Poštovani pośetioci, objavljujemo još jedan u nizu izvanrednih eseja gospodina Ramiza Hadžibegovića. Ovaj put, svoju pažnju usmjerio je na OGNJIŠTE i na autoru osoben način dočarao taj, kako sam kaže, najmoćniji simbol života. Uživajte. 

 

 

Ramiz Hadžibegović

OGNJIŠTE

– najmoćniji simbol života

 

Stara kamena kuća. Miris praznine i minulih vremena. U prizemlju nasred kuće ognjište sa sačom i čađavim verigama, na kojima visi veći garav bakrač. Podalje, na zemljanom podu, drvene klupe i tronošci. U budžaku stap, poređane kace pune smoka, vreće sa kromirom i žitom, nekoliko krupnih tikava, drveno bure sa vodom, karlica, naćvar. U drugom delu – testije, limeno posuđe, pegla na žaru. Na kamenom zidu okačene dve sofre, lampe petrolejke, gusle i gudalo, srp. Savijene slamarice uz zid, pored njih kolevka, preslice, plehano korito. Na drugom zidu trofejni rogovi jelena. Na hrastovim rogovima iznad ognjišta, visi meso koje se suši. Sve navedeno u skladnoj harmoniji sa ambijentom, ljudima, njihovom tradicijom i vrednostima.

 

Stara seoska kuca

 

Ova imaginacija uzeta iz vremena i šire stvarnosti, sadrži čaroban svet snova, slika i priča, u kojima moguće i nemoguće imaju svoje opravdanje, smisao i čar. To je bilo čovekovo najčvršće tlo pod nogama, oko koga su se plele najlepše i najdragocenije porodične priče, gde su se ukrštali svi putevi i zadovoljavale sve potrebe, nudeći ljudima nadu, svesnost, intimnost, mir. Stecište radosti, svakojakih rana i urušenih snova, ljudi povezanih krvlju, istim karakterom, ponekad razdvojenim sitnim nerazumevanjem. Opisana prostorija u kojoj se nalazilo ognjište bila je nauka familijarnog života a u harmoniji sa spoljnjim svetom i prirodom,  izvor moralnosti, znanja, milosti i lepote mnogim pokoljenjima. Svako se u njoj osećao najsigurnije, pun dostojanstva, iskrenosti i ljubavi.

 

Ognjiste-Umjetnicki rad Biljane Ristic

 

Od iskona se znalo da je prostor ognjišta povlašćen u odnosu na vreme i svaku ljudsku konačnost, jer je to egzistencijalni minimum ljudske potrebe. U evolutivnom i egzistencijalnom smislu, ognjište je odvojilo čoveka od animalnog bića i odigralo najznačajniju ulogu u njegovom razvoju. Koliko je danas internet značajan za globalni svet, toliko je ognjište bilo dragocenost za istoriju čoveka i njegovu duhovnost.Ta prirodna, najprisnija, najintimnija, večna i nepromenljiva veza između ljudi i ognjišta relativizirala je i relaksirala njihov odnos, pun uzajamnog zajedništva i bliskosti, zbog čega su postali srodnici u patnji i smirenoj nužnosti. Od pamtiveka poštuju život, igrajući iz početka do kraja, dobro se poznaju i tu promašaja nema. Uvek su bili u delikatnoj sprezi ironije, tragizma i neodoljive paćeničke ljudskosti.

Kazati šta ognjište nije, svakako je jednostavnije, nego nabrajati sve ono što jeste. Ognjište je kolevka ljudske civilizacije i njene raskoši. To je centralno, najstarije i najvažnije mesto u kući, oko koga se okupljala porodica i središte svakog ljudskog druženja. Ognjište je monumentalni objekat ljudske intime i vrhunski hroničar svoje svakodnevice.  Zadugo je bio porodični oltar, najmoćniji simbol života; utočište; mesto zajedničke molitve; najjača unutrašnja tačka oslonca; kodirani energetski potencijal. To je centar središta, oko kojeg se vrti najveći deo porodičnog života i ambijent u kojem je čovek pronašao  svoje sklonište i konačište. Ili, kako bi rekao Branko Ćopić: Ognjište je ježeva kućica. Ima karakter svetinje, bez obzira na svoje profano poreklo i funkcionalnu običnost.

 

Bokeska kuća iznutra

 

Kakva god kuća bila – mala, velika, bogata, od kamena, drveta, siromašna – pored ognjišta je bilo komotno, prostrano, široko, visoko. Bilo otvoreno, provizorno ograđeno ili poluzatvoreno, ono greje, svetli, na njemu Kuća pokrivena slamomse kuva, peče. Oni koji nemaju previše, ili oni koji su lišeni svega, jednako su imali svoja ognjišta na koja su bili ponosni i srećni. U brojnijim familijama postojala su dva i više ognjišta. Tamo gde su bila dva, oko jednog su se okupljali mlađi, oko drugog stariji članovi familije. Od drevnih vremena ognjišta su bila na sred kuće. Dim se slobodno dizao do krova, a odatle na Ognjiste - pomjereno do zidarazličite načine odlazio u atmosferu. Kod kuća pokrivenih slamom ili šindrom postojala je latentna opasnost da iskre plamena zapale krov, zbog čega se ognjišta izmeštaju ka zidovima, a dim se odvodi van krova. Bila su različitog oblika i visine, od nivoa poda pa do pola metra. I ono sklepano na tri kamena imalo je istu funkciju kao ognjište u zamku. Današnji kamini su surogati i loše kopije.

Kao sociološka, etnološka, identitetska i istorijska odrednica, ognjište je ugrađeno u temelje svake ljudske tradicije, kulture, duhovnog i materijalnog nasleđa. To je najdragocenija i najkompleksnija metafora, sa  Kuća pokrivena šindromznačenjem i jezikom kojeg poznaju i priznaju svi narodi sveta. Kao globalni i metaistorijski fenomen, univerzalna i kosmopolitska pojava,  retorička i frekventna tema, sa mnogo idioma, sinonima, sintagmi, simbola, fraza, ono ima humanu, integrativnu, kulturnu, socijalnu, edukativnu funkciju. U mislima i osećanjima svakog naroda i pojedinca ognjište je živo, naglašeno prisutno, ativno mesto života, koje uprkos opšteprihvaćenoj univerzalnosti poseduje lokalne boje i karakter. Njegova dimenzija je veličanstvena, vanvremenska, sveprisutna, izvanprostorna. Na njemu je svo ono što nam preci, rođaci, pradedovi ostaviše. Ognjište je svetinja koja se preliva preko granica reči, života,  naroda, slobode, sudbine, gladi.. Ne postoji kod kojim se može dekodirati ulaz u njegovu tajnu.

Prvo je nastala vatra, pa ognjište, a tek posle oko njega napravljena kuća, da bi se sačuvala vatra. Zato je ognjište svedena kuća, dom. Od tada počinje priča o životu, a ognjište postaje kulturološki aksiom i privilegija čoveka. Ognjište se ne može tumačiti izvan ritualnog značenja vatre, jer je ona njegov glavni ahetipski simbol. Neizvesnost, nesigurnost, nestalnost prestaju pojavom vatre i ognjišta. Sve ono što vatra predstavlja čoveku to simbolizuje i ognjište na kojem se ona loži. Tiha vatra na ognjištu i sa ognjišta štitila je ljude, održavala život i sve to zatvorila u krug. Ljudi su pored nje prepoznavali najprirodniji Jaroslav Cermak - Unutrasnjost crnogorske kuceoblik svoje egzistencije i svog vlastitog postojanja. Plamen je nudio ljudima iluziju o tome da  život ima smisla, da postoji ljubav i  način da se on osmisli, ispuni, realizuje.  Iako dani i noći u teskobi, plamen ognjišta je grejao ljudsku dušu i njihove nade u bolje sutra. Pored vatre ognjišta život je svakog dana prizivao sunce, koje je i tada jednako kao i danas, nejednako grejalo na zemlji. U plamenu ognjišta tekao je život, a u pepelu se taložile uspomene.

Posmatrajući ognjište u svom istorijskom razvoju možemo slobodno reći da ništa nije  unelo, u svaki dom, toliko ljubavi, mira, strasti, sna i radosti, spokoja i odanosti, kao ono. Ima li nešto što dublje uvire i izvire iz ognjišta od života, budući da je život bio uvek tamo gde se ono nalazilo. Ognjište se svega može lišiti sem ljudskog prisustva i života. To malo vatrište sreće osvetljavalo je trnovit put naših predaka, njihovih neuspeha i trijumfa, neostvarenosti sa ili bez oslonca. Bio je to autentičan život koji je prevazilazio privid stvarnosti, jer se  ognjnište prelivalo preko života, ponekad više, ponekad manje, ne retko skrivenije. Ognjište je objedinjavajuća metafora života, kojem daje svaki smisao, puni ga sočnošću i značenjima, daje mu dimenziju smisla i ostvarenosti. Život pored njega je prisniji, trajniji, svetliji, dublji – u njemu se život prikazuje i iscrpljuje. Uz ognjište pojam stvarnosti se širi igrom, humorom, fantazijama. Ono nikad nije ljudsku prirodu dovelo u pitanje ili stvorilo sumnju u smisao ljudske egzistencije. Naprotiv, ognjište nastoji da stvori, oblikuje i što duže da održi život, uprkos svemu što mu se suprotstavlja. Ono ga slavi, brani od laži, podvale, izdaje, licemerja, greha, prestupa.  S druge strane, život pokazuje koliko je ognjište vitalno, otporno, postojano, pristojno, moćno. Pored ognjišta ljudi su prvo naučili da žive sami sa sobom, a kasnije, svoj život su lako delili  sa drugima.

Od kada je čovek počeo da piše, stvara, ognjišta su se smestila u literatiri, jeziku, umetnosti, filmu, a posebno u stihovima. Mnogi pisci, slikari i drugi umetnici, zaokupljeni temom ognjišta, crpeli su inspiraciju iz detinjstva. Zahvaljujući njima, ognjište je dugo putovalo  kroz vreme, kulture, civilizacije, kroz nauku i mitologiju. To su ta njihova tiha svedočenja o tajanstvenim pričama odraslih. Ognjište je ljudima bilo sagovornik u monologu i dijalogu, sa kojim se objašnjavao, dogovarao, dokazivao, očekivao.. Niko bolje od njega ne poznaje bogatstvo naše duše, epski i lirski duh.

Ognjiste- konobaOgnjište je svedok najvažnijih i najtežih ljudskih dilema: muke i nesreće neba i zemlje, života i smrti, čoveka i Boga, čoveka i sveta.. Kao barokno raskošni ukras svake kuće, koji krije neku istinu,  iz ognjišta isijava uzbudljiva, autentična i dostojanstvena slika i priča o korenima, očevima, sinovima, o sudbini prokletstva, o sirotinji, o samohranim majkama, raskolu u porodicama, o planinskoj zabiti i mraku.. Verno su svedočila o kulturi, tradiciji, običajima, verovanjima, zabludama, rađanjima, praznoverjima, umiranju. Ognjište ne ispoveda samo pojedinačnu, familijarnu ili lokalnu sudbinu, već mnogo, mnogo više od toga. Mogu govoriti o nama taman kao što i mi možemo govoriti o njima, jer ih je čovek stvorio.

Ognjište harmonizuje intimni i javni životni prostor, balansira između staništa, skloništa i mizanscene. Svakome je ognjište bilo blisko, prisno, živo i svakodnevno, odnos koji nije „izgledao da jeste“, već odista jeste. Bez velikih migracija ljudi su pored ognjišta živeli, voleli, umirali, ostavljali svom vremenu smisao svog postojanja. U razuđenom vremenu i prostoru sva bića oko ognjišta su glavni junaci, bez obzira na godine, zvanje, znanje, pol..Svi okupljeni dobrodušni i plemeniti starci i nevino čedna i radoznala deca na kolenima,  žudela su za sigurnošću, zanimljivim pričama, legendima, bliskošću i potrebom za prisnošću.. Pored njega se malo pisalo,  al’ se zato lepo i darovito pričalo. Bilo je dobre pesme, šeretluka, lekovitog i zdravog humora, što je u tom ozračju omogućavalo ljudima da lakše razumeju i Kolijevkapodnose svoje nevolje. Ognjište je imalo potencijal da bude izazovan i uzbudljiv teatar, arena, kafana, gde se ispoljavala najkreativnija mašta, znanje, talenat i svaka forma kulturnog izražaja. Pamti narodnog guslara, slave, svadbe,  davanje i vraćanje zajma, prvo kupanje novorođenčeta, sve što radosno život nosi, ali i romantične suze, hajdučke puške, zakletvu, amnet. Nigde ljudski glas nema takvu toplinu i uzbuđenost, kao kad se čuje pored ognjišta, a svaka izgovorena mudra reč ne plamti već svetli.

Ognjište je bilo središte društvenog života – pored njega su se sklapali mirovni ugovori, donosile važne političke, vojničke i istorijske odluke.. Ono je približavalo ljude, spajalo ideje, rađalo kumstva, pobratimstva; davalo ljudima svu svoju ovozemaljsku meru i boju. Ognjište je dočekivalo i prihvatalo svakog namernika sa poštenom i iskrenom namerom, bez obzira ko je i odakle je. Nije otvaralo put samo velikim delima i junačkim podvizima, već i ne malim nedelima, podvalama i mnogim ljudskim pakostima.

Pored ognjišta život se živeo po pravilima običaja i glave familije, zato ona imaju dušu i karakter svog gospodara, iako se i samo ognjište pokazuje u dvostrukoj ulozi – i kao sluga ali i kao gospodar. U ulozi gospodara najčešće je bila žena, kao majka i kao supruga. Bez velikih i gorkih  reči, bez ispovedanja, vajkanja, nadanja, majka je branila pravo na život, na hleb, na vazduh, na vodu, bez obzira što ona, kako to reče jedan pesnik, nikada nije znala dokle će sve to moći, da ognjište svijetli u njenoj samoći. Nigde se ne oseća pulsacija Kacamakživota kao pored majke i ognjišta. Majka je od iskona bila najveći čuvar, zaštitnik i oslonac ognjišta. Naše bake, majke, sestre svakodnevno su na isti način i u isto vreme kuvale i pekle na ognjištu: kačamak, priganice, krompir, hleb ispod sača.. Kuvalo se za brojnu porodicu od najmanje tri generacije. Svi su očekivali pune lonce hrane bez obzira na nemaštinu. Život sabijen u četiri gola, hladna i mokra kamena zida, između surovosti snežnih planina nepredvidivih voda, oskudne i jalove zemlje, uz led, sneg, hladnoću, samoću, ptice kukavice, a gladnim ustima najveći prijatelj  bilo je ognjište. Počesto se surova oskudica ublažavala toplinom posude koja visi na verige u kojoj je ključala voda. Život postaje zapitanost i mučna navika kada se živi u oskudici i gladi.  Kad padne mrak, kad se svi okupe, sve postaje dinamično, prisno, neočekivano, intimno, uzbudljivo – zaboravlja se sva muka i patnja. Ali kad utihnu priče, smeh, dosetke i šale, noć pored ognjišta postaje teška, ponekad i zlokobna. Koliko puta se išlo ranije na spavanje kako bi se preskočila večera koje nije bilo, a možda i zato što ženska samoća na slamarici najlepše sanja.  Iako se o svemu moglo besediti, o nemaštini i gladi se ćutalo. Inače, ognjište ima princip sirotinjskog komunizma – sve se delilo na ravne časti, a u takvoj verziji pritisnutog i prignječenog života, gde je sve bilo na kašičici, nije manjkalo volje da se život voli i slavi.

Simbolika ognjišta očitavala se u mnogim običajnim, religioznim, slavljeničkim i drugim ritualima, bez obzira na materijalni i duhovni most između različitih vremena, prostora i slojeva stvarnosti. Prve molitve odvijale su se pored ognjišta, gde su ljudi  otvarali dušu, verujući da se u plamenu ognjišta spajaju energije neba, života i zemlje, ali i izvesne doze magije i misterije, što je obredu davalo mističnost i neku čudnu izuzetnost. Postoje priče i legende koje žive u kolektivnoj svesti kao nešto večno i neprolazno u kojima ognjšte egzistira kao Gusleglavno mitsko mesto radnje.* Ono baštini sve ono zagonetno, iracionalno, besmisleno, halucinantno, uzbudljivo, iznenađujuće, što je rezultat ljudske svesti i podsvesti. Ognjište je za mnoge rajsko mesto, ali i vatreno gnezdo usred noći, pod zvezdama. Poseduje metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje, dok svemu oko sebe daje smisao životne vrednosti vidljive u realnom životu. Podnosi mešavinu kosmičkog i karnevalskog, lirskog i posprdnog, ludosti i mudrosti, stvaralačkog i rušilačkog.. Pored njega su se mešali utvara i život, zbog čega nije bilo čistog života, jer je ognjište bilo uvek između mogućeg i nemogućeg.

Ognjište je uvek bilo u otvorenom dijalogu i harmoniji sa svetom prirode, njenim ritmom, silama i  tokovima. U kakvom god prirodnom okruženju bilo – pitomom, surovom, tvrdom ili peskovitom, nasilnom, oporom, ognjište  je bilo sigurno u svoju vrednost, ponoseći se dostojanstvom u usamljenosti.  Priroda je skladna, snažna, bogata, savršena, nevidljiva, neshvatljiva, ne čitljiva, bez dimenzija i trajanja, a ljudi  su, oko svog ognjišta, živeli prirodu. U percepciji prirode, čovek je nalazio savršenu opomenu za sopstvenu konačnost. Tamo gde vuk vije, da družinu svije,  tajna ognjišta se sastojala u tome  što sebe od prirode nije odvajalo i što se, zajedno sa njom  svakom ništavilu opiralo. Drvo, zemlja i voda, bili su garancija njegove dugovečnosti. Ono ponekad  kao vetar peva, kao leptir leti, kao morski talas izgleda. Ognjište, koje je ličilo na košnicu, na pčelinjak,  ima energiju koja uobličava i razobličava, nosi i ostavlja za sobom, menja i prekraja ljude i običaje. Dok su rasla pored ognjišta, deca su družila sa pticama, biljkama domaćim i divljim životinjama, kojima duguju emocije. Tadašnjoj deci nisu bile potrebne bajke jer su imali svoju bajkovitu stvarnost prolazeći kroz brojna iskušenja i opasnosti karakteristične za dečji odnos sa prirodom.

Ostecena kucaPostoji veliki broj običaja u kojima se ognjište nije smelo srušiti, oštetiti, opsovati. Na njemu se nije ložila vatra od drveta iz vodenice ili srušene bogomolje. Svako njegovo gašenje značilo je i nestanak porodice. Na spaljenim ognjištima nije bilo sreće ni za koga. Tako je bilo od iskona, tako će i ostati. Koliko je o njemu izreka i zagonetki postavljeno, poslovica zapisano,  pesama ispevano, priča ispričano. A tek zdravica, kletvi, amaneta, blagoslova, zakletvi, pored njega izrečeno.

Stvoreno za ljudske potrebe i čovekovu meru, ognjište je imalo neke ljudske osobine: vodilo je računa da ne pređe granicu svojih moći i da u mračnim noćima osvetli prostor koliko je neophodno, a da istovremeno sačuva svoje dostojanstvo; da gradi atmosferu, štimung, prijatnost. Težilo je da oplemeni čovekov smisao života i pored činjenice da je on egzistirao u nevolji, oskudici i sveopštoj krizi. Tražilo je red, harmoniju, bliskost; slavilo je život braneći ga od laži i podvala, izdaje licemerja, greha i prestupa i nikad se nije zatvaralo u sebe. Ognjište razotkriva istinu o ljudskoj sudbini na zemlji ali i o tome ko smo, šta smo, o onome što je moćno i potresno u nama, o usamljenosti i napuštenosti. Uvek je bilo na braniku svoje teritorije i poseda i skroviše koje je čuvalo svog gospodara od života natopljenog strahom. Ognjište je naš amanet, muštuluk, merak, dert, naš ćilim, mezetluk, akšamluk, zavičajna tuga, naša kolevka, brašnjenik, sestrinska ljubav, majčina briga i suza, jastuk, kukuruz jarik i kućni prag.. To je majčin i očev topli zagrljaj, to su dlanovi naših predaka, očeva rodna i blagorodna njiva, naš jezik, groblje, naša sudbina, narodna duša.. Ognjište nadilazi sva zla pa i smrt, pružajući čoveku nadu da će se iz svega izvući pomažući drugima koliko i sebi.

Ognjište je usađeno u krv, tlo, gene i zemlju svakog čoveka. On je paradigma duhovne baštine, mudrosti, znanja.. Kao nukleus čovekovog fizičkog i mentalnog bića i egzistencijalna opsesija, koncentriše sećanja nemog i slepog vremena. Koliko je puta ognjište odbranilo veru, ljudsko biće i čudovišno lice patnje. Suze, smeh, krici, jauci bili su lakši pored ognjišta. Uz njega, vatru, običaje, verovanje, rituale,  bilo je lakše svanjivati, čekati, stajati, očekivati, nadati se, dozivati. Ognjište, koje se hranilo snovima svog domaćina,  ne priznaje konačnost; ono integriše, mobiliše, zbližava, pojačava osećaj bliskosti i intimnosti. Pored njega komšije i rodbina su bili bliskiji, lakše se razumeju njihove uzajamne muke, nevolje, patnje. Da njega nije mnogi bi zauvek bili jedni drugima stranci i neznanci. Uz njegove blagodeti lakše se učilo, čitalo, pisalo, crtalo, pralo, obedovalo, spavalo, a deca brže sazrevala i odrastala. Pored njega se jače volelo, mnogo toga slabije bolelo, više razumlo, bolje shvatalo, sa malo  inata, prkosa i sujete..

 

Ognjiste

 

Sa distance današnjeg čoveka ta neobična filozofija života pored ognjišta, uprkos životnom osećanju oskudice i nedostatka, uskraćenosti i oskudnosti, lišavala je ljude žurbe i nervoze, darujući im smireniji i drugačiji pogled na život i svet. To je istovremeno i dokaz koliko je čoveku malo potrebno za sreću. I u najtežim trenucima tuge, očaja i samoće, zla i nesreće, ognjište je osvetljavalo buduće dane,  nudilo nove izazove, tražeći način za srećnije življenje. Uz ognjište, pored puno razdragane dece, veselja,  ritma i neobuzdanosti, sve je delovalo nestvarno, jer je imalo neodoljiv oblik začudnosti, iznenađenja, preokreta, paradoksa:Blago sinu na majčinu krilu, a narodu na ognjištu milu.  U njemu postoji nagon za trajanjem i napor za prevladavanjem. Pored njega su se igrale igre života iz dana u dan, činili se mali podvizi koji su ukućanima bili radosniji od tuđih radosti. Zato je ognjište relikvija koja vremenom dobija arhitipska obeležja.

U skoro svakoj seoskoj trošnoj napuštenoj kući, još ima ostataka dima i pepela iz prošlih vekova, dok umorna i ugašena ognjišta, kojima se prikrada korov, zaboravljena ili odbačena u svom snu, odmaraju ili odzvanjaju kao intiman doživljaj u dostojanstvenoj tišini enterijera savremene svakodnevice. Obrasla u vreme i priču legendi  i kazivanja, nejasnih znakova, noćne tišine, nekih čudnih senki, u njima je ostalo još  puno nataložene i zatrte prošlosti, tajni, misterije i uspomena kao rukotvorina zaborava. Ono što se desilo davno, događa se i danas a dogodiće se i sutra. I sve tako, sa malim varijacijama, ognjište ponavlja ljudsku večnost, a kao pride nudi istovremeno i iluziju i utehu. Ognjište je prizor zaboravljenog sveta i jezika, a mi bi to da doživimo. Da li smo za to sposobni?

Sve gori i sve se u pepeo pretvara, samo priča o ognjištu, kao večni plamen, ostaje da živi.

*Kao boginja ognjišta u Trakiji, Hestija je postala i zaštitnica porodice. Nju je Zevs učinio boginjom domaćeg ognjišta i njegove vatre. Kako je ognjište bilo njeno sigurno utočište, ona je postala boginja prognanika i izgnanika, a kako je prema shvatanju Grka stanovništvo polisa i države činilo jednu porodicu, Hestija je postala zaštitnica polisa i države. Njen simbol je bila vatra koja je gorela u svakoj kući i svakoj opštini. Prinošenjem žrtve Hestiji započinjala je i završavala se svaka svečanost. U njeno ime se odavalo poštovanje svakom hramu, ma kom bogu on bio posvećen. Nije imala poseban hram, već samo žrtvenike. Ljudi su je zamišljali kao vatru.

Fotografije korišćene u prilogu:

br. 1. – Stara seoska kuća – arhiva Montenegrine
br. 2. – Umjetnički rad “Ognjište”, autorke Biljane Ristić. Preuzeto sa sajta risticbiljana.com/
br. 3. – J. Širberg – Bokeška kuća iznutra
br. 4. – Seoska kuća pod slamom – arhiva Montenegrine
br. 5. – Ognjište uza zid – preuzeto sa sajta mrkojevici.me
br. 6. – Seoska kuća pod šindrom – arhiva Montenegrine
br. 7. – Jaroslav Čermak – Unutrašnjost crnogorske kuće
br. 8. – Ognjište sa tronošcima – arhiva Montenegrine
br. 9. – Kolijevka – arhiva Montenegrine
br.10. – Kačamak – arhiva Montenegrine
br.11. – Gusle – preuzeto sa sajta kupindo.com
br.12. – Napušteno ognjište, kuća – arhiva Montenegrine
br.13. – Ognjište – preuzeto sa sajta zdravasrbija.com

 

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

 
 

Kalendar

November 2017
M T W T F S S
« Oct    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930