i laste; dvorac rodin i zagrljaj dugin. On je mesecu, zvezdi Danici i gorskim vilama svetionik i putokaz.[3] Postoje podaci da su pojedine ptice, s vremena na vreme, ulazile u kuće kroz otvor odžaka. Dimnjak se koristio i za najavu nekog radosnog događaja – izbor pape, rađanje dece, odlazak i povratak domaćina iz rata, i još mnogo čega.[4]

     Darivanje dece preko dimnjaka jeste tradicija i narodno verovanje: Deda Mraz i Sveti Nikola donose poklone mališanima, rode unose bebe u kuće. Pored poklona u platnenoj torbi, Deda Mraz nosi i granu breze kako bi sebi očistio kanal kojim silazi u kuću, dok Sveti Nikola vreću sa novcem spušta kroz odžak. Postoji arhaično verovanje da odžačar donosi sreću jer je uvek povezan sa ognjištem, porodičnom slogom i ljubavlju, zbog čega je postao simbol dobrog zdravlja, prosperiteta i berićeta. I danas se kao amajlije od odžačara traže i uzimaju dugmad sa radne uniforme. Dimničari se često pozivaju na venčanja kako bi mladencima doneli sreću.[5]

     Odžak je najupečatljiviji deo objekta: to je svedočanstvo tolerancije, uzajamnosti, poštovanja. Što je viši, bolje vuče, staro pravilo. Ubedljiv, zanimljiv, pomalo kvaran, ponekad iskren, ironičan pa zbunjen; banalan pa očaran, ni značajan ni beznačajan, u stilu – „nikome nije lako, ali život teče dalje, ima i nesrećnijih od mene”. To se posebno ističe u onim slučajevima kada je njegov oblik specifičan i originalan, ili kada je ofarban drugačije od fasade cele kuće. Svaki dimnjak je privatna umetnost krova sa čudesnim snovidim saznanjima. On ima slobodu, vitkost, dekoraciju, razigranost, eleganciju, komociju, visinu, ali je istovremeno diskretan i skroman; ovozemaljska ilustracija gordosti i dostojanstva. Iako se ne pomera, on je ekspresija energije, snage i hrabrosti; nosi karakter cele kuće. Odžak je simbol nevine radosti svake kuće, familije, domaćice; najdugovečniji deo kuće.

     Život ispod dimnjaka i krova ima ukus tajne koja upućuje na red po kojem se odvija ljudsko postojanje i gde se ljudi približavaju sebi kako bi upoznali sebe. To odžak svakodnevno oseća, razume, beleži, pamti večitu funkciju života onako kako se on najizrazitije ispoljava. U mnogim domovima ima toliko ljubavi da se ona ponekad iskrade kroz dimnjak, na radost prirode i njenih vrlina. Idući ka nebu, odžaci prave duhovni spoj vlasnika kuće sa nebeskim silama. Kad vatra ne može da se rasplamsa, a ona predstavlja životnu energiju, ukućani nemaju dovoljno vitalne životne snage. Zato dimnjaci omogućavaju da kuća „prodiše” a da se ukućani oslobode negativnih misli, svega lošeg i prljavog u sebi. Kroz odžak se iskradu i uzdasi, želje, snovi, dolaze do oblaka, a onda nam se vraćaju na zemlju.

     Kao što je časovnik deo ljudskog tela, tako je i odžak časovnik kuće: uvek pokazuje vreme kad se kuća budi, kad je vreme ručka, kad domaćice pripremaju ručak i večeru i šta se kuva, kad se ide na počinak. Njegova dnevna senka, različitog oblika koji se danju pomera, podseća na delo alhemičara ili magičara. Uobičajeno je da se u nekim našim krajevima metaforično za porodicu ili familiju kaže: kuća bez dima, ili kuća sa dimom. Uglavnom, kod nas se uvek govorilo: blago  kući na kojoj se puši odžak. Jer, dimnjak koji funkcioniše otkriva toplinu porodičnog doma i zajedničku radost. Kao što časovnik nije za mnoge statusni simbol, tako ni odžak nije pokazatelj vrednosti kuće, iako ima i onih građevina koje se ponose svojim dimnjakom. Po njemu smo znali koje je godišnje doba, na kojoj je strani sveta. Svaki živi svoj dnevni ritam, različito i posebno: iz nekih po ceo dan kulja dim, iz drugih ujutro i naveče, kod trećih povremeno. Na nekima su rode napravile čudna i svima omiljena gnezda. Starost odžaka, jednako kao kuće, računa se od nečijeg rođenja, ženidbe, udadbe, smrti.

     U ratnim uslovima, usamljeni odžaci u urbanim sredinama, gotovo odvojeni od stvarnosti, odnosili su u atmosferu parkete mnogih soba, značajne i u svetskim razmerama dragocene knjige i sve što je moglo goreti, ostavljajući ukućanima mogućnost da nešto skuvaju, ispeku, uz pomalo toplote dovoljne za preživljavanje. U velikim i odsudnim ratnim operacijama, posebno u zimskim uslovima zindana, mnogi položaji (zemunice, pećine), dobro maskirani i kamuflirani, otkriveni su zahvaljujući dimnjacima iz kojih je kuljao dim. Pravilo je da u ratnim razaranjima oni ostaju čitavi iako je cela kuća urušena. Ostaju kao staništa i čuvari duša svojih vlasnika, kao putokaz preživelima, izbeglima i ranjenima, ali i kao poziv i poruka izbeglima da se vrate na svoja ognjišta.

     Mračni iznutra, sijaju spolja, ljudima izgledaju gori i crnji nego što jesu. Kakvi god bili, oni su portret čoveka, predela i vremena. Dimnjaci su nevidljivi gospodari gradske vreve i seoskog pejzaža, povlašćenog mira i meditacije. Ponekad mi se učini da se međusobno dozivaju, da pojedini poluglasno razgovaraju sa svojim zvezdama miljenicama. Maniristička kompozicija kaže da su „dimnjaci na kući kao nos na licu”. Iznad crepa, ćeramide, šindre, slame, lima, bijeni vetrom iz različitih pravaca, izloženi ekstremnom mrazu, prepečeni suncem, vrućinama, neki oštećeni od groma, drugi od požara, zatrpani maglom, isprani i isceđeni kišama, ugroženi ledom, okrenuti suncu i galaksiji, ali i najbliži munji, „Svetom Iliji”, ironično cede smisao iz svoje besmislenosti, svesni svog potencijala da iz loših okolnosti iznađu povoljan ishod. Kao uobražene lepotice, svesni mesečeve blizine, ignorišu svaki besmisao života, uvereni da mogu rešavati probleme ljudskog stvaranja i postojanja, odnosa neba i zemlje, života i smrti, čoveka i sveta; da mogu videti svoj odraz na nebu, a možda i sa neba gledaju sebe i nas dole na zemlji. Vode dijalog sa nebom, pticama, suncem, zahvalni ljudima što su ponekad i oni saučesnici u njihovoj komunikaciji. Gordi što se na njima susreću i sukobljavaju prirodne sile, snovi, senke i svetlost, spajaju ljudima realnost i maštu, svet vidljivog i nevidljivog. Nikome ne smetaju niti vidik zaklanjaju; pružaju dobrodošlicu svakom gostu u selu, varoši, gradu.[6]

     Nadrealizam je realizam u životu dimnjaka, posebno kada se rađa kristalno snežni sabah i sa njim život. U njima se rano gasi dan – ranije zatvaraju vrata svetla, i zato su dimnjaci ranoranioci – prvi otvaraju vrata tame i postaju vesnici novog dana. I dok se nejasno, još u polutami, otvara nebeski špil, udruženi odžaci u nečuvenom sazvežđu života, sa kojih se pružaju prekrasni pogledi, kolutovima dima prave takve kompozicije koje nijedan slikar ne može preneti na platno. Ponekad nije lako i jednostavno razabrati i odgonetnuti čime je to odžak začarao, zaveo i opčinio dim. Oni koji to posmatraju, imaju dojam fascinacije i svedočanstva koje nadmašuje i samu iluziju o tome. Zapanjujuće slike i okolni pejzaži dovode čoveka u poseban ambijent drugačiji od onoga u kome se nalazi – prizor dostojan najvećih slikara pejzažista. Ta vizuelna inkarnacija života nije mnogima razumljiva, ali u njoj uvek ima nečega, neke energije koja emituje slike koje dopiru do mozga, do duše, do srca. Jutarnja slika dima koji otvara prostore praskozorja[7], ozarenosti i smislenosti života, previše je lepa za ovaj svet jer odaje utisak prostorne onostranosti, daleko od buke i besa svakodnevice. Skladna lepota po ljudskoj meri. Sve to poprima karakteristike metafizike, prerastajući u svedočanstvo o traženju lepote u tišini i nigdini. Lelujav, nedodirnut, dim se širi sa prostorom lirskog ozračja i fluidnosti, promiče kosmičkim beskrajem, gde se još uvek ne čuju ni smeh ni plač, padajući u pravcu naših jutarnjih emocija. Ritam dima koji kulja iz odžaka deo je jedne uzvišene svakodnevne simbolike duhovne visine svake familije i domaćinstva.[8]

     Dok se svet sna polako udaljava iz naših domova, nadnebesje se brže i lakše otvara kad se iz plamena vatre, koja stremi prema visinama, pojavi zorni dim. Kao što mu priliči, u iznenadnoj pučini sabaha, na granici noćnog i dnevnog carstva, kao u spritualističkoj seansi, dok mrtvo nebo zemlju posmatra uz poneki glas petla, pojavljuje se gust i crn dim, potom sve bleđi i ređi, dok oblaci obavljaju svoju uobičajenu toaletu, namerni da iz sebe izruče kišu ili sneg, kolut dima druži se i priča sam sa sobom, ne dozvoljavajući nikome, pa ni tamanim oblacima, da ga zarobe. Nezainteresovan za dešavanja u kući i oko kuće, udaljava se od svega što je čoveku blisko, nestajući u prostorima nebeskim. U danima bez vetra, taj sabijen i gust dim stajao bi duže na nebu u obliku debele dugačke dečje crte. Jedino se dim može ponositi i razmetati svojom opsenarskom dimenzijom ogoljenom do banalnosti – kod njega se sve vidi, sve je u oku posmatrača. Ponosan je i na činjenicu da se još nije rodio filozof ni psiholog koji je odgonetnuo i protumačio njegovu tajnu.[9]

     Odžak i dim u stalnom su flertu, taman koliko su u tajnoj i neraskidivoj vezi odžak i ognjište. Ponekad dođe do svađe, kada dim pokaže inat donoseći, zakratko, nevolju svojim ukućanima. No, nisu samo oni u ljubavi. Ima li šta lepše od pogleda na dimnjak prepun golubova, lasta, vrabaca, koji posle kiše suše svoje perje. Ujutru, na njima se promrzle ptice vraćaju u život, jednako kao što se u toku dana na njihovoj trpezi pojede i poneki ukusan obrok. Ptice znaju i u drugim prilikama stajati mirno, kao da nešto važno očekuju. A tek kada se duga sa obe ruke nasloni na njegovu kapu…[10]

     Odžaci nisu iluzija života već stvaran život. Na njima počivaju doživljaji i intima sveta. Iz njih se očitavaju sudbine generacija, njihove radosti, patnje, veselja. Ne izdvajaju se ni po čemu, ne štrče, ne nameću se, ne uzdižu se iznad života, iznad dobra i zla, već se vide toliko koliko su ih ljudi uzdigli i ukrasili. U svojim dubinama, oni su u najboljem slučaju nemušti. Ponekad simbolišu hladnu ravnodušnost. Svojom visinom oni su u ravnoteži vremena i prostora. Poseduju svoju tajnu uznesene istine visinske poetike. Oni su familijarna snaga i duh vremena; najbolji poznavaoci tajne života i posrednici između svetova.

     A oni bivši, iz kojih više nema dima, začudo očuvani, ravnodušni i nemi, potvrđujući našu prolaznost, još gospodare svojim krovom i sanjaju neko prošlo vreme.


[1] Prve peći su se pojavile u osmom veku i zidane su od kamena, gline i cigle, a kasnije od metala.

[2] Čuveni su dimnjaci iz 12, 13. i 14. veka, u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Portugaliji, Španiji…

[3] U Kapadokiji (Turska) postoje vilinski dimnjaci. To su formacije visine do 50 metara, vulkanskog porekla, neobičnih oblika, kao na Mesecu. Čudesno bajkoviti oblici nastali usled udara vetra, snega i kiše.

[4] Kada se na dimnjaku Sikstinske kapele u Vatikanu pojavi crni dim (pale se glasački listići i beleške kardinala), papa nije izabran, a kad se pojavi beli dim (pale se glasački listići i bela slama), papa je izabran.

[5] Prema engleskoj legendi, dok je kralj Džordž jahao kroz grad, iznenada je istrčao pas. Konj se uplašio i zamalo zbacio kralja sa sebe. Međutim, u tom trenutku je istrčao dimničar, uhvatio konja za uzdu, nešto mu rekao i konj se smirio. Od tada se veruje da odžačar spasava od nevolje i donosi sreću.

[6] U Engleskoj postoji muzej dimnjaka, gde je izloženo oko 400 eksponata i dokumentacija za još 800.

[7] Enos, grčka boginja jutarnjeg rumenila, neba i praskozorja.

[8] U svetu je dosad izdato mnogo prigodnih serija poštanskih maraka sa dimnjacima.

[9]  U osmom veku u Engleskoj se veličina kuće određivala prema broju dimnjaka, odnosno ognjišta, na osnovu čega se plaćao porez (porez na ognjišta).

[10]  Graditelj može sitnim pakostima da „izbaci“ dimnjak iz upotrebe: u kanal ugradi stari šešir, rasečen u krst, tako da zatvori kanal, čime se dim vraća u kuću. Kod provere, sve što se upotrebi lako prolazi kroz kanal.


Fotografije:

  • Montenegrina.net;
  • Jens Meyer;
  • Rooftops – Lastovo

Decembar 2021.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


3 × three =