Ramiz Hadžibegović

SOFRA

kult familije, snage i sloge

 

 

              Nedavno u društvu čujem ispovest svog bliskog prijatelja: „Ženu i mene pozovu na nedeljni ručak zet i kćerka. Preplavi nas radost zbog toga jer duže nismo videli svoje unuke.I da ne dužim, tek što smo seli za trpezarijski sto, oglasi se dolazni signal SMS poruke za unuku, koja uz izvinjenje pođe u svoju sobu. Nedugo zatim, pozvoni telefon unuku. Da ne bi smetao, i on nas napusti. Završismo sa ručkom bez njih. Ali, samo što smo prešli u dnevni boravak, zet se prihvati laptopa, a naša kćer pozva majku da gledaju neku TV seriju.I šta dalje da vam pričam – sve je počelo i završilo se komično. Odmah smo seli u auto i vratili se u svoj dom. Eto, umesto ručka, priča o ručku, umesto života, priča o životu, o rastakanju porodice, o novim običajima i pravilima koja nagrizaju našu suštinu, razjedaju život, o glupostima kojima se više niko ozbiljno ne bavi.“

A samo pre nekoliko decenija, usledio je moj komentar, tamo gde se sofra postavljala i gde se od vakta i zemana poštuje stariji, ovakva komocija i beskraj slobode nisu mogli biti ni fikcija. Nažalost, sada svako slavi sebe i svoj doživljaj stvarnosti, bez obzira na to što time izlazi iz elementarnih okvira pristojnosti i običaja. Pomerena je granica dobrog vaspitanja, razrušena je hijerarhija unutar porodice, a tamo gde nema sloge, međusobne ljubavi, planova, saveta, dogovora, nema ni sreće ni radosti. Nema više oca kao glave porodice i autoriteta, nema majke kao čuvarkuće, koja je voljena i poštovana. Sluteći ovakvo vreme, Albert Ajnštajn je izrekao opominjuću istinu: Bojim se dana kada će tehnologija nadrasti međuljudske odnose. Svet će dobiti generacije idiota.

U našoj tradiciji, pored kućnog praga i ognjišta, sofra spada u najvažniji simbol svakog doma. Zajednička Hristu, Muhamedu, Mojsiju, Budi…, svim religijama i nacijama. Svi su je imali ispred svojih bogomolja, oko kojih su se okupljali, ali i u svojim domovima. U pokušaju da preciznije definišu sofru, pojedini antropolozi su se služili analogijama, nepriličnim metaforama, raznim stilskim figurama, drugi više slutili nego što su izrekli. Sofra se otima jeziku jer isuviše skriva, tajanstveno ćuti, podrazumeva, nagoveštava, nudi. Da li „smišljeno“ ili nehotice, tek ona je ostala spontano nedorečena iako nije visoko ni daleko od nas.

Reč sofra je arapskog porekla. U pojedinim krajevima naziva se i sovra ili sinija. Sinonimi su joj trpeza pa čak i ognjište. Sofre su okrugle, različitih veličina, najčešće visoke oko četrdeset centimetara. Ta geometrijska forma ukazuje na celinu, jedinstvo, potpunost. Kod nas su Ssofra sa 6 tronozacase pravile od bukovog drveta, sušenog pet-šest godina kako ne bi pucale i kako bi duže trajale. Sklapale su se bez lepka i eksera, drvenim klipovima. Takve sofre, uz adekvatnu zaštitu i održavanje, mogle su služiti i po sto godina. U pojedinim domaćinstvima postojale su i dečje sofre, na kojima su devojčice učile da razvlače jufke za pite, mesile hleb. Osim što se za njima obedovalo, na soframa su se pravile palačinke, seklo se meso za sušenje, spremala se zimnica. Bez obzira na svoju funkcionalnu običnost, ona nikada nije imala problem koji se ticao smisaonog integriteta i svetinje.

Sofra je univerzalni fenomen u kojem se očitava antropološka, karakterološka, etnološka, etimološka i filozofska dimenzija dragocene smislenosti naših običaja. U ontološkom smislu, kroz sofru se transponuje lice i naličje mikrokosmosa. Ona nije samo biološka, još manje fiziološka činjenica; nije ni potreba ni potraga za hlebom. Sofra je uvek nedovršena igra, scena na kojoj se samo menjaju akteri, govori jednim jezikom, dobro poznatim i razgovetnim svim ljudima. Ona je emanacija mira, skladnosti, poetske topline, uravnoteženosti; afirmacija vrednosti i večita pulsacija ljudske prirode. U njoj se krije suptilna esencija čovekovog emotivnog, duhovnog i telesnog bića. Ona je arhetip večnosti, prolaznosti, života i smrti. Junakinja našeg i minulog vremena. Iako bez biografije, ona ima svoju istoriju, zajedničku sa prirodom i ljudima. Najvernije svedoči o duši naroda i o njegovoj iskonskoj prirodi, o životu, kako svakodnevnom tako i onom posebno značajnom za čoveka, jer za nju se mora sesti i njoj se pokoriti. Bila je oduvek zaštitni znak kućnog gnezda, okačena na zidu kraj lampe, sa svojim borama i urezima, sa svojim pričama, koje ne bi mogli ispričati ni najmaštovitiji pisci. Sofra ne treba ništa da dokazuje, ničim da se hvali, sem da se sobom ponosi.

Jednostavnost kojom su odisale naše kuće govori o skromnom životu njihovih stanovnika. U tim kućama, u kojima je ponegde živelo zajedno i više generacija, od jutra do mraka, radili su se najjednostavniji poslovi. Domaćin je bio veliki autoritet, ali reč njegove žene se poštovala i bez pogovora sprovodila. O tome koliko su naše majke poštovale svoje najbliže, najbolje govori običaj po kome su obavezno ustajale kad u sobu ulazi muški ukućanin. Naše bake i majke imale su potpunu slobodu u vođenju domaćinstva, uz neznatna interesovanja za život i zbivanja izvan svoje kuće. Bile su pune pravičnosti, istine, vernosti, milosrđa; razborite i nepogrešive u svojim procenama. „Kućevne“ do patološkog, sve su držale pod kontrolom. Bolesne od ljubavi prema svojoj deci, posebno prema onima koji su se školovali. Svaki njihov dolazak one bi odbolovale, nastojeći da im u svemu ugode, a ponajviše bogatom sofrom.

Okupljanja za sofrom bili su najdragoceniji familijarni trenuci koji predstavljaju izolovanu i posebnu viziju stvarnosti svojevrsnog obreda, koji je ljudskoj civilizaciji imanentan odiskona. U tim suptilnim pravilima međusobnog ophođenja znalo se ko prvi treba da sedne SINIJA mala 1za sofru, gde sede gosti, kada se ustaje, ko služi. Svaki ukućanin imao je svoje mesto. Za sofrom su ljudi klečali okrenuti jedni drugima ili sedeli na zemlji, na nekoj prostirci ili na niskim tronošcima. Kod muslimana, muškarci bi prekrstili noge, a žene, sa nogama podvijenim poda se i sa peškirima preko krila, koji su ih štitili od polivanja i prljanja. Preko sofre se nije stavljao nikakav prekrivač. Uglavnom se jelo iz drvene ili zemljane posude, najčešće ćase, ili iz sahana od bakra, iz rasparenih tanjira različitih oblika i veličina, drvenim i metalnim kašikama, bez viljuški i noževa. Ako nije bilo dovoljno kašika, onda su se naizmenično „polagali“. Tradicija je nalagala da niko ne jede dok domaćin ne blagoslovi hleb, razlomi ga rukama i podeli ukućanima. U brojnijim porodicama, kad ne mogu svi stati za jednu sofru, prvo su obedovali muškarci, pa žene, i na kraju deca. Po završetku obedovanja, niko nije ustajao dok se sofra ne raspremi. U letnjim mesecima, kada se mnogo radilo, sofra se postavljala samo uveče, a zimi po nekoliko puta dnevno.

Ritual za sofrom pun je dostojanstva u kome se poštuje hleb i ostala hrana, domaćin, gospodar, autoritet. Pesnik Vitomir Pušonjić najbolje o tome svedoči: U svakoj sofri / Prvo mjesto u prvom kraju / Bilo je domaćina kuće / Do domaćina je komšija / A treće je kumovsko / A do kuma prijatelj kuće / Koji je uzeo ili dao čeljade u kuću / I tako sve po božjem ili ljudskom redu / Pa kad se izređaju svi ljudi / Ondaj žene isto po redu i prečini / Do žena mladež / A đeca nijesu mogla za sofru / Jer je sofra ozbiljna stvar / I za njom nema mjesta / Onome što joj nije doraslo.

Za sofrom su svi ravnopravni: ona nema kompleks krune, zvanja, titule, sile, veličine, snage, uma, lepote, godina. Život pripada svima jednako, a za sofrom se to najbolje oseća. Jesti sa nekim, što u najboljem slučaju znači deliti istu hranu, podrazumeva potpunu ravnopravnost i prijateljstvo. Obedovanje za sofrom, ili podela istog obroka, je čin koji neosporno ukida svaku distancu i svaku hijerarhiju. I još nešto, u literaturi ima dosta primera iz kojih se vidi da je deljenje jela nešto intimnije i socijalno značajnije od deljenja postelje. Kad domaćica postavi sofru, sve se odlaže, ostavlja, zaboravlja. Ako ih je i bilo, tada nestaju nečiste i zle sile. Sofri se predaje duša, koliko god da smo u velikom poslu, igri, meditaciji, relaksaciji… Ona je hranila obične ljude, junake, ali i velike misli, genijalne stvaraoce, grandiozne umetnike. Otkrivala je, mirila, kumovala, bratimila, uzdizala… Na njoj se nalazilo ono što domaćin ima a gostu priliči. Dok su za sofrom, ljudi gube osećaj za vreme, za reči, za stvarnost, za fantaziju, za greh, strah, čast, za moć, laž, postaju ponizni, skromni, milosrdni, kao da nisu posve u svojoj stvarnosti: oni su za sebe, u sebi i izvan sebe. Gladan čovek je bez svoje polovine.

Bozicna sofraSofra je bila razboj na kojem se plela narodna kultura, vaspitanje, etičke vrednosti, navike, najlepše šare u kompoziciji običaja. Za njom se učilo lepom ponašanju, moralu, dostojanstvu, ali se i stvarala bliskost, srodnost i prisnost. Dok se obedovalo, malo se pričalo, ali ono što se kaže, bilo je veoma vredno i značajno. Pored edukativne, sofra je imala i sakralnu dimenziju čoveka i porodične kulture. Ona sjedinjuje sve razlike, a oni koji su za njom, imaju savršen mir sa sobom. Njena aura, sve sa slovenskim, orijentalnim i vizantijskim sadržajima i porukama, u romanesknim oblicima, veličanstvena je. Ponekad je ličila na bajku, a naše majke na vile koje joj služe. Za njom su nicale klice mnogih značajnih nacionalnih, državnih, literarnih, umetničkih, ali i onih najobičnijih svakodnevnih odluka i sudbina.U miru i u ratu, u nemaštini ili blagostanju, bučno ili diskretno, sofra je davala mogućnost da se predahne, da se resetuje mentalna i energetska aura, da se posveti pažnja onima koje najviše volimo. Iz svanuća, potrošenog dana, kad nemamo ništa ili imamo sve, za sofrom dobijamo svoje. Tradicionalno, sofra ne podnosi teške reči polemike, svađe, sukobe, pa ni grdnju dece. To se obavljalo pre ili posle jer je obedovanje uzvišeno stanje posvećene budnosti i mudrosti, ali i najbolji učitelj umu i njegovom razmišljanju.

Dok se obedovalo, naše porodice su bile tvrđave ljubavi, formirane za večnost, bez obzira na to gde se ko kasnije nalazio. U dugim zimskim noćima, deda izbrazdanog čela držao je svoje unuke na krilu, o svemu im besedio, ponajviše o junaštvu, slavi, legendama, o prošlosti svoje familije, bratstva, plemena, a unuci sa lakoćom pamtili i po deset svojih „pasova“. Zato je sofra duša naše tradicije i narodnog pamćenja.U takvom ambijentu deca su rasla i sazrevala uz puno ljubavi; zdrava, uspešna, vesela, za razliku od današnje, koja odrastu ne upoznavši ni svoje roditelje. Kao primer za to navodim tekst koji kruži društvenim mrežama. Sinoć sam ostao bez internet konekcije, pa sam malo razgovarao sa roditeljima. Fini neki ljudi.

Sećam se dugih i hladnih zima i velikih snegova.U našem podrumu bilo je svega, a ključ je držala samo majka Havka, koja ga je vešto i sa lakoćom skrivala, smatrajući to prirodnim i neizbežnim. Brojna porodica a svako nečega željan. Čini mi se da niko od nas nije imao više gostiju. Najuzbudljivije priče slušao sam tokom tih zimskih noći. Ponekad nismo smeli da budemo sa odraslima, pa smo nalazili način da se smestimo u nekom ćošku, praveći se, dok se igramo, da ih ne vidimo i ne čujemo. Otišli bismo mi u drugu sobu, ali tamo je bilo hladno Pripremanje hrane na sofrijer se zagrevala samo uoči spavanja. Naravno, sofra je bila ispred gostiju i roditelja, puna majčinih specijaliteta iz podruma: sušeno meso, paprike punjene mlekom, sir, pečeni krompir, ekšijaš od suvih šljiva, voće, pa buturićka bundeva kapaklija, čiji miris, čini mi se, i sada osećam.

Kao čuvar prošlosti i stvar kreativnog i inovativnog, sofra ima karakteristike, kao nijedan drugi predmet u domaćinstvu, starostavnog, ritualnog, duhovnog, svečanog, integrativnog, odmerenog. Bila je i ostala inspiracija mnogim pesnicima, slikarima, piscima, filozofima, ali i narodnim pevačima, guslarima. Koristila se i kao motiv za izradu ćilima i drugih vezenih tkanina. Svaka je bila posebna i autentična, sa svojim identitetom i karakterom, taman kao što je svako ljudsko biće na planeti različito. Poznate su naše božićne, badnje i slavske, seoske, varoške, pa bajramske, iftarske, svadbarske sofre i trpeze, ali i carske, kraljevske: Slavu slavi od Dečana kralje, / U Dečanima u bijelu dvoru, / Postavio svake đakonije, / Na tri sofre sjajne i čestite, / Jedna sofra od suhoga zlata, / Druga sofra od srme žežene, / Treća sofra od šimširovine. Svadbarske sofre su posebna priča jer svaki kraj ima svoje lokalne običaje: Za postavljenim soframa prvo sjedaju najstariji i jabandžije (zvanice iz udaljenih sela). Jede se kašikama iz jednog ovećeg sa(h)ana (zdjela). Ukućani obilaze svaku sofru po više puta uz uobičajeno „bujrum, bujrum“.Uz pilav počinje i pjesma. „Ovako se pilav ije, bilbeomoj dilbedu“ Gosti za sofrom odgovaraju: „Nije tako, no ovako,bilbero,moj bilbero.“ Zatim zahvate punu kašiku pilava pa je daju domaćinu, domaćici i drugima koji su oko sofre. Sve je propraćeno pjesmom koja se naizmenično pjeva. Na poslijetku stiže i akčija, pa se i njemu zapjeva. Domaći ga podižu na ruke i nose oko sofre ( E. Peročević, Svadbeni običaji u Mrkojevićima).

Bajramska sofra je posebno značajna za muslimane jer je to prvi ručak koji vernici imaju posle ramazanskog posta.Taj ručak je i centralna proslava Bajrama. Za bajramskom sofrom okupljaju se domaćini, rođaci, komšije, prijatelji. Ručak se priprema nekoliko dana, a na trpezu se, prema tradiciji, iznosi nekoliko različitih jela kako bi svako mogao naći ono što najviše voli. Postoji i pravilo po kome mnoga domaćinstva generacijama za taj dan pripremaju ista jela. U vreme ramazana, pred iftar, na sofri su „bili poređani ibrik, đugum, džezva i fildžani, a ponekad i neka mala sehara“. Za Badnji dan, Božić i porodične slave, sofre su bile pune raznoraznih đakonija i pića. Sve dok se slavi, sofra se ne diže. Na Božić se obično ruča s vreće, i sofra se ne diže za tri dana, piše Vuk Karadžić. Poznate su i gusinjske sofre, oko kojih se moglo okupiti najmanje petnaest ljudi.

 

Bajramska sofra

 

Sofra ima komunikativnu i socijalnu moć zbližavanja. Ona je most preko koga se premošćavaju razlike, širi mir, ljubav, tolerancija, razumevanje*. Povezuje ljude, prošlost i budućnost; jedini predmet u svakom domu koji je u stanju da satima drži pažnju onih koji su za njom. Ona je neuništiva i neizbežna slika dobre i plemenite duše našeg čoveka, bratstva, plemena, sela, grada; ona se preliva preko svih ljudskih konvencija i životnih normi. Miri emocije i telesne vibracije. Bila je mesto iskoraka i povlačenja iz korita svakojakih opasnosti; verodostojna dogma ljudske čulnosti i hedonizma. Duboko utkana u memoriju, ona je dočekivala, dušu krepila, obraz (sa)čuvala. Bila je poročna, zavodljiva, zanosna, istinska i pritvorna, jača od smrti, slabija od bolesti. Pokazivala svu raskoš naših majki i domaćica, sposobnih i veštih da naprave radost za oči, dušu i usta. Sofre su ličile na kaleidoskop mašte, cvetnu baštu prepunu najlepših jela, arome i ukusa. Za takvom sofrom se uzdisalo, čeznulo, maštalo, sanjalo, a svaka fatamorgana je nestajala. Jednom rečju, sofra je ličila na antičku mudrost i na našu epsku naraciju, sa mirisom vrline i ukusom veštine. Uostalom, mirisi i ukusi koje nosimo iz detinjstva predstavljaju deo našeg kulturnog identiteta.

U našim mitskim predanjima i legendama sofri se daju božanska svojstva – „božje davanje“ – i čudne moći. Prema verovanju stanovnika  severnog dela Crne Gore, sofru na krilima drže anđeli; „ako ostane kašika pod sofrom, biće gostiju“; „ako se sofra ne očisti od mrvica hleba, ograjisaće se“; „ne valja sofru dići a ne ostaviti parče hleba“. Postoji i pešterska magija po kojoj „devojka kad večera, treba da sakrije tri zalogaja ispod sofre – na početku, na sredini i na kraju – kako bi joj se želja ispunila“. U okolini Bijelog Polja postoji verovanje da u slučaju vremenskih nepogoda, posebno kad pada grad, sofru treba odmah izneti van kuće kako bi prestala nepogoda. U snu sofra simbolizuje neko važno putovanje i bogatstvo.

Sofra je uzbudljiva i doživljena tragičnost vremena u kome je bilo dosta gladi u našim krajevima, a kada su one prazne, počinju nevolje, ponekad sa tragičnim ishodom. Živelo se „patno“, u endemskoj autarhiji bede, a kako i ne bi: porodica od pet-šest članova, jedna koza i parče plodne zemlje veličine dva muška stopala. Kad i bude berićeta, „ne dâ se seljaku sitno da umelje“: na kukuruz, ječam, raž, navale i sve satru suša, divlje svinje, jazavci. A kad zima stisne vilice i sofra ostane prazna, mogao se čuti očev prekor izgladnjeloj deci:„Polakote, đeco, polakote… Sve izjedoste, ni đavolje mi ne ostaviste, đavo vam ga izio.Ucenje za sofromDeca su sofri prilazila kao lovci u šumi, svako bi nešto da ulovi. Dok su jela, hodala su po oblacima, a duše im se spajale sa zvezdama. Strah od gladi vidi se jače kod onih koji ponešto imaju nego kod onih koji nemaju, beleži Milovan Đilas. Na seoskim soframa „prismakalo“ se koliko se moglo, mesa je bilo samo za slavu, Božić i neko veće veselje, a brašno se mešalo sa zelenišom. Sofra pamti i kada je na nju svakog jutra izvrtan lonac sa kačamakom, oko koga su se okupljali ukućani, sedeći na tronošcima ili na zemljanom podu. U većem delu naše zemlje pšenični hleb je bio retkost, zato i postoje izreke: „Hleb je sunce svake sofre“, ili, „U sirotinjskoj kući i Bog je gladan“; „Glad ne vidi ništa osim hleba“. Kad je čovek gladan, ne može menjati ni sebe ni druge, ni svet oko sebe**. U tako nepodnošljivim uslovima, kod omladine je jačao imunološki nagon za preživljavanjem, udobnijim i lagodnijim životom.Svaku blagorodnu godinu sofra je slavila zajedno sa domaćinom i njegovim ukućanima, vraćajući životu privremeno izgubljeni smisao u okvire ljudskih vrednosti.

Prostodušno gostoprimstvo je oduvek krasilo naš narod. Malo je takvih prostora gde su ljudi satkani od senzibiliteta i karaktera koji afirmišu najveće vrline i vrednosti. Svako naše domaćinstvo znalo je da ugosti putnika neznanca kao najrođenijeg. Na sofru se iznosilo ono što je odvajano od svojih i od usta cele familije. Sofra se nije smela postideti, jednako kao ni domaćin. Koliko puta su u nevreme na vrata kuća zakucali tuđi svatovi sa nevestom, onemogućeni mrakom, velikim smetovima ili drugim razlozima da nastave put. Naravno, i uvek su ugošćeni kao svoji. To se pamtilo, dobrom vraćalo, na tome se kumstva gradila, prijateljstva utvrđivala.

Kao veliki etički fenomen, sofra je dostojna poštovanja i divljenja. Zakletva „sofre mi“ mnogo je značila, obećavala, garantovala, dileme otklanjala, taman kao što postoji i izreka puna topline i iskrenosti: Crna Gora je moja sofra u kojoj su dobrodošli svi. Kad majka grdi decu, kaže: „Da prosti ova sofra“, ili, kako besedi vladika Grigorije: Kad oprostite nekome, vi ste napravili sofru u svom srcu. Sofra sofri, kao generacija generaciji, ostavlja u zavet bolji svet. Za sofrom se predaje svaki značajniji porodični amanet kako bi hleb i ostala hrana bili svedoci tome. U meditativnom smislu, sofra ima snagu da relaksira, opušta, snaži, uzdiže, hrabri, ali i moć da terapeutski deluje na one koji specijalitete na sofri doživljavaju kao nešto izuzetno. Ona oslobađa energiju koja se pretače u raskoš svake duše, dajući ljudima neočekivan osećaj snage, pomažući da izađu iz sebe, da bistre i provetravaju glave..

Neobjašnjiv je fluid bliskosti i srodnosti koji postoji između sofre i čoveka. Ne postoji čvršća, iskrenija i intimnija veza od te jer su njena nedra raskošna i topla. Sofra je odana i pokorna, smisleno okrenuta i posvećena isključivo životu, napretku, bogatstvu. Kad gladan čovek razmišlja o njoj, ima male ili velike nevolje. Tada sve postaje manje bitno i važno. Koliko god se opirali i izbegavali da budemo njeni posvećenici, nećemo uspeti. Ona je dostojna divljenja i zbog toga što u sebi skriva duboke naslage ljudske podsvesti.

To da mi svi svoje sa sobom nosimo, nije tačno, jer u našem običaju postoji pravilo po kome u prodatoj kući ostaje sofra da služi novom gazdi i njegovoj familiji.

Okupljanje za Bozic - 3Fenomenološki, lice sofre se može posmatrati i kao kult familije koja je živela na okupu, njene snage, sloge, mira, tolerancije.To je brod koji porodicu uvek bezbedno nosi obali. Ona je zajednički ram, simbolika tišine, bliskosti i osećajnosti.

Naravno, sofra nije savršena, ima mnogo mana i slabosti, ali uvek kad se postavi, odgovara na očekivanja ljudi.  Ispod sofre nema dodira ni kontakta. Naše mudre majke nisu imale privilegiju današnjih žena da ispod stola nogom mogu upozoriti svoje muževe na neku njihovu manu, neopreznost ili grešku. Ona je stvarnost i fikcija, svugde prisutna a nigde se ne oseća. Govori glasom večnog nastajanja i predstavlja sponu između dva lica stvarnosti: vidljivog i nevidljivog, stvarnog i prividnog, gorkog i slatkog. Ima karakteristike dihotomije: glad–sitost, siromaštvo–bogatstvo, prošlost–sadašnjost. Nijedna zrelost bez nje nije stasala, svaka prava ljubav njom je krunisana. Ona nas svakodnevno na čudesan i neobičan način veseli, raduje, ponekad maštovitošću i inspirativnošću iznenađuje, izgrađujući i ugrađujući sve to u percepciju kreativnog doživljaja, sa snažnim impulsom života. Otklanja natruhe nervoze, uvodi nas u smirenje i drugačiji poredak stvarnosti.

Sofra je isuviše skupoceno i dragoceno ime, jača od svake simbolike i metafore, zbog čega i nije predmet za svaku priču. Ona je pozornica sreće, mudrosti, zavetnih poruka; smisao života i ljudskog postojanja; velika tajna i strast; magija snage; ravnoteža emocija; nepcima najdraža tema. Nosi u sebi emocionalni život svojih likova; liči na devojačko kolo, na malo sunce, a može biti i raskrsnica. Traži pažnju, pristojnost, nudi uzbuđenje; menja čoveka i njegovo lice. Ona je delotvorna jer iznova stvara i oblikuje ljude koji ne prestaju da, iz dana u dan, budu njeni gosti. San o životu se može razumeti, ali bez nje se ne može realizovati. Njoj se čovek uvek vraća bez poziva i reči. Sa njenog čela dizala se zdravica, upućivala dobrodošlica, najavljivala radost, čestitala nevesta, zet, Bajram, Božić, slava. Nosi u sebi emocionalni život svojih likova i ima vrlinu da čeka, i to je njena snaga i moć.

I danas u našim selima, odsutne od srca, mogu se naći stare crvotočne sofre, sa samo njima razumljivim mrtvim šumovima i mirisima, kao da su usnule neki dubok san u svom definitivnom odlasku, ili su već u posedu nekih drugih večnosti.

Sofra je dokazala svoju milenijumsku vitalnost i nezamenljivost. Ni u najtežim vremenima nije dopustila da se život i čovek obesmuče i zagube u maglama predrasuda, zabluda i bezumlja. Bila je makar pedalj iznad života, uzvišena oaza mudre, pristojne, dragocene reči, najveličanstvenije tišine. Vremenom, kao i ljudi, i ona se umorila od života. Otela se ljudima i tako postala nešto drugo od onoga što je bila. Polako i tiho je nestala, a sa njom i sve ono što je prirodno, normalno, uljudno. Ako je nekada i imale svoje snove, sada je ostala i bez toga jer su došli neki novi ljudi sa svojim snovima, koji vole imitacije svake vrste. Kako je krenulo, biće to njihovo neostvarivo ostvarenje.

 

 ————————-

 

*Prilikom posete Elizabet Tejlor Beogradu, 1958. godine, njen tadašnji muž Majkl Tod upriličio je svojoj ženi neobičnu i originalnu večeru u hotelu Mažestik za 2000 zvanica. Zatražio je da se iz sale u kojoj se organizovala večera izbaci sav nameštaj, zahtevajući od domaćina da sami organizuju nešto neobično i novo. Udovoljeno mu je tako što su na podu bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima i sve dekorisano prizrenskim peškirima, na zidovima okačene anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani), a sa plafona su visile crvene paprike.

  

** „Hleb je kao vera: kad njega nema, čovek je danas hrišćanin a sutra musliman.“ (kurdska izreka)

 

Fotografije u prilogu preuzete:

1- Kupindo.com
2- HercegBosna.org
3- Nadlanu.com
4- Coolinarika.com
5- Gusto.ba
6- Weheartit.com
7- Citluk.com  
 
Tekst je objavljen u časopisu “KOMUNA”
 
 
 

 

Tagovi: , , , , , ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

March 2017
M T W T F S S
« Feb    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031