Vladimir Kuljača

KNJAZ OLUJNOG OBLAKA

(monodrama)

Izvodi: Minja KRIVOKAPIĆ

Produkcija: Udruženje “Bačka kuća”

 

 

KNJAZ OLUJNOG OBLAKA

 

(Izvođač je u maskirnoj uniformi, polako se kreće – staje. Stolica na saredini pozornice)

            Sada bih nešto zapjevao – od muke, iz dna duše ali u grlu nešto zapinje – u stomaku još i više… Želio bih nešto zapjevati…onako iz dna duše…da mi bude lakše…

(šeta, staje)

            Caruje pustoš, u mojoj duši, ali još me nije osvojila – I neće dok u meni srce tako zebe i pušta duge uzdisaje!…

(duboki uzdah)

Samo da me Cezar, moj stariji brat, ne čuje – o teškom jadu bi me zabavio!

(ide prema publici, vraća se, toči piće, popije, odlaže čašu)

Minja KrivokapicSa ženskima nikada ne znaš gdje si i kakav si! (povišenim tonom)… Neki dan jedan se gospodin hvali, udario na sva zvona, kako su žene od njega napravile milionera!? Upitah ga, onako bojažljivo da što je prije bio, pa da i ja krenem njegovim putem…  (popije malo) Kratko je kroz zube promrsio:

  • Bio sam milijarder!

(ide veselo po pozornici)

Eto, sada mogu slobodno reći da one žive na račun životinja! Nema potrebe da idem daleko i da izmišljam – samo gledam moju komšinicu: nosi tašnu od zmijske kože, a cipele od krokodilske kože – I na kraju se uvijek nađe neka budala koja sve to i plati!

(sjeda na stolicu, ustaje, pomalo je nervozan)

            Eh, danas bi sve bilo drugačije da ne odoh na onaj dio plaže – I to prvi put od kada znam za sebe… (ide prema publici i naglo staje)

Ukočih se…svojim tijelom osvojila je i veoma dobro ispunila obližnju stijenu…

(briše, peškirom, čelo i lice)

Počeh se preznojavati, a roj grešnih misli  leti oko mene… (ide nesigurno, pomalo zapliće nogama)

Djevojka iz BlicaI bogovima bi zasmetalo kako je lijepa… Ka u nekom transu, jednostavno dobauljah i sjedoh pored nje… (sjeda na pod)

  • Evo sletio je još jedan galeb… podigla je glavu s neke knjige i dade se u smijeh, da ga bog ubije…

  • Molim Vas, budite tako dobri pa mi ne zaklanjajte sunce! – reče pomalo oštrim tonom, ali to me nije obeshrabrilo. Uzmicanja nema! – naređujem sebi!

  • Sletio još jedan galeb!? (smije se) Ja više volim da budem albatros i to onaj Bodlerov! (ustaje, staje teatralno i recituje)

“…tom knezu oblaka i pjesnik je sličan, on se s burom druži – munjom poji oči…”

  • Molim Vas kneže, nebeskog oblaka – ne zaklanjajte mi sunce!

(ide okolo trlja ruke i sve ponavlja:”Uh, uh majko božja te ljepote…”

(staje)

  • Ja sam Draško! (pokloni se) Mogao bih lako biti “Draško u Mletke”, ovog puta u Herceg-Novom! Ođe vidim vitešku nevolju

  • Maja, drago mi je… Ustala je i poklonila se.

  • Prelazimo na TI?! Može, i sjeda…

  • Sada preuzimam ulogu albatrosa! (ide klati se pozornicom) Imam divoska krila i ne mogu od tebe ni koraka dalje, a ja mogu samo naprijed…na svim poljima sam defanzivac – strogi napadač… najbolje će biti da mi kažeš kako ne voliš poeziju?! Našao bih se u zoni sumraka… I još se malo približih…

  • Umjereno, kaže i dodaje kao i sve stvari u životu…

  • Skromnost nije ženska vrlina…I taknem je za ruku…nije se branila…Znaš, moj otac najčešće govori:

“Ako pušiš, u prisustvu dame, izvadi cigaru! Ako nosiš kapu ili šešir – skini, a o sreći zavisi hoćeš li još nešto skinuti i počnem se smijati i opet je uhvatim za ruku, a ona se opet ne brani…to me osokoli…možda sam malo napadniji i pričljiviji, nego obično…trebam da idem u vojsku, pa me otac vježba i priprema… Ona u smijeh…

  • Otac te priprema i vježba za vojsku!? To još nisam čula i pogleda me malo pažaljivije, a to je ono što sam očekivao…Što se događa na prvom sastanku?! Vječita je tabu tema…Na kraju večeri samo da se oproste nježnim poljupcem i to u obraz i onda čekaš jedno dva do tri dana, da bi nastavio druženje… E, nećemo tako! Normalno, ovo sam  sebi u njedarca rekao…

(ide okolo širi i trlja  ruke, pokazuje rukama ženske obline, smiješka se i vrti glavom – stane)

  • Istina, ni vojska nije što je nekad bila… pričao mi je brat …

  • Upravo dolazim s nastave, otac je glavni predavač, pa mi se mota po glavi tamo neka taktika, odbrana, napad, lezi – diž’ se… Od svega najbolje zapamtih da sve što se nalazi u rovu – pripada vojniku!

  • Izvanredno! – oduševljeno je poskočila – Divno! Ne može biti bolje… To je već prava poezija i kada tom rovu dodate Bodlera i onoga kneza, ali olujnog oblaka – ko nam na put može stati – I poče se smijati, malo se i zagrcnu, onako ka mala beba kada pije sokić ili čaj… Ja skočih (skače) pa je malo pogladih po vratu…ruka mi sama skliznu, pa zakučih i leđa… Hitro se bačih na stomak (to i radi)… zamalo neostadoh bez kupaćih, jer i ovoga našega sokolića o jadu zabavih po ovome žarkome suncu…oće sve da razbuca oko sebe – ka moj kučak Garo i pomislih kako ga može uhvatiti neka vrsta sunčanice… I dalje ležim na stomaku…

  • Znači, ja sam sada u rovu…crvkuće Maja, ali ja ne mrdam… malo se podignem s peškirom preko sokolića… (ide prema publici, vraća se)

  • Rov treba da padne po svim međunarodno priznatim pravilima i standardima – osvajanja… U protivnom mogli bi me osuditi, za nedaj Bože, tamo neku perverziju, nasilje u porodici itt(I tako to) – po javnoj ili tajnoj optužnici… I zato moram raditi sve po PS (pravilo službe), Ženevskoj, a posebno Haškoj konvenciji (trlja ruke ide okolo). I konačno poslije ovog predugog uvoda – krenuh u osvajanje! Dodirnuh je rukom, ali se puzeći primakoh (puzi) sokolić mi je i dalje u najvećem stepenu pripravnosti!

  • Baš sam znatiželjna kako će se odvijati najaveljena akcija osvajanja, jer ja sam napadnuta i kao žrtva ne mogu niti smijem sjediti skrštenih ruku…(više ne puzi – sjedi) smije se i gleda me u oči…poljubim je i kažem kako oči sve govore… (sjedi trlja ruke). Odosmo u dugo, osvajanje predugo traje…iscrpiću se… Kako mi čitaš misli, ka da sam otvorio taktiku osvajanja i pokazao plan napada…Kada intenzitet napada malo oslabi, a to je normalno jer ide jedan na jedan, prsa u prsa – ti kreneš u kontranapad!…Oblačim vojničke pantalone, jer sokolić uporno šalje signale da krenem u juriš, jer priče je bilo i previše…I on ima svoj bioritam i granicu izdržljivosti… (popravlja vojničke pantalone) Upozorih ga kako zbog njega ne mislim u Hag – dajući mu žuti karton i privremeno ga isključujem iz javnog saobraćaja…

  • Jel’ istina da su ljetne ljubavi kao i ljetne kiše – kratkotrajne, ali veoma jakog intenziteta…prekida mi akciju – sa veoma sadržajnim dodatkom…

  • Nemoj samo o kiši, pa makar bila ka i ljetna ljubav! Otac me upozorio kada je u pitanju kiša, istina nije predvidio ljetnu i naglasio da vojnika prate ČETIRI K-a! I ona ustane – konačno… (krene stane)

  • Ju, ju, juuuu! …Odjednom mi je nešto vruće…kažeš vojnika prate ČETIRI K-a?!

  • Konzerva! Kantina! Kiša!

  • To su TRI K-a! – upozorava me i izazovno mi priđe,

  • ČETVRTO K-a….za one koji imaju sreće, tako je barem nekad bilo kada je moj otac bio vojnik, pa i ja radim po starom programu…KU… KUR… nije ono što misliš, vidim ti po obrazima – kako ti plamen bije…KURVA je ČETVRTO K-a… nije joj bilo do smijeha… Kada se primakoh na jednu pristojnu udaljenost, skinuh pantalone, jer ovaj moj sokolić opasno prijeti da neće moći još dugo biti na stand bay! Krenuh u juriš! (ustaje, pokazuje rukom i viče: ”Juriiiš! (trči, vraća se, staje) (Bregović i pjesma “Kalašnjikov, kalašnjikov…juriiiiš…” (ide razdragano i veselo)

…U neko doba noći, poslije žestokog okršaja, više uzastopnih juriša i kontranapada…rov pade po međunarodnom kodeksu – specijalnog  ratovanja  …Nije bilo primjedbi za prekomjeranu upotrebu sile i ubrzo je dostavljena molba – da se akcija ponovi – teren nije detaljno pretražen…

(sjeda)

Čudo je taj rov…I hvala ti Bože ili onome  ko ga je izmislio…prsa u prsa, jedan na jedan, nema i ne može biti zabušavanja, izvrdavanja… nema razlike da li je rov socijalistički ili kapitalistički…

(ide u vojničkom)

Moram napustiti vojsku, već sam napravio plan…nije vojska što je nekad bila i napustit ću je…Oca ću razočarati, jer puno je uložio pripremajuaći me za vojničke dane, majka će jedva dočekati da me vidi…Cezar, moj stariji brat, će cirkus praviti ali i to ću izdržati… Postajem glumac i umjetnik, jer umjetnici najčešće i najviše razgovaraju s bogovima – oni ih najbolje razumiju…

Gdje god pogledam – titra mi Majin lik…Noću na straži, čujem kikot …ka da je neko prati kući – u ove kasne ure… Skidam pušku s ramena i repetiram!

  • Stoj! Stoooj ili pucam!…Uzbuna, bauljaju mladalačke i uplašene noge, kolutaju sanjive i isprepadane oči…

  • Drž desno, nešto se miče, ali bez pucanja! U strelce! – viknuh ka pravi komandant parade…lijepo je to kada imaš na nekoga da se izvičeš… Ispadaju puške iz još nejakih ruku…

(sjeda)

Premjestiše me da čuvam hodnik i cipele, ali me razoružaše…Negdje oko pola noći Bubo, sobni starješina, nakresan maliganima nišani vrata, a onda krevet…Pomogoh mu, pa zajednički uradismo taj nimalo jednostavni  zadatak…

  • Maja! Majaaa! – dreknem iz sve snage, tako da se hodnik zatresao…Ko te prati u ovo doba, dok ja ka zadnja šuša čuvam čizme – I to vojničke, čuvam hodnik i WC – i to vojnički!…I tako zoru dočekujem… Sve razbacah po hodniku i dadoh uzbunu…Dojuri straža i odvedoše me u stacionar…Dobih neke tablete za smirenje, ali nisam niti jednu popio…

Odoh u novu prekomandu – da gulim krompire, kuvam čaj, perem suđe, a to mi je bilo najteže – od svega pod onim vojničkim nebom… Pozvah moga Boga Janusa da mi oprosti ako na trenutak iskočim iz svoje vlastite kože i ako me uhvati žuta minuta, jer brzo ću se vratiti na početne položaje. Objasnih nu, onako telegrafski, da smo  ljudi i da svako od nas može imati žutu minute…Moj bog me razumio…

Dijelim čaj i zagledah se u jedan sto… Uzdrhtah, a onda pretrnuh i utrnuh… Maja sjedi, s nekim dripcem i smije se…

  • Tako znači! – vrisnem, tako da je kompletna kuhinja skočila na noge… Okupah čajem moje drugove, a posebno starije borce koji su mi pjevali: ”Stari borac legao na travu, pa je remca metnuo pod glavu…”! Opet je dojurila već dobro izvježbana stražarska ekipa…

Kada malo bolje razmislim, ja sam i osnivač antiterorističkih i jedinica za specijalne namajene, jer dok nisu krenule ove moje aktivnosti – bilo je i više nego monotono…vojska se potezala ka neko crijevo…

I tako pitam je moga kapetana, što imamo za ručak, što ćemo spremati, a on se izdere i uhvati se za međunožje (pokazuje), a ja rekoh:

  • Dobro, znam što ima za vas starješine, ali pitao sam što ima za nas obične vojnike…

Izležavajući se u stacionaru, imao sam vremena da zaokružim svoj plan odlaska iz vojske, kad dolazi Majino naređenje:

  • Prekidaj sve aktivnosti – stop! Utvrdi rov i čekaj novo naređenje – stop! Usput razmišljaj o povlačenju – stop!

Skočih, tako da je krevet poletio kroz vrata stacionara… (tetura pozornicom) Da prekinem daljnje aktivnosti!? Da razmišljam i o povlačenju!?… (tišim glasom) Predaleko sam otabanao, tako da ne dolazi u obzir nikakvo – povlačenje, a osim toga ja sam provjereni i dokazani ofanzivac!…

(ide, maše rukama, staje)

Eto, recimo, gurao sam se u raznim sportovima – i svuda sam bio strogi napadač! Ni da hoću, ne znam se braniti! … (stoji zamišljeno, a onda se nasmije)

Ma, vidi ti nje u kakva me govna uvalila, i sada trebam da razmišljam  čak i o povlačenju!? Ništa ne spominje koja bi bila nova linija razgraničenja?! Na koje rezravne položaje i kojom dinamikom da se povlačim…

(sjedne – ustane – krene – stane)

Sve sam mostove porušio, iza sebe, sva vrata stražnjicom sam zatvarao, a ti meni izdaješ ovakvo naređenje!? Pozdravljam te s pjesmom:…mali mrav, mali mrav pčeo da luta, počeo da pluta – u njedrima svoga komandanta, pa ne može i ne zna i neće da skreće s pravoga puta… (potrči – stane)

A, ona meni telegram:

”Sve si uzorao, pa si počeo i ceste i drumove – stop!” A, ja njoj:

  • Ne gazi mi oranje! Ne mogu i piškiti i kakiti – istovremeno! Nesmijem skretati sa pravog puta, jer mogao bih zalutati i korak  po krak – odoh u raskorak! – stop

(Uzdah, ide polako – stane)

Nije dobro, to sada osjećam, kada vojnik i žena imaju previše slobodnog vremena! Ženi i vojniku treba stalno davati neki posao, jer to je najbolji način da im ostane što manje vremena da razmišljaju o nekim glupostima

 (nasmije se i vrti glavom)

  • A, zašto vojnik treba biti stalno zaposlen?!” – Maja je tražila objašnjenje, ali nije tražila objašnjenje za ženu.

(Ide –zauzima karate gard)

Ukrstih koplja i počeh da se  mačujem s DVA KONZILIJA I VIŠOM VOJNOLJEKARSKOM KOMISIJOM!…(uzdahne)

Ispred imena, s lijeve strane, zastrašujući prefiksi: prof. ph dr. a onda poslije imena i prezimena i čina nastavlja se: dr sc…. Pa pogledaj kukala ti majka, ko se može suprostaviti jednoj ovakvoj velesili?! NATO, EU, MMF ili globalizacija – to je druga liga! Ali ja krenuh s vjerom  jednog, recimo, budističkog svjećenika, a otporan – ka fudbalska lopta! I krenuh!

  • Mili Bože čuda velikoga – đe sam ovo dopadnuo muka, ali ja sam hajduk što ganja hajduke! Ha, hahah… Nit se mičem nit pomičem, ali ne mogu da mirujem!…Vrisnuh! Poskočiše, ka da je, između njih, pala zmija otrovnica… Počeh, tiho da im šapućem:

  • Morate odlučiti da li sam Prometej, Hektor, Ahilej, Orfej ili Demokrit – koji je sam sebi izvadio oči – da bi mogao da razmišlja, da mu vanjski svijet ne bi smetao… Sve mogu (glasnije) jedino ne mogu  biti Cezar! Kocka je bačena, ili neka bude bačena  Hahah!  (kratka stanka)

Počeše se sudarati, promašuju vrata, grebu po zidovima… uz moju veliku pomoć – uspeše da napuste salu… Čitam nalaz: S-E, K-K-S – sve su velika slova, a onda malim slovima: Blo-ck  r-e-m-I dex. Fas-c. hissi (dva ss) I na kraju Hichi!

(odlaže nalaz, briše čelo i lice, odlaže i peškir – odmahuje rukama)

Pa, vidi majčin sine, đe si, ako ne znaš latinski! Obrao si bostan lubenica ili dinja – pa još i više…

(ide strojevim, a onda marševskim, pa opet strojevim pa marševskim korakom i naređuje: levim krilom, desnim, na-levo-krug…Vrlodobro – služimo narodu, kako kaže jedan premijer jedne naše države u regionu… (stane)

Vojska me dopratila do kuće – ka pravog knjaza! Auta, jedinica za specijalne namjene, antiteroristički vod, kompletna sanitetska ekipa, telohranitelji… Duboko uzdahnuh…kako je lijepo biti knjaz!…Ne treba ti novčanik, trče oko tebe, maze te i paze…Kompletan grad, prigradska naselja i okolna mjesta – moje drage Komune – sjatilo se da dočekaju knjaza! Lijep je to osjećaj, sve mi nešto toplo oko srca, a oko se razigralo… Govornica u obliku prave vojničke osmatračnice – ka granična karaula… Sve vidim, svi me vide, ali ja ne vidim Maju!?… Obraćam se okupljenoj masi:

  • Dragi sugrađani, dame i gospodo i ostali… (nakašlje se) mislim na one koji i dalje hoće da budu drugovi… ja ne bih o tome, jer to je stvar demokratskog opredjeljenja i diskrecionog prava…od srca se zahvaljujem na ovako veličanstvenom dočeku! I Kaligula je naredio da konj postane senator i tako ga istorija pamti – po konju! I vi ćete mene zapamtaiti po nekom konju… oči mi ispadoše, ali nema Maje!?

  • Kne-že! Kne-že! Svaka ti se pozlatila! – kliče masa, a ja ka sivi soko širim krila i nastavljam:

  • Zamišljeni i obećani Eldorado ili naški rečeno zemaljski raj – topi se i nestaje ka kula od karata! I tako ostajemo ka crne i sinje kukavice u srcu Evrope! A, Evropa ka Evropa – hladna i proračunata šalje nam signale: ”Duša je na istoku, a sve ostalo je na zapadu! Što se nas tiče vi i dalje možete živjeti od te vaše, balkanske, duše…” završen citat… (toči piće, ide s čašom malo popije, odlaže je)

Sada se postavlja i otvara jedno veliko, po meni istorijsko i sudbonosno, pitanje: kako napuštiti našu istočnjačku dušu – jedino što nam je preostalo…Pitanje glasi: kako se osloboditi duše – galopom, kasom ili stampedom?!

  • Samo tako, samo tako, vidi im se po, evropskim, nogama da se ne mogu igrati sa nama… kolo od sreće se umrežilo – duša se oslobađa i putuje… kad odjednom, odnekuda, izroni balon i natpis:

OTPUTOVALA SAM SA MIKIJEM!

Balon sa natpisom ide pravo na mene… Zamahnem da ščepam balon i natpis, ali promaših, izgubih ravnotežu, zaljuljah se i polećeh sa govornice i tresnuh koliko sam  dug i širok…

Više se ničega ne sjećam draga moja doktorko…sa ženama si uvjek i na kraju i na početku…

(polako napušta scenu – staje. Otac voli jednu sevdalinku koja kaže:” Zbog nje je Salko u vodu skako, zbog nje je Zijo danima pio, zbog nje je Bego u mezar lego” E, neću biti ni Zijo, ni Salko a najmanje Bego! (Polako ide)

Idem sa dvije Nade – Topčagić i Obrić (zapjeva)

 Još me boli jedna stara rana, jedna rana iz minulih dana…zaklanjaš mi sunce, na tuđe si mjesto stao, idi da mi susnce ne bi zaklanjao…imao sam ljubav jednu, a sad imam bolnu uspomenu i ranu staru…zovem te zovem, noću te sanjam, uzalud  širim ruke svoje…

(Napušta pozornicu)

 

Fotografija br. 1. Minja Krivokapić
Fotografija br. 2. preuzeta sa sajta blic.rs

 

Tagovi: , , , , ,

 
 

Kalendar

November 2018
M T W T F S S
« Oct    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930