ИЗБОР АФОРИЗАМА

СТАНИСЛАВА ЈЕЖИ ЛЕЦА (ПОЉСКА), 1909 1966.

ИЗ ПОСТХУМНО ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА

 

 

Rođen je 6. marta 1909. godine u Lavovu – u Poljskoj. Majka mu je bila kćer zemljoradnika, a otac sin barona de Tusch Letza, čija je porodica prošla “mitski put Jevreja dijaspore, od Švajcarske, Njemačke do slovenskih zemalja”.

Prve stihove objavljivao je u časopisima. Prvijeac mu je pjema Proljeće (1929). Prvu zbirku pjesama Boje, objavio je 1933. godine.

U Lavovu je odrastao, u Krakovu počeo kao pjesnik, a u Varšavi proveo najveći dio života.

Rat ga je zatekao u Lavovu. Dvije godine proveo je u koncetracionom logoru Tarnopolu, odakle je 1943., utekavši od sigurne smrti,, prerušen u njemačkog vojnika, pobjegao u Varšavu, gdje se uključuje u Pokret otporaa i 1944. stupa u poljsku vojsku.

Njegovo prvo opredjeljenje bilo je ljevičarsko. U to vrijeme napisao je poemu Staljin.

Po završetku rata, osniva poznati poljski satirični časopis Pribadače. Tada objavljuje zbirke satire i epigrama Šetnja cinika i Bilješke sa bojišta.

Kao ataše za štampu Poljske, 1946. odlazi u Beč. Godine 1948. objavljuje zbirke Život je epigram i Epigrami i satire, a 1950. izbor lirskih pjesama Nove pjesme. Napušta Beč i, sa porodicom, odlazi u Izrael, gdje ostaje do 1952. godine. Taj neobičan postupak dočekan je neprijateljski, kako u Izraelu, tako i u Poljskoj. Njegove knjige bivaju zabranjene i povučene iz knjižara.

Nekoliko narednih godina prestao je sa objavljivanjem. U to vrijeme, cenzuri podliježe, ne samo njegovo djelo, nego i biografija.

U Izraelu ne nalazi sebe. Nostalgičan za Poljskom, sa sinom, vraća se u eri najžešćih staljinističkih čistki.

Uskoro, po dolasku u Poljsku, piše svoje remek djelo Neočešljane misli – aforizmi, koje je počeo redovno objavljivati u štampi 1955. godine. Kritičari naglašavaju da „izum“ Neočešljane misli nije samo stvaralački čin, nego i recept za životnu filozofiju. Ovo djelo donosi mu svjetsku slavu.

Iako je od njegove smrti proteklo dosta vremena – umro je u maju 1966. godine, stalno se pojavljuju neočešljane misli, one koje je imao običaj da zapisuje na salvetama i računmau u kafanama, u kojima je ispijao svoje svakodnevne kafe. Njegovi aforizmi već su bili poznati u svijetu, a on ulazi u sve antologije svjetske aforistike.

Lec je izuzetno zahtjevan pisac. Njegove igre riječi od čitaoca, ponekad, zahtijevaju erudiciju. Lapidarnost Lecovih aforizama često svodi misao na jednu riječ, čiju dubinu moramo potražiti u okolnostima u kojima je stvorena. Prividna jednostavnost samo je maska za višeslojne asocijacije. Rijetko kada čitalac smije biti zadovoljan „otkrivanjem“ dva nivoa. Obično postoji još jedan, i još…

Za Lecove aforizme karakteristično je i to da se , iako su ih kritičari uspjeli klasifikovati i tematski sistematizovati, oni takvom redu ne pokoravaju. Njegove misli su navirale i tako su zapisivane. Teško ih je tematski posložiti, iako je vidljiva autorska sklonost nekim temama.

 

(Izvod iz biografije koju je priredila
Barbara Križan – Stanojević)

 

 

Кад сам већ изгубио веру у реч
вратила ми је цензура.

 

Српом можеш убити човека.
И чекићем можеш убити човека.
А да и не говоримо о српу и чекићу.

 

Имао је грешне побожне мисли.

 

Национални празник у страној држави
био је савршен.
Тај је дан све било затворено, чак и грађани.

 

Израз моје мегаломаније је
уверење да сам још далеко од савршенства.

 

Нико нам ништа није поклонио.
Све смо украли сами – поносно кажу лопови.

 

Каже се: „Кишобран понеси и кад киша не пада.“
Никад се не зна када ће хтети да те попљују.

 

Живи су трагови његове љубави.
Пуна су их сиротишта.

 

Више волим народе који су збир „ја“
него појединце из народа који су део „ми“.

 

Кад би барем моје презиме
било толико пута поменуто
колико је пута било
демонстративно изостављено.

 

Од култа личности
гори је само култ безличности.

 

Кад би оживели, еванђелисти би
за своја Јеванђеља наплатили толике тантијеме
да би на земљи могли
с лакоћом уредити Царство Небеско.

 

Удвоје је тешко догурати до развода.
Пуно је лакше утроје.

 

Никада се неће сударити два родољубља.
Увек су у сукобу љубав према домовини
с једне стране
и мржња према другом народу, с друге.

 

Благо Декарту што није морао рећи:
„Мислим, дакле бијах.“

 

Има људи који немају
никакве националне предрасуде.
Могу се тући са сваким.

 

Пази како бираш снове.
Снови се понекад и остварују.

 

Критичари с књижевношћу
воде љубав за новац.

 

Признајем, ако се нешто није стварно догодило,
тада се то може предивно описати
чак и у дебелој књизи
али ако се нешто догодило –
довољно је неколико снажних и лепих реченица.

 

Љубав понекад  долази тако изненада
да нас затекне сасвим голе.

 

Први грех био је извор Божје славе –
и великог пораста броја верника.

 

Захваљујући пакленим машинама
многи су доспели у рај.

 

Кад би се неискоришћено време
могло барем сачувати за касније.

 

Једном га је ухватила стваралачка страст –
нажалост, ухватила га је само испод пупка.

 

Драже су ми бајке о далеким
прошлим временима, него о будућим.

 

Највећи комплимент за грешку:
„Неисправљива!“

 

Пискарање ће узимати све више маха –
у складу са ширењем техничких могућности
за бележење трабуњања.

 

Свега нам је доста –
рекли су грађани. Доказ благостања?

 

Једном ће сви људи бити као браћа –
и опет ће почети од Каина и Авеља.

 

Шта знам о женама?
Хм, то да тек заједно с мушкарцем чине човека.

 

„Не би ли све то могао рећи једноставније?“
„Могао бих, али ми не би платили.“

 

Дајте ми потврду да сам луд
и почећу говорити као нормалан човек.

 

Био сам одсутан на 70 скупова.
Сматрам то изузетном друштвеном активношћу.

 

Правила друштвеног понашања налажу
да „бели удовци“ примају саучешће
тек после жениног повратка.

 

Како та мала расте!
Некада ми је била близу срца,
а сад ми се попела на главу.

 

Рече сардина: „Мој рођак кит.“

 

Њихов морал је веома низак.
Сеже само до појаса.

 

Колико људи у тоталитарним државама
у животу одржава тек једна реч.

 

То је био веома културно вођен поступак.
Брига за оптуженика сезала је тако далеко
да је тужилац и исказе давао уместо њега.

 

Најсолиднија је она „мала бесмртност“
од које могу живети удовица и деца.

 

Имам утисак да су неки писци
почели писати само зато
јер нису имали шта да кажу.

 

Тиранима увек припада више.
Да би обичан човек имао миран сан,
тиранин мора спавати вечним сном.

 

Скратили су га за мисао.

 

Сме ли се веровати лажи
која признаје да је лаж?

 

У борби између срца и мозга
на крају побеђује желудац.

 

Његова се надареност види
по избору речи које заобилази.

 

У неким државама влада
таква отвореност јавног живота
да је чак и тајна полиција јавна
и може се свуда видети.

 

Величина народа требало би да стане
у сваког од његових припадника.

 

Непоновљив сам? То је лош комплимент.
Хтео бих  бити у стању понављати се у бесконачност.

 

Кад с њиме разговарам
могу истовремено и размишљати.
Наравно, не о ономе о чему разговарамо.

 

Ризичност живота људи
смањује се сваким проживљеним даном.

 

Кад бисмо дали крила ђаволу
можда би од нас одлетео као и анђели.

 

Из стилистике: Треба разликовати
„шта се може на ту тему рећи“,
од „што се сме на ту тему рећи“.

 

Нисам завидан.
Ако треба, непријатељу могу обићи
и гроб на Алеји заслужних.

 

Вештина сликања минијатура изумире.
Та, кога би данас могли умањити?

 

Стварајте вечите актуелности!

 

Мозак би могао много учинити
да не мора мислити.

 

Вредно уметничко дело за већину људи
најчешће је оно које их забавља,
иако је најчешће вредно оно које их нервира.

 

Непријатељу је плазио језик?
Да, док му се улизивао.

 

Празни тањири народа
подлежу закону спојених судова.

 

Смрт је поза мртвог човека.

 

За старог Рокфелера штампали су посебне новине
пуне измишљених догађаја.
Друге земље могу да штампају такве новине
не само за милијардере, него за цео народ.

 

Кад власт лежи на улици
требало би проверити у каквом је стању.

 

Ко успешно изврши самоубиство
не може себи ни да честита.

 

Не волим народ
који се не дели на људе.

 

Постоје државе у којима су
и књиге о кувању субверзивна литература.

 

Бојим се да нам смрт
не одузме и загробни живот.

 

И омча може бити појас за спасавање.

 

Кад бисмо барем могли
поверовати у супротност лажи!

 

Писци чије се књиге не продају
најлакше се продају.

 

Улази на уво, изаћи ће на нос.

 

Кад се човек бори против властитих мисли
тешко му је бити непристрасан.

 

Прави бог је бог
чак и ако не постоји.

 

Неки себи својим стваралаштвом
граде надгробни споменик
а неки копају гроб.

 

Ставио сам тачку на и – именујући га идиотом.

 

Да ли је костур био скица човека?

 

Кад се човек ни у шта не разуме
може се свега прихватити.

 

Срећан човек никада не каже:
„Стави се у мој положај!“

 

Мислите ли да ружне речи
постају лепе ако се не употребљавају?

 

Верници говоре
како животиње немају душу
а неверници како немају идеологију.

 

Газе вам најузвишеније догађаје?
Не дозволите да буду тако приземни.

 

Ко ће се усудити написати
„Критику прљавог разума“?

 

Ко апелује на свест
не признаје јој првостепеност.

 

Ако из историје извојимо лаж
неће нам остати само истина
него, понекад, само ништавило.

 

Лицу безличног човека пристаје свака боја.

 

Откад сам га упознао, више га не познајем.

 

Кога је опонашао мајмун
пре него што је постао човек?

 

За мене су Зидови плача
тамо где стрељају људе.

 

Нико ме никада неће уверити да сам умро.

 

Самоотровање самим собом.

 

Ко поседује генијалност, надареност
образовање и слично
њему би добро дошло и мало дрскости.
Ономе, пак, ко је дрзак поменуте ситнице не требају.

 

Понекад је говор злато
а ћутање тридесет сребрњака.

 

Треба само издржати живот
а након тога ћемо се већ некако снаћи.

 

И о хумористи се може рећи:
озбиљно се расписао!

 

Каснији хришћани
нису могли бити потомци оних
које су у циркусу растрзале Неронове дивље звери
него оних из масе гледалаца-навијача.

 

И после неких аплауза
требало би опрати руке.

 

Свиме влада случајност.
Када бих само знао ко влада случајношћу.

 

Неке болести болују од излечивости.

 

О песнику Х:
Недостатак талента надокнађен му је
бројним књижевним наградама.

 

Рационализација:
живимо све дуже и све мање.

 

Правила друштвене пристојности подразумевају
и лепо понашање атеиста према Богу.

 

Рањавали су ме изнутра
они које сам носио у срцу.

 

Најтеже је предвидети нечију прошлост.

 

Његово је стваралаштво
као један од праелемената – ваздух.

 

Показало се да је девет месеци
који су нам дати за размишљање –
родити се или не – премало.

 

Баш смо амбициозни!
Господ Бог је прогнао
наше прародитеље из раја
а ми се упорно желимо тамо вратити.

 

И масе се могу осећати усамљено.

 

Одсањај сан о љубави, као и све друге.
У постељи.

 

Треба стално наглашавати
да „аморалан“ не потиче од Амора.

 

Владар је обећавао: „Стварност ћу претворити у бајку“.
То је и учинио.
Ништа више није било истина.

 

Истичу ми као замерку:
„Ваше мисли терају на размишљање.“

 

Непрестано ме питају:
„Пишете ли веће ствари?“
„Не“, одговарам, „само велике“.

 

(Из књиге „Неочешљане мисли“ – Mysli nieuczane – објављене 1996. у Пољској, а 2002. у Хрватској, у преводу Барбаре Крижан Станојевић. Избор афоризама сачинио Александар Чотрић)

 


 

 

 

 

Tagovi: , , ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

September 2017
M T W T F S S
« Aug    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930