Kraljevsko pozorište Zetski dom – Predstava JULIJE CEZAR

 

Kraljevsko pozoriste Zetski dom na Cetinju 2

 

 

U Kraljevskom pozorištu Zetski dom u poneđeljak, 28. marta 2016. godine, sa početkom u 20h biće prikazana predstava

Vilijem Šekspir

JULIJE CEZAR

Predstava je nastala u koprodukciju: Grad Teatara iz Budve, Centra za kulturu Svilajnac, Narodnog pozorišta iz Sombora

Julije Cezar - 3Pisac: Vilijam Šekspir
Adaptacija i režija: Kokan Mladenović
Kostimograf: Tatjana Radišić
Scenograf: Marija Kalabić
Kompozitor: Irena Popović
Koreografija: Andreja Kulešević
Producent: Boris Mišković
Direktori projekta: Blažo Radoman, Ivana Nešić i Mihajlo Nestorović

Igraju:

Julije Cezar - 2SERGEJ TRIFUNOVIĆ
SAŠA TORLAKOVIĆ
BRANISLAV TRIFUNOVIĆ
JELENA MINIĆ
MARKO MARKOVIĆ
IRENA POPOVIĆ


Reč reditelja

„Tragedija Julije Cezar jedan je od najznačajnijih komada u istoriji dramske literature, a njen osnovni motiv – revolucija i politički prevrat, koji se, na kraju, kompromituju u sopstvenoj nemoći, obesmišljavajući tako fenomen istinske demokratije, nisu, na žalost, izgubili na svojoj aktuelnosti od vremena nastanka ovog komada, pa do danas. Pišući o ubistvu Julija Cezara u rimskom senatu, 44. godine p.n.e, Šekspir, u stvari, ispisuje tužnu priču o krahu plemenitih revolucionarnih htenja, koja se, u sudaru sa ličnim interesima, vlastoljubivošću i pohlepom samih revolucionara, pretvaraju u svoju nakaradnu suprotnost. Junaci antičkog Rima, postaju, petnaest vekova kasnije, Šekspirovi savremenici, uronjeni u spletke i zavere elizabetanskog dvora, ali i savremenici našeg istorijskog trenutka u kome je moguće poslednje decenije naše aktuelne istorije posmatrati kroz prizmu likova i odnosa Julija Cezara.
Hoćemo li i nakon ove predstave verovati u revoluciju, ili ćemo shvatiti da je reč tek o pukoj zameni društvenih elita? Hoće li nam postati jasno da jedni te isti ljudi, bili oni u izobilnoj poziciji vlasti, ili u lagodnoj poziciji opozicije, upravljaju našim životima poslednjih dvadesetak godina, smenjujući se na lestvici vlasti, i idući gore-dole, kao na kakvom palanačkom karuselu. Hoće li nam iznova prodati velike reči, držati zapaljive govore i nahuškati nas na još jednu pobunu na čijem će kraju „borba za opšte dobro“ prerasti u njihovu ličnu korist? Možemo li da prestanemo da verujemo u demokratiju ako nam se ona ruga u lice? Možemo li da trpimo autokratsku vlast samo zato što znamo da će jednog uzurpatora zameniti drugi? Možemo li da pristanemo na društva u kojima živimo, ako znamo da su zasnovana na laži? Možemo li da se borimo protiv laži, ako više ni sami ne znamo šta je istina?“

Kokan Mladenović