Nataša Žurić – Zemlja

         Rođen je na groblju.
         Bijaše tog dana sahrana očeve mu majke, njegove babe. Zvala se Ilinka. Majka mu dobi iznenadne trudove, prije vakta. Porodi se pred cijelim selom, na sred ulaza u raku. Pade na zemlju, kojom raka tren prije njegova plača, bijaše zatrpana.
         Zamukoše tužbalice, seljani se prekrstiše, a Ilija sam odredi ime rođenjem. Od mrtve Ilinke, zemlja iznese Iliju.
         Unosio je nemir među seljanima. Tršave kose, crnih očiju, više je ćutao nego zborio. Išao je od ograde do ograde, a ljudi, k’ o ljudi, od silnog straha pred nejasnim, kako nazivahu Ilijino rođenje, ćerahu ga od svojih kuća.

         Čovjek je kao zvijer, čim osjeti strah, prvi napada. Ako li spozna da nadjačava, nema milosti u njemu. Reži, ujeda, do kosti glođe.
   
        Tako Ilija posta otpadnik još od kolijevke, ne znajući kakav je to smrtni grijeh načinio, pa ga riječima kamenuju, postupcima bičuju, a svi oni, bezgriješni, snom pravednika snivaju.
        Otac Radoje otišao niz hladnu Moraču, da joj talase kroti, kako mu to majka Mara govoraše, proklinjući i dan i sebe kad ga upozna, kad za njim u sirotinju ode. Ona šćer seoskog junaka, a on žgoljo, bio student, propali student. Od sveg znanja dovukao kući kartonsku kutiju, punu knjiga, koje za Maru bijahu bauk.
Lijepo pričaše tog ljeta. Stane uz plot, iza Marine kuće, pa je uči govoru gradskih đevojaka. A Mara, vrckava seljanka, izdiči sise, pa zamisli da je gospođica.
Završiše u štali jedne noći, dugo se sijeno uvijalo pod njima, rzala Mara kao ždrebica, pa njiše se, bedrima nasukujući na galop. Zora ih uspava.
        Tako Mara završi u trošnu Radojevu kuću.

       Radoje se zavuče u svoje knjige, a Marin stomak poče rasti. Sve je manje rzajući čekala zore, a Radoje, nesta jedne noći.
       Nađoše ga u Morači, zagrlio stijenu, usidrio znanje iz knjiga, koje ga zarobi, pa mu selo posta tamnica.
      Svekrvu brzo isprati na onaj svijet, a Ilijino rođenje uklesa taj dan u sve njene muke, pa ga proklinjaše, kunući Ilinku, i mrtva joj osta dužna.
           Tako se rodi Ilija.

        Od malena pokazivaše čudnu narav. Straha nije imao. Što su ga više ćerali, to je više inadžio.
        Ulazio je u štalu kod komšija, puštao konje, nalazili ga kako pose vareniku iz kravljeg vimena.
        Čudili se seljani, čudili i bojali tog mršavog stvora.

       Rastao Ilija, rastao kao iz vode. Žene šaputahu da raste kao iz Morače, da mu Radoje snagu ostavio, ali pamet popio.
Nije puno pričao, a kad bi progovorio sa strahom su ga slušali.
Jedne noći se ranije vrati kući, inače je noći provodio u šumi, vodeći crnog kera sa sobom, i nož za pojasom.
      Ču jecaje, uzdahe. Utrča unutra, kad ugleda Vukoja kako pritiska Marinu golu stražnjicu uza drveni zid, ona jekće, ni da joj dušu kida.
Udari Iliji krv u glavu. Izvadi nož, otrgnu Vukoja sa Marine bestidnosti, uhvati ga za rasplod, otkinu mu sjeme i izbaci iz kuće.

       Preživlje Vukoje, preživlje kastraćenje, ali ne preživlje sramotu. Nađoše ga jednog popodneva kako visi na šljivi, konop mu sramotu oko grla svezao.

       Proglasiše Iliju ludakom. Seljani odlučiše da ga prognaju iz sela, ali, Ilija zaspa. Na prečac usni, kako to šaputahu plotovi, iskrivljeni pod laktovima seljana.
      
      Zaspa punih 19 dana.
I san u san mu udari, pa ga budi, u snu, a snivati mu ne da.
Budi ga Mara, budi ga stari Đorđe. Oči mu otvorene, a on, nepomično živ, kao da je budan, u san gleda, kao da ne smije da zažmuri, ni rukom da krene, ni okom da mrdne. Živ a mrtav, mrtav a živ.
      Spava budni san, niti jede, niti pije, niti vidi, niti čuje.

      Smjenjivali se seljani, sve po dvoje, dvoreli ga, po jedno samo ne smjede ostati. Sad ih veća jeza podilazi, ali, misleći da je na samrti, htješe ostati čisti pred Bogom, zato ga dvoreše, čekajući onu, od koje se svi boje, pa kad čuju glas da je došla po nekoga, budu srećni da nijesu oni, brzo se prekrste, i o pokojniku sve najbolje.        

Dođe devetnaeti dan. Mara i Milka pored njega. Uzdahnu Ilija, uzdahnu i zatvori oči, okrenu se na desni bok i zahrka.
    Spavao tako par sati. Kad se probudi, to bijaše drugi Ilija. Oči tvrde, crne, jeza svakog da uhvati.
Usta iz postelje, izađe pred kuću i sjede na zemlju.
Dođoše seljani. Stari Đorđe ispred svih progovori:

     – Ilija, ti nijesi za našega sela. U tebi su mračne sile. Trebao bi ići odavde, đeca te se plaše.

     Pogleda ga Ilija, pa rukom zahvati grumen zemlje, stavi u usta, proguta i uđe u kuću.

     Odoše seljani, jedni uz psovke, drugi uz gunđanje, treči ćuteći, ali, strah ih sve u jedno obavi.
     Prolaziše dani. Zaboraviše na Iliju, no, ne zaboravi on njih. Ustane po noći, pa kroz selo ide, o Bogu pjeva, svo selo od glasa mu drhti.

– Uselio se đavo u njega. – izjaviše jedni.
– Uselio se Bog u njega, pa opominje. – izjaviše drugi.
Treći ćutahu, a onaj strah, opet ih u jedno obavi.

      Dođe jesen, umrije Mara. Sahraniše je seljani, a Ilija okrenu krst na humci, zahvati grumen zemlje, pa je polako proguta.
      Razbježaše se seljani.

– On je bezbožnik. – rekoše jedni.
– On je izaslanik grijeha. – rekoše drugi.
Treći ćutahu. Strah se ukopa nad selom, sve ih zarobi.

        Ilija lutaše livadama, po kiši, po vjetru. Šta je jeo, to niko nije znao.
Stari Đorđe okupi seljane. Uz proteste, na kraju pristaše da idu kod Ilije. Spremiše mu hljeba i mrsa, pa pravac k njemu.
        Nađoše ga pred kućom. Ker mu kraj nogu. Ispred kera kost, polako je glođe.

    – Dobar ti dan Ilija. – zavika Đorđe.

Pogledavši ga, Ilija klimnu glavom, i usredsredi pažnju na kera.

– Ilija, ovako ne možemo više, ni mi, ni ti. Ako si lud, da ideš ljekarima, ako nijesi, pobogu brate, daj nam znaka. – dovrši Đorđe.

       Opet ga pogledavši, kao kad stijene pod gromom svisnu, Ilija ćutke nastavi da miluje kera.

      – Ljudi, on je lud. Evo, ja vam to uporno govorim. – uzjogunjeno reče Dragiša, dobar seljak, malo zadrt, ali pošten, koliko to poštenje doseže ivice sela.

Da smiri situaciju, Đorđe uze hranu, pa je pruži Iliji:

– Evo, da založiš. –

     Ilija uze zamotuljak, izvadi hljeb i mrs, stavi ispred kera, zahvati grumen zemlje, proguta je i uđe u kuću.

    Uznemiriše se seljani.

– Lud je.- rekoše prvi.
– Lud je. -rekoše drugi.
– Lud je. – rekoše treći.
Strah se razbi, bijes zavlada seljanima.

     Sjutradan, ide Ilija selom, okupan, sređen, ni da će za nevjestu. Ker pored njega.
Seljani se okupiše, pa ispred njega.

    – Kud si krenuo ludi Ilija? – zavikaše u glas.
Đeca virahu kroz prozore.

    – Ja nijesam lud! – posle dužeg vremena začuše mu glas.
    – Dokažite mi da sam lud! Ako sam lud, ja ču otići, ako nijesam, vi ćete činjeti kako vam rečem. – sigurnim, tihim glasom, ošinu Ilija.

    Zažagoriše seljani, ali, složiše se, pristaše.

    Prvi istupi Đorđe:
– Ilija, ti zemlju mjesto hljeba iješ. Pa, ko pametan to čini ? –

– Đorđe, zemlja nas rodila, zemlja nas ‘ rani, zemlja nam kosti čuva. Da onaj tvoj hljeb ranije dođe, ne bi zemlju ijo. – odvrati Ilija.

– Muči, ludi stvore! – dreknu Dragiša. – Zemlju si ijo i u nju Vukoja poslao! Ti si ludak! – nastavi vičući.

– Vukoje mi na majku pojao Dragiša, a majka nam je zemlja rodnica. Da si mi majku, sestru tvoju po stricu čuvao, ne bi Vukoja na nju puštao, ne bi mene zemljom usta zatvarao. – smireno Ilija uzvrati.

      Postiđe se Dragiša, postiđen u kuću ode.

      Istupi Mirko, stari lisac seoski, pa zausti:

– Gledah u varoš, kad idoh lani, kako sud ispituje je li jedan što ubi ženu lud ili nije. Evo, i mi ćemo tako. Donio sam bure, eno ga pred kućom.

      – ‘ Ajmo tamo. – pojuri Mirko, seljani za njim, a Ilija, kao da ga ne čekaju, sve polako nogu pred nogu.

      – Evo, naspi ovo bure do pola. Ako ga naspeš, te znaš dokle treba, onda ćemo te sve slušati, kao mudroga gledati.

      Priđe Ilija, zagleda bure, namoli se nad njim. Vidi, rupa na dnu bureta, poveća, zemlja viri.

        – E, kad veliš tako Mirko neka bude. Evo, prvo ti natoči do pola, a to je ovđe ( povuče nožem crtu na buretu), a kad natočiš ja ću drugu polovinu. Ako ne natočiš Mirko, uzmi one zemlje što sa dna kroz rupu viri, pa pojedi grumen nje, dako se opametiš, ako ne u glavu, ono u čast Mirko. –

        Postiđe se Mirko, pobježe u kuću.

      – Najedoste me, napiste me, od Boga vam prosto! Zemlju gazite, zemlju trujete, Bogu se molite, sirotinju kunete, Boga psujete. Prorokom, bezbožnikom, ludakom me zvaste. Nema vjere ni čojstva u vama. – okrenu se Ilija, pa sa kerom, ode kući, a seljani od stida u zemlju pogledaše, od zemlje sramni ostadoše.