Раде Делибашић *

 

УВАЖАВАЊЕ И ПРИМЈЕНА ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА У ЦРНОЈ ГОРИ У 19. ВИЈЕКУ

 

Текст преузет из часописа за педагошку теорију и праксу “ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ”, бр.3, Подгорица 2010. године, стр. 159-174.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Резиме:

У кратким цртама приказани су најеклакатнији примјери примјене хуманитарног права у ратовима у току 19 вијека, са посебним освртом на велики рат од 1876-1878.г. Примјери показују да је однос према рањеницима и заробљеницима био крајње хуман. Заробљеници су се слободно кретали по црногорској престоници Цетињу и били заштићени од ма које врсте малтретирања. Најистакнутији заробљеник Осман паша-генерал високог ранга, имао је хотелски смјештај и значајне привилегије. Примјери показују да је поштовано међународно хуманитарно право и Женевска конвенција. Тако се Црна Гора придружила малом броју европских држава које су поштовале међународно хуманитарно право у то вријеме. Црна Гора је прва држава на југословенском подручју која је основала хуманитарну организацију под именом Црвени крст 1875.г. на Цетињу, када је истовремено основан и Одбор за страдајуће Херцеговце, што је у Европи поздрављено као велики чин хуманог карактера. Херцеговачки устанак, који је био инспирисан и помогнут са Цетиња, брзо је стекао сипатије у цивилизованој Европи, па је у Паризу августа 1875. основан Међународни комитет за помоћ устаницима, а нешто касније у Риму Одбор за помоћ југословенским народима против Турске. У Прогласу Међународног одбора у Паризу, поред осталог, записано је: Шака бораца за слободу, двадесет пута слабија по броју и рђаво наоружани, ударају на највећи колос варварски који живи на срамоту нашег вијека, и на дивно чудо често је побједа уз њихову храброст… Црногорци су као што се зна били међу првима који су својој браћи у Херцговини пружили свестрану помоћ и својим херојским и хуманим примјерима задивили свијет, па смо се сзбог тога овим прилозима подсјетили на те свијетле и изнад свега човјечне примјере…

*
Проф. др Раде Делибашић, професор Универзитета Црне Горе

 

УВАЖАВАЊЕ И ПРИМЈЕНА ХУМАНИТАРНОГ ПРАВА У ЦРНОЈ ГОРИ У 19. ВИЈЕКУ

Агон је био закон по коме су се Црногорци управљали у непрекидној борби са злом које се звало вјековни рат. Црногорски агон је, неспорно, посједовао и сасвим одређене животне вриједности, он није био само снага по себи, него нешто више од тога: регулатор живота, сигурносни вентил, уређивач укупног бивствовања. Црногорци, иако неуки, без културе и науке све до 19 вијека, посједовали су неку исконску снагу која им је обезбјеђивала истрајност, али је она била више од тога, служила је за остварење виших циљева, а то је да се створи идеал човјека хуманисте. То је значило у бесудној земљи:

Свеукупни збир правила борбе и понашања којих човјек мора да се придржава да би испунио свој животни задатак; то је један низ канонски утврђених правила на основу којих је једном таквом човјеку његова друштвена заједница у Црној Гори одаје признање и почасти, то и за више представе и појмове са готово невјероватном тачношћу и прецизношћу. 1

То ћемо покушати доказати на примјерима који слиједе.

Код јунака се агон састоји у надметању ко је бољи, а бољи је онај који је, поред јунаштва, у стању да покаже и чојство, а то значи да јунак истовремено мора бити и човјек.

 

 

 

 

 

 

 

Али они су једнаки били, који су доста јуначкога спомена у народ оставили, и то не дивљега и звјерскога јунаштва, но питомога, побожности пуна и великодушности, према Турака и свијех непријатеља као што је Веко свога уфаћенога Турчина, пошто га је петнаест дана код себе на своју кућу гостио, па га је са оружем и здравијем животом дома оправио.2

У боју на Граховцу разбијена турска војска дала се у панично бјекство. Црногорци су их сјекли и хватали живе. Многи су и ухваћене Турке посјекли, а Драго Јоков Петровић свога заробљеника је повео кући на Његуше.

Но Драгу није допуштала душа да брка љубав са Турчином, па га је повео код своје куће на Његуше и држа га три године ка брата. Послије посла га је дома у Румелију. Ова два јунака, који се опријатељише у онакви окршај, нијесу један другога заборавили, но су слали дарове један другоме.3

Чојство, хуманост је исказивана и у односу према рањеницима што ће се видјети из бројних примјера који слиједе. У боју између Бјелопавлића и Турака из Спужа рањен је Хајдар Џукић, Турчин. Рекло се да га је ранио Станко Ружин из Бјелопавлића. Кад је Станко сазнао да му је пријатељ Хајдар рањен, узео је овна из торине и на својим леђима га донио у Хајдареву кућу, у центру турскога Спужа вјешто обилазећи турске страже. Улазећи у кућу Хајдареву, на велико запрепашћење укућана, рече:

Дошао сам да ти ране честитам и да видим холи умријети од ране? Па, кад се говори да сам те ја убио, хоћу да те ја видам и мога овна одерем и у његову ти кожу ране обложим. Хајдар одговори: Еј, Стано махнити, не знаш да ћеш ми ране ompoвam u част убраљат, ако те Турци убију идући кмени? Тиме убијаш част моју, мога свакога… то није Стана све бркало, но закла и одрије овна и ублажи ране Хајдарове у кожу, па рече: Збогом Хајдаре и да си пpocт, и ти мене опрости ако ме Турци ноћас убију; ако ме не убију, а ти оздравиш, виђећемо се онадар; носад збогом. Тако је и било Хајдар је оздравио и остао пријатељ Станов.4

У једном сукобу у уколини Гацка хајдуци на челу са познатим харамбашом Пеком Павловићем зароболи су Туркињу дјевојку и дали је на откуп. Међутим, њен брат Селман-ага није хтио да чује за то, већ подигао чету и заклео се да ће сетру ослободити и послати јој Пекову главу на поклон. Хајдуци су у првом сукобу убили Селим-агу, одсјекли му главу, ослободили му сестру из ропства и дали јој братову главу на поклон.

Поклањам ти слободу, Туркињо – повиче Пеко – можеш ићи у Загорје, само не сама но с главом твога брата Селмана који се npeд рајом заклео да ће ти поклонити моју главу… Туркиња сва у сузама одговори: Фала ти јуначе, поклонио си ми слободу, очувао част, и дао братску главу, само те наше Загорје више никада очима не гледало.5

Невесињска касаба је освојена на јуриш, па су Турци побјегли главом без обзира, а оставили своје породице на милост и немилост освајачима: Сазнавши за то харамбаша Пеко је наредио да се турске породице не смију дирати и да устаници не смију да улазе у њихове куће. Једна племићка породица послала је Пеку поруку да се усели у њену кућу. Пеко је прихватио позив и оцијенио да су три буле које су га дочекале биле срећне што га виде у својој кући. Рекле су му да су све три жене бега Омера Салковића. Када је сазнао одакле су родом и да су двије Туркиње, а једна Српкиња, одредио им је пратњу једној до Благаја, другој до Коњица, а Српкињи до њеног оца у устаничкој војсци.

Пеко је наредио:
Јово, за ове двије буле још данас да нађеш коње, нека узму што је њихово и дај им пратњу да их испрате до Благаја и Коњица, да им се не би што уз пут десило.6

 

 

 

 

 

 

 

Чувени црногорски крвник Ђулег-бег погинуо је у једном окршају са устаницима у Дуги код Никшкића. Црногорци заробе сву Ђулекову комору и харем.

И док су буле дрхтале од страха, очекујући најгоре, однекуд бану једно црногорско момче u рече: попе Лука, да им скинемо оне крпе са главе-њима ће бити милије, а нама веселије. Мучи бестио-на то ће поп Лука-те крпе чувају њихову част и њихов стид-скинеш ли их узећеш им право и наругаћеш се другом! А нама, којu чувамо част-туђу ка своју-не доликује да чинимо њима оно што не би чиникли својима-мајкама, сетрама и женама. Буле, по Лукиној заповијести отпрате пут Гацка-како су у Дугу дошле тако су се из Дуге повратише: није им хвалила ни длака с галаве.7

У једном окршају у близини Гацка Турци су разбили хајдучку чету тако да су бјежали куд који. У том окршају би рањен Новак Рамов чувени црногорски јунак и како није могао да бјежи склони се у један жбун. Међутим, на њега набаса познати турски јунак и Новаков познаник из многих окрашаја Осман Звиздић. Ухвати рањеника за перчин и замахне да му одсјиче главу, али кад видје да је то Новак, одустаде од намјере и рече кад оздравиш подијелићемо мегдан. Послије неколико мјесеци Новак је поручио да је оздравио. Мегдан су заказали и подијелили на Крсцу голијском.

Мегдан није дуго трајао: колико је Звиздић био силан и насртљив, толико је Новак био вјешт и окретан. Сила се спотаче а насртљивост посрну: замало глава Звиздићева се нађе наврх Новакова ножа.8

У Законику књаза Данила пише:
Иако у овој земљи неме никакве друге народности до једине српске и никаве друге вјере до једино православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.9

Устаници су напали утврђење у Коритима, у Херцеговини. Ту погибе Мурата Диздаревића син и синовац које посјече Трипко Буха, остале заробише но опет пустише слободне.10 15. августа узеше усташе око Пљеваља три карауле. Све заробљене Турке у караулама пустише слободне, само им оружје узеше. Овако су усташе, по наредби са Цетиња, скоро свуда поступали са заробљеницима.11

Обраћање књаза Николе устаницима и црногоској војсци:
У овом часу само једно, Црногорци, хоћу да вам препоручим. Покажите се у рату још великодушнији, него што сте у доба мира. Штедите гдје год можете и примајте са раширеним рукама братским, гдје год вам на сусрет изађу, нашу браћу мухамеданске вјере. Они су наша крв, међу њима има потомака старих и славних војвода и људи нашијех, које је сила, невоља или заблуда одбила од вјере прађедовске. Који нам пружи руку, од њих нас вјера неће раздвајати. Бићемо браћа живјећемо као браћа с њима.12

Занимљиво је обраћање књаза Николе мухамеданцима: Мухамеданци, и ако сте друга вјера, ви сте браћа наша. У жилама важим тече наша крв српска. Зато ја долазим да вас ослободим, исто као и браћу нашу хришћане. У ослобођеној Херцеовини ви ћете живљети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити и за све праведан. У вјеру вашу, као светињу, нико неће тицати… Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима борити се против Османлија, вашега заједнчког непријатеља, ја вас позивам да сједите мирно. У том случају са животом својим и имањем бићете сигурни од свакога нападаја и повреде.13

У Меданиће, Херцеговина, неколико фамилија турских зајдно са хоџом изађе пред Књаза и оџа га поздрави ријечима:
Ми смо чули, Господару, за твој долазак и разумјели смо, како до сада ниједну кућу твоја војска не опали, нити нам поља наша погази. Ми смо чули за милост и доброту твоју, па зато и не хтједосмо бјежати пред твојом војском, него смо, ево, божји и твоји. На тебе пушке дизати нећемо и ако ти Бог дадне Херцеговину ми смо твоји. И нама су Стамболије додијале- Будите мирни и спокојни, одговори им књаз.14

11. октобра славила је војска црногорска још један успјех Град Медун, дуго опсједнути и јуначки нападнути, а храбро брањени предао се на милост и немилост… 13. октобра пред подне стигла је заробљена посада на Цетиње… Пред њима је одио бригадир сердар Јоле Пилетић, уз њега заповједник града Медуна и 8 официра, а најпослије перјаничка чета… Књаз је послије благодарења прегледао све заробљенике, којих јe на Цетињу било много више но цетињског становништва. Заробљене Малисоре и гусињске Турке књаз је исти дан помиловао и пустио својим кућама.15

Порука књаза Николе заповиједнику опкољеног Никшића: Чули сте да су ми дошли велики опсадни топови из Русије, којима ћу све око вас порушити. Мени је жао ђецу и нејач што ће од мојих топова да пострадају. Ја сматрам за хуману дужност опоменути вас, да не чиннте да се пролијева крв узалудно, већ предајте се и спасите се. Ја вам дајем моју Књажевску и војничку ријеч да ћу дати бегу потпуну слободу, да са војском иде у Турску куд хоће. Даћу му војску и коње да понесу све војничке покретне ствари… Једном ријечју, учинићу све могуће олакшице, да сербез може у Турску. Све ово чиним из хуманитарних осјећања, да се не пролијева узалудна крв, а не е се бојим е нећу с мојим Црногорцима освојити град Никшић, па да је тврђи од Видина. 16

При ослобођењу Никшића догађаји су текли ови редом: послије поруке Књаза и опсаде од неколико седмица на бедемима града се појавила бијела застава што је био знак за предају, а онда:
Из града изљеже заповједник Скендер бег… праћен вишијем официрима… Одмах за тијем изађе из града сва посада и положи оружје пред књазом Николом. А тада књаз изненади турску војску и њена заповиједника са овијем ријечима: Јунаштву треба одати част. Као јунацима који сте до крајности бранили царев град поклањам вам оружје… Скендер бег са војском својом преноћи ту ноћ у Горњем пољу, окружен војском црногорском, а сјутрадан по жељи његовој, буде испраћен пут Метохије.17 На исти начин Књаз је поступио и с грађанима, дао им је оружје да га слободно носе исто као и Црногорци. Међутим, многи грађани се нијесу окретали на књажево обећање, већ су се упутили за својом војском.

Пружио се дугачки ред исељеника џадом од Никшића, старци о штапу, жене са дјецом у наручја, а људи ћерају пред собом коње, натоварене покућством, а кроз гомиле ове блеји престрављена стока… Књаза су забољели на срце. Он је, тек их је угледао, изјахао на пут, одвраћао их од пута обећавајући им слободу вјере њихове и свако добро у земљи својој. Кад није могао успјети, многе је богато обдарио и наредио да се немоћницима дадну коњи из стана управо до на Гацко. Турци су, благосиљајући га, пошли.

Поступање Књажево с аскером и становницима освојенога Никшића задивило је и стране заступнике и корисподенте новина. Тај широки хумани поступак у подобним приликама, у најпросвећеним државама, није ни примаћи Књажевом поступку, особито кад се зна да су Никшићи били у свим временима један елеменат зликоваца.18

Приликом ослобађања тврђава Хаја и Нехаја код Бара, Црногорци су приморали посаду на предају.
У Нехају био је онај исти низам, који су Црногорци на Ноздре у Дуги заробили, с тога се сви без много устезања предадоше, а заорбљени низам из обје тврађаве би послат на Цетиње.

Послије дуге опсаде предао се и град Бар. Старјешина града и посада примљени су на овај начин:
На уласку у двор одала је стража турским главарима почаст војничку. Ибрахим бег у великом узбуђењу изјави, да предаје град и отпаше сабљу. Књаз је брзо прихвати и поврати јуначком браниоцу града са овијем ријечима: Задржите је и носите поносно, јер ако град нијесте могли одржати, своју војничку част сјајно сте очували… Низами из града задржани су као заробљеници, а Турке из Скадра и Улциња пустио је да се слободно врате у своја мјеста… И заиста, сви заробљеници одлазили су дома одлучни, да више не дохватају пушке против Црногораца, шта више, да и својим суграђанима реку, да свак сједи с миром и сачува себе и своје имање…

Црна Гора је имала велики број заробљеника од којих је у 1877. г. издржавала око 2000, што је био велики терет за сиромашну земљу исцрпљену дугим ратовањем.

Турска војска је напустила Подгорицу, остављајући становништво на милост и немилост новом господару. Истина, цар је нудио муслиманском становништву да се исели и обећао им имања око Драча и неких других албанских градова, међутим, становништво је остало код својих кућа.

Но нико од мухамеданаца нешће остављати своја стара огњишта, осим куће Крњића, који су се бојали остати, као главни виновници онога покоља 1874. Мухамеданци су изашли на сусрет војсци црногорској заједно са православцима, који су одушевљено и свечано дочекали своје избавиоце.19
Том приликом Књаз им се обратио ријечима:
Од овога часа ви постајете слободни држављани црниогорски и судови и све власти Моје ступају у живот у мјестима вашим. Народе, моја војска која је данас замијенила досадашњу посаду царску, долази к вама као браћи својој, весело, с братском љубављу и одушевљењем. Њезина ће дужност увијек бити да вам чува ред и мир, у којем ћете најбоље починути и помоћу Божјом на корист своју опет се прихватити својих послова и рада, да вам процвати свако благостање.20

Високи тон човјечности изнеадио је Турке, али га нијесу добро разумјели. Они су се надали да ће Црногорци јуришати и палити ће што стигну, као што су свагда чинили. Ауторитет Књажев тим се јако пење. С сваким муслиманом поступа лијепо, шњима се разговара, дарива их, њихове рањенике брижљиво даје његовати.21

11 октобра – у десет и по сахата доведоше четири стотине заоробљених Турака на Цетиње. Сви су дефиловали испред Књаза и његове породице који су се налазили под Бријестом. Они не изгледаху баш тако измучени као што се мислило. Истина, бјеху јадни, голи и одрпани. Међи њима бјеше 95 зебека голих ногу до кољена, јако развијених мускула и доста висока стаса. Иза тога било је благодарење у цркви, а иза благодарења Књаз је прегледао све заробљенике који су пред тамницом били упарађени… Четрнаестог овог мјесеца приспјели су Турски заробљеници из Васојевића, па онда из Арбаније, а најпослије и из Медуна… Одатле су спроведени у Подгорицу. Два официра турска такође су послати са заробљеницима које је Дервиш паша тољагао… Данас је отишао у свој завичај Реџепагић заробљени племић у кулама турским у Васојевиће, са својим друштвом.22

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У Васојевићима, у свим кулама заробљено је 380 људи. Скоро су сви пуштени да иду својим кућама, и то с оружјем. Само су њихови главари послати у Цетиње и стајали су досад као робови… Дуготрајна опсада града Никшића, неочекивана стрпљивост војске црногорске за цијело вријеме опсаде, славни пад града и многобројних тврђава по Херцеговини, а највише човјечно поступање са многобројним заробљеницима турским – све то разнесе нову славу јуначког оружја црногорског по цијелом свијету. 23

Европска штампа је више деценија, нешто из незнања, а нешто злонамјерно нападала Црногорце приказујући их варварима и дивљацима ријечима Црногорци сијеку главе. У тој истој цивилизованој Европи прављена су знатно већа звјерства, али то није називано варварством.

Када сте чули да су Црногорци, као Енглези, своје заробњенике везали пред топовска уста, и онда топове опалили? Црногорци никада нијесу били нечовјечни према својим непријатељима. Они никада нијесу заробљеног Турчина ни најмањим мукама мучили, никада га нису истукли, нигда му нису очи вадили! Нигда! У којој смрти можете више љепоте и поезије наћи, него кад се каже: Сабљом ману, одсјече му главу?24

Како је са заробљеницима поступано види се и из сљедећег записа:
Лане за шест последњих мјесеци, Црногорци су зароболи преко хиљаду Турака, а Турци за време целог овог рата, не заробише ниједног јединог Црногорца. Са турским заробљеницима вазда је човечно поступано, кад им је неким говорено да иду својим кућама, они су молили да остану до свршетка рата. Њима је милије ропство у Црној Гори него слобода у њиховој домовини, у Турској… Могли су у одређеним часовима свуда по граду ходати. Кад је год лепо време било, по ваздан на цетињском пољу играли су своје игре, певали су песме и забављали се по свом обичају… Свима заробљеницима, према могућностима, давана је добра храна; њихови рањеници и болесници добијали су помоћ од Црвеног крста; нису гоњени на какве тешке послове… Давато им је, нарочито официрима, покаткад и новаца; на сваки начин уредније него што им је султан давао. Њихови официри долазили су у кафане и забављали се по свом обичају… Заробљени херцеговачки Турци били су такође мирни и послушни, али, особито они из бољих кућа, задржали су много од свога поноса.25

Вриједан је пажње однос Црногораца према најугледнијем заробљенику Осман паши. Књаз га је предусрео као пријатеља са ријечима на француском:
Ратна срећа која се данас склонила на моју страну, досудила вам је ову судбину. Ви је можете лако поднијети, јер сте се јуначки борили, сједите, почините.26

Књаз је почастио пашу пивом, јер је сав дрхтао од умора или узбуђења како су саопштили очевици. Потом га је нахранио, водио са њим кратак разговор и упутио га на починак у главни стан који се налазио у селу Врбици. Стари Лука Филипов из Пипера који га је ухватио причао је да га ја паша молио по десет пута да га убије да га не води живога ријечима:
Уби ме не води ме жива! На што му је он одговорио: Не смијем пашо, а бих, јер је Господар заповиједио нам, да више не сијечемо главе турске, а живе и рањене исто да не сијечемо него да их водимо у нашу војску.27

Стечена навика о сијечењу глава није се лако напуштала, иако је Књаз тај чин строго забранио. И на Вучијем долу је понека глава одсјечена.

Када би поједини херцеговачки устаник убио појединог непријатеља, одсјекао би му главу, па је носио у торбу, да је покаже свом војводи…

Ено, ондје бијах оставио четрдесет заробљених Турака, да их Црногорци сачувају и Његовом Височанству одведу, а ето сад не видим ниједног жива!28

Турски заробљеници су се по Цетињу слободно кретали, што се види из записа:
Када су војвода Вукашин и Осман паша Сархош дојахали на трг испрд Биљарде, угледали су неколико снуждених Турака како седе на својим ранцима уза зидове, док су неки од њих, умотани у крваве крпе, лежали на спеченој земљи. Спазивши Пашу сви који су били у стању поустајаше, заузеше став мирно и испратише га погледом као да му упућују почасни поздрав. Паша им добаци у пролазу две-три кутије цигарата, на што они најпре салутираше, а тек онда их покупише.29

Какав је био положај Осман паше на Цетињу види се и из овог записа:
Овај заробљеник је господски живио. Кад су га из Врбице са осталим заробљеницима Вучјег дола одвели на Цетиње, писао је кнез Никола књегињи Милени, да му се што удобније боравак удеси за ропство: да му се дадне хиљаду и петсто форинти мјесечно, да се може слободно кретати по граду и да може пасати сабљу.30

Послије боја на Вучјему долу Књаз је писао заповједнику побијеђене турске војске Муктар паши да су његови војници сахранили многе поубијане Турке, али да их има још много непокопаних па тражи да пошаље своје људе да се договоре шта да се ради са преосталим лешевима. Истовремено га обавештава да је међу мртвима пронађен један генерал у коме су заробљеници познали Селим пашу и каже му да је сахрањен са почастима које припадају његовом чину.

Руси и Рускиње који су тада боравили на Цетињу у својству љекара дружили су се са Осман пашом. Доживљели су га и описали као врло образованог и културног човјека. Његове сународнике који су се ту исто налазили као заробљеници преставили су у другом свијетлу. То показује сљедећи запис.

Сви други турски официри беху немили, неприступачни, неотесани, као праве Турчекање, с којима се нико није дружио, нити на њих главе обраћао. Војници шетаху по вас дуги дан пољем цетињским у беспослици, а вазда их праћаху назорници два-три перјаника. Међу официрима нађох јединога Осман-пашу као познаника са Вучјега дола.31 Када је Осман паша прокоцкао сав иметак са којим је располагао послао је свог посилног да потражи новаца. Овај је разбијао главу о томе како свом господару да удовољи па је процијенио да се на униформама турских заробљеника налазе позлаћена дугмат и да се могу искористити као новчана вриједност. Покидана дугмад је скупио у кесу и истресао их пред пашом на сто. То је све што сам могао да пронађем! Рекао је са уздахом. Читав тај дан обилазио је заробљене турске војнике и официре и скидао им пуцета.32

Занимљив је и овај примјер: познати црногорски јунак сердар Шћепан Радојевић и протопоп Лука као старјешине хајдучких чета у боју са Турцима, у Дуги код Никшића, убили су Ђулек бега и његов харем заробили.
Па их numa npomonone Лука: Сад шта ћете, буле Ђулекове?

Кад су буле саопштиле своју жељу протопоп им каже:

Носте ваше рухо свеколико
И на грло ђердане од злата;
Јер адета у Србина нема,
Ко би турску булу заробио
Србин зулум учинит јој неће
Нити ће јој образ оштетити.

Кад су их довели до Ченгића куле:

Онђе стоје Турци кукајући,
Отидоше Срби пјевајући

Сердар Шћепан је више пута тако поступао са турским заробљеницима и зато је награђен од Турака – на суду су му опростили живот.

Посебно су Црногорци гајили култ заштите рањеника. Геземан је записао више примјера гдје Црногорац у боју наиђе на рањеног крвника кога је тражио да убије, али рањенога није хтио убити већ га је на леђима однио до превијалишта, а кад оздрави обрачуанаће се с њим.

Познат је и случај Марије Перовић, рођене сестре Његошеве, која је послије битке на Граховцу, 1858. примила у своју кућу рањенкике међу којима је био и Кусовац, убица њеног сина Стевана, пјесника. Пошто није имала завоја за ране она је поцијепала своју свилену кошуљу и свом крвнику превила ране, нахранила га и испратила на пут за Цетиње и том приликом му показала крваву кошуљу свога сина.

Чувени харамбаша Стојан Ковачевић је присилио турску посаду на Крсцу у Голији да се предају и свих 150 душа који су се предали Стојан је ослободио.33

Неколико десетина Турака који су се предали у боју у Безују у Пиви Црногорци су такође пустили на слободу.
У процесу сталног ратовања стварана је хумана хероика – humanitas heroica или оплемењавање јунаштва човјештвом. Марко Миљанов је збирку својих прича насловио Примјери чојства и јунаштва, што је значило јунака изградити у човјека. Прво треба да се буде јунак, јер се само на тај начин можеш испунити своју обавезу према племену, нацији, можеж бити ослонац своје куће, братства, племена, народа:
Прво испуни, дакле, законе јунаштва, онда себи можеж да дозволиш да у себе савладаш човјека, ратника, јунака и да тежиш за humanitas… Због тога се црногорска ријеч чојство не може другачије тумачити него са humanitas heroica.34

Црногорци су обично говорили када се обраћају некоме кога мало познају:
Знао сам те као јунака, али не као човјека. Тек сада видим да си и једно и друго.

На молбу мајке Туркиње једном приликом Црногорци су пустили на слободу њеног заробљеног сина. Тај чин је одмах опјеван у пјесми:
Свијета ви образ на дивану,
Свуд ви сјекла сабља на мегдану,
Ка што ће ви сјећи, акобогда
Јер сте рабри и прави јунаци,
Прекидосте јаук тужној мајци.

Нијесу били ријетки случајеви да отац своје главарство које је било насљедно уступи некоме другоме, јер је оцијенио да његови синови нијесу достојни ток чина 35.

Доказаним јунацима сусдржаност се приписује као највеће чојство. Често смо склони да витештво изједначамо са чојством, међутим много је примјера који показују да је витештво код Црногораца, које је наслијеђено од српске феудалне аристократије и крсташког ритерства, много ближе ономе што је он подразумијевао под јунаштвом, него, пак, ономе што је подрзаумијевао под чојством. При испољавању херојског чојства може да се наиђе на неразумијевање у средини, јер оно подразумијева преовладавање устаљених обичаја, оно је скромно, не зна за широке спољне гестове и истицање, док се то не може рећи за витештво, јер оно тражи спољне ефекте. На примјер, овај гест кнеза Николе сматра се витешким. Наиме, приликом освајања Бара, међу турским посадама налазила се и посада Улциња. Књаз је наредио да се посада Улциња пусти, говорећи им:
Пођите кући и браните ваш град, јер за неколико дана ћу доћи и њега да освојим. Пуштали су заробљенике и да би имали с ким ратовати (наивно зар не?) о чему пјесма каже:

Главу њему одсјећи нећемо,
Прави јунак бјеше на мегдану,
Како бисмо беже ратовали?
Како наша слава разносила,
Разносила да се о њој прича?

Црногорски хероизам је, неспорно, јасно омеђени поглед на свијет из кога је израстао један чврст животни стил описан у епској пјесми и причи. а чија је суштина изложена на висок умјетнички начин у Горском вијенцу који се сматра библијом хероизма.

* * *

Идеје Женевске конвенције унијеле су значајне промјене и на начин ратовања. Уважавајући и поштујући те идеје, књаз Никола као врховни заповједник војске наређује да се у будућим окршајима са Турцима не смију сјећи главе и одкидати носеви. На састанку команданата свих војних јединица војске усмјерене у правцу Херцеговине Књаз је јасно саопштио витешке принципе ратовања и забранио је сјечу глава и носева, уништавање усјева, паљење кућа и сваки други варваризам.

Он је спремао свој поход у Херцеговину као цивилизацијски поход, којему нити су вични Црногорци, нити Турци.36

Књажева наредба није у војним јединицама прихваћена са одобравањем. Напротив, бунили су се не само војници већ и старјешине. Размишљало се на стереотипан начин и у духу традиције и постојећег стања. Резоновало се да сјечење глава и носева није витешки чин, али јесте нужно зло које су на ове просторе донијели Турци османлије па, по Његошевој лозинки -Зло чинити ко се од зла брани, ту злочина нема никаквога- морала је бити примијењена као одмазда азијатским тирјанима. У бојевима који су слиједили одсјечено је много турских глава, што значи да наредба није у цјелини поштована. И сам Књаз је гледао кроз прсте онима који си то чинили.37

Забиљежени су и примјери гдје је Књажева наредба поштована. У бојевима и чаркама на подручју Васојевића није посјечена ниједна турска глава. Цивилизацијско витешко ратовање почело је да стиче право грађанства.
Књаз Никола је показивао велику добродушност и према непријатељским војницима и њиховом становништву. У прокламацији о амнестији Муслимана послије дугог рата 1876.- 1878.г. можемо прочитати:
Ми смо удијелили пуну и цјелокупну амнестију свијема онима међу њима који су били компромитовани, или су били окривљени зарад злочина политичкијех: ради издајства и дослуха с непријетељем… Ми вас позивамо без изузетка да се вратите кућама својим и обећевамо вам слободно уживање вашијех добара, и свијех онијех права која вам даје уговор Берлински и закони Књажевине…

Многи међу вама заведени погрешнијем мишљењем да ће црногорски закон школски спријечити ве у слободној вашој и независној вјерозаконској настави оставили су своја огњишта… Но ја ви дајем разумјети да је тај закон… баш нарочито за вас удешен тако ди је њиме искључено свако мијешање школских власти у начин вјерозаконске наставе. 38

Занимљив је, с тим у вези, и Проглас књаза Николе – објава рата Аустрији 1914:
Још не доспјесте, да крв сперете са ваших храбрих мишица, ваш стари краљ приморан је да вас и по трећи пут поведе у рат у свети рат за слободу Српства и Југословенства… Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама, објавила га је Српству и цијелом Словенству…
Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад ко је јунак, на оружје! Ко је јунак нека слиједи корацима два стара српска краља да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.
На нашој је страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, и благослов вашег старог краља пратиће вас у свим вашим подвизима.39

Литература:
1.Герхард Геземан, Црногорски човјек, Подгорица, 2003, 119
2.М. Миљанов, Примјери чојства и јунаштва, Титоград, 1967.
3.Марко Миљанов, Примјери чојства и јунаштва… 97
4.Марко Миљанов, Примјери чојства и јунаштва… 112
5.Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, Титоград, 1990, 11-12.
6.Марко Вујачић, Знаменити црногорски и хецеговачки јунаци, Титоград, 1990, 33.
7.Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, Титоград, 1990, 113 и 114.
8.Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, Титоград, 1990, 137.
9.Законик Данила Првог, књаза и господара Слободне Црне Горе, Установљен 1855. године на Цетињу, чл. 95.
10.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње-Титоград, 1988, 331
11.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње-Подгорица, 1988, 332
12.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње-Титоград, 1988, 357
13.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње-Подгорица, 1988, 361/362
14.Краљ Никола Мемоари, Цетиње-Подгорица, 1988, 367.
15.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње-Титоград, 1988, 393.
16.Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње, Титоград, 1985, 1,41.
17.Исто.
18.Исто, 428
19.Исто.
20.Краљ Никола, Мемоари, Цетиње- Титоград, 1988, 546/47.
21.Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње-Подгорица. 985,329
22.Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње-Титоград, 1985, 329
23.Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње-Титоград, 1985, 329, 383, 435.
24.Љубомир Ненадовић, О Црногорцима, Београд, 1929, 37/38.
25.Љубомир П. Ненадовић, О Црногорцима, Београд, 1929, 47.
26.Исто.
27.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 38.
28.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 46
29.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 54
30.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 58
31.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 127
32.Момо Капор, Зелена чоја Монтенегра, 43
33.Љубомир П. Ненадовић, О Црногорцима, Београд, 929, 55
34.Герхард Геземан, Црногорски човјек, Подгорица, 203, 238
35.Герхард Геземан, Црногорски човјек, Подгорица, 203, 236).
36.Нико Мартиновић, Црна Гора-биографски записи, Подгорица, 2004,293.
37.Глас Црногорца, 29. јул 1876.
38.Црногорски законици, 1786-1916., Титоград, 1980, књига друга, 48.
39.Новица Радовић, Црна Гора на савезничкој голготи, Подгорица, 2000, 10-11.

 


 

 

Tagovi: , , ,

 
 

Kalendar

June 2019
M T W T F S S
« May    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930