Serdar Janko Vukotić i kapitulacija Crne Gore – Pero Slijepčević

Istoričar Pero Slijepčević zabilježio je 11. juna 1926. godine kazivanja čuvenog crnogorskog vojskovođe serdara Janka Vukotića o događajima oko kapitulacije Crne Gore u Prvom svjetskom ratu.
Ovaj tekst publikovan je 1927. godine u zagrebačkom časopisu “Nova Evropa”.

Govorio sam serdaru da sve zapiše, jer Crnogorci više pričaju nego što bilježe

Rijetko sam slušao čovjeka da tako lijepo priča kao pok. Janko Vukotić. Njegovo pamćenje bilo je sasvim izvanredno. Sjećao se pojedinosti iz daleke prošlosti. A kako je bio na raznim visokim položajima, njegovo pričanje slušalo se kao živa istorija. Više puta govorio sam mu da baci na papir svoje uspomene: “Ljudi smo, ko zna šta može doći, i hoćeš li poslije imati više zgode nego sada; dužan si istoriji da joj kažes što znaš; vi Crnogorci više pričate nego što bilježite; itd.”. On je odobravao; ali, svom dušom odan poslovima u sarajevskoj Diviziji, i poslije u skopskoj Armiji, on je odgađao. Naprezao se odviše, i kad je smrt stala preda nj on se tome sasvim iznenadio. Nije vjerovao svojim očima, činilo mu se da će i tu “strašnu uru” pobijediti kao mnoge dotada. “Ha, ne daj se, Janko Vukotiću!” vikao je na samrtnom odru, sokoleći sam sebe i svoju familiju. Smrt je činila juriš za jurišem, a Janko je odbijao: izdržao je kritično oslabljenje srca; naturila se gripa, izdržao je i nju; udarilo je i zapaljenje pluća, – tu je stari vitez najzad pobijeđen.
Otišao je neostavivši, koliko znam, mnogo šta od svojih memoara. Ja sam imao prijatnost da ga slušam na sijelima kod njega više puta. Kad bi se zapričao, ne bi prestao do iza ponoći. Sav u svom elementu, on je u pričanje unosio akcente, gestove, oduševljenja – oživljavao događaje. Vraćajući se jednom od njega, ja sam bačio na papir skicu njegova pričanja o kapitulaciji Crne Gore.
Naveo sam ga da priča povodom crnogorskog broja “Nove Evrope”, u kome je on bio onako kratak, što sam mu zamjerio. Zanio se. I tu veče htio je da mi objasni kako on, komandant vojske, nije izašao iz zemlje.
On mi je često hvalio sposobnost kralja Nikole da poznaje ljude, isticao je njegove viteške gestove i izlive; opisivao kako je Kralju bio težak položaj u familiji; ali tu veče na nj se oborio svom žestinom, dokazujući da je Kralj prevario njega lično, u posljednjem času, i onemogućio mu izlazak.
Puštam sada pok. serdara da govori, ukoliko je moje sjećanje, u onoj zabilješci, uhvatilo njegove riječi:
– Slušajući da kraljevi ljudi govore vojnicima povjerljivo da se razlaze kućama, ja sam pregnuo da zadržim što mogu, te da organizujem odbranu Čeva i planina do Bjelopavlića, jer bi inače jedna baterija neprijateljska bila dovoljna da presiječe odstupnicu svoj vojsci sa hercegovačkog fronta koja se imala povući preko Nikšića niz Bjelopavliće. Već je bio pao Lovćen, palo Cetinje, vojska strašno demoralisana protivrječnim glasovima: jedni im govore: “Bićemo se do kraja, ići ćemo preko Arbanije, ha sokolovi!”; a drugi kažuju, da je sve svršeno, da je tražen mir, da je neprijatelj na Cetinju. Naše sjajne pobjede u Sandžaku, đe smo neprijatelja bačili nazad i osigurali odstupnicu Srbiji, naše uspješno držanje na hercegovačkom frontu – sve se zaboravljalo pri mutnim glasovima o politici glavara. Ja sam još fungirao kao komandant zaštitnih trupa, i o svojim naredbama izvještavao sam Pešića. Ali je toliko bilo poljuljano pouzdanje vojske, da su se mnogi čudom čudili kad su me uopšte viđeli među vojskom, i da im onako govorim. Uveče mi dođoše umornu dva sinovca, i pitali su me da li ja onu naredbu mislim ozbiljno, ili je to neka politika. To me dovelo do bjesnila, i dokazivao sam im kako jest ozbiljno, kako ćemo se povuć, i sve. Neka druga dva sinovca, sa ocem jednoga od njih, pohitaju dva kilometra pred vojskom prema Čevu da dočekaju Austrijance. Majka veli onom jednome: “Ne idite dalje, eto Austrijanaca na onu presjeklinu!” Oni otišli, sreli se s Austrijancima na 30 koraka, i zapucali. Austrijanci se odmah razbacali u stroj. Stari odskoči u stranu naviše, jedan mladi odmah pogine, a drugog rane u nogu. Oblete ga vojnici, naiđe jedan oficir Hrvat, i dok se on otimao da ne da pušku, oficir mu govori: “Mladiću, mladiću, spasi život! Predaj pušku!” Mislio mu je dobro. A on pušti pušku a zgrabi revolver, te ubije oficira; našto ga vojnici odmah iskasape. Onaj stari pucao je revolverom iz strane, pa su ga ubili kao goluba.
Evo još jedne epizode, iz tih dana: dok sam okupljao vojsku na sektoru Rijeka – Danilov Grad, dođe Kralj u automobilu među vojnike:
“Hoćemo li…” (ovdje Serdar reče ime plemena, ne sjećam se više tačno koga, čini mi se Kuči ili Piperi? – P.S.) “da branimo ovu zemlju od Švaba?”
– “Hoćemo, Gospodaru!”
– “Hoćemo li zajedno da se povučemo i borimo?”
– “Hoćemo!”
– “E, i ja velim hoćemo i”… (opsova nešto) “ko ne stio! No hajte kući, pa se spremite za put, uzmite pomalo ljeba, obujte se, i čekajte dok vas ja zovnem!”
To reče pa okrenu auto i ode.

Gospodaru, služio sam ti trideset godina i čuvao sam te bolje nego tvoja žena Milena

Vojska se još više zbuni: “Što je to sad? Janko veli da se okupljamo ovđe pa da odstupamo; a on veli da najprije odemo kući? A da, Boga mi, Gospodar zna što treba bolje no Mitar i Janko.” Pa se raziđoše.
(Ja ovđe prekinuh Serdara pitanjem: “Čuo sam da je Kralj drugi put tako dolazio u vojsku autom i zaklinjao ih da se ide u boj na Carev laz, pa da su ga izviždali?” – “Vjerujem i to”, odgovori Serdar, pa nastavi):
Petog januara držali smo sjednicu: Kralj, Vlada, i ja, u dvorcu na Kruševcu, što da se radi. Jednoglasno zaključismo, na kraju krajeva, da se povlačimo, te da se vojsci izda naređenje da brani odstupnicu. Ja neću da kažem Kralju da sam ja to naređenje vojsci već izdao (bio sam šef Štaba Vrhovne Komande na mjesto Pešića), ne bi li i on potpisao. Risto Popović mu podnosi na potpis.
A on veli: “Neka, čoče, da se malo odmorim, ta gotovo je, složeni smo svi.”
Ja se vratim u Podgoricu i cio sjutradan izdajem naređenja vojsci, naročito Sandžačkoj, kako i kuda da se povlači. Strašno sam umoran. Jedva se držim na nogama. Isprozebao. Promukao. U to dođe kraljev auto – zove me Kralj u Kruševac. “Reči u Kruševcu, da neću doći!” viknem ja šoferu. On stoji, ne miče se. “Miči se, pogani, jesi razumio što ti kažem!”
– Sto puta tako došao bi prije auto da idem Gospodaru, a kad tamo, nema ništa do besposlica. Predosjećao sam da me Kralj zove da me mozda spriječi u komandovanju. Bojao sam se zbog onoga na jučerašnjoj sjednici, da se nije predomislio, ka što se često predomišljao.
U to provaljuju nekolicina oficira i dignu me iz stolice:
“A da hoćeš, Boga mi zaista još ići kad naređuje Gospodar! Idi pa da vidimo što će!”
Bače me u auto. Imao sam vatru, jedva govorio.
Došavši u Kruševac pitam:
“Đe je Gospodar!”
– “Eno ga u sobi!”
Nikad mu nijesam ulazio bez prijave, iako mi je to dozvoljavao da vazda uđem kod oću. Ali sada sam rupio onako kroz vrata da se i on začudio. Sjedio je na krevetu, u uniformi. Pred njim jedan sto, i kod stola stoji Mirko, ukočen, bolestan. Knjaz Petar, za drugim stolom, čuka prstom o sto.
“Što je, Janko!” veli stari začuđeno.
– “Što si me zvao, Gospodaru?”
– “Sjedi, Janko!”
Onda nastavi govoriti Petru (đe sam ga ja bio prekinuo):
“E tako, tako, kao što ti kažem: ti ćeš se pismeno odreći svih dvorskih prava.”
– “Hoću, babo.”
Pomislio sam da se radi o kakvoj dvorskoj svađi, kao što ih je na hiljade bilo.
Na to će Kralj meni:
“Janko!”
– “Zapovijedajte, Gospodaru!”
– “Ja idem.”
– “Kud, Gospodaru?”
– “U Skadar!”
Zamuti mi se pred očima, izgubih sve obzire, i onako bolestan i rastrojen stadoh vikati iza glasa, da su, prostićeš, bale skakale oko mene:
“E čuj me, Gospodaru! Služio sam ti trideset godina! Čuvao sam te bolje nego što te čuvala tvoja žena Milena i nego tvoje šćeri. Bolje, zato jer sam više razumio od njih. Pa kad nas tako ostavljaš, evo će ti reći da si i sad poslušao sinove, a sinovi tvoji nijesu služili ni tebi ni otadžbini, niti su ti branili čas”, ni čas” Crne Gore. Pa hajde, izdaj je i ti! Što gođ je nevaljalstva, u sva su ugazili. E sad vidim da smo te uzalud branili i čuvali”…
Govorio sam tako ne znam koliko, izvan sebe, a on je samo vikao: “Janko, Janko! Smiri se! Janko”
I onda je viknuo što može: “Janko, čuj me! Zakleo sam se svojoj familiji na ćivotu sv. Petra da ću večeras biti u Skadru; ali evo tebi dajem riječ: ne bio ja čovjek ako se sjutra ne vratim opet ovamo! Razumiješ li, čoče!”
– To me dirnu, pomislih mu na familiju, pa rekoh:
“Pa što mi ne kažeš, za Boga?”
– “A ne daš mi da ti kažem.”
– “Oprosti, Gospodaru.”
Povjerovah mu, bi mi krivo na mene sama što sam onako izašao iz takta. On ustade pa reče Mirku; “Hajdemo!”… Izađosmo svi, on sa sinovima krenu maloj crkvici, ja zastadoh. No on se osvrnu pa me zovnu:
“Ajde, Janko, i ti!” U crkvici je bio donesen ćivot svetog Petra. Stari se prekrsti dva puta više ćivota, pa se okrenu Mirku:
“Mirko, dok si bio mali, dok ti je bilo 14 godina, svi smo u tebi gledali velikog budućeg čovjeka i nadu Crne Gore. No poslije si sve pokvario. Čuj me, Mirko:
Ovaj Janko učinio je za nas i za Crnu Goru više nego iko! Pazi Janka!”
– “Razumijem, tata!”
Na to smo izašli iz crkve, a da je nisam znao sta to upravo znači.
(Ja sam ovdje prekinuo Serdara s pitanjem, šta misli sada – zašto su išli u crkvu; odgovorio je:
“Pa to je valjda bilo kao potvrda pred ćivotom za njihov dogovor.”)

Mir sa Austrijom podrazumijevao je da su Crnogorci slobodni i da vlada ostaje ista

Tri ili četiri automobila bijahu tu, oko Kralja, pa ih opkoliše sluge i dvorjani. Vuko Vukotić – bio dvadeset godina komandant dvorskih perjanika – stoji obješenih brka, oklembesao se onako, ne miče se.
“Što je, Vuko, što ne sijedaš?” viknuh ja.
“Čuješ li što reče Gospodar, sijedaj!”
On ćuti, ništa ne govori.
“Čuješ li ti”, ponovih mu ja, “zašto ne sijedaš, sijedaj – evo komandujem ti u prisustvu Gospodarevu: sijedaj!” – i on se onda mače i sjede.
Odoše. Ja se malo poslije uputih za njima u Podgoricu. Vlada tamo viđela Kralja đe prođe, pa me podrugljivo dočeka, kao da sam ja s njime u sporazumu. Zovnuh ih u jednu kancelariju, ispričah kako će se Kralj vratiti, i malo ih umirih.
Cio taj dan (6. januar) provedoh tu u vezi sa vojskom. Stiže mi poslije moj zastupnik, mladi brigadir Petar Martinović, s Štabom. Ostavio sam bio njega za komandanta u Sandžaku, iako je bilo starijih po činu, jer je vrlo sposoban i energičan oficir. Reče da je sve spremno, i da ce se moći sa nekim baterijama preći oko Kastratskih virova te braniti odstupnicu. Odobrih mu. Ha, sokole! (Ovdje se ne sjećam tačno serdareva datuma, da li je P. Martinović naišao 6. ili 7. – P. S.)
Uveče dođe poštar, i reče mi da me zove Kralj na telefon. Pređoh u susjednu kuću (u poštu ) i zapitah odakle zove. Rekoše: “Iz Skadra.”
Kad to čuh, pomislih da ne kreće ovamo, pa šćedoh reći da ne kreće po noći.
“Halo, halo! Jesli li ti to Janko?”
– “Evo jesam, Gospodaru.”
– “Janko, čuj me!”
– “Zapovijedajte, Gospodaru!”
– “Janko, ja krećem. “
-“Kud Gospodaru?” – htjedoh opet reći da ne kreće po noći.
– “Idem na Lješ i San Đovani, pa preko mora!”
Kad to čuh, sve se oko mene okrenu, izgubih prisebnos” duha, i samo zavikah:
“Idi, nikad se ne viđeli!” Bačih slušalicu kao lud i izađoh. Zvrji telefon, istrča poštar za mnom:
“Ajde, ajde, govori Gospodar još!” Uzeh slušalicu.
“Janko, hvala ti na službi!”
– “A tebi ne-hvala!…”
I opet bačim slušalicu.
Božo Petrović i Jovo Popović, koji su bili kod njega, pričali su poslije da je Kralj na telefonu govorio nekih 20 minuta…

E, što sad da radim? Stadoh da se mislim. Odstupiću s koliko mognem vojske. Od Nikšića vojske nema… Martinović mi javlja da ćemo mi moći odstupiti. Ha, Bože pomozi! No poslije, on javlja telefonom kako su topovi ostali bez vojske. E, što sad? Da idem na Plavnicu, pa lađom za Kraljem? Na Tuzi mi više ne bi bilo moguće – već je 7. januar – presječena je odstupnica; kao što su poslije pokušali pa se morali vratiti Mitar i još neki. I na Plavnicu ne daju mi samu ići; sve se izmutilo, ogorčeno, mogao bih samo krijući pokušati. Poslije opet promislih: pa da tuda krenem za Kraljem, bez vojske, svi bi mi Crnogorci rekli da sam bio s njime u dogovoru da ih ostavimo, a naročito poslije onog na Kruševcu.
E, nema se kud tamo, ostaću s narodom, pa što nam Bog da.
Očajavao sam, zatvorio se, pa plakao ka malo dijete, ama za mene izlaza nije bilo. Što sam mogao, no zamoliti Vladu da me razriješe dužnosti, pa da idem, da se gđe sklonim. Vojska se sama razilazila. Vlada održi sjednicu; po Ustavu, pošto je Kralj van zemlje, ona preuzima vrhovnu upravu.
Riješe me dužnosti, izdadu vojsci proglas da ide kući te da položi oružje u svoje magazine. (Mir je poslije bio na bazi, da su Crnogorci slobodni, oficiri da se kreću pod oružjem, a ostali da ga čuvaju u magazinima, Vlada ostaje ista, Austrijancima samo slobodni prolazi, a što uzmu – platiće). Ja se sklonim najprije kod Danilova Grada. Smišljao sam se da odatle odskočim u planinu i da dignem Crnogorce. Čujem da je Vlada zaključila mir. Tada se riješim da idem na Čevo kući. Tu sam bio s familijom, bez ikakvih veza. Žandari me lijepo pozdravljaju.

U ludoj nadi da su Saveznici blizu Vešović je pozivao na ustanak, navodeći da sam i ja sa njim

Međutim Vešović, u ludoj nadi da su Saveznici blizu, stao razašiljati poruke za ustanak, navodeći lažno da sam i ja u tome kao komandant sektora. Austrijanci čuvši to, pošalju jednog oficira s vodom vojske po njega. Oficir mu iskazivao čast, i zato ostavio vojsku da ide za njima poizdanje, a moj ti Vešović, kako znaš, izvadi revolver pa ga ubi iza leđa i pobjegnu. Tada je nastalo opšte zatvaranje.
Jedne noći provali oficir s vojskom u moju spavaću sobu, predade mi vrlo ljubaznim načinom pismo od Vebera: “Ekselencijo, postupak Vešovića nagoni nas da postupimo strogo. Stavljam vam na raspoloženje automobil i pratnju, i t.d.”, sve ljubazno. Ali kad ustadoh iz kreveta da se obučem, jedva mi i to dozvoliše. Ne daju da pređem u drugu sobu da uzmem sto od novaca. Jedva dozvoliše da mi žena pruzi 100 dinara. Strpaše me u automobil. Kroz Cetinje u trku za Kotor. Bajunete drže prosto pod nosom, a oni se automobil treska; da sam morao jednom viknuti: “Odmakni te bajunete!” Iz Kotora lađicom u brod. Tu nađem Mitra Martinovića.
“Jesi li ti to, Mitre, jadan ne bio?”
– Jesi li ti to, Janko?”
Bačiše nas u dno lađe kod mašine. “A oh, naše pogibije!” Protestujemo. Jedva nas izvedoše na palubu. Odatle nas poslije prebačiše čamcem na voz u Zeleniku, pa u Vajthofen.
Nas dvojica smo se hranili na svoj trošak u selu a ne u logoru s ostalim zarobljenicima. Bilo je teško. Onda sam molio dopust da se nastanim na jugu đe ima gimnazija, radi đece. Najprije su odbili molbu. Poslije, novi namjesnik Martinić odobri, ne bi li me zadovoljio, pa da mu umirem na zemlju. Dogodilo se da su neđe kod Podgorice, đe li, “ajduci ubili austrijskog oficira, i Martinić mi poruci da ih pronađem, inače ce sve popaliti. Bila sjednica kod Vladike na Cetinju s viđenijim ljudima. Ja protestujem da se meni dodjeljuje taka uloga, da hvatam zlikovce, u neprijateljskom automobilu; a uz to znam da ih neću naći, pa bi se samo viši teret navalio na narod, a ja bih izgubio u narodu povjerenje. Ja stoga ovako predložim: da mi guverner garantuje da narodu neće ništa; ja ću pronaći ko su razbojnici, a eto Austrijanaca neka ih traže. Martiniću to krivo, pa me zovne preda se. To je bio rđav covjek. Sreta me na vratima:
“Vrlo mi je žao, Ekselencijo, što nijeste pošli u Podgoricu!”
– “I meni je vrlo žao, Ekselencijo, što ste našli za shodno da meni dodjeljujete take uloge da hvatam razbojnike!”
– “Pa ja sam to učinio u sporazumu s Vašim ljudima!”
– “E to mi je bas žao, Ekselencijo!”
On vikne: “Lakše! Lakše!”
– “Kako lakše, kad sam ođe zatekao izdaju!
Crna Gora je zaključila mir, ima svoja prava, a vi je tretirate kao neprijatelja; vaš narod u ropstvu i u žicama, a prav je!”
– “Što, narod prav? A što učini Vešović ?!”
– “Pa vi hvatajte Vešovića! Što je narod kriv!”
– “Lakše, lakše” osječe se on, “i opet vam kažem, bolje bi bilo da ste pošli u Podgoricu.”
Rekoh mu da tamo narod skapava u žicama, nadaju se od mene nekoj olakšici, “a ovamo bi dočekao da vidi izvršenje Vaše presude o vješanju, jer ja ne mogu uhvatiti razbojnike!”
– “Bolje da više ne razgovaramo”, reče on nabusito, pa izađe.
Svjedok ovog sastanka bio je jedan hrvatski oficir, sad ne mogu da mu se sjetim imena, a činovnik je sada neđe u Bosni. Mene su vratili u ropstvo.
Dozvolili su mi da se nastanim s familijom u Bjelovaru (ja sam molio Osijek).
I tu sam ti proveo 1917. i 1918.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


9 − 4 =