Vladimir Kuljača

AKCIJA SPAŠAVANJA

(Radio-igrokaz za mlade – može i za TV)

 

Vladimir Kuljača

 

 

 

 

 

 

 

 

AKCIJA SPAŠAVANJA

 

LICA:
– SANDRA – učenica
– SANDRINA MAJKA
– MARKO – učenik
– NASTAVNICA
– SANJA – učenica
– ĐORĐE – učenik
– GLASOVI…
– Đed MITAR

(Buđenje, prvo zvoni sat, pa mobilni, a onda lupanje u šerpu)

MAJKA: Ustajanje! Ustajanjeee!

SANDRA: (sanjivo) Može li još samo malo?!

MAJKA: Ne može!… Ajde, polako, polako…(zagarli je)

SANDRA: Sanjala sam… (polako se oblači)

MAJKA: (nasmije se) Što je to sanjala mamina princeza…

SANDRA: San nije niti malo smiješan!

MAJKA: Ne smijem se tvojem snu…

SANDRA: Sanjala sam da su moja jedra malena, a ja bih nekud htjela…

MAJKA: Dobro, to je uredu, ali polako – razviće se i narasće ta malena jedra!

SANDRA: A, ja bih nekud htjela!

MAJKA: A, kuda bi to htjela – mamina princeza?!

SANDRA: Željela bih negdje otputovati – sa mojim društvom…ali bez roditelja!

MAJKA: Vidim, već te trese pubertet…

SANDRA: Osjećam, da tek sada počinjem da upoznajem sebe!

MAJKA: Tako znači, sanjala si da negdje putuješ…

SANDRA: (muzički fon) Tiho, sasvim tiho izmigoljila sam iz kuće…

MAJKA: A, gdje smo mi bili!?

SANDRA: Tata na brodu, a ti si spavala – kao top!

MAJKA: Spavala sam – kao top!? Pa, znaš li kako to top spava?

SANDRA: (smije se) Ne znam…tako kažu, kad neko tvrdo spava i kada tebe vidim kako spavaš, sjetim se da tako i top spava…

MAJKA: Bum! Buuummm!

SANDRA: Ju! Što me plašiš ovako rano!?

MAJKA: Top je opalio…probudio se…

SANDRA: Onda si digla frku, do neba pa još i dalje…

MAJKA: Top, kada se probudio?

SANDRA: Da, kada se probudio…onda si me probudila…(zijeva) u meni je na hiljade…ma što na hiljade na milione neiskazanih riječi i želja…

MAJKA: Paaziii! Prolila si čaj po sebi…ti još sanjaš?!

SANDRA: Uh…mislim da sam ustala na lijevu nogu…osjećam da će mi danas sve ići naopako i naglavačke…

MAJKA: (nasmije se) Što nijesi promijenila noge!?

SANDRA: Htjela sam, onako na brzaka, a onda se sapletoh i tresnuh – koliko sam duga i široka…

MAJKA: (nasmije se) Dobro je… nema potrebe da mijenjaš haljinu…

SANDRA: Onda sam obukla majicu – naopako… sada prolih čaj…što će mi se još danas desiti, to ni sam Bog ne zna?!

MAJKA: (nasmije se) Ako je po onoj, dobroj i staroj narodnoj: „po jutru se dan poznaje“ …onda bogami…

SANDRA: (malo ljutito) Dobro mama, za koga ti navijaš!? Hvala ti, puno ti hvala i ne trebaš me više braniti!

MAJKA: Ajde, razbudi se…(nasmije se)

SANDRA: Najbolje bi bilo da danas ne idem u školu!

MAJKA: Molim?! Jesam li dobro čula?!

SANDRA: Od kada si me probudila sve mi ide naopako I naglavačke…htjela sam nabrzinu da promijenim noge, da ne bude ustajanje na lijevu nogu, onda sam tresnula, obukla sam majicu naopako, polila se čajem, sanjala sam da su moja jedra majušna, a ja bih nekud htjela…I sve to, a još nisam ni iz kuće izašla!?

MAJKA: (smije se) A, sada mi je jasno…

SANDRA: (I ona se smije) To je dobro, znači nemam potrebe da ti objašnjavam…

MAJKA: Juče si mi, nešto puno odugovlačila, kada si trebala uzeti knjigu u ruke… gledala si televiziju, igrala si na kompjuteru, slušala muziku…

SANDRA: (ljutito) Da mi nije moga kučka Lesija, ja u ovoj kući ne bih imala s kim popričati…s njim mogu pričati do mile volje, on je, jedini, voljan da me sasluša, sluša i njemu mogu, sve ama baš sve, da mu ispričam I da mu se povjerim…

MAJKA: (nasmije se) Lesi je pravi! Ali, ti ideš u školu!

SANDRA: Da pitam što Lesi kaže i što misli o svemu ovome!

MAJKA: Pitaj ga!

SANDRA: Lesi! (čuje se lavež, slabiji, pa jači, slabiji i na kraju nestaje) Ljuti se…

MAJKA: Na koga?

SANDRA: Na tebe!

MAJKA: Na mene!?

SANDRA: Da, na tebe jer nećeš, ili ne možeš, da me razumiješ!

MAJKA: Ajde, dosta je bilo ludiranja – zakasnićeš, kao i ja!

SANDRA: Eh, da je sada i ovdje moj tajo – drugačiju bismo pjesmu pjevali!

MAJKA: Da je tvoj tajo – sada ovdje?!…

SANDRA: Osoba, koja je vrijedna poštovanja i koja me u potpunosti razumije…Ponekad pomislim da je on najbolji tata na svijetu i okolini…uvijek me sasluša, dopušta mi sve, ne ljuti se zbog, neke, slabije ocjene, jednostavno sve mi udovoljava… s njim nekako lakše nađem zajednički jezik…

MAJKA: (nasmije se) Opaaa…tako znači…s njim, nekako, lakše nađeš zajednički jezik… osoba koja je vrijedna poštovanja… a Lesi?! Do maloprije je to bio Lesi, a sada i tvoj tajo!?

SANDRA: Znaš mama…

MAJKA: Sve znam! Zapravo sve si kazala!

SANDRA: Kad malo bolje razmislim, a dosta sam o tome razmišljala, dolazim do zakljuačka da ti mama i nisi – tako loša…(smije se, smije se i majka) Ja sam, ipak, u suštini – zadovoljna svojim životom, svojom mamom, a posebno tatom!… (muzički fon – tiha muzika)

MAJKA: Da li si, nekada, razmišljala o jezeru?

SADRA: O jezeru!?

MAJKA: Da, o jezeru!

SANDRA: Pa…baš i nisam, jedino pomalo kada se kupam…

MAJKA: A o slavini?

SANDRA: Ma, daj mama! Možda si i ti ustala na lijevu nogu?! Prvo o jezeru, a sada o slavini!?

MAJKA: Upravo tako, jezero i slavina su u direktnoj vezi – idu ruku pod ruku!

SANDRA: Ipak si ustala na lijevu nogu! Sada još idu ruku pod ruku – jezero i slavina!?

MAJKA: Učila si da jezero ispunjava manja i veća udubljenja – na zemljinoj kugli?!

SANDRA: Znam, ali ne znam što hoćeš s time da kažeš!?

MAJKA: I mi, a posebno ti (nasmije se)…

SANDRA: Ne znam što je smiješno!?

MAJKA: Mi, a posebno ti, imamo manja i veća udubljenja – u našim glavama … a tu je posebno jedno, veliko udubljenje u tvojoj – maminoj pametnoj – glavi! (opet se nasmije)

SANDRA: Ne vidim i ne osjećam što je smiješno!

MAJKA: U našim glavama, a posebno u tvojoj, imamo manja I veća jezera!

SANDRA: A, sada mi je već, dosta toga, jasno I dosta toga razumijem…

MAJKA: To jezero, recimo u tvojoj pametnoj glavici, s vremena na vrijeme, zaprijeti poplavom… (smije se)

SANDRA: (I ona se smije) Vodostaj, vrluda i zavrluda kao Markov Mrki, on je avlijaner, kada ga pusti na ulicu a onda – juri samo tako! Znači, vodostaj u mojoj glavi…

MAJKA: Maminoj pametnoj…

SANDRA: Zavrluda gore-dolje i obratno?!

MAJKA: Tako je! I sada dolazi do izražaja ona slavina!

SANDRA: Moje je jezerce zaprijetilo poplavom?! (smije se)

MAJKA: (smije se) Sada ćemo malo odvrnuti slavinu…

SANDRA: Daj, mama ne kvari mi frizuru!

MAJKA: (smije se) Slavinu smo podesili, tako da će se ubuduće sama aktivirati – kada zaprijeti opasnost od poplave!

SANDRA: Vodostaj će stalno biti pod kontrolom…A, to znači, ja sada, u mojoj glavi, imam akumulaciono jezero?! (muzički fon – smije se)

MAJKA: (I ona se smije) To akumulaciono jezero, u tvojoj glavi, pokreće sve tvoje sadašnje, a posebno buduće, elektrane! (muzički fon) Električne, termo ili solarne centrale! (smiju se) Srećno i spretno i s jezerom i sa slavinom, sa akumulacionim jezerom, a posebno s elektranama! (smiju se, muzički fon, tiha muzika )

SANDRA: Kada se usporedim sa Majom, Sanjom ili Bebom…

MAJKA: Stani!

SANDRA: Što je mama!?

MAJKA: Kod tog uspoređivanja…

SANDRA: Pa, da kada se usporedim…

MAJKA: Zapamti, ili prvo razmisli o tome, dijete moje drago, o tom uspoređivanju sa drugima!

SANDRA: Prvo ću razmisliti!

MAJKA: Jedino uspoređivanje koje ima smisla, bilo bi usporedba sa samim sobom!

SANDRA: (nasmije se) Opaaa! Oj, la-la-la…

MAJKA: Usporedba sa samim sobom! Drugima treba ostaviti da svoj život žive kako oni najbolje znaju i umiju…

SANDRA: To mi je prerano da o tome i pomislim….(nasmije se) Počela si da filozofiraš i to ovako rano…(smije se)

MAJKA: Dobro, neka ti bude – neka bude… ipak si ti mamina radilica!

SANDRA: Radilica!?

MAJKA: To je šarena pčelica, koja voli raditi, učiti i letjeti…

SANDRA: Ali svojim putem!

MAJKA: Ne uspoređuje se sa svojim prijatljicama (nasmije se)… živi, radi, a posebno uči – jer to je najbolji put za nju, oću reći za tebe – maminu radilicu!

SANDRA: (smije se) Šarena, mamina, pčelica – radilica – leti i ulijeće u jedan šareni svijet… (muzički fon i tiha muzika)

Nova scena

(galama u razredu, otvaraju se vrata, smijeh) SANDRA: Vidi Marka!?…I da su ga pčele izbole, pa ne bi ovako nabubrio!?

MARKO: Bolje bi bilo da su me pčele, pa i ose, izbole nego što me mama okupala s ovim šamponom!

Glasovi sa više strana: Kako je bilo na skijanju?

MARKO: Odlično!
Više glasova: Znali smo…

MARKO: Istina, imao sam jednu nezgodu…
Više glasova: Brzo, brzo govori!

MARKO: Slomio sam nogu…

VIŠE GLASOVA: Kako, pa ništa se ne vidi!?
MARKO: Srećom, ne svoju… (smijeh u razredu) Bio sam u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Podgorici…

VIŠE GLASOVA: Ti dobro znaš geografiju…(smiju se)

MARKO: I tamo sam bio dva dana…(smijeh)

UČENIK: Mogu li ja, nešto da kažem?

Više glasova: Ajde, da čujemo što to ima Đorđe da nam kaže?!

ĐORĐE: Ova naša razredna…samo što nije ušla…

Više glasova: Ne davi, nego požuri jer vrijeme ti ističe!

ĐORĐE: Ona, gotovo ništa ne zna!

Više glasova: Kako to misliš!?

ĐORĐE: Stalno nas nešto pita! (smijeh)

Više glasova: Evo i Sandra ima nešto da nam kaže…

SANDRA: Bila sam, neki dan, kao što znate kod doktora…

Više glasova: Znamooo…(smijeh)

SANDRA: Ja kažem da me sve boli, a doktor me pita da mu pokažem gdje me najviše boli…u školi, doktore – kažem prenemažući se…(smijeh…otvaraju se vrata, galama polako nestaje)

Svi u jedan glas: Dobar dan, nastavnice!

NASTAVNICA: Dobar dan…domaći na pregled…(sveseke se otvaraju)

NASTAVNICA: Marko!

MARKO: Recite, nastavnice!

NASTAVNICA: Što će ti ovi navodnici!?

MARKO: Znate…Sandra je sve uradila, a ja sam nešto posudio iz njene zadaće…(smijeh u razredu)

NASTAVNICA: Tišina, nije ovo pijaca! (smijeh)

Više glasova: Slomio je nogu!

NASTAVNICA: (trgne se) Ko?!

Više glasova: Marko!

NASTAVNICA: A, (I dalje je zbunjena) gdje je to bilo?!

Više glasova: Na skijanju!

NASTAVNICA: (zbunjeno) Marko…kako se osjećaš?! …Ali, ja ne vidim ništa!?

Više glasova: Srećom, nije slomio svoju! (smijeh. Na vratima se čuje energično kucanje )

NASTAVNICA: Slobodno!

MARKO: Đede!?

Cijeli razred zapjeva: Djede Mitre, brzi vjetre – pošto brojiš kilometre…

MARKO: Znate, nastvnice moje đed ide vrlo brzo, ali sa štapom i još se takmiči s nama u trčanju, pa ga zovemo BRZI VJETAR…ispjevali smo mu i pjesmu koju ste maloprije čuli…

ĐED-MITAR: Kakav mi je unuk?

NASTAVNICA: Pa, što se tiče vladanja dosta je dobar, a što se tiče ocjena…

ĐED-MITAR: Vladanje, to je moje! A, ocjene su Vaš problem! (smijeh)

NASTAVNICA: Kako ste Vi nama, osim toga što ste brzi vjetar?

ĐED: (duboko uzdahne) Ubiše me kompjuteri!

NASTAVNICA: (zbunjeno) Kompjuteri!?

ĐED-MITAR: Internet, mobilni telefoni, laseri, sateliti, video-igre … Upravo sam završio kompjuterski kurs, dobio diplomu, pa da vam se pohvalim…

Više glasova: Vidi, vidi…vidi ti đeda!?

ĐED: Moram! Okupirala me nova tehnologija…ovoga, u moje vrijeme, nije bilo… sada mi je i gore i teže nego kad sam bio na bojnom polju…

Više glasova: Kako je bilo na bojnom polju?!
ĐED: Stalno sam pitao kakvu boju ima krv, jer ako je krv žute boje – ja sam uvijek bio u živim ranama i redovno sam sa nosilima odlazio s bojnog polja…čim bi zapucalo ja bih, istog momenta, požutio i viknuo: “Gdje me ovako mučki raniste!?…”

VIŠE GLASOVA: Djede, jel’ Vas boljelo?!

ĐED: Boljelo me, boljelo, kako ne bi boljelo… (nakašlje se) ali ja sam bio junak, pa sam trpio…

MARKO: Ako zatreba krv može biti i žuta…to sam i ja najbolje osjetio kada me pojurio Pekijev kučak – Garo…bio sam krvav, a krv žuta, do guše, pa još i više…

VIŠE GLASOVA: I mi smo bili krvavi – do guše, pa još i više…( smijeh) Znači, đede Vi ste, kako se ono kaže, mrtav pao, a živ kući došao?

ĐED: (duboko uzdahne) Upravo tako!
(smijeh, muzički fon, tiha muzika)

Nova scena

(školsko dvorište, žamor, smjeh, igra i radost)

MARKO: Više nisam najgori, više nisam najgori…tralala, tralala…više nisam najgori u razredu i široj okolini…

SANDRA: (smije se)To znači počeo si, konačno, da učiš?!

MARKO: Ma, ne to…Ivica je, odnekuda doselio – donijele ga rode u našu školu, i gori je od mene! (muzički fon – muzika jača, pa tiha)
Nikako da te pitam, što ćeš biti kada završiš sve ove – silne razrede?

SANDRA: Frizerka!

MARKO: Frizerka!?

SANDRA: Uredne su, a što je najbitnije zahvaljujući njima i moja mama, ne samo moja – nego i tvoja i ostale mame, su veoma lijepe…

MARKO: (nasmije se) Tvoja mama je lijepa i bez frizerke!

SANDRA: To nije tvoj problem!

MARKO: Dobro, nije…I ti stvarno hoćeš da budeš frizerka!?

SANDRA: Možda budem i balerina…

MARKO: (nakašlje se) Svašta ću danas čuti od tebe!?

SANDRA: Leti kao ptica…

MARKO: (nasmije se) Onda budi ptica, ali se pazi…

SANDRA: Da se pazim?!

MARKO: Da, jer mogao bih te pogoditi iz praćke ili vazdušne puške… (smije se, oboje se smiju)

SANDRA: Onda ću radije biti stjuardesa…(kratka stanka) Sve mi se čini da si bistar kao potok?!

MARKO: Upravo tako!

SANDRA: Ali, i dubok si kao potok!

MARKO: (namije se) Ali sam bistar, a to što se tiče dubine – to je najmanje važno!

SANDRA: Jedno desetak puta treba nešto da ti ponovim da bi se počeo smijati…poslije jedno dva dana…(muzički fon – muzika jača, pa slabija)

Nova scena

ŽENSKI GLAS – odrasla osoba: (tiho pita, čuje se muzika – Verdi) Izvinite, što se svira?!

MARKO: (odgovara tiho – muzika se i dalje čuje) Mislim da je klavir…(muzički fon. Jedni plješću, drugi zvižde, a Marko plješće)

SANDRA: Znači, ovo ti se dopada?!

MARKO: Ja slabo zviždim, pa plješćem njima – koji tako dobro zvižde… (muzički fon, muzika – jača, pa tiša i polako nestaje)

(školsko dvorište)

SANDRA: Što misliš, što je sve potrebno da bi naše učenje bilo dobro, da nastavnici kao i roditelji – budu s nama zadovoljni?!

MARKO: Dva do tri obroka – čistog vazduha i puno, puno, puno – budnosti naših roditelja! (smiju se oboje. Muzički fon)

SANDRA: Od ranog jutra, osjećam se kao suva krpa na dnu mora, Dunava ili Save!

MARKO: (smije se) A kako to izgleda, osjećati se kao suva krpa na dnu mora, Dunava ili Save?!

SANDRA: Sanjala sam, da je moje jedro maleno i nekud bi htjelo ali ne samo!… Ali, sada je tu moje jezero, slavina, akumulaciono jezero i elektrane!

MARKO: Ma, daj Sandra – idi u smokve, a možeš i u jabuke, kruške, u grožđe, kajsije, pa i u višnje! Jezero, slavina, akumulaciono jezero i na kraju elektrane!?… Nisi mi odgovorila na pitanje!

SANDRA: I ti imaš jezero, zapravo neko majušno jezerce, slavinicu, akumulaciono jezerce, gotovo neprimjetno, i neku elektranicu! …(smiju se) Prvo moramo otputovati na more, da razapnemo, podignemo, naša jedra, onda da zaronim da vidim i osjetim tu suvu krpu na dnu mora…

MARKO: I dalje mi nije jasno to moje jezerce, slavinica, akumulaciono jezerce i elektranica?! Odlijepila si – majke mi!

SANDRA: Mama mi je to sve dobro i lijepo objasnila, ali sada nemam vremena, trebalo bi mi previše da ti to objasnim…jednom drugom prilikom kada budem, stvarno, imala vremena…

MARKO: Neka ti bude… nešto već naslućujem…pametna je tvoja mama, kao i moja…ona će to meni sve lijepo objasniti – to jezerce, slavinicu, akumulaciono jezerce i elektrane… (muzički fon) Ajde, pokreni neku od tvojih mini – elektrana (smiju se)…Tu ti je, na dohvat ruke, Dunav – možeš sad ili odma zaroniti, tako da nema potrebe zbog te krpe ići čak na more!

SANDRA: Nije to isto!

MARKO: I Dunav je plav, kao i more…

SANDRA: Ali, tu suvu krpu mogu bolje vidijeti na moru!

MARKO: Znači, treba otputovati…

SANDRA: Da…naše društvo…u pravom redu ti, ja, Sanja i Đorđe… tako kaže jedna moja mini-elektrana… (smiju se – uz muzički fon)

MARKO: Eno, mašu nam…

SANDRA: Ko?

MARKO: Sanja i Đorđe!

SANDRA: Ima Boga…

MARKO: Ja ga još nisam vidio…(nasmije se)
(pozdravljaju se)

MARKO: Mora da vam se štucalo…upravo pričamo o vama…

SANJA i Đorđe istovremeno: O nama!? I to baš o nama?!

MARKO: Zapravo, Sandra je nešto sanjala…

SANDRA: Moje maleno jedro – nekud bi htjelo…da otputujemo, u prvom redu Marko, ja, i vas dvoje… (smiju se)

ĐORĐE: San ti je jako dobar…

SANJA: Ma, što dobar – više nego odličan!

SANDRA: Mami sam san ispričala…

Svi: I?! Kako je reagovala?

SANDRA: Imala sam osjećaj da se nalazim u crkvi…

Svi: U crkvi!?

SANDRA: Da, samo je ponavljala:‚‚Oh, Bože…oh, Bože dragi…usput se molila i krstila…

SVI: Molila se i krstila!?

SANDRA: Za ostvarenje mog sna! A, onda tu se pojavilo jezero, slavina, akumulaciono jezero i na kraju elektrane…

MARKO: Vama ništa nije jasno, kao što ni meni nije bilo, ali o tome ćemo, jednom, drugom prilikom – kada Sandra bude imala više vremena…a do tada razmslite, jer svi mi imamo, u našim glavama, jezero, slavinu, koju su ugradili naši roditelji, da ne poplavimo – posebno njih – mislim na naše roditelje!

SANJA I ĐORĐE: Auuuuu! Zzzzzzz! Što nam napriča za ovako kratko vrijeme!?

SANDRA: Neka vam to bude domaći zadatak! Marko me iznenadio…njemu je sve jasno!?

ĐORĐE I SANJA: Neka ti bude…

SVI: Znači, majka je željela, na račun jezera, slavine, akumulacionog jezera i elektrane, da te spasi i oslobodi od jednog ružnog sna…(smiju se) istina, mi nemamo ništa protiv nego, iz sve snage, podržavamo tvoj san! (smiju se)… Prvo treba progurati matmatiku!

MARKO: Ja sam je nazvao: DOBAR DAN TUGO!

ĐORĐE: Nastavnica se nije bunila…od kada si to rekao, ona samo uzdahne i kaže: „Neka na tablu izađe TUGA… TUGA bi to mogla bolje… Što ću ja s ovom TUGOM i još DOBAR DAN TUGO“!?

MARKO: E, više ne uzdiše i ne zove me TUGO MOJA NAJTUŽNIJA! Nego kaže, gdje je njen faraon!

SANDRA: Ja znam priču, ali začepiću uši…

ĐORĐE i SANJA: Nisamo znali da si postao faraon!? Marko – faraon!?

MARKO: Jedan je faraon… zaboravio sam mu ime… u čast velikog Pitagore – okrenuo na ražanj jedno stotinjak volova!

ĐORĐE i SANJA: Nemoguće?! Toliko volova!?…

MARKO: Moguće je! I od tada, kako kaže moj tata, volovi ne vole matematiku!
(smiju se) Nekad bilo – danas se spominjalo…I više se ne ponovilo, da zbog tolikog broja nedužnih volova – I mi danas ispaštamo, a posebno Marko – naš, novi, faraon… prijavićemo ga Društvu za zaštitu volova…

MARKO: Koga?

SVI: Tog faraona!

MARKO: Ne znam ime!

SVI: Nema problema, ima ko će saznati ime tog faraona…a u nedostatku imena – poturićemo tebe! (smiju se)

MARKO: Može, ali biću oslobođen matematike… o tome sam već razmišljao i da se sam predam i priznam krivicu…

SVI: Nemoj da si sebičan! I mi ti se pridružujemo! Mi smo tvoji jataci, pomagači…Živio Sandrin san! Živiooo! Živio faraon! Živioooo! I mi s njime! Živjeliii!
(smiju se, I pjevaju: „Kad naš brod krene, krene u lov na ocjene, na jarbolima stojimo mi, a Dunavom putuje plavi pigvin…(smiju se) Dunav i plavi pigvin!? Zalutao je…ošamutio ga faraon… Uginuće, ako ga, što prije, ne vratimo majci!

SANJA: Pa, gdje baš 100 volova!?

SANDRA: Možda je manje…

ĐORĐE: Da, možda je i manje – 200!
(smiju se)

SANDRA: Koliko je bilo potrebno soli da bi se zasolilo jedno more?!

SVI: (isčuđavaju se) Što je sad ovo!? Faraon, matamatika, plavi pingvin plovi Dunavom, vratili smo ga njegovoj mami, jer bi uginuo… stojimo na jarbolima, i lovimo ocjene, a sada prelazimo na soljenje mora!?

SANDRA: I to sam sanjala!

SVI: Tone i tone…kamioni i šlepšeri – soli…

SANDRA: A ko nam je dao te silne tone i tone, kamione i kamione i šlepere soli?

SVI: Bog! Sve nam je to dao, naš dragi Bog, tako da su nam mora – i danas slana! (smiju se i pjevaju:…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene…

SANDRA: Idemo dalje!

SVI: S pitanjima?

SANDRA: S pitanjima!

SVI: Već smo plavi kao šljive, a šljive nismo! (smiju se)

SANDRA: Test i poslije se prijavljujemo na kviz: ŽELITE LI POSTATI MILIONER?

SVI: Hoćemooo! (zapjevaju:…kad naš brod krene, krene…)

SANDRA: Pametnih i glupih nema!

SVI: Nema!

SANDRA: Ko hoće – može!

SVI: Može! Možeee!

SANDRA: Što se na toploti – širi, a na hladnoći skuplja? Navesti konkretan primjer!

SVI: Tik-tak-tik-tak (onda brže) tik-tak-tik-tak…

SANDRA: (odbrojava) Četiri-tri-dva – dva i po…dva i kvarat…dva i tri trećine…(smiju se)

SVI: Stani sa odbrojavanjem!

SANDRA: Stala sam na tri trećine! (smiju se)

SVI: Raspust! Raspuuust! (zapjevaju: oj, raspustu ljepo ti je ime, ljepo ti je ime, oj raspustu ljepo ti je imeee…Bog ga živio…mnogo dana, mnogo dana, dosta dana, dosta dana – poživio…oj, raspuste ljepo ti je imeeee…Boga ga živio, Bog ga poživiooo…)

SANDRA: Izvanredno! Svaka čast, ali mi to malo pojasnite…

MARKO: Mogu li ja?

SANJA: Prvo konsultacije…

ĐORĐE: Normalno…(čuje se: šušu…šušu – uz tihu muziku, onda blabla-blablabla – sporije i brže)

MARKO: Raspust ljeti traje oko tri mjeseca, a zimi, jedva, dvadesetak dana… ( smijeh uz muzički fon)

(pjevaju:…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene, na jarbolima stojimo svi, na jarbolima stojimo mi…kad naš brod krene, krene… najbolji smo na cijelom svijetu i bližoj okolini…Ovo su naše, i samo naše lude godine…ovo je naše i samo naše – đačko doba… ko nam na put može stati – dobre bi ocjene htjeli imati… Hoćemo li?! Ho-će-mooo! (onda opet pjevaju)…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene… kad naš brod krene, krene…(brod plovi, čuje se brodska sirena, razdragani glasovi:‚‚Polako…polako (tiha muzika)…polako, ali isgurno izvlačite mreže s našim ocjenama… tako… dobro… dobro je…(izvlače se mreže)… pazite, dobro pazite, jer mogla bi nam ispast neka ocjena, pa ko će je opet uloviti…(čuje se veliko: PLJAS u vodu)

SANDRA: (zbunjeno) Otkačila se jedna mreža – s ocjenama…

VIŠE GLASOVA: (uplašeno i zbunjeno) Što ćemo sad!?

SANDRA: (viče) Zaustavite brod! (brod staje!)

ZAPOVJEDNIK: Brod je stao!

SANDRA: Bacite sidro!

ZAPOVJDENIK: Brod je usidren!

SANDRA: Spuštajte čamac!

VIŠE GLASOVA: Čamac je spušten!

SANDRA: Borbena uzbuna! Počinje spašavanje – ocjena! (brodska sirena… trčanje po brodu) više glasova: Borbena uzbuna, borbena uzbuna…

SANDRA:Jesu li ronioci spremni?

Više glasova: Spremni!

MARKO: Posada na svoja mjesta! (trčanje po brodu…čuje se policijska sirena, kola hitne pomoći, avioni nadlijeću, hilikopter kruži)

VIŠE GLASOVA: Radar uključen! Minolovke spuštene! Torpeda spremna!

ĐORĐE: Zašto torpeda!? Nema podmornice, nećemo ništa torpedirat!?

MARKO: Ko kaže da nećemo?!

SANJA: Što bi to bilo?!

MARKO: Ako bude trebalo – torpediraćemo neku lošu ocjenu!

ĐORĐE: A što će nam minolovke!?

SANDRA: Ako bude trebalo skloniti – neke sumnjive ocjene!

MARKO: (policijska sirena, kola hitne pomoći, vatrogasna sirena, avioni nadlijeću, hilikopter kruži) Akcija spašavanja – teče po planu! Locirana je mreža…nijedna ocjena nije izgubljena!

SANDRA: Treba izvršiti selekciju ocjena!

MARKO: Prvo da ih izvučemo! (sirene, avioni, hilikopter…)

SANDRA: (viče) Najduži dan i dalje traje! Naprijeeed! (sirene polako nestaju, polako se gubi i nadlijećanje aviona, polako nestaje i zvuk helikoptera…)
SANDRA: Akcija spašavanje ocjena – u potpunosti je uspjela! Nije izgubljena niti jedna, jedina ocjena!

MARKO: Prestanak borbene uzbune! Prestanak borbene uzbune!

(više glasova: (trčanje po barodu) Prestanak borbene uzbune, prestanak borbene uzbune!

SANJA: Prestanak vazdušne opasnosti, prestanak vazdušne opasnosti!

Više glasova: Prošla vazdušna opasnost, prestanak vazdušne opasnosti!

ĐORĐE: Vrati torpeda u njihove kućice! Pokupi minolovke!
Više glasova: Torpeda u kućice! Minolovke na svoja mjesta!

SANDRA: (preko megafona ili razglasa) Akcija spašavanja ocjena je završena…akcija spašavanja je zavrašena…
Više glasova: – Uraaaa! Uraaa!…

(kratka stanka) GLASOVI:
– A torpeda?!
– Niti jedno nije ispaljeno, to znači – nema slabih ocjena!…(muz.fon)

– A, minolovke?! Nisu ulovile niti jednu – slabu ocjenu…( muzički fon i kratka stanka)
– Možda smo kontaminirani – zajedno s našim ocjenama?!
– Idemo na dekontaminaciju – zajedno s ocjenama! (voda pljušti – šmrkovi – skače se u vodu)

( svi:‚‚…kolo, kolo – naokolo…I vi drugi tamo-amo, amo da se poigramo…Zora, zori, sve poustajalo…živo, živo! Ajd u kolo, ajd u vodu – ne može niko da drijema…kolo, kolo – naokolo… kad naš brod plovi, plovi – na jarabolima – visimo i naglavačke i naopačke…na jarbolima visimo i naglavačke i naopačke… ( muzički fon, brod polako plovi, tiha muzika – sve polako nestaje)

ODJAVNA ŠPICA

*k r a j *

 

 

 

Tagovi: , , ,

 
 

Kalendar

April 2019
M T W T F S S
« Mar    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930