У догађајима око уништења независне црногорске државе крајем 1918. године „кључну улогу одиграла је српска војска, у чијим рукама се налазио највећи део земље; одлука о окупацији била је политички мотивисана“ (Драгољуб Р. Живојиновић, „Крај Краљевине Црне Горе 1918-1921”, Београд 2002, стр. 33).

Никола I и краљевска влада су у то вријеме у егзилу; стотине њима лојалних и утицајних црногорских војних и политичких заробљеника тек се враћају из аустроугарске интернације. И прије уласка окупационих трупа, црногорски комити су потпуно самостално ослободили највећи дио земље, а из преосталих подручја деморалисане аустроугарске трупе се повлаче без икакве жеље за оружаним отпором.

Противно Уставу Краљевине Црне Горе, тада суверене и међународно признате државе, мимо легалнога и легитимнога сазива Црногорске народне скупштине и важећих изборних закона, уз активну организацију службеника српске владе и њезиним финансирањем, а под оружаном заштитом окупационе Војске Краљевине Србије и четничкога одреда Косте Пећанца – сазвана је и одржана 11-16. новембра (стари календар) 1918. у Подгорици тзв. Велика Народна Скупштина Српскога Народа у Црној Гори која је прогласила присаједињење Србији.

Наводно мотивисан одлукама тога скупа, мањински дио Светога Синода Црногорске православне цркве, Р[и]јешењем од 16. децембра 1918, одлучује да се „Св[ета] АУТОКЕФАЛНА Црква у Црној Гори уједини с независном Православном црквом у Краљевини Србији”.

Текст Р[и]јешења гласи:

„СВЕТИ СИНОД КР[АРЉЕВИНЕ] ЦРНЕ ГОРЕ. Број 1169. Цетиње, 16. децембра 1918. год.

ЗАПИСНИК

Изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори, одржане у резиденцији Митрополије Црногорске, дана 16. децембра 1918. године.

Присутни: Митрополит Црне Горе Митрофан Бан, Митрополит Пећски др Гаврило Дожић, Епископ Никшићски Кирил Митровић, и Синодски секретар ђакон Иво Калуђеровић.

ПРЕДМЕТ

Да се независна Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији.

У данашњој својој сједници Св. Синод горње је питање свестрано проучио и донио једногласно ово

РИЈЕШЕЊЕ:

Пошто је Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918. године донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца.

Горње ријешење има се доставити Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Србије Г. Димитрију и Предсједнику Владе Г. Стојану Протићу.

Закључено и потписано.

Митрополит Црне Горе и Предсједник Св. Синода Митрофан Бан; Митрополит Пећски др Гаврило Дожић; Епископ Никшићски Кирил Митровић; Секретар Синода ђакон Иво Калуђеровић”.

***

Р[и]јешење свједочи да су га аутори и-или потписници лишили црквене аргументације. Једним јединим – и то нецрквеним разлогом, позивајући се на тзв. Подгоричку скупштину – образложили су своје поступање.

У Р[и]јешењу се не наводи Светим Духом укријепљено свештено канонско правило, еклисиолошко или богословско тумачење, на којем га заснивају. Напротив, наведен је профани разлог – политичка одлука једнога скупа, тзв. Подгоричке скупштине, чији се делегати и сами изјашњавају да су скупљени мимо закона, наиме ради преврата и спровођења насиља. Током дискусије, могло се чути:

„ЈАНКО СПАСОЈЕВИЋ: Пошто је ово државни преврат… ЉУБОМИР ГЛОМАЗИЋ: Какви смо да смо и пошто немамо закона… ми смо револуционарна скупштина, која законе проводи силом… МИЛОСАВ РАИЧЕВИЋ: Ми смо овде скупљени мимо закона…” (Јован Р. Бојовић, „Записници сједница Подгоричке скупштине”, „Подгоричка скупштина 1918. Документа”, Доњи Милановац, 1989, стр. 80, 102, 113).

Али, истине ради, укупно су донијете 4 одлуке тзв. Подгоричке скупштине, а ни једна од њих уопште се не односи на статус Цркве: премда је, први пут у историји Црне Горе, било богоборачких парола, нико од дискутанта на томе скупу није поменуо ни опстанак ни гашење аутокефалије Цркве!

***

Свети Синод аутокефалне Митрополије црногорске – Црногорске православне цркве је 16. децембра 1918. засиједао у непотпуноме саставу. Имао је укупно 7 прописаних чланова са правом гласа, а од њих, испод Р[и]jешења, потписи су само митрополита Митрофана и епископа Кирила.

Обојица, Митрофан (рођен 1841. у Грбљу) и Кирил (рођен 1867. у Будви), нијесу домицилни црногорски држављани – већ аустроугарски, а црногорско држављанство су стекли као зрели људи, када су се населили у слободној црногорској држави и постали клирици њезине аутокефалне Цркве.

Од двојице других потписника Р[и]јешења, један – митрополит пећки, Гаврило Дожић, није ни био члан Синода, а ђакон Иво Калуђеровић јесте био члан Синода – али, без права гласа.

Гаврило Дожић, као архијереј Цариградске патријаршије – митрополит у Призрену, приступио је, тј. повратио се матичној Црногорској православној цркви и крајем 1913. бива интронизован у катедри новоустројене Пећке митрополије. Наиме, Пећка митрополија је трећа епархија аутокефалне Цркве Краљевине Црне Горе, утемељена по окончању балканских ратова. Краљ Никола је 27. новембра 1913, на испраћају Гаврила, казао:

„Може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну православну Цркву од овога у који са нашега Цетиња опремамо данас у Пећ високопреосвештеног господина митрополита, др Гаврила Дожића, вриједног сина ове земље, на његову службу Богу и народу”.

Међутим, Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори, из 1904. године, у дијелу који би евентуално нормирао статус у Синоду митрополита Пећи, трећега архијереја аутокефалне Цркве – није промијењен; вјероватно услијед ратних околности, али то овђе није од значаја; у свакоме случају, Гаврило 1918. није био члан Синода.

Да би Р[и]јешење Синода од 16. децембра 1918. било пуноважно, уз низ претходно ријешених црквено-канонских, али и политичко-државних услова, било је потребно да оно има и писмену, потписима овјерену сагласност већине чланова Синода. Ту сагласност Р[и]јешење – нема.

Испод текста Р[и]јешења од 16. децембра 1918. недостају потписи 5 (словима: пет) чланова Синода Црногорске православне цркве са правом гласа, и то:

– архимандрита Цетињскога манастира,

– архимандрита Острошкога манастира,

– тројице клирика (протопрезвитера).

***

Састав, дjелокруг и надлежност за доношење рјешења Синода утврђени су Уставом Светога Синода у Књажевини Црној Гори из 1904. године.

Ту је наглашено да „Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једне свете католичанске и апостолске Цркве, којој је пастиреначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и каноничким установама са свима другима православнима автокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати довијека” (чл. 1).

Наведено је да „свима црквеним пословима у Књажевини Црној Гори управља у смислу светих канона Свети Синод, који је највиша црквена власт у Књажевини, и којему подлијежу, у питањима вјере, богослужења и хришћанског морала, сви у Књажевини Црној Гори који исповиједају православну вјеру” (чл. 3).

Утврђено је, даље, и сљедеће: „Основу за све одлуке и наредбе Светог Синода саставља: 1. Свето писмо; 2. Догматичка опређељења и символичке књиге Православне цркве; 3. Свети канони који су примљени васељенском православном црквом; и 4. Државни закони” (чл. 8).

Још је наглашено: „Дjелокруг Светог Синода простире се, у смислу 6. канона Светог Седмог васељенског сабора, на сва каноничка и еванђелска ђела која се тичу ове Митрополије. Искључено је од тога само оно што, по светим канонима, спада у личну надлежност митрополита, као синодског предсједника и као поглавице автокефалне Црногорске цркве” (чл. 15).

Упоредимо ли Р[и]јешење од 16. децембра 1918. са овим црквено-уставним одредбама, установићемо да се акт о „укидању” аутокефалије Цркве Црне Горе: не темељи на Светоме писму, нити на догматичким опређељењима и символичким књигама Православне цркве, нити на светим канонима (укључујући и 6. канон Седмога васељенскога сабора), нити на државним законима.

***

Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори из 1904. године још утврђује:

„Свети Синод Књажевине Црне Горе састављају: 1. Архиепископ цетински и митрополит Црне Горе, 2. Епископ захумско-расијски, 3. Архимандрит цетински, 4. Архимандрит острошки, 5. Три протопрезвитера, и 6. Синодски секретар” (чл. 10).

То је примјењено и у пракси. На примјер, потпуни, осмочлани састав Св. Синода аутокефалне Митрополије црногорске – Црногорске православне цркве налазимо у издању „Државнога календара” из 1910. године. Чланови Синода су тада: митрополит Митрофан, епископ Кирил, архимандрит Михаило Дожић, игуман Прокопије Врачар, протођакон Филип Радичевић, протојереј Аксентије Бојовић, протојереј Павле Петровић, секретар ђакон Иво Калуђеровић.

До 1918, услијед разних узрока, било је персоналних промјена у саставу Синода, но укупно је, дакле, Синод Црногорске православне цркве имао Уставом дефинисаних 8 чланова; од тога, њих 7 су са правом гласа, то су: Архиепископ Цетињски и Митрополит Црне Горе, Епископ Захумско-Расијски, Архимандрит Цетињски и Архимандрит Острошки – они су чланови „по праву”, са сталним мандатом, а 3 протопрезвитера су чланови „по избору”, са мандатом на три године (чл. 11, 13).

Осми члан Синода, његов секретар, у овоме случају ђакон Калуђеровић, који је потписао Р[и]јешење од 16. децембра 1918, није, дакле, имао право гласа на Синоду, већ је он само административно лице – записничар. Наиме, прописано је да је „синодски пословођа и отправник синодских послова и одлука” (чл. 14), да „све одредбе и наредбе Светог Синода записује синодски секретар у нарочити записник” (чл. 27) и да „приставну службу у Светом Синоду врши синодски секретар под непосредним начелништвом митрополита или његовог замјеника” (чл. 28).

***

Преостаје да упоредимо да ли су гласови и потписи митрополита Митрофана и епископа Кирила, неспорно чланова Св. Синода аутокефалне Цркве Црне Горе са правом гласа, могли бити довољни за пуноважност акта од 16. децембра 1918. године?

Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори прописује: „Свети Синод може доносити пуноважне одлуке кад су присутни у сједници предсједник и бар још три члана, од којих два члана по праву и један по избору” (чл. 25).

Другим ријечима, кворум за доношење важећих синодалних одлука био је – 4 члана Синода са правом гласа.

Тај кворум 16. децембра 1918. није достигнут.

Но, чак и да је постојао кворум, Синод није био властан да одлучује о статусу аутокефалне Цркве. Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори нема одредби којим се утврђује процедура „уједињења” аутокефалне Цркве с неким другим црквеним ентитетом.

Све одлуке и пресуде Светога Синода о спољашњим пословима (чл. 21), да „постану извршне и за сваког обавезне”, морале су да имају потпис суверена из династије Петровић-Његош; изричито: „потребито им је врховно књажевско [краљевско] одобрење” (чл. 22).

Краљ Никола I Петровић-Његош никада није дао сагласност на одлуке Синода од 16. децембра 1918, премда је поживио од тада више од двије године; по властитој жељи, покопан је 1921. у руској православној цркви у Сан Рему, а опијело су, уз руске свештенике, служили свештеници аутокефалне Црногорске православне цркве у емиграцији – припадници покрета За Право, Част, Слободу и Независност Црне Горе.

Пола године раније, септембра 1920, упокојио се митрополит Митрофан Бан, поглавар аутокефалне Цркве. Тим поводом у Гаети (Италија), у тамошњем гарнизону црногорске краљевске војске, читана је дневна наредба. У њој се вели да Митрофан, иако „на онакав кукавички и недостојан начин је издао свога Краља, своју паству и херојску Црну Гору“, на „потоњем издисају [је] молио сузним очима све присутне да буду тумачи његова покајања за злочин, којег је починио, тиме што је дао свој митрополитски благослов и пристанак за уништење Црне Горе од стране Србије, изјављујући, да је то тада морао учињети под притиском и пријетњом србијанских власти”.

У истој наредби је његова смрт тумачена на начин да је умијешан „прст Свемоћнога Господа Бога, који је увијек штитио црногорски народ” и изражено је увјерење да Свевишњи „неће дозволити да у будуће више ниједан поглавар Црногорске цркве пође путем Митрофана Бана“.

***

РЕЗИМЕ: Од 7 чланова Св. Синода аутокефалне Цркве Краљевине Црне Горе са правом гласа, акт о њезиноме „укидању” потписују свега 2 члана. Синод 16. децембра 1918. засиједа без кворума. Разматра питање ван дjелокруга своје нормиране надлежности. За овај свој акт Синод, или неко у његово име, ни накнадно није прибавио изричито утврђену сагласност суверена Петровића-Његоша. Акт се „темељи” на непостојећим одлукама једнога нецрквенога, политичкога скупа, сазваног и одржаног мимо важећег устава и закона у условима војне окупације црногорске државе од стране Краљевине Србије. Тај акт је лишен на Светоме Духу темељених услова, предвиђених: Светим писмом, догматичким опређељењима и символичким књигама Православне цркве, свештеним канонима. Такође, нема утемељење ни и у државним законима Краљевине Црне Горе. Акт о „укидању” аутокефалне Цркве у Црној Гори не садржи ни било какво „алтернативно” еклисиолошко или богословско тумачење.

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , ,

 
 

Kalendar

June 2019
M T W T F S S
« May    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930