Захваљујемо се издавачкој кући “ЦИД” из Подгорице која нам је поклонила ову књигу и на тај начин омогућила да се дио њеног садржаја нађе на страницама Монтенегрине.
Издвајамо дјелове из ове биљешке-путописа у којима се описују поједини крајеви, без навођења историјских прилика крајем 18.в. или одређених идеја које Голицин износи.

 

КНЕЗ ДМ. ГОЛИЦИН (МУРАВЛИН)
КРАЈ СИЊЕГА МОРА
(биљешка са пута по Црној Гори и далматинској обали)

(II дио)

Кликните на  ЛИНК ако желите да погледате  I дио књиге.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

КРАЈ СИЊЕГА МОРА (II dio)

 

Будни смо и прије три. Због недостатка ваздуха и малог простора ни највећи умор није могао да се окрене у тврди сан, а помисао да нас чека занимљив пут диже нас на ноге. У кући је сасвим тихо. Андрија и цијела његова фамилија спавају. Од водича ни трага ни гласа. Очигледно ће каснити, али није страшно: ноћ је још толико црна да се ништа не види. У нијемој тмини чује се како природа величанствено одмара. Кад си будан усред свеопштег сна, схваташ што значи самоћа.

Ипак, Андрију морамо пробудити. Наше куцање изводи ra на кућни праг, његова жена почиње да спрема по кући, из разних ћошкова испадају дјеца и цио мравињак се ставља у покрет. Дјечица нам доносе воду да се умијемо, а атмосфера бивака нам посебно годи: огромна је разлика између овдашњих ситница и оних на које смо навикли. На столу пред кућом појављују се кафа, хљеб, маслац, сир и …. ракија. Андрија тврди да се без ракије никако не може. Зар ни зором?

„Гдје су нам водичи Андрија? У дванаест морамо да будемо на Цетињу!”

„Сад ће, сад ће” – увјерава нас Андрија и трчи да нам спреми храну за пут.

У крајевима без планина сунце је можда већ изашло, а овдје тек почињу да се издвајају сиве масе врхова и оцртавају контуре брда. Љепота се мало по мало усељава у простор.

Однекуд допиру гласови, појачавају се и енигма се ускоро разрјешава појавом наших водича и животиња које треба да јашемо. Оне су нешто средње – ни магарац, ни мула, ни коњ, и нешто несумњиво злочесто. Овдје их зову „мазга”, а главна им је одлика горопадност. Пошто се не плаше никаквог успона и власно газе самом ивицом провалије – доста тога им се прашта. Нијесмо се ни упознали а мазге почињу да се ритају с таквом страшћу као да је то сама суштина њихове дјелатности. Водиче то нимало не збуњује: потпуно је јасно да би их обрнута ситуација много више зачудила. Марици је смијешно, а Михо се врти и нервира, показујући колико је корисно што је и он у послу. Пошто нам се питање карактера мазги довољно пројаснило, прелазимо на изучавање опреме ових „брдских бродова”. Умјесто седла постављено је нешто што подсјећа на дрвени кров, очигледно врло удобно за мазгу али много мање за човјека. Михо нас тјеши објашњењем да се овај кров зове „самар” и да се на њему одлично сједи ако се подметне капут или врећа сијена. Поводац и узда нијесу предвиђени: мазга је навикла да сама бира пут. Добро, а што ако се наши пословни путеви разилазе? Да је убиједимо лијепим ријечима? Крсто објашњава да је суштина управо у томе: он зна те ријечи и благовремено ће их изговарати, а како је он мој водич, нема што да бринемо, ни ја, ни моји сапутници.



Поглед на Боку


Онда на пут! Наши водичи узимају фотографске апарате, а тешку торбу са храном на плећи товари Марица. Уопштено говорећи, Црногорцу је испод части да носи терет па то оставља женама, које се у том погледу одликују изузетном издржљивошћу.


Теретна кола на путу за Крстац

Опраштамо се са Андријом, дајемо му посљедње инструкције око отпремања нашег пртљага за Цетиње и покушавамо да на јуриш заузмемо мазге. Пошто нема стремена то уопште није лако, тим прије што мазге показују намјеру да очувају своју потпуну независност. Уз велики труд и уз помоћ мноштва лијепих ријечи на крају ипак заузимамо своја мјеста. Од сада можемо да будемо мирни: мазге су испоштовале обичај и у напредак се више неће бунити. Остаје нам да се навикнемо на самаре и саживимо са мишљу о својој потпуној беспомоћности. Нема се чиме управљати, нема се чиме зауставити, а самар искључује сваку могућност рационалног положаја. Ако се Крсто замисли то ће битно утицати на нашу маршруту.

Локална легенда овако објашњава постанак Црне Горе: кад је Господ Бог стварао свијет, послао је на земљу анђела са двије велике вреће: у једној је била плодна земља а у другој камење. Добри анђео је сипао мало из једне, мало из друге, али кад је пролазио овуда гдје је сада Црна Гора – врећа са камењем се провалила и цио терен је засут огромним сивим кршима. Ето зашто док идемо путем за Језерски врх скоро да ништа осим камења не можемо да видимо.

Крећемо се споро, подножјем литица, у полутами тек пробуђеног дана. Оштро камење мрмори под копитима мазги. Свуд унаоколо је демонски пејзаж, све је сиво и сурово. Снага природе постаје све више застрашујућа. Причињају се развалине свијета -мјесто битке титана. Нечег ратничког и херојског има у овој љепоти без украса. Шипражје се губи у необузданом сивилу литица. Доље десно, у црној рупи види се угао Боке. Тамо, под заштитом планина, ноћ још увијек преживљава своје посљедње минуте. Још тренутак и Бока је ишчезла. Једва видљивом кривудавом стазом пењемо се по брдима камења.

Моја мазга жели да ми демонстрира своју вјештину и упорно иде самом ивицом провалије. Уосталом, и на то се брзо навикнеш – каква год да је, опет спасава од ходања по оштром камењу. Наши се Црногорци, у опанцима од воловске коже, крећу без проблема. И ми смо купили опанке, али се нијесмо могли наканити да их обујемо: пропис налаже да се прво намоче водом, а онда мокри обују, да добију облик по мјери стопала.

Тај ћемо експеримент обавити код куће.

Стаза се пење и спушта преко невјероватних превоја. Мазге сматрају да је то потпуно природно, па и ми мало по мало прихватамо њихов филозофски однос према ситуацији.

Крсто прича како је по читавој Црној Гори водио два професора Италијана. А Русе? Није. Ми смо му први! Руси, у ствари, врло ријетко долазе овамо. Још нам само то фали! Ми имамо обавезу да изучимо швајцарске хотеле! Нама помисао на путовање у Црну Гору изгледа као чиста бесмислица, ми као да се бојимо да ћемо испасти смијешни ако изађемо из шаблона.

Нагло свиће.

У даљини, по обронцима брда, ту и тамо се издвајају зелене мрље: то су катуни – мјеста гдје се љети издиже стока. Руски турист ће најбоље створити представу о катуну ако кажем да он одговара тиролскоме „Алм”, само што је много сиромашнији, много мање комфоран, а ни локална стока не ужива привилегију раскошне испаше. Зеленило је одасвуд притиснуто камењем и само је изузетна радна енергија Црногораца у стању да се с њим избори. Нећу погријешити ако кажем да се око Ловћена и дуж дивљег превоја Буковица не би за опкладу могла наћи педа плодне земље да није искоришћена – и најмање парче се обрађује. Планине су ишаране микроскопским њивама које издалека подсјећају на саће гигантског уљаника. А тек како се ове њивице будно пазе од бујица и наноса! Ко је то видио тешко да ће се сложити са увријеженим мишљењем о лијености Јужних Словена. Могуће да се тамо ниже, у равницама Подгорице и Никшића, дакле у мјестима гдје се природа без борбе предаје земљораднику, може примијетити аљкавост у раду, али падине Ловћена и Буковице свједоче о трудољубивости Црногораца.



Поглед са пута у Црну Гору

 

Катуни ce буде. Ca једног допире дозивање. Крсто рукама прави лијевак око устију и одговара: „Добро јутро, Перо – о – о!”

Виче невјероватно вјешто: глас му уопште није звучао прејако, али таласи ваздушне масе подухватају ријечи, чујеш како те ријечи брдском јеком из судара у судар прескачу с литице на литицу и одлазе све даље и даље у правцу једва видљиве кућице гдје стоји оку потпуно невидљиви Перо. Кроз неколико секунди чује се приближавање одазива, баш приближавање: хук иде клисуром, постепено се увећава, испрва нејасан попут немуште ријечи каквог муцавог дива, слогови се мрсе и преплићу са јеком – да би се на крају слегли у ријечи: „Ђе ћеш?”

„На гроб вла- ди- ке…”

Црногорци пребацују глас у даљину исто тако вјешто као што аустралијски домороци бацају бумеранг.

Док пролазимо мимо катуна који се буде стално одјекују дозивања – као да су брда збацила сан са себе и причају са нама. Таласи нових осјећања навиру са свих страна, кријепећи у нама радост и вољу за живот.

Путем сријећемо жене, старе и младе. Све су одјевене у црно, покривене главе, савијене од терета и врло веселе. Свака Крста љуби у руку. Површан посматрач би брзоплето закључио да су Црногорке робиње мушкараца. То је потпуно погрешно. За жену је мушкарац оличење храбрости, снаге и предане заштите родног краја, а њена обавеза су кућни послови, а често и рад у пољу. У годинама кад је Црногорац могао да буде само војник и није имао времена да брижи о кући, то је био једини начин да се организује породични живот. Сурово поступање са женом овдје је изузетна ријеткост и изазива свеопшту осуду. Уопште узев, Црногорци су благе нарави и то се, с обзиром да живе у ратничкој земљи, може објаснити једино њиховом дубоком приврженошћу завјетима хришћанства. Овдје је свако наоружан а нема ни разбојништава ни убистава. У том погледу је путник у Црно Гори далеко безбједнији него у било којој другој европској земљи.



Црногорски књаз Никола
по снимку фотографа Г. В. Трунова (Москва)

 

Слободно идите по планинским путевима ноћу и немојте узимати оружје – неће вам требати. Не морате бринути за своје ствари -Црногорац вам никада и ништа неће украсти. Наравно да уз албанску границу, дакле тамо гдје је јак страни елеменат, може свашта да се деси – тамо је немирно као на периферијама великих градова, али у централном дијелу Црне Горе путник не треба да стрепи од непријатних сусрета.

Временом ће, наравно, утицаји сусједа потиснути добре обичаје и ма колико да је то тужно, чињеница је да туристи сљедећих десетљећа неће застати овакву Црну Гору.

Пошто је вријеме да се напоје, сашли смо с мазги крај једног потока и отпјешачили мало напријед. У висини, на врху окомите стијене Језерског врха, јасно се оцртава маузолеј Петра Другог. Владика је сам изабрао ово мјесто за свој вјечни починак не само да би и удаљеном Црногорцу био пред очима него да му на гроб долази само онај који се не уплаши напорног ходочасничког пута. Дух његовог прегалаштва и сада лебди над његовом домовином, надахњујући будуће прегаоце. Свако ко воли и разумије Црну Гору остаје задивљен пред поезијом ове див – гробнице, према којој пирамиде код Гизе изгледају јадно.

Сунце је искочило иза брда и мада још нема седам сати, већ је врућина. Пред нама је још велики комад пута.

Поново се пењемо на мазге и успињемо каменитом стазом преко прагова високих читав аршин.

Предах код катуна и први напад на провизију коју нам је спремио Андрија. Првокласно сушено месо „пршута” је право откриће. Из сиве куће изашле су жене и изнијеле нам млијека и воде. Мило им је што смо Руси, а једна од њих, крстећи се и гледајући на сјевер, стално понавља:

„Велик је цар руски!”

Окружују нас козе, бијеле и црне, колаче очи и звоне звонцима очигледно затечене нашим европским одијелима. Бучан разговор водича и Маричин звонки смијех. Врућина је. Планине, због одбијања сунчеве свјетлости, постају засљепљујуће бијеле.


Изглед пута у Црној Гори

Овдје остављамо мазге – даље се мора пјешке јер је прилаз са ове стране престрм за јахање. Успињемо се по оштром стијењу једва уочљивом кривудавом стазом, кроз шибље које боде. На тренутке нам изгледа као да треба да се попнемо уза зид. Владичин гроб лебди високо изнад нас, капелица блијешти. Пењемо се лаганим, „брдским”, кораком. Марица, иако најтеже натоварена, ни најмање не заостаје.

Испентрали смо се до једне заравни под самим врхом. Врх се зове Капа, јер као капа покрива Ловћен. Већ одавде се отвара задивљујући поглед на његушку и цетињску котлину. Сиве и зелене долине са једва примијетним пјегицама катуна леже далеко испод нас.

Михо каже:

„Гледајте, ови иду код нас…”

„Јесте, овамо ће… два јахача… и пратиоци…” — потврђује Крсто.

Загледамо, претражујемо, али не видимо никога. Тешко је уочити људе у том огромном простору простртом под нама. Је ли могуће да су оне једва видљиве тачке на ободу зелене шумице -људи?

„Ко то иде-е-е-е” – дозива Крсто. Низ ловћенске стране глас се котрља према невидљивим јахачима.

Пролази неколико секунди, а онда почиње да се разазнаје јека одговора. Све ближе и ближе пристиже глас да би се на крају разговјетно чуло:

„Два пријатеља…идемо код ва-а-а-с!”

„Који сте-е-е ?”

Одговор се губи у проламањима јеке.

Уосталом и без имена знам да су добри пријатељи, јер иначе не би потезали да нас сретну на овој црногорској светињи. За мање од сата они ће бити на врху – од цетињске стране пут је лакши.

Пошто смо отпочинули, крећемо даље. Требало нам је петнаест минута да освојимо Капу и сада смо на највишој тачки планине. На заравни ширине петнаест и дужине педесетак корака стоји омалена бијела капела, једноставно грађена, без иједног украса. У њој се покоје кости Петра Другог, без да их ико чува. Овдје није потребна стража. Вјера Црне Горе и величанственост природе њихови су чувари. Других нема.

Водичи се крсте и с усредсређеним и свечано – дирљивим изразом љубе закључана врата капеле. Задовољни су што им се пружила прилика да се поклоне гробу.

Одавде се отвара свеобухватни и богати видик: истовремено се виде Цетиње, Његуши, угао тамно плаве Боке, замагљена површина огромног Скадарског језера и висови Албаније и Херцеговине. Необухватна маса прострте љепоте надмашује све што машта може да замисли. Под ногама нам се отвара непресушна ризница слика. Опијеност љепотом достиже крајњу границу. Општење душе са природом постаје узбудљиво до бола, пружајући насладу која превазилази људске моћи. Скоро да се не удише ваздух него утисци који бодре дух. Своје усхићење водичи изражавају на црногорски начин: ваде иза паса револвере и пуцају у ваздух. Пуцњеве прати громка јека, планинске литице умножавају и дробе звук па изгледа као да се врхови јављају на прозивку великана.

„Господин доктор Лазар и господин Дреч” – извјештава Крсто.

Осврћем се – они нам, дакле, долазе на сријетање: ето их стотинак корака испод нас, савлађују успон. Журимо им у сусрет, радујући се виђењу.

Доктор Лазар Томановић је Бокељ рођен у Лепетанама, али је своје снаге и изузетан таленат одавно ставио у службу Црне Горе: као уредник „Гласа Црногорца” и Књажев човјек од повјерења који му обавља секретарске послове, задужио је и српску књижевност и истинску српску политику. На Језерски врх се заједно с њим испео и Јован Теодоровић Дреч, власник апотеке и један од најугледнијих грађана Цетиња, иначе, родом Херцеговац. Обојица су у Црну Гору дошли са територија које су јој некад припадале и на неки начин симболишу упућеност тих земаља на Црну Гору. Обојица су врло предани Русији и одлично говоре наш језик.

Донијели су кључ од капелице. Улазимо унутра и клањамо се гробу. Утисак моћне и величанствене једноставности овог безгласног мјеста молитве власно нас обузима. Величански одмара владика Петар Други на врху планине, гдје каткад наиђе орао, узнемирујући налијегле облаке.

Пошто смо отприлике сат времена провели на Језерском врху спремамо се за покрет. Са Томановићем и Дречом стигло је још неколико људи послуге па се наш одред значајно појачао и као дугачка жива пантљика спуштамо се вучени низбрдицом стазе, придржавајући се за испусте у стијенама и гране букава. Са сваким заокретом отварају се нови видици у којима уживамо као побједници у плијену. Природа нас обилно награђује за то што нијесмо устукнули пред напорним успињањем. Љепоте, преобилне и моћне, смјењују се једна за другом. Када се нађе ван уобичајених услова савременог живота човјек обнавља душу и напуња је радошћу.

Нећемо успјети да до подне стигнемо на Цетиње. Пријатељи нас упорно наговарају да не журимо и убјеђују да одморимо на Ловћену. Из неких одломака њиховог разговора разазнајемо да нас тамо чека ручак. Ручак на Ловћену, у сјени букове шуме, у условима какве гледамо једино у опери – зарад таквог доживљаја вриједи било гдје закаснити!

Поново смо код катуна гдје смо оставили мазге и послије кратког предаха крећемо даље другим путем. Моји сапутници су се поново успели на самаре, а ја и Томановић настављамо пјешке преко камените висоравни.

———————————————
———————————————
———————————————



Сељачка кућа на Крстацу

———————————————
———————————————
———————————————



Мали војник

 

Пријатна букова шума замијенила је камениту зараван: лијепо је ходати у сјени и макар на кратко побјећи од оштрих сунче-вих зрака.

Педесетак корака испред нас Михо и Крсто се заустављају и узбуђено дозивају да приђемо. Журимо до њих. О чему се ради? Показују нам око метар дугачку, црну, ишарану бљештавожутим пјегама, змију. Лагано, не обазирући се на нас, змија прелази пут.

Питам: „Је ли отровна?”

„О, како да не!”

Замахујем штапом, али водичи су ужаснити мојим поступком: видјети змију доноси срећу… Ова змија ми обећава срећан исход пута и не смије да се убије.

Кад је тако – нека отпуже. А ипак ми је жао.

По изласку из шуме пред нама се отвара око два километра дуго, зелено и сунцем заливено широко ловћенско поље са тамном шумом на супротној страни. Тамо нас чека ручак и одмор. Док стигнемо треба још доста врућине истрпјети. Десно од нас, посред зелене равнице, бијеле се остаци древног манастира Преображења Господњег, изграђеног још у доба Црнојевића.

У Црној Гори се често наилази на развалине православних цркава. Турци су своје најезде обиљежавали скрнављењем цркава, али ништа мању штету не чини недостатак новца. Црногорац је побожан и чим је у могућности он гради себи сеоску цркву, цијенећи молитву у дому Господњем. Послије се покаже да нема средстава за њено одржавање. Грађевина пропада, иконе једе биша, слике тамне, дрво пуца, ризе труну. Да одвоје дио од свога вишка, многи би наши храмови могли пружити Црној Гори велику помоћ. Неко ће рећи да ми ни своју кућу још нијесмо опремили, да Сибир нема довољно цркава. То је потпуно тачно. Али за Црну Гору се тражи толико мало, а за њу ће то значити пуно. А разликовати „код куће” и „ван куће” у религиозним питањима је изузетно тешко. Заједничком вјероисповијешћу Црна Гора стоји унутар граница духовног јединства са нама и географска граница не смије да буде царинска препрека за братство по вјери и крви.



Језерски врх

 

Ево, напокон, и нашег одморишта. Добро смо огладњели и са задовољством гледамо како се на ражњу, под присмотром лијепо одјевене послуге пече цијели ован. Сто је постављен: на трави је прострт широки ћилим а уоколо постављени јастуци за одмор послије ручка. Гомиле воћа и поврћа и кошара пуна флаша увјеравају нас да нећемо патити од жеђи. Омања пољана коју са три стране затвара букова шумица представља нашу трпезарију. Около се мотају живописни Црногорци – једно двадесетак наоружане послуге, и готово без престанка одзвања Маричин смијех.

Ручак, прекидан честим здравицама и срдачним говорима, траје дуго. Овчетина је толико укусна да нам се чини да никад ништа боље нијесмо јели. Мислим да је црногорска јагњетина боља чак и од кавкаске. Можда ће ова околност бар гурмане привући у Црну Гору. II faut chercher а prendre par l’ estomac сеuх qui ne se laissent pas prendre par le coeur.

Ha кафу и цигаре прелазимо за други ћилим, а на наша мје-ста сједа послуга да руча. Њихова група представља лијепу и колоритну слику.

Скоро ће два сата и инсистирам да крећемо. То је помало сурово са моје стране јер је жаропек несносан, али морам за свијетла да стигнем на Цетиње, иначе нећу успјети да обавим све што сам наумио. Почиње паковање, а моје сапутнике чека нова борба са мазгама. Ја сам добио симпатичног бијелог коња предобре нарави. Вуко Вучић, Дречов слуга и прави љепотан, узима коња за узду и не пристаје да га испусти све до Цетиња, током четири сата дугог пута. Можда мисли да ћу ако ме пусти самога слетјети негдје у провалију, а можда реконструише неку мени непознату сцену. Води мога коња и с времена на вријеме вади иза паса револвер и пуца у вис. То треба да значи да он осјећа радост. Понекад вади из џепа џање и части ме. Прилично су тврде, али их једем да му учиним задовољство. Савија ми и цигаре кад му се учини да ми је вријеме да пушим. Све то изводи необично достојанствено. У Црној Гори класе се не разликују међу собом и услуга има чисто братски карактер. Послуга показује поштовање, али се мијеша у разговор господе, рукује се с њима и себе сматра ви ше помоћником него ли послугом. Поред свега тога никад нијесам примијетио ни најмању склоност ка непослушности.

Наш се караван отегао. Једну по једну савлађујемо стјеновите главице, а све нове и нове израстају пред нама. Путовање није једнолично, и даље смо у свијету љепоте.



Развалина Манастира Преображења на Ловћену

 

Понегдје наилазимо на катуне око којих се зелене пјеге обрађених њива. Дуж пута Ловћен – Цетиње растиње је оскудно а земљорадња могућа само уз неуморну борбу с природом. У многим другим мјестима Црне Горе, рецимо у цвијетној долини Зете, становници могу себи да дозволе повремено љенчарење — тамошња земља добра је и плодна. Овдје би лијеност донијела смрт од глади. Стијешњена каменим громадама парчад плодне земље сабила су се час доље, у дну провалије, час високо изнад пута. Мужеви, очеви и дјеца напорно раде и под овом немилосрдном жегом, а жене им доносе кафу и ракију да се окријепе.



Наш ручак на Ловћену

 

У селу Бјелоши зауставили смо се око пола сата. Куће од сивог камена, скоро без прозора, разбацане су без неког реда по иступима тврдог стијења. Село је врло сиромашно, али нам и ту сељани исказују гостопримство износећи ракију, воће, хљеб, фрешку воду и чашћавају нас дуваном.

Поносни су и радосни што су Руси свратили код њих.



Црногорско село

 

Црква у Бјелошима оставља тежак утисак. Све су сеоске цркве у Црној Гори мале и сиромашне, али овакве биједе као у бјелошком храму нијесам нигдје видио. Замислите олтар у виду једноставног, искривљеног стола на једну ногу какав се може наћи по запуштеним баштама, замислите иконостас пред којим се православни моле „напамет”, јер већине икона више нема, иструнуле су и појела их је црвоточина…замислите цркву без свијећњака, без кандила и без иједног украса… и онда ћете схватити душевну бол са којом Бјелош улази у свој дом молитве. За православље су у низу крвавих ратова пали његов отац, дјед, прадјед; за свету вјеру његов је род вјековима трпио недаће и лишавања; за вјеру отаца положиће свој живот и сина послати у сусрет турским и аустриjским мецима – он je направио цркву у  својој души, али дом Господњи не може да украси јер нема пара.

Још два сата пута преко читавог низа стрмих превоја и тешко проходних мјеста на којима смо принуђени да сјашемо; при крају пута постаје живље: наилазимо на сељане који воде по неколико натоварених мазги, да би се напокон, послије једне оштре кривине, пред нама отворило цетињско поље – велика зараван, окружена са свих страна тамним брдима као џиновским шанцем. Поље, дугачко око пет и широко око два километра, равно је и плодно, али град почиње полако да се шири и земља одлази под куће.

Иако још од доба Црнојевића, од 1484. године, Црној Гори служи као престоница, Цетиње је све до прије двије године било врло мало насеље. Скроман и изолован живот кнежевине није захтијевао да се главни град шири, тим прије што му је трговачки значај готово никакав и у том га погледу Подгорица и Никшић, па чак и малена Ријека, далеко надмашују. Међутим, привремено оживљавање односа са Италијом и долазак странаца, учињели су да је само у току 1896. године изграђено око стотину нових кућа, а градња се наставља и данас, са обје стране которског пута, истежући град у дужину према Буковици.

Наравно да ни данашње Цетиње ни најмање не одговара уобичајеној представи о граду – престоници. Једва да има три хиљаде становника, куће су крајње једноставно грађене, мале, коц-касте, највише на два боја, без украса на фасадама и са једноличним прозорима. Споменика нема. Нема ни продавница – само дућанчићи. Улице су праве, бијеле, не знају за градски саобраћај. Цетиње је камени логор а не град. Ко не може без спољашњег сјаја цивилизације – на Цетињу нема што да тражи, али ће зато поштовалац самосвојног, патријархалног и величанственог у својој једноставности начина живота гледати на црногорску престоницу са великом симпатијом.



Иконостас у цркви на Бјелошима

 

Овај малени град већ четири вијека игра огромну политичку улогу. Има блиставу прошлост, потпуно несразмјерну његовој величини, а као средиште јужнословенског покрета несумњиво има велику будућност. Неумољива снага великих завјета и неуништива нада наткриљују град. Нијесу га штитили ни туђе покровитељство, ни низови тврђава, „нож у руци је његов бедем”- могло би се за њега рећи Љермонтовљевим ријечима о аулу Џемат. Дешавало се да Турци провале тај бедем, али би он моментално израстао поново, цементиран проливеном крвљу. Цетиње је очврсло без туђе помоћи, само је творило своју историју, вјековима је било предстража пред првим линијама непријатељске војске.



Цетиње

 

Дворац књаза Николе споља изгледа као добар спахијски дом и да крај широког улазног степеништа нема страже, не би се могло препознати да ту живи црногорски Књаз. Желећи да очува поредак у коме је сваки Црногорац увијек сматрао да му је његов књаз и владика најбољи судија у свим његовим пословима, Књаз сваки дан на том степеништу прима молиоце. Наравно, ове су аудијенције у вапијућој противрјечности са истовременим постојањем разних министарстава и судова и стављају понекад административне и судске органе у положај да своја рјешења морају да саобразе са Књажевим гледањем на личне одлике овог или оног молиоца. Док је на челу Црне Горе овако изузетан човјек и овакав познавалац својих поданика као што је то књаз Никола, може се са сигурношћу тврдити да се на његовом дворском степеништу рађа више правде него за столима владиних установа. Ипак, најобичнија предострожност нас приморава да напоменемо да се на будућност не може гледати без извјесне бојазни, јер ће уколико било кад управа пређе у руке неке аустрофилски настројене особе, која боље познаје улице Беча и Будимпеште него родна села, ствар попримити сасвим други обрт. Ова бојазан је наравно чисто теоретске природе и ни најмање се не односи на личност кнеза-насљедника Данила. Он је још врло млад и преурањено је доносити судове о њему. Син књаза Николе, од колијевке под утицајем словенских и православних завјета, не може бити друго до достојни настављач дичног владаоца. Кнез Мирко, иако тек момчић, већ испољава прекрасне особине свога оца. Књаз Никола најбоље зна колико су за Црну Гору важне личне одлике њеног владаоца, његов однос према Русији, став према развратном утицају Аустрије на Балкан, и приврженост идеалима словенства. Надајмо се да је пред њим још доста година успјешног владања. Можда ће се већ за његова живота догодити срећни преокрет у судбини јужног словенства и жељени догађаји биће тада прожети његовим моћним моралним ликом, али ако му није суђено да их дочека, његов насљедник ће знати да продужи очево дјело.



Књажев дворац на Цетињу



Резиденција митрополита Митрофана

 

Ентеријер Књажевог двора уређен је у складу са уобичајеним стандардима: степеништа су широка, сале простране, свуда је позлата, намјештај је строгог стила. Живописна фигура Књаза, обученог у богату словенску ношњу, нарушава европски амбијент. Дворац је у посљедње вријеме полупразан, готово све књегињице су се поудале, а са Књазом су остала само четири члана његове бројне породице: књегиња Милена, љепотица књегињица Ксенија и двоје сасвим мале дјеце – књегињица Вјера и кнежевић Петар. Кнез Мирко је недавно прешао у засебну кућу на дворском тргу, а за насљедника- кнеза Данила изграђена је предивна зграда поред главне цетињске улице.

Да охрабрим будуће путнике, морам да кажем да је локални хотел, такозвана „Локанда” – одличан. Собе су беспрекорно чисте, кревети удобни, а исхрана и услуга су потпуно у реду. Уз то, цијене су врло повољне, а и читаво путовање у Црне Гору је врло јефтино. Руски и мађарски попусти на жељезницу своде на минимум трошкове путовања до Ријеке-Фијуме, а за релативно скупу бродску карту мађарско – хрватске парабродске компаније добија се раскош и комфор на бродовима као што је „Панонија”. Невјероватну јефтиноћу путовања по Црној Гори објаснићу нешто даље. Туриста који на располагању нема много слободних пара и који у Италији и Швајцарској због могућих трошкова мора стално да буде на опрезу, долинама Зете и Мораче путоваће раскошно, као да у буџету има ставку – „репрезентација”. Руски туриста ће проћи још јефтиније, јер Црногорац сматра за срамоту да експлоатише нашег земљака.



Трг испред хотела на Цетињу

 

Можда ће током година са порастом броја посјетилаца све постати скупље, али за сада је путовање у земљу књаза Николе најјефтинија екскурзија у иностранство. Очекујем да ће многи узети у обзир ову околност и да ће иста послужити да се прича о љепотама кнежевине прошири. Туриста је пионир међународне дружбе и најбоље пропагира љепоте поједине земље.

Дабогда Црна Гора имала што више руских туриста.

Резиденција црногорског митрополита Митрофана је древни манастир основан за Иван-бега Црнојевића, кад и престоница Цетиње. То је повећа грађевина, строга и мрачна, наслоњена на литицу. Митрополитове одаје нијесу простране, али су удобне и уређене са укусом. У малој манастирској цркви у гробницама прекривеним брокатом покоје се остаци пређашњих владика. Ту сам први пут одстојао црногорско богослужење, које се ни у чем битном не разликује од нашег. Служба је на обичном црквено-словенском језику и једина разлика коју сам уочио је та што се симбол вјере и оченаш не пјевају него читају. За разлику од нашег, српски напјев је једноличан и жалостив. Имао сам прилику да га слушам доље у Боки, у мјестима која су окружена аустријским тврђавама, и тамо је био одлично усклађен са општим утиском ојађености православља.



Дворска црква

———————————————
———————————————
———————————————

 

Неколико корака од манастира налази се зграда владе, ружна и мрачна грађевина, нешто средње између складишта и утврђења. Ту је био двор владике Петра Другог, а необично име биљарда добио је сљедећом приликом: Петар Други је из иностранства наручио билијар; како у то вријеме није било добрих путева,  достава билијара је представљала велики проблем и више од педесет људи је уз огроман напор изнијело билијар из Боке на Његуше фамозним путем echelles de Cattaro; тај догађај је толико потресао тадашње Црногорце да је име билијара пренијето на зграду у коју је доспио.



Фонтана у близини књажевог дворца



Зетски дом

 

Највећа грађевина на Цетињу је војна касарна, завршена 1896. године. Ту, Црногорци пролазе краткотрајну стројеву обуку и стичу прве појмове о европској војној дисциплини. Како сам потпуно нестручан у војним питањима не могу да судим колико је и једно и друго потребно Црној Гори и само као посматрач са стране могу оцијенити да је европски начин служења војног рока неприродан за Црну Гору. Ратна историја кнежевине изњедрила је сопствени тип борца чија снага није у војничкој дисциплини већ у сналажљивости у борбеним дејствима у брдима. Наученога не треба учити. Црногорац је рођени борац, стријелац и мајстор на сабљу. Ова својства није у њему развио војни устав него су стварана на бојном пољу. Разумљиво је да данас, када већ двадесет година нема рата и кад се дешавају само спорадични сукоби на граници, који такорећи спадају у кућни ред, увођење војне обавезе налик на нашу, може да буде од користи, али само под условом да касарна има споредну улогу у војној организацији земље. У сваком случају, ваља истаћи да Црногорац са великим задовољством одрађује формалне обавезе службе. Томе се не треба чудити пошто је однос према војницима изузетно добар.



Орлов крш

 

Сваком госту становници са задовољством показују арсенал у коме се чувају црногорски ратни трофеји. Арсенал, врло добро уређен, воде официри који су техничку спрему стекли у Италији. У кнежевини су данас створени добри услови за производњу ватреног оружја, али се револвери и даље набављају у иностранству. Што се хладног оружја тиче, Црногорци су одувијек у Турцима гледали своје снабдјеваче и у бојевима отимали јатагане.



Кућа у којој смо становали на Цетињу

 

У „Зетском дому” (Зета је исконски дио Црне Горе) постоји врло пристојна читаоница, а уређено је и омање позориште у коме понекад, током зиме, гостујуће трупе дају представе. У близини Зетског дома налази се релативно добро организована болница. На крају, треба још споменути и руски институт, којег финансира наша влада. Културни утицај ове школске установе, отворене са циљем да младим Црногоркама пружи озбиљније и темељитије образовање и васпитање од оног које се могло остварити домаћим средстима, далеко је премашио планиране оквире. Захваљујући приљежном раду директорки, а посебно садашње директорке С. П. Мертваго, институт се прочуо и ван граница кнежевине – по цијелој Далмацији, Херцеговини и Босни. Васпитни значај и улога института у животу женске младежи приморског словенства изузетно су велики, али на жалост не могу да се шире јер су издвојена средства исувише мала. Ако се не варам, за институт шаљемо око 12.000 рубаља годишње. За те паре педесет дјевојака треба васпитавати, пружати им образовање и покривати све материјалне трошкове, што је могуће само захваљујући самопожртвовању С. П. Мертваго и њених двају помоћница, које раде без одмора, без смјена на дежурствима, предају по неколико предмета и воде разреде, а све то за минималну накнаду. Ова скромна средства довољна су да у извјесној мјери задовоље потребе мале Црне Горе, али, како сам већ казао, цетињски институт не ради само за Црну Гору. Дјевојке из свих сусједних словенских крајева, жељне знања, усмјерене су према њему. Када би се за то створили услови, овај институт би могао да постане моћно оруђе у борби са швапским и католичким утицајима дуж цијеле Далматинске обале. Ради тога би било неопходно проширити, па и утростручити број слободних мјеста, подићи ниво наставе (ово је потребно да би се у што већем броју привукле ученице из сусједних словенских крајева), и обезбиједити неопходна средства. Кориснијег и политички разумнијег улагања нема. Морамо размислити о томе и предузети што је неопходно. Аустријанци су већ увидјели опасност и у Сплиту отворили хрватски институт, надајући се да Не тако умањити утицај цетињског института, али упркос томе родитељи, који год то могу, више воле да своје кћери повјере госпођи Мертваго.



Цетињски институт

 

Цетињски Руски институт тражи да се на њега обрати посебна пажња и да се без одлагања предузму мјере за његово проширење и побољшање услова рада.

На Цетињу никад нијесам боравио дуже вријеме, али имам утисак да је за дужи боравак град досадан. Пар дана би били испуњени утисцима оригиналних уличних сцена, патријархалног живота и љепотом околине, али би се недостатак друштвеног живота казао врло брзо. Читав интелектуални свијет врти се око дворца, око којег се гужвају и кућице министара. Министри већином одлично образовани, и страни представници акредитовани на двору чине мање-више затворени круг изван кога друштвени живот готово да не постоји.



Цетињска апотека

 

Кад помињем локални дипломатски кор, не могу а да не посветим неколико ријечи многопоштованом К. М. Аргирополо, до недавно нашем министру-резиденту у Црној Гори, који је на тој дужности провео дванаест година и учинио много добра кнежевини и допринио успостављању добрих односа између Русије и Црне Горе. Дубоко свјестан огромног значаја руског представништва на Цетињу, био је одлично верзиран у све танчине јужно-словенског питања, познавао је, цијенио и волио Црну Гору, а утицај руске мисије није ограничавао само на кнежевину: његово име популарно је и у Боки, и у Босни, и у Херцеговини.

Његовим одласком за амбасадора у Техеран Црној Гори је ускраћено дружење са вјерним и прокушаним пријатељем, а Русија се лишила искусног и прецизног тумача њених ставова на Балканском полуострву.



Трговина Васа Пипера

 

Ка Цетињу силазимо страном од Орлова крша, издвојеног узвишења окомитих страна, на чијем је врху подигнут лијеп споменик владици Данилу. Под нама је град као на длану: дворац Књаза и дворац насљедника, манастир, касарна, Биљарда, бијела права линија главне улице… Цетиње је мали а моћни град, оригиналан као бајка а једноставан као народна пјесма. Док га гледамо осјећамо да његове сићушне размјере крију затајену величину. Временом ће и Цетиње израсти у велики град, али му величину признаје и данас свако коме је јасна његова улога Меке јужног православног словенства.



Владин дом на Цетињу

 

Цетињска земља је највећим дијелом православна земља -власништво је манастира – и све доскора на њој није било ни једног молитвеног објекта друге вјере. Сада се у оквиру зграде аустроугарске мисије гради католичка богомоља.



Цетињска болница



Цетиње, поглед на Биљарду и дворац

 

Седам је сати увече. Минула је врућина и Цетиње оживљује: издалека се види да је главна улица пуна свијета. Уморни и прашњави, у хотел идемо бочним улицама.

Пред Локандом нас чека Павле Аполонович Ровински.

Нема Црногорца који није чуо за П. А. Ровинског. Сваки становник кнежевине познаје, воли и цијени Павла Руса, човјека који је двадесет година живота посветио изучавању Црне Горе, који се сродио с њом и њеним становницима и који је скупљајући драгоцјени материјал за своју дивну књигу о Црној Гори истовремено радио и доста урадио на духовном зближавању кнежевине и Русије. Он је у одјећи простог Црногорца обишао сва села и катуне, попео се на сваки врх, прошао сваку клисуру, изучио све обичаје и навике народа и Црну Гору познаје боље од иједног Црногорца.

Иако има седамдесет година, његова потреба да неустано умно и физички ради није ослабила, а њен резултат је дивна књига „Црна Гора – њена прошлост и садашњост”.

Имамо велику срећу да ће нас П. А. пратити или тачније водити до Никшића и у Острошки Манастир. То значи да ништа што је важно нећемо пропустити да видимо, а о свему што видимо стећи ћемо тачну представу.

Пошто сам се прво добрано освјежио, идем до К. М. Аргиропуло: имам срећу да га је стицај околности задржао на Цетињу, иако је још прије неколико седмица постављен за амбасадора у Техерану. Разговор са овим човјеком, за онога ко воли Црну Гору, посебно је задовољство.

У десет сати увече већ сви спавамо оним тешким и дебелим сном који хвата путника у ноћи кад стигне на циљ. Овдје смо код куће и од сада ћемо путовати као по рођеној земљи.



Далматинска обала и Црна Гора

 

Иако је по дану вруће, ноћи су на Цетињу прохладне и пријатне за спавање, тако да је човјек ујутро пун енергије и свјежине. Око шест сати, док су улице још пусте, за баштенским столом пред хотелом пијемо кафу и договарамо детаље предстојећег пута. Млади сликар В. А. Хрушонович и архитекта Н. В. Никитин поћи ће са мном за Подгорицу, Никшић и Острог, а А. П. Матвејевски ће са фотоапаратом отићи на Скадарско језеро, пола турско, пола црногорско, и обићи Старчево, Врањину и Вир. Овог пута нећу успјети да посјетим приморска насеља Црне Горе – Бар и Улцињ.

Овамо ћемо, надам се, навраћати још много пута и мало по мало упознати сваки дјелић кнежевине.

———————————————
———————————————
———————————————

 

На крају праве улице појављује се висока фигура протођакона Филипа Радичевића, митрополитовог секретара. Он је, по мом мишљењу, типичан цетињски лик. Висок, црн, крупан, плећат, оставља ефектан војнички утисак. Пушка и јатаган плачу за њим. Сигурно жали што га духовни чин лишава права да носи оружје. У служби је изузетно приљежан и све проблеме сеоских цркава узима блиско срцу.

Дошао је да ми саопшти да ме високопреосвештени Митрофан очекује. Идемо заједно до манастира, гдје нас домађин срдачно дочекује. Разговор уз чај би потрајао, али ја морам да журим. Договорено је да крећемо у десет сати ујутро, а до тада морам да обиђем неколицину пријатеља. Но, ништа не испада по плану: пола сата након мог повратка у хотел почаствован сам посјетом митрополита који ми саопштава да Књаз жели да ме види прије него пођем за Никшић.

Путовање одлажемо за три сата послије подне, а ја се упућујем Његовој Висости.

На пут крећемо по највећој врућини; у једној кочији су В.А Хрушонович и Н. В. Никитин, а у другој смо П. А. Ровински, ја и отац Симеон Поповић.

Отац Симеон је изузетна личност, прави светац. Има око педесет година, али дјелује младолико – нико му не би дао више од тридесет. У своје перо, прије него се замонашио, био се с Турцима, живио у Паризу, а онда је силно почео да га привлачи монашки живот. Дуго је живио у манастирима Врањина и Острог, подвргавајући се најстрожем посту. Сада у једној стијени близу Подгорице сопственим рукама дуби ћелију за себе. Циљ му је да за свога живота поред ћелије изгради малу цркву, камен по камен. Захваљујући енергији таквих људи у Црној Гори израстају Божји храмови. Не граде се добровољним радним акцијама, већ израстају из неуморног труда, као љетина господња на благодатној њиви искреног православља. Мораће отац Симеон да ради још много година, али се надам да ће му добри људи притећи у помоћ (док пишем ове редове назире се почетак такве помоћи: прикупљено је више од педесет икона и доста предмета за црквену употребу које ћу чим се укаже прва прилика за безбједан транспорт кроз Аустрију послати оцу Симеону и цркви у Бјелошима. Моји сапутници из Петербурга пружиће му своје стручне услуге: В. А. ће насликати неколико икона, а Н. В. ће помоћи као архитекта. А. П. није са нама, али знам да он има могућности да за оца Симеона прибави доста икона. И ова скромна помоћ биће добродошла, а ако она покрене талас добротворних прилога -окови руских икона бљеснуће и у највећој забити Црне Горе.

Отац Симеон је најпривлачнија личност коју сам у животу срео. Безгранично чисте душе и јеванђеоске једноставности, он подсјећа на нашег оца Јована Кронштатског. Поглед му зрачи до-бротом, милује, радује и тјеши. С нама ће путовати до манастира Острог и биће душа наше групе.

Првих пола сата по изласку из Цетиња траје успон; пут је одличан и коњићи брзо грабе напријед. Кочијаши су Шане и Милун: Шане је Албанац, а Милун, његов радник – Црногорац. Први је обучен у европско одијело и подсјећа на напуљске кочијаше. Веселе је нарави и стално пјева српске пјесме. Милун је у црногорској ношњи, наоружан револвером, живописан, али много мање весео. Возиће нас од јутра до мрака за врло мале паре -шест фијорина по кочији.



На Ријеци Црнојевића

 

На врху успона, крај округлог видиковца Белведер, заустављамо се да би уживали у погледу на удаљено Скадарско блато (Језеро Скутари) и живописну долину која се терасасто спушта до Ријеке, веселог градића у коме Књаз зарад много блаже климе често проводи зимске мјесеце (Цетиње зими спава под наносима снијега). Долина се шири, бочне литице размичу – пут се од Белведера нагло спушта правећи оштре змијолике завоје. Послије сваке окуке мијења се слика крајолика.

Крај „извора краљице Јелене” правимо паузу, а П. А. Ровински нам прича легенду о постанку извора. Једног врелог дана, прије много вјекова, краљица Јелена јаше брдом на другој страни долине и чује дјечје запомагање. На супротној страни види двоје дјеце како леже на црној стијени и плачу. Краљица је подбола коња и у скоку прескочила долину, створила се код дјеце, па их њежним гласом упитала зашто плачу.



Католичка црква у Подгорици

 

„Треба нам вода, а нема је нигдје”.

Стегло се срце добре краљице и она нареди свом коњу да удари копитом по црној стијени28. Стијена се истог часа распуче и изби кристално чиста вода која бујицом потече наниже нарастајући у запјењени водопад. Дјеца ударише у још већи плач.

„Зашто сад плачете? Ево сам вам дала добру и чисту воду! Пијте!”

„Не треба нам толико воде, то је премного, краљице! Оволика вода потопиће нам село и поплавиће њиве које су наши стари годинама радили. Треба нам воде толико да сваримо качамак.”

Краљичин коњ поново удари копитом у стијену и поток се смирио и повукао.

Отада ће на том мјесту путник увијек наћи фрешку воду, али тек колико да напуни каблић. Захвати — па чекај да се мањак полако попуни! Црногорке из села Оћевића зато трају кад са сићевима оду на извор. Њихове витке фигуре као да понављају неку библијску сцену.



Подгоричка чаршија

 

Спуштамо се брзо. Око нас земља полако почиње да преовлађује над каменом и пејзаж постаје све гостољубивији и предусретљивији. Око пет сати послије подне видимо литице Обода са насељем које се угнијездило на његовом врху, а за неких петнаестак минута улазимо у Ријеку, весели градић на обали зелене Ријеке Црнојевића. Иако има мало становника и једва стотину кућа, од којих су многе направљене по угледу на савремене сеоске куће у Италији, ово је за Црну Гору доста важно трговачко мјесто. Горе-доље по Ријеци Црнојевића плове велике барке, (овдје их зову лондре), посредством којих се одвија сва трговина са насељима дуж Скадарског језера, највише са Скадром и Виром, а из овог се за кратко вријеме роба може копном пребацити на Приморје, у Бар (Антибари). Ријека и Скадар су повезани редовном бродском линијом.



Кланица на обали Рибнице у Подгорици

 

Дуж обале протеже се дугачак низ албанских дућана у којима људи у бијелим кечетима и бијелој одјећи тргују турском и црногорском робом. Црногорац је слаб трговац и провртни Скадранин га је потпуно истиснуо из трговине. Дућани, уосталом, нијесу посебно занимљиви: исти такви фесови, ципеле и муслин могу се наћи у сваком забаченом турском градићу. Локалне радње су снабдјевене само робом за потребе сељака који овамо силазе суботом, кад је пазарни дан.



Војвода Ниша

 

Књажев дворац са лијепом сјеновитом баштом је и по спољашњем и по унутрашњем изгледу врло једноставна грађевина. Некад је Ријека била престоница Црне Горе, али како је због географског положаја била лако доступна турским разбојничким одредима, владике су биле присиљене да се преселе на високу цетињску зараван.

Данас на Ријеци ради фабрика оружја, а некад је на сусједном Ободу била прва словенска штампарија. Предање каже да није била дугог вијека јер су Црногорци били принуђени да пре-лију слова у пушчана зрна. Иако нема историјских потврда, ово би лако могло бити истина*: да би одбранила хришћанску вјеру и идеале словенске слободе, Црна Гора је била приморана да запоставља школовање и образовање. Она је вршила тегобну граничарску службу, а сусједна братска племена развијала су и јачала српску културу. Тако су меци добијени од слова Ободске штампарије допринијели просвјећивању Словена.

Ријека Црнојевића, послије тајанственог путовања под земљом, избија у облику врела из једне литице удаљене петнаестак минута хода — овдје водени токови често изненада пониру и поново избијају на површину километрима далеко.

У Ријеци се задржавамо тек толико да одморимо коње, попијемо кафу и попушимо који цигар дувана. Овдашњи хотел гори је од цетињског, али је чист и собе су простране.

Шане нас извјештава да је све спремно и крећемо даље. Док пролазимо градом П. А. Ровински је принуђен да се на све стране клања: овдје га сви познају и срдачно му се јављају.

*Голицин је побркао: ради се о словима Његошеве штампарије која је књаз Данило прелио у зрна.

Пут се поново пење и кривуда. Зелена Ријека Црнојевића по којој плове лондре са једва примијетним људима час измигољи, час се опет изгуби међу брдима, уносећи живост у пејзаж. Једна гора је са свих страна ограђена жичаном мрежом: ту врви од звјеради пуштене за лов престолонасљедника кнеза Данила. Изненада се отвара широки видик на језеро и Врањину, брдо – острво са селом над којим се бијели манастир*. Отворени простор, насељен облицима највише природне љепоте, исијава моћ. Иако је Врањински манастир врло далеко, као да осјећамо снагу душевног мира људи који тамо проводе дане у молитви. Овдашњи манастири уопште не одговарају уобичајеној представи о манастиру. Овдје су то молитвена прибјежишта за два-три човјека, који у убогим грађевинама, далеко од колотечине живота, трагају за духовном сабраношћу. Ова братства се још држе исконских завјета, нијесу претворена у богата прихватилишта која чувају небројено благо. Те људе кријепи дубока вјера, а чисти православни дух је њихова једина потпора. Наш сапутник отац Симеон је један од њих.

*Манастир се не бијели над селом, јер се налази на другом крају острва.

Гледајући Врањину вуче нас жеља да што прије стигнемо у Острог, гдје у једном углу омање цркве, уклесане у стијени високо изнад пута, почивају мошти светог Василија Острошког, чудо-творца и исцјелитеља.

Успон убрзо престаје и слиједи неколико километара равног пута. Пада мрак. Успутно дрвеће почиње да личи на сабласти које пружају руке ка црном небу. Цврчци, попут невидљивих звечки испуњавају ваздух сребрнастим звоном. Шане пјева неку сјетну пјесму сладострасно извијајући полутонове. С једноставношћу која плијени отац Симеон нам прича како је упознао ужасе рата у борбама са Турцима под Баром. Рат је био једна од многих раскрсница у његовом животу. И он, као истински Црногорац, говори о рату без имало осуђивања, сматрајући ra природним и неминовним злом. С времена на вријеме П. А. Ровински прекида његову причу показујући:

„Ево и овдје се водио бој… погинуло је толико и толико Турака.”

Ова жедна земља, под врелим небом, попила је много крви.

На кратко се заустављамо у селу Друшићи, да презалогајимо. Марица, газдарица оронуле бијеле куће, кува нам кафу. Унутрашњост куће подсјећа на малоруске уџерице: локална боја види се једино у одјећи и јатаганима који висе по зидовима. Ноћ је. Около је све црно и задивљујуће тихо. Спарина је велика: као да тмина жудно извлачи из сивог стијења врућину која се накупила током врелог дана.

Пут почиње да се спушта и око десет сати увече већ видимо свјетла Подгорице. У град улазимо широком и правом улицом са дрворедом, скрећемо на велики трг чије се границе губе у мраку и стајемо пред хотелом. Телеграмом је јављено да долазимо, па нас пред хотелом чека постављен сто. За сусједним столовима сједе локални становници, јунаци – прави љепотани, жене са лепезама, пије се кафа и вода. Пада ми на памет Блида, градић у сјеверној Африци: исти утисак јужне забити – живот је негдје другдје.

Добили смо доста добре, велике собе, са широким креветима. Да ли ћемо моћи да заспимо? Запара је неиздржљива. Подгорица је позната по томе што се ноћу у њој не може дисати: врућина као да силази с брда у долину, налијеже на град и гуши га.

Марко, живахан дјечачић округле главе и дјевојчица Веруша, која личи на руско дјевојче, живо се старају да нам угоде, као да им наш долазак причињава не знам какву срећу. Морамо мало умјерити њихову енергију визави фотографских апарата, јер ће их мало мало па обалити.

По мраку је немогуће докучити каква је Подгорица. Знамо да је то пристојан трговачки град са четири хиљаде становника и да има висок проценат турског становништва. Црна Гора га је, заједно са Никшићем и Спужом, добила на Берлинском конгресу. Минарета су преживјела, а постоји и дом католичких монаха који се свесрдно труде да међу муслиманима промовишу своје учење. Град ћемо разгледати сјутра.



Хришћанска базилика у Дукљи

 

Сиједамо за вечеру. По црногорском обичају желе да нас затрпају јелом. На срећу, сви имамо добар апетит па домаћини нијесу остали разочарани. Отац Симеон једе само посну храну, па весело гледа како се бацамо на овчетину. Идемо на починак. Авај, како су спарне ноћи у Подгорици! Врућ, устајао ваздух свом тежином налијеже на плућа. Поврх свега, мачке су на крову хотела започеле жестоку тучу којој се не види краја, продорно мјаукање пара мрак и изазива дуготрајни лавеж паса. Ипак, мало по мало хвата нас сан, истина, више налик на мучни кошмар, чему доприноси несумњиво присуство крајње несимпатичних инсеката. Веруша јесте посула наше кревете специјалним прашком, који она због нечега зове „трава”, али изгледа да ова мјера није била довољно енергична.

У пет сати изјутра Павле Аполонович нам већ лупа на врата. Чека нас дуг пут, па се мора устајати. Устајемо. Под прозорима се раширио огромни трг поливен првим, још розикастим, зракама сунца. Прекопута, уздуж речице Рибнице, истегле су се сиве куће старе Подгорице, бијели се минарет и виде редови тамних кровова. Наш хотел је у новом дијелу града, гдје су улице праве и испуњене непрекидним низом дућана смјештених у омањим свијетлим кућицама.

Доље на тргу, послужени смо кафом и наравно ракијом. Домаћини часте, па се ракија не може одбити. Већ смо ушли у локални начин живота па се више не чудимо. Црногорци, све у свему, доста пију, али нигдје нијесам видио пијаног човјека.

Док Шане и Милун упрежу коње, ми разгледамо град. У суштини нема што да се види. Већина црногорских насеља је тотално неинтересантна. Усљед непрестаног ратног стања насеља су стално рушена и изнова зидана, тако да трагова старине нема. Мјеста бојева су једини историјски споменици у Црној Гори. Тамо, гдје је борба на живот и смрт услов опстанка и гдје у диму барута, гуслар једва стиже да састави своју пјесму, очигледно да нема мјеста за споменике умјетности.

Међу Подгоричанима има доста Албанаца, обучених у бијелу, припијену одјећу, а la turque и они чине колоритну страну града. Циганчићи из черге покрај града навалили су на нас мољакајући за паре и кезећи се. Шетамо дуж Рибнице и стижемо до кланице. Овце кољу врло вјешто, а албанска дјеца рију по крвавим утробама убијених животиња, баш као прави мали ђаволи.

Биће велика врућина. Тек је шест сати изјутра а сунце већ пржи. Плаћамо рачун: за вечеру, спавање и јутарњу кафу, испада око осамдесет копејки по човјеку. Невјероватна јефтиноћа.



Врањске њиве

 

Напуштамо Подгорицу. Она данас више није окружена бедемима, нема ни оне градске капије на којој је неколико дана висио владика Данило кад су га оно Турци звјерски мучили. Црногорци би се прикрадали ноћу да га приподигну како би му мало олакшали муке, а турска стража жмурила на једно око, знајући да ће олакшање само продужити муке. Данило је мучен да би се што прије изнудио откуп, који је тада потпуно обезглављена Црна Гора намакла од посљедњег што је имала.

Возимо се обалом лијепе ријеке Мораче, пролазимо поред циганског табора, а у даљини видимо Крушевац – један од Кнежевих двораца. На мјесту гдје се ријека Зета улива у Морачу, излазимо из кочија – одатле ћемо пјешке до око километар удаљених развалина Дукље (Диоклеје). Коње остављамо близу куће пиперског војводе Михаила Нишиног, лијепог старца упадљиво војничког држања. Не могу се ни набројити сви бојеви у којима је учествовао нити испричати сви његови подвизи. Чак сами  Црногорци скидају капу његовој храбрости. Сада је бригадир и задужен је за бојеву готовост доста великог региона. Овдје, на Врањским њивама, направио је за себе врло лијепу кућу – у коју нас сада зове на кафу. Како нам је већ познато од чега се све та кафа састоји, изговарамо се колико можемо да морамо да журимо за Никшић. Он се лукаво смјешка и не расправља: ми смо у његовој власти и какве год разлоге да износимо не можемо избјећи да будемо чашћени. Добродушно нас пушта да идемо у Дукљу.

Прије много вјекова, још у предхришћанско доба, у равници на споју Зете и Мораче изграђена је римска колонија Диоклеја. Првобитно се вјероватно звала другачије али је преименована у част Диоклецијана. Неки тврде да је овдје и његов завичај. О томе се, заправо, ништа поуздано не зна, пошто о Диоклеји готово да и нема историјских података. Када ископавања Дукље буду довршена и буду створене могућности да се њени остаци темељито проуче, сама ће проговорити и испричати свој живот, али до сада отворене сонде ни највећем ауторитету за археологију не пружају довољно. За систематско ископавање Дукље и конзервирање налаза потребно је доста пара, а Црна Гора пара нема. Мислим да би било изузетно пожељно да се наше археолошко друштво укључи у ова истраживања, а тако би се и нашим научницима пружила прилика да дођу до мноштва драгоцјених података. Ископавања су отежана тиме што је земљиште на којем се налази Дукља у приватном власништву па се црногорска влада снебива пред доста крупним издацима за експропријацију. Но, упркос бројним неповољним околностима, Дукља не оставља гори утисак од Салоне, иако се ова налази на територији Аустрије. На основу постојећих зидова није тешко замислити какве су биле базилике, а сачувано је много капитела, фризова, барељефа, саркофага и натписа. Наравно, видљиви дио је ништа у односу на оно што се налази под земљом, под смоквама и виноградима. Ко не буде жалио пара, имаће што да открива.

Скоро два сата луњамо по рушевинама, плашећи гуштере и корњаче. Нигдје нијесам видио толико корњача и то најразличитијих величина: од великог тањира до ситне паре. Веома су покретљиве и лако се преваљују преко камења.

Вруће је. Права жаропечина.

Свраћамо у сеоску кућу да попијемо воде. Одмах нас окружују дјеца и нуде нам пуне шаке старог римског новца нађеног у дукљанском пољу. Неки су примјерци веома занимљиви и добро очувани.

Враћамо се до кочија али ту падамо у шаке војводи и он нас уводи у кућу. Кафа, пршут, лоза, шљивовица, црно вино, воће -све то на врућини од четрдесет степени. Уосталом, и поред све строгости домаћина и пажње коју су нам указивали његова дјеца – Јован, лијеп и отресит момак и згодна Милица – више но једну ракију попили смо на позоришни начин, нагињући из празне чаше.

Код војводе се задржавамо око један сат, а онда крећемо даље.

Пут води прелијепом долином Зете која се постепено шири како се брда размичу. Ово је један од најплоднијих крајева кнежевине: на мекој земљи дуж ријеке добро успијевају просо, дуван, кукуруз и пшеница. Природа обилно награђује сељаков труд па није ни чудо што је предио посвуда оживљен пољским радовима. Стално размјењујемо поздраве са запрегама које нам наилазе у сусрет:

„Добардан!” „Помага Бог!”

Све до недавно овај крај је био у саставу турске државе и притиснут традиционалном турском некултуром. Ту је била забит, она посебна турска забит којој на свијету нема равне. Од та да је прошло двадесет година и данас путник путyje одличним путем мимо обрађених њива, у потпуној безбједности. Сама ова чињеница довољна је да се црногорском народу призна статус енергичног представника културе и да се коначно престане са гледањем на Црну Гору као на полудивљи крај. Наравно, није свако обавезан да познаје Црну Гору, али још је мање обавезан да говори о стварима које не познаје.



Булевар у Никшићу

 

Бар у питањима која се тичу Словена била би пожељна извјесна упућеност.

Багрем, буква, јасен, дуб и бријест посађени су с обје стране пута, али нас не спашавају од врућине. Сунце немилосрдно пржи и стално наилазимо на таласе ужареног ваздуха. Мучно је гледати оца Симеона: црна капа само му купи зној а не штити лице од сунца. Њему то ништа не смета, смјешка се и весело прича о својим путовањима. Био је у Јерусалиму, Египту, на Светој Гори, добрано упознао Европу и о свему што је видио сачувао само лијепе успомене. Људи, попут њега, стварају радост и љубав на земљи.

Пролaзимо поред Спужа који се лијепо смјестио на врху окомитог брда. Ту је била турска тврђава за коју се, уз ондашњу ратну технику, мислило да је неосвојива. Данас је тврђава претворена у складиште војне опреме, али је њен застрашујући изглед остао.



Трговац Јово из Никшића

 

Врућина је све већа. Не знам како Шане може без престанка да пјева, и то још тако бодро.

Напокон се у даљини указују бијеле кућице Даниловграда гдје треба да ручамо и одморимо коње.



Развалине турске тврђаве у Никшићу

 

То је омалени градић постављен терасасто над Зетом. Данас је пазарни дан и прелазећи преко трга имамо прилику да уживамо у живописној гунгули људи заокупљених трговином. Жега је невјероватна, преко педесет степени, а нема ни најмањег дашка вјетра. И бијели пут и бијеле куће – све је раскаљено, пламти. Гдје год има парче сјенке набили су се продавци и купци. Роба је јадна и незанимљива: воће и сеоске потребштине.

Над вратима куће у коју улазимо виси назив „Херцеговачка кафана”. То је обична крчма, не баш превише чиста, али се за нас моментално поставља задовољавајуће уредан сто а газда, високи мршави брђанин енергичног профила, износи нам изванредно зготовљен и ситан ручак. За сусједним столом ручају мјештани -официри овдашње бригаде који су сашли с брда јер се очекује пролазак књаза Николе.

 

———————————————
———————————————
———————————————

 

Пошто је на сто изнио велику лубеницу исјечену у фете, газда се наслања на столицу оца Симеона и ћутке присуствује разговору. Зна да смо ми Руси и гледа нас с дирљивом предусретљивошћу. Слуша, слуша, па задовољан дружељубиво тапше оца Симеона по рамену говорећи:

„Добри оче мој!”

Пошто је тако своје душевно расположење пренио у медијум говора, сервира нам кафу и доноси дуван, ако неко жели да пуши. Слиједе тренуци правог одмора – ћефа. Сат времена је прошло – морамо даље. Шане и Милун довозе кочије усијане од врућине и поново крећемо. На срећу, пут иде сјеновитом страном те на миру можемо да уживамо у љепотама долине. Постепено се стисак брда појачава и видик се сужава.

Око три сата послије подне, у даљини на супротној страни долине, високо изнад пута, видимо Острошки Манастир прилијепљен уз црну литицу Острога. Сам манастир се једва види, али зато видимо какав нас пут сутра чека – све сами успон и кривине. Одавде замишљамо како мора да је добро и лијепо у том дому молитве испод самих облака и једва чекамо да што прије окушамо још непознати укус тог величанственог мјеста.

Успон се одужио и коњићи посустају. Далеко напријед, тамо гдје пут увире у клисуру, почеће низбрдица према Никшићу. До тамо имамо још четири километра успона и споре вожње. Заустављамо се накратко у селу Богетићи, а пола километра даље напушта нас отац Симеон: иде у Острог, да заједно са игуманом Петронијем припреми што је потребно за наш дочек. Тако је одлучио и није било силе да га одговоримо.

Поздравио се и кренуо навише уском стазом кроз сиво стијење, пењући се све више и више. Има нечег библијског и бајковитог у његовој црној прилици која се удаљава од нас вијугавом каменитом стазом. Пред њим је тежак пут: биће мркли мрак кад стигне до врата свете обитељи.

Возимо даље. Успон је трајао краће него што смо мислили и ево нас на низбрдици која води према Никшићу, а ускоро се види и сам град, који лежи у широкој и плодној равници. Спуштамо се брзо и излазимо на дивни Царев мост, назван тако у знак сјећања на императора Александра Трећег. Случај је хтио да тужна вијест о смрти Господара – миротворца стигне баш у тренутку свечаног отварања моста. То је иначе веома дуг и прелијепо изграђен мост. Сада се протеже над сувом равницом, а у прољеће вода досеже до врха његових волтова.

Никшић је, као и Подгорица, доста већи од Цетиња. За Црну Гору, то је важно трговачко средиште, смјештено у самом центру земље. Град има око пет хиљада сталних становника. Плодна поља којима је окружен, доста доприносе његовом економском благостању. До средине петнаестог вијека град је био у рукама Срба, а 1465. године заузели су га Турци и од тада, не једном, били принуђени да га бране од напада Црногораца. Развалине турске тврђаве виде се и данас. Главна знаменитост Никшића је још незавршени храм св.Василија Острошког, чије се освећење предвиђа за 1899. годину. Већ се данас види да ће то бити изузетно лијеп храм; моћи ће да прими око двије хиљаде људи и биће горостас међу црногорским црквама које су и тридесеторици тијесне. Смјештен је ван града, на узвишењу недалеко од Кнежевог дворца, а гради се од изврсног локалног камена, у старовизантијском стилу.

Хотел у Никшићу је врло пристојан, собе су чисте и простране, а храна добра. Захваљујући П. А. Ровинском, одмах нас окружују пријатељи и изражавају добродошлицу.

Након спарне подгоричке ноћи прохладна ноћ у Никшићу долази као мелем на душу. Кревети су одлични, нема мачјег мјаукања ни лавежа паса. У пет сату ујутро потпуно смо спремни за даље странствовање. У шест смо готови са доручком и већ смо пробали по чашицу одличне шљивовице коју нам је понудио локални трговац Јово, родом из Мостара. Иако без особитог ентузијазма, подвргавамо се црногорском начину живота.

Разгледамо град. Већи је и љепши од Подгорице, чистији и по свему би се рекло да су становници богатији.

 

———————————————
———————————————
———————————————

 


Отац Христофор

 

На том убјеђењу темеље се надања јужнословенских народа и док пред собом имају Црну Гору обасјану покровитељством Русије, неће потамњети.

О том покровитељству код нас се понекад може чути да је кнежевина уобразила да смо ми дужни да је помажемо, не што хоћемо него што морамо, и да она има право на руску подршку и помоћ. Прије свега, морам рећи да ништа слично томе у Црној Гори нијесам чуо. Црногорци су нам дубоко захвални за помоћ коју им пружамо, али то не значи да су постали неспособни да саберу два и два и да схвате да је матерјална и духовна помоћ Русије нешто нормално у родбинским односима. Јасно им је да нам наши сопствени интереси налажу да подршку јужном словенству и православљу ставимо на прво мјесто. Такође не могу да не виде да наше друштво у том погледу знатно заостаје за владом и да је главни узрок томе неразумљиво германофилство једног дијела наше јавности. Доброчинство за њих остаје доброчинство а помоћ наравно не губи на вриједности због тога што није само ствар срца него је налаже и промишљени приступ стварности. Због свега тога, покровитељство које указујемо кнежевини треба да третирамо као нешто на што нас првенствено обавезују праведност и братство, а што има и своје практичне разлоге*.

*Питања руске помоћи и права која из ње произилазе стална су тема: упореди и већ помињани одговор краља Николе посланику Арсењеву.



Џамија у Никшићу

———————————————
———————————————
———————————————

 

У новом дијелу Никшића улице су праве, широке и празне, више налик на поспано село него на град, што је, уосталом, појава типична и за друга црногорска насеља.



На улазу у Горњи Манастир Острог

 

Рекло би се да друштвени живот још није успостављен или да бар није прилагођен условима живота у миру. Вјекови тешке и крваве борбе изградили су ратничку суштину Црне Горе, и она и данас чини основу живљења. Одсуство ратних дејстава изводи Црну Гору из нормалне колотечине. Све оно што је за њу специфично, срачунато је на ратне прилике – за мирни начин живота једноставно још се није нашло калупа. Градски живот се ни дан-данас није формирао. Томе доприноси и чињеница да су занати и трговина у Црној Гори тек у повоју. Стални ратови држали су Црну Гору изван токова међународне трговине, а Црногорац није ни могао да стекне склоност за индустрију и занате. Ни за једно, ни за друго, он прије свега, није имао времена. Осим тога, гледање које у мушкарцу види првенствено ратника неминовно је доводило до равнодушности према свему што није у вези са ратом.



Албанци и цигани на обали Рибнице

 

Захваљујући томе, Црногорац је све до недавно сматрао да је бављење трговином недостојно човјека који је способан да носи оружје. Ионако мале, трговачке потребе кнежевине нијесу се развијале, а неопходну функцију трговине обављали су дошљаци, било Турци, било Словени из сусједних земаља. Досељенички елеменат и данас има одлучујућу улогу на локалном тржишту. Што се заната тиче, Црногорци су према њима дуго осјећали неодољиву одвратност. Сматрало се да храбром брђанину не приличи да се понижава занатом. Као занатлије су се у Црној Гори трајно усталили Албанци, којима традиционална некултура не смета да буду практични и да из нерадивости сусједа извуку корист. На срећу, у посљедње вријеме примјећује се преокрет на боље. Књаз Никола и његов претходник схватили су да Црна Гора мора да развије своје занатство и да се ослободи зависности од прилива дошљака. Посебно су тешки били први кораци књаза Данила, који је био принуђен да личним примјером убјеђује поданике да у бављењу занатом за Црногорца нема ничег понижавајућег.

———————————————
———————————————
———————————————

Морамо да крећемо. Будемо ли се још задржавали нећемо успјети да до подне стигнемо у Острошки Манастир. Шане и Милун нападно бучно доводе кочије пред хотел и крећемо на пут.

„Данас је још већа врућина” – примјећује Павле Аполонович.



Његуши

 

„Утолико боље. Код куће се накупимо доста зиме, па ће нам пријати да се мало угријемо.”

„Нека, нека… видјећу вас кад почнемо да се пењемо.”

Што да се каже: осам километара пута каменитом стазом, под сунцем које пржи, сигурно неће лако пасти. Но, тешкоће су дио ходочашћа.



Улица у Котору

 

Успут сријећемо омање групе војника регуларне војске који се спуштају у Никшић јер долази Књаз. Питамо да ли се зна гдје је сада Његово Височанство… Не знају тачно… можда је на Крушевцу…можда у Даниловграду… а можда је још на Ријеци. Ни шта се поуздано не зна. У сваком случају, Књаз ће се кратко задржати у Никшићу, а онда иде даље у брда, у лов.

Дан ће, нема сумње, бити изузетно врућ. Сунце већ пржи, иако је тек девет сати ујутро.

„Постоји ли успут неки извор?”- питам П. А. Ровинског.

„Како да не, и то изврстан, негдје на пола пута…Често сам тамо пио воду.”

Послије вожње од једног сата, стижемо до мјеста гдје се одваја стаза за манастир. Кочије са пртљагом остаће да нас чекају у Богетићима, а ми, натоварени фотографским апаратима, почињемо освајање успона.

Пут је каменит и тежак, врућина врло јака, па успињање све више поприма карактер ходочасничког подвига. Овамо неће залутати нико ко је равнодушан према религиозном значају острошке обитељи. Да би се савладао овај пут, потребни су и напор и снажна воља. Манастир смо видјели јуче са друге стране долине: једна једва распознатљива бијела мрља на дивовској црној литици. Знамо да је пред нама осам километара тешког успона, али и да нас горе чекају нови видици земаљске љепоте и да још никада нијесмо били на сличном мјесту.

Свети испосник Василије основао је острошку обитељ прије скоро двјеста година. Родом Херцеговац, од младих дана одликовао се богобојажљивошћу, живио као прави хришћанин и као испосник служио православној вјери. Пред крај живота повукао се на брдо Острог, гдје је у тврдој литици издубио за себе ћелију, у којој данас леже његове мошти, славне по својим чудотворним моћима. Тражећи исцјељење к њима припадају вјерници из најудаљенијих мјеста православног југа. На поклоњење се долази из Далмације, из Босне, из Херцеговине. Долазе не само православци, не само хришћани него и мухамеданци, освједочивши се у чудесним исцјељењима, долазе на гроб светитеља и моле га за помоћ. Ове муслимане нимало не збуњује што је то православна светиња, не зауставља их ни помисао да су у вријеме крвавих ратова сљедбеници ислама, не једном, нападали Манастир – они вјерују у снагу св. Василија Острошког, инстинктивно осјећају величину хришћанског начела свепраштања и безграничне љуба-ви. Острошки храм, изграђен на славу православног хришћан-ства, заиста је моћна светиња.

Час по литицама, час кроз зелене букове шумице, полако се успињемо навише, уживајући у моћној љепоти Зетске долине. Иако се знамо тек од јуче, већ нам је прирасла за срце, очарала нас и потчинила. Одавде се види готово читав пут који смо јуче прешли и с радошћу оживљујемо јучерашње утиске.

Пут, међутим, постаје све тежи. Сунце пржи као ватрена стихија, фотографски апарати нас опучају, а жеђ почиње да нас мучи.

„Је ли далеко до извора”? – питамо П. А. Ровинског. Павле Аполонович добродушно објашњава:

„Мало прије смо прошли поред њега… пресахнуо је…баш штета…”

Још каква штета!

Само нас превелика и разнолика љепота, која је свуда око нас, држи да не паднемо духом.

Врло кратак одмор, не дужи од пет минута, у сјенци једне литице: у подне нас чекају у манастиру и не бисмо смјели да каснимо.

Из минута у минут расте врућина. Стијене су раскаљене и читаву ноћ ће испуштати вишак топлоте. Свуда унаоколо је тишина. Живот се не види и не чује. Нема катуна, успут не сријећемо никога. Једино наилазимо на жуте брдске корњаче.

Већ смо добили боју. То и није лоше: са овом резервом топлоте лакше ћемо поднијети зимске петербуршке магле и све оне дане без сунца.

На сјеновитом дијелу стазе Павле Аполонович је пронашао грмове дивље малине, па поново застајемо неколико минута. Црни плодови су тврди, али нам се чине изузетно укусни. Њихов киселкасти сок освјежава уста и бар мало ублажава жеђ. Е, да је сада воде…

 

„Стрпите се још мало, па ће бити воде колико хоћете” – храбри нас П. А. Ровински. Стварно му се дивимо: има седамдесет година и иде барабар с нама, а најстарији од нас има тридесет шест година! Он је на ријеткост крепак и бодар, младалачког расположења и веселог духа – то је посљедица двадесет година живота проведених у прелијепој Црној Гори.

Најели смо се дивље малине и крећемо даље. Успон  је све већи, стаза све више кривуда, са сваким кораком и умор и жеђ расту. Ух, да се сад може сјести, лећи, напити се воде. Има ли још пуно? Нема, ено тамо иза оне литице, још неколике кривине… Обилазимо ту литицу – ништа! Идемо даље, још једна литица, па још једна, па још једна, па шумица, па поново литица, низ стрмих успона и одједном, кад нам се чинило да се више нема куд даље -пред нама се отвара пространа зараван на којој се бијеле једно-ставне и предусретљиве зграде Доњег Острошког Манастира.

Издалека нам долазе у сусрет отац Симеон и отац Петроније, игуман манастира. Хоћу да пожурим право к њима, али утолико се однекуд са стране зачује команда: „Мирно” и тек тада примјећујем одред од шездесетак људи, постројен у два реда, и видим да нам официр прилази са рапортом.

Зашто? Због чега?

„Вас тројица сте дошли из Русије и ово се чини у част Русије” – брзо објашњава Ровински.

Нема друге него да се повинујемо.

Слушамо рапорт иако не знамо што нас је снашло, па онда најбрже што можемо, нимало ефектним корацима уморног путника, пролазимо поред одреда да што прије припаднемо руци оца Петронија.

Какво је благо одмор!



Православни сабор у Прчању

 

Нијесмо честито ни сјели на столице принесене у сјенци велике букве, а већ смо изложени чашћењу у чији састав улазе: ракија, вино, пиво, и на срећу, изврсна вода. Доњи Манастир, релативно недавно изграђен, оставља врло пријатан утисак спокојства, мира и љепоте. Црква није велика, али је у односу на друге црногорске цркве знатно боље опремљена. Окружена је пространим конацима који су у вријеме ходочашћа препуни. Отац Петроније је једино духовно лице стално настањено у Доњем Манастиру; у Горњем, при моштима св. Василија, борави једино отац Христофор који никад не напушта то мјесто.

Пар корака од мјеста гдје сједимо, пошто се приђе ниској каменој огради која гради зараван од провалије, отвара се један од најљепших погледа који се да замислити. По њему се може судити о дубини религиозног и мисаоног стања људи чији живот протиче у овој дивној обитељи: морају доминирати осјећаји среће, духовног спокојства, мира и тишине. Овдје је добро, у најпунијем смислу те ријечи.

Страшно је колико воде пијемо. Уосталом, не одбијамо ни ракију. Отац Симеон је преузео улогу домаћина (отац Петроније не зна руски) и непрестано нас нуди и са задовољством присипа. Ту је и млади свештеник из сусједног села отац Јован и доста сељака из околине. Митрополит се постарао да телеграфише о нашем доласку и то је читавом дочеку дало много свечанију ноту, него што смо жељели.

Отац Симеон објашњава:

„Прво ћемо ручати, па ћете мало одморити, а онда идемо у Горњи Манастир.”



Дом “Три сестре” у Прчању

 

Зову нас да пређемо у трпезарију и почиње ручак. Рекло би се да послије толико напора и при температури од педесет степени човјек нема воље да једе, али је ручак испао тако укусан да мислим да још никад нијесмо са таквим задовољством јели. Одлично савлађујемо осам различитих јела с месом. Данас ми то изгледа невјероватно. Углавном је то била јагњетина, потпуно бајковитих својстава, спремљена на разне начине, а све се заливало одличним црногорским вином. Отац Петроније и отац Јован ни мало нијесу заостајали за нама, а отац Симеон је и даље постио.

„Данас је недјеља, празник је…” – наговарамо га, али он је непоколебљив.

Жустри послужитељ Гаврило само лети око стола, ловећи погледе и погађајући свачију жељу. Бистар и увијек приправан да угоди, подсјећа на доброг руског посилног.

Уз ручак, Ровински и ми саопштавамо домаћинима цетињске и петербуршке новости. Од свакидашњег живота овамо допиру само вијести, па и оне се једва пробију. Добро је што је тако. Ништа не нарушава мир, душа остаје здрава и читава.

Напокон, ручку долази крај.

Палимо цигарете и прелазимо у другу просторију, гдје нас послужују кафом. Већ су нам рекли да боље кафе нема у цијелој Црној Гори. Стварно, до сад бољу нијесмо пили.

Соба оца Петронија није велика и намјештена је врло скромно. Једини украс је портрет домаћина који је врло вјешто урадио локални сликар Врбица, који сада довршава своје образовање на петербуршкој академији. Надам се да се неће специјализовати за портрете: Црна Гора тражи пејзажисту и сликара жанр-сцена, који би припомогао да свијет упозна њену необичну и непоновљиву љепоту.

Послије кафе идемо на одмор. Чекају нас одличне собе и ја истог трена тонем у сан.

Сан кратко траје. Буди ме гунгула која допире однекуд изван манастирских зидина. Гласови се мијешају са некаквом тупом лупом. Кроз сан тешко је распознати о чему се ради. На крају уво разазнаје: „Јен – два, јен – два!”, које се стално понавља. Очигледно, врши се обука: већ кад су се окупили, регрути треба да вјежбају стројеви корак.

Спавања више нема. Гледам кроз прозор: на сунцем обасјаној заравни неколико десетина Црногораца марширају један за другим у дугачкој змијоликој колони. Највише се труди Гаврило: кратконог, принуђен да жури, жестоко маше рукама и концентрисаног израза лица узвикује:

„Јен-два, јен-два!”

Али чему служи тај труд? Какво маршевање по црногорским гудурама? Од ратника не би требало правити регрута. Уосталом, ја сам толико кратко био војно лице, да сам у тим питањима можда аналфабета. „Јен- два, јен – два…” по највећем жаропеку они су занијети марширањем и то их забавља. Лијепо их је гледати, мада им је држање по мало аматерско.

Улази Павле Аполонович и објављује да је вријеме да се креће – већ су сви спремни.

Отац Петроније и отац Симеон прате нас до ограде, а даље ћемо сами, али нам је додијељен Гаврило. Безгранично усрдан, натоварио је на себе оба фотографска апарата, али га жеља да нас услужи и даље стално тјера од једнога до другога. Да може, најрадије би нас натоварио на себе и изнио горе.

Одмах иза ограде Доњег Манастира почиње врло стрми успон. Прије неколике године овдје је замало дошло до катастрофе: од брда се одвалила огромна стијена и јурнула наниже, али се као зачарана зауставила неколико корака од Манастира. Да је продужила – од Манастира би остале само рушевине.

Стрма стаза иде цијело вријеме кроз шуму. Сунце нас само повремено и успутно ошине и кроз грање се ту и тамо отвори прелијепи видик на долину Зете. Под снажним утисцима посљедњих дана заборављамо да највећи дио године проводимо под блиједим сунцем које беспомоћно гледа на прљави улични снијег и већ смо се помало навикли на ову љепоту. Штета.

Послије пола сата хода излазимо на зараван Горњег Манастира. Манастир је усјечен у литицу (унеколико подсјећа на Инкерманску киновију) и једино је уз огромну камену стијену дограђена кућица оца Христофора. Не тако давно, ова обитељ је блиставо одиграла улогу утврђења: војвода Мирко, отац садашњег Књаза, са малим бројем брђана издржао је дуготрајну опсаду јаког турског одреда. Манастир је дуго био под ватром, више пута је вршен јуриш, али су Турци уз тешке губитке на крају морали да се повуку.

Отац Христофор већ четрдесет година живи сам. Посљедњих година престао је да посјећује и Доњи Манастир, усредсређујући се само на молитву и пост. Безгранична и недостижна љепота природе прострта под његовим ногама продубљује молитвено расположење и надахњује га за испоснички живот крај моштију св. Василија Острошког, великог исцјелитеља људских слабости. Занос пламти у очима овог крупног старца, који држањем подсјећа на Ивана Грозног. Има пуно, пуно година, и само га бодрост духа одржава. Помало лутајућа погледа и строга израза лица, он се три пут љуби с нама, радује се кад препозна Ровинског, обасипа нас питањима и на нашу молбу одмах нас води у храм.

Идемо уским пролазом издубљеним у сивој литици и улазимо у цркву, толико малу да не вјерујем да у њу може да стане десет људи. На јужном крају иконостаса, поред зида, стоји кивот са моштима светитеља. Отац Христофор пред иконостасом стоји у страсној нијемој молитви.

По изразу његова лица види се да се моли усрдно, али то није молитва ријечи, него осјећај заједништва с Господом надахнут Божјом силом, необухватна вјера и неземаљско расположење. У дубокој тишини чују се само његови тешки уздаси и његов ватрени религиозни осјећај преноси се на све нас, одвлачи нас далеко од свих свакодневних побуда и грије нам душе. Кроз мали прозор налик на пушкарницу улази сунчев зрак и с њиме сва бајковита љепота црногорске природе. Тај спој молитве и Божје љепоте моћно нам потреса душе.

У животу нијесам упознао јачи религиозни доживљај од овог који нас је захватио крај гроба светог Василија у Горњем Манастиру.

Враћамо се кроз уски пролаз пробијен у стијени. Отац Христофор нас уводи у своју примаћу собу и части одличним кајсијама. Одлично зна да смо ми његови гости али је већ заборавио ко смо и одакле смо, па нас поново испитује. С обзиром на његове године и узвишено расположење, ова расијаност је потпуно разумљива. Отац Христофор с дубоким узбуђењем говори о светињи при којој проводи живот.

Пошто смо мало одморили, опраштамо се и брзо силазимо у Доњи манастир. Ни тамо се не задржавамо: ако не пожуримо, мркли мрак ће нас ухватити прије Богетића, гдје нас чекају Шане и Милун. Опростили смо се с оцем Петронијем и пошли. Са нама иде и отац Симеон, кога ћемо пребацити до Подгорице. Два манастирска момка су нам дана у пратњу (један од њих је наравно Гаврило). Изгледа да су оба ради да сврате у кафану у Богетићима и да се уз чашу ракије у сласт испричају с намјерницима које затекну.

Сунчане зраке се хладе, ваздух је свјежији и силазак стазом која је неколико сати раније била мучни успон сада нам прија.

Смркава се. Један за другим топе се обриси брда, јаке боје гасну, а ту и тамо пале се пламичци реске свјетлости. С времена на вријеме издалека допире грмљавина, обећавајући освјежење и кишу. Мрак брзо пада. Тешко је ићи каменитом стазом кад сваки час или упадне нога или се удари о камен. Већ се слабо види, али и сада наслућујемо близину љепоте, обогаћене тајновитошћу таме. У осам сати већ је потпуни мрак. Напокон, ево га пут.

Задовољство је ићи по равноме. Падају крупне и ријетке капи кише. Сијевне муња и на секунд се покажу брда, клисуре, долина, јаве се па ишчезну, као намах ускрсла љепота. Још једна муња, па још једна, али по грмљавини видимо да пљусак пролази страном, далеко од нас.

У Богетићима одмарамо пола сата – док се кочије спреме. Пред кафаном стоји гомила људи: чекају да прође Књаз. Када? Или ноћас или ујутро… не зна се да ли је Његово Височанство заноћило на Крушевцу или није. Крећемо. У великој кочији В. А., Н.В. и ја намјестили смо се да спавамо. Услови нијесу најбољи, али се трудимо. Ровински и отац Симеон такође су се снашли у другој кочији. Прије Подгорице нема пристојног хотела, па је путовање најбоље преспавати. Али од тога нема ништа! Свако се мало трза од подскакивања, Шане пјева, мјесец је одскочио високо и видљивост је одлична, цврчци цврче, шкрипе запреге из сусрета… Успијевамо да уграбимо само по који минут сна и тек послије доброг сата вожње прилагођавамо се ситуацији и тонемо у сан.



Манастир Светог Саве

 

Пробудили смо се кад се зауставила кочија. Гдје смо? У Даниловграду. Пред нама су замандаљена врата „Херцеговачке кафане”. Шане нештедимице лупа на врата све док не пробуди газде. То у суштини и није лоше: скоро ће једанаест и гладни смо. Из кафане се чује шум, скида се реза и на вратима се појављује газда. Познао нас је и зове да уђемо. Улазимо и гризе нас савјест: жена, дјеца, цијела породица – сви спавају у тој соби на поду. Све смо их пробудили, све то зијева, кашље, дјеца плачу. Само је газда добре воље и задовољан што нас види.

Има ли што да се једе? Нема. Све су појели путници и пролазници, а сада се, ноћу, ништа не може набавити. Ево, једино има хљеба… Дају нам велики комад хљеба, бокал вина и боцу ракије. Што да се ради, ни ово није лоше. Сви петоро утољавамо и глад и жеђ.

Шане је напојио коње и вријеме је да крећемо. Да платимо -неће да узму паре. Газда упорно одбија, смије се и весело нам стиска руке. Ни најмање му није криво што смо га дигли из сна.

Поново исти покушаји да се заспе, који послије доста напора успијевају. Око један сат послије пола ноћи стижемо у Подгорицу. Очекивали су нас, па су собе спремне а Марко и Веруша брину о нама. Слиједи још једна невјероватно спарна и мучна ноћ.

У шест смо на ногама. Обавјештавају нас да је Књаз са Крушевца већ кренуо за Никшић. Криво нам је што смо пропустили прилику да видимо Књажев конвој. Кафу пијемо на старом мјесту на тргу. Отац Симеон се опрашта: одавде ће пјешке у своју убогу обитељ. За ова четири дана потпуно смо се зближили, завољели смо га и сад нам је жао што се растајемо. Док у суморном и магловитом сјеверном јутру пишем ове редове, са захвалношћу се сјећам оца Симеона, који је дирљивом поезијом своје свете личности украсио кратке дане мога странствовања по ломној Црној Гори. Далеко од нас, у дивљем кршу он сада дуби своју ћелију, у стијенама подиже у зноју лица свога молитвени дом, труди се у славу православља. Његов живот је његов прилог у ризницу вјере, испосништва и молитве – више од тога не може. На земљи само такви људи обдржавају свијетле завјете хришћанства – душу овога свијета.

Нека му Бог буде на помоћи у његовом светом и тешком подухвату. Нека обитељ коју подигне буде за много вјекова споменик његовом скромном и великом труду.

Одлазимо. Плодна подгоричка равница радосно се зелени по обије стране пута. До села Друшића идемо непознатим путем: била је ноћ кад смо овуда први пут прошли. Поражава разноликост црногорског пејзажа – ни релативно спора вожња не може да умањи доживљај.

Након успона, пред нама се поново отвара неупоредиви видик на Скадарско језеро и Ријеку Црнојевића. На хоризонту се јасно оцртава острво Врањина, а доље свјетлуцају змијолике кривине зелене ријеке. У једанаест сати видимо прве куће градића Ријеке.Ту сат времена одмарамо и обједујемо, а онда крећемо даље. Око четири сата послије подне стижемо у Цетиње, свјесни да смо заслужили одмор. А. П. се још јуче вратио с пута по острвима Скадарског језера: донио је много успјелих снимака.

———————————————
———————————————
———————————————

На Цетињу смо одморили, видјели се са свим пријатељима и вријеме је да идемо назад. У договорени дан буде нас у четири сата ујутро. Шане и Милун са кочијама су ту. Иако је потпуно свануло, бијели градић још спава: на улицама нема живе душе, куће су замукле. Још једном се опраштамо са пријатељима и крећемо. Дуж главне улице тек се по који дућан буди и извирују поспане бркате газде. Изашли смо из града: пут иде кроз њиве цетињског поља, а са обје стране пута граде се нове куће.

Убрзо почиње успон. Пролазимо село Дубовик, а заустављамо се накратко на Чекање: одавде се отвара поглед на бескрајни океан сивих брда који се стапа са хоризонтом. Попут валова уздижу се мрачне литице, у редовима један за други наилазе планински вијенци. Од Чекања почиње врло стрми успон уз величанствено строги превој Буковицу. Море од литица простире се све ниже и ниже под нама. То је мрачни и демонски пејзаж. Тежина успона наводи нас на помисао да нас природа не пушта од себе, да нам намјерно отежава пут.

На самом врху превоја, на окуци, призор се изненада мијења. Сада је пред нама доста пространа зараван која се сужава према Крсцу, а у њој се бијели омалени градић Његуши, завичај владајуће црногорске династије и књаза Николе. Литице су тмурне и власно газдују цијелим простором, зеленила је мало, али општи утисак од призора је пријатан: градић је живописно постављен посред равнице, а саће обрађених њива оживљава пејзаж.

Од градске живости у Његушима нема ни трага. Књажева родна кућа је врло једноставна грађевина, мрачна као и све друге около.

Још пар километара по добром и равном путу и ево нас пред Андријином крчмом. Коњи ће овдје одмарати цио сат. Андрија нам припрема доручак, весео што нас поново види. Вратили смо се на почетну тачку црногорских доживљаја.

Све што смо претходних дана доживјели сада се под утиском овдашње природе и слика из живота слило у један збирни утисак, препун задовољства.

Обогаћени смо дивним успоменама и с нестрпљењем ћемо чекати прилику да поново посјетимо Црну Гору.

———————————————
———————————————
———————————————



Херцег Нови

 

Поново чаробни заливи Боке. Док се брзо спуштамо низ серпентине, плави заливи из минута у минут мијењају изглед као да природа жури да нам покаже све дражи којима може да саблазни човјека. Прелазимо границу и ступамо на аустријску територију. За неких сат и по, неколико минута прије подна стижемо у Котор, и пошто смо прошли сито и решето царинских формалности упућујемо се у кафану да уз лимунаду размотримо даље кораке.
———————————————
———————————————
———————————————

Пловидба чамцем по заливу представља посебно задовољство. Сву ону љепоту коју смо доживјели гледајући Боку са Крсца, сада, клизећи лагано дуж обале, видимо у детаљима. Олеандрове шумице спуштају се низ обронке све до мора, из живописних сивих литица издваја се јарко зеленило сочних кактуса, миришу лимунови, протежу се виногради и одрине са процвјеталим пузавицама. Послије строге љепоте Црне Горе, заведени смо умиљатошћу овдашњег растиња, меким обрисима и њежним бојама. Овдје, гдје је проливено толико крви и гдје се лију толике сузе -чари природе стварају амбијент земаљског раја.

У тишини пролазимо поред Доброте и Прчања, напола опустјелих насеља, са замуклим дворцима и недовршеним или напола разрушеним црквама. Велика православна црква у Прчању*, одавно почета, већ неколике године стоји недовршена јер нема средстава, а влада, наравно, не жели да помогне. Захваљујући помоћи из иностранства католичанство у Боки посљедњих година постиже велике успјехе, док за православље такве потпоре нема. Ево Пераста и Рисна, са пуно прелијепих а запуштених кућа, гдје свака појава живота већ носи печат лаганог умирања. Некад је Бока била богата. Њени становници су били познати као врсни морепловци, њена флота једрењака залазила је у најудаљеније дјелове океана.

———————————————
———————————————
———————————————

Послије два сата вожње пристајемо уз моло Свете Неђеље, омањег насеља што се лијепо бијели изнад плаветнила Боке.

———————————————
———————————————
———————————————

Предио између Свете Неђеље и Херцег-Новог је предиван. Подсјећа на Ривијеру и засигурно ће је потпуно засјенити када се временом дуж обале изграде љетовалишта. Овдје је клима доста мекша и топлија, а обале живописније него на југу Француске. Крај има блиставу будућност.

*Није у питању православна, већ католичка црква.

 

Успут свраћамо код мог старог пријатеља, земљопосједника Митровића. Прије доста година отишао је за Америку, тамо зарадио велики иметак и онда се вратио у родни крај и оградио прелијепу кућу око које су велики воћњаци и виногради. Прво до изнемоглости морамо да једемо кајсије и црно грожђе, а онда нам показује занимљиву колекцију старог српског оружја и на наше велико задовољство уз гусле нам пјева старе словенске пјесме. У њима има ширине руског напјева и полутонова источне тужбалице. У том гласу препознајемо сродност руског и српског народа, загубљену у богазама прошлости. Тужне су то пјесме, настале под навалом успомена на славну прошлост, пјесме које су се први пут зачуле послије пораза на Косову, који је био кобна одмазда судбине за нашу побједу на Куликовском пољу.

Поново смо у кочијама и ускоро сријећемо пријатеље који су нам пошли у сусрет, што је можда мало непромишљено с њихове стране – при овдашњим приликама треба се чувати јавног исказивања наклоности према Русима. Нижи органи швапске власти су изузетно усрдни кад је малтретирање у питању и једва чекају прилику да у том послу испоље иницијативу, често без икаквог стварног повода.

Пред Манастиром Св. Саве (Савина) кочије остављамо: одатле ћемо ићи пјешице.

Манастир Савина је вјероватно једна од најљепших обитељи на свијету. Смјештен је у хладу миришљавих стабала, на најљепшем мјесту Боке, на мјесту гдје се укрштају разнолики и заносни видици. У њему током љета борави которски епископ Герасим, бодар и гостољубив старац. Можда и он спада у оне локалне православне свештенике за које би се могао употријебити у француском унутрашње-политичком жаргону одомаћен израз rallie, можда су и у њему угасле искре протеста против угњетавања које трпи православна вјера – али како год да је, он нас дочекује срдачно и одмах издаје инструкције калуђерима, а мојим сапутницима, који су овдје први пут, показује своју колекцију раритета, библиотеку, и давнашњи, мајсторски урађен, портрет Петра Великог, рад непознатог сликара. Прича брзо, прелазећи са руског на француски, са овог на италијански или њемачки, а овај посљедњи чак најрађе користи. Види се да је врло паметан и врло опрезан човјек. Овдје љети одмара и поправља здравље које му је нарушено зимом коју проведе у Котору. Успут да кажем, Которска епархија је скорашњег датума и установљена је из политичких разлога да би се православно становништво одвојило од Цетиња као духовног центра православља*.Колико ја могу да закључим, тај циљ није постигнут. Православни становници Боке и даље високо преосвештеног Митрофана сматрају својим врховним пастиром.

Примиче се ноћ и немамо кад више да сједимо. Опростили смо се с преосвештеним Герасимом и упутили за Херцег-Нови лијепом алејом кестенова и багрема, која иде високо изнад обале. Десно су мрачне висине Кривошија и зелене шумице олеандара, лијево тихо запљускује море и одасвуд, током двадесет минута дугог хода, допире пријатан мирис шуме.

* Ово је врло спорна констатација: которска епархија је основана након што су преко Далматинског сабора посланици которског среза, а посебно С. М. Љубиша, вршили притисак на владу да которски срез постане посебна епархија; Митрофан ни прије формирања те епархије није имао формална овлашћења за тај терен, јер је то друга црква.

Херцег-Нови (Novi, Kastelnuovo) гледа на излаз из Боке у отворено море. То је мали градић сав утонуо у зеленило и грациозно разбашкарен на падини. Његова топла клима и поетична љупкост околних пејзажа учиниће да ће у будућности несумњиво засјенити Соренто и постати стјециште боних и депресивних људи из цијелог свијета.

Природа му је дала све, али људи нијесу урадили још ништа. Данашњи Херцег-Нови је сиромашан и нема услова за комфорно љетовање. У граду има само један хотел: газде су савјесне, кухиња је добра, али су смјештајни капацитети исувише мали. Шеталишта нијесу уређена, у радњама има само најнужнијих ствари и једино чега има у изобиљу то је аустријска војска. Херцег-Нови има велику будућност и жалосну садашњост.

———————————————
———————————————
———————————————


Црногорски књаз Мирко

 

Добили смо првокласан смјештај у приватној кући. За три велике собе, раскошно намјештене (остаци некадашњег богатства власника), из којих се на све четири стране пружа прекрасан поглед, платили смо три рубље. У Херцег-Новом је све невјероватно јефтино, са изузетком кочијаша који воле да зацијене обилазак околине.

———————————————
———————————————
———————————————



Књажева шетња

 

Устајемо и шетамо улицама у очекивању да се отвори ресторан да попијемо кафу. Мало по мало пјаца оживљује: Херцеговци, Кривошијани и Бокељи пристижу са својом скромном робом. Овдје се не могу видјети црногорске капе. Није ни чудо: локалне власти сматрају да је ношење те капе малтене равно позиву на устанак. Било је случајева да су војници отимали капе и кидали иницијале Књаза. Наравно, послије тога би пала крв, слиједила би хапшења и мјере појачаног малтретирања становника.

Дан је освануо ведар и видљивост је одлична.

———————————————
———————————————
———————————————

У осам сати ујутро кочије су спремне. За Дубровник путујемо одличним, педесет километара дугим путем који се провлачи кроз живописне и плодне удолине. Овај прелијепи предио благе климе, у залеђу топлог Сињег мора, зове се Canale di Ragusa. Првих неколико километара пут иде преко херцеговачке територије, поред села Топле и брежуљака Суторине, а онда поново улазимо у Далмацију. Успут наиђемо на покојег крупног брђанина суровог изгледа, сријећемо жене у специфичним бијелим капама којима лице заштићују од сунца, и осим мјештана и војника нема никога другога. Овуда не путују туристи. Дивна природа још увијек није примамила гомилу: глобтротери још нијесу укључили Далмацију у своју географију.

Кипариси, виногради, кактуси, олеандри и кестенови својим разноликим зеленим бојама веселе очи. Чисто плаво небе толико је сјајно да изгледа као да из сваке своје тачке испушта свјетлост, независно од сунца. Врућина прераста у паклени жаропек, а ми смо презадовољни: на сјеверу сунца већ нема и кад се вратимо чекаће нас септембарско иње. Заустављамо се пред крчмом Клаића, која је на пола пута. Клаић нам за доручак износи пршут, сир и воће. Крчма је пуна: ћутљиви брђани у дуванском диму лагано испијају ракију и мезете паприком. Нема пијаних, не чује се свађа. Ту на тераси проводимо цио сат.

Пут нас даље изводи на обалу, гдје је растиње још зеленије и лијепо се оцртава над глатком површином Сињег мора. Види се стара Рагуза (Ragusa Vecchia), атрактивно смјештена на бреговитом полуострву које нагло упада у море. Ту је био древни римски Епидаур, разрушен у седмом вијеку. Остатака старине има много, али не представљају ништа посебно. Пошто власт не показује никакав интерес, јер сматра да је свака брига о овом крају нерационална, све што имало вриједи већ је разнешено и разграбљено или га је иштетило вријеме. Још се могу разазнати трагови старих купатила и остаци водовода. Има и свакојаких натписа. То је све.

Око два сата послије подне стижемо у Дубровник. Поново нас заводи својим карактеристичним изгледом, којим као да нас враћа у средњи вијек. У њему све говори о минулој величини, о култу мирне љепоте и умјетности, која је некад цвала. Његова историја је исписана у грађевинама које носе печат вјекова у којима је Дубровник био такмац Венецији у времена кад су га звали Словенска Атина. Мален као умјетнички резиме средњевјековља, са својим сумрачним улазним капијама, покретним мостовима, старим утврђењима, вијећницом, црквом и лијепим приватним кућама, градић као да нас преноси у живот петнаестог вијека.

———————————————
———————————————
———————————————

Поново се возимо кроз дражесне пејзаже између Дубровника и Гружа и примамо посљедње милошти Далмације. У Гружу се укрцавамо на параброд који нас таласима Сињега мора односи у правцу сјевера…

———————————————
———————————————
———————————————

Циљ ове књиге је да ослика згоде и незгоде путовања по Далмацији и Црној Гори и да, по могућности, убиједи руског читаоца да обилазак ових нама сродних земаља није скопчан ни са каквим тешкоћама. Информације намјерно ограничавам само на она мјеста до којих се лако стиже и гдје путник није лишен уобичајеног комфора. Волио бих да за мојим примјером пођу и други и да што више мојих земљака посјети Црну Гору. Љепоту ових крајева далеко ће боље исказати илустрације него ли мој текст. Обишао сам Кавказ, Крим, Швајцарску, Ривијеру, Тирол, Сирију, планине Атласа, Босфор, Крф и скоро цијелу Италију и нигдје нијесам срио такву љепоту. Оригиналне црте патријархалног живота кнежевине путовању придају посебну драж. Ономе ко воли словенство, познанство са Далмацијом и Црном Гором пружиће много драгоцјених података.

 

БИЉЕШКА О ПИСЦУ И КЊИЗИ

Голицин позива своје земљаке да напусте уходане туристичке стазе и упусте се у авантуру која ће им се вишеструко исплатити – у морални туризам, у посјету Црној Гори. Ово је прича о путовању три руска „мускетира” који надмудрују аустријског уходу и стижу у Црну Гору, у предвечерје анексионе кризе, 1898. године, гдје их чека неописива и недирнута патријархална љепота и гдје их свуда дочекују са таквим одушевљењем да то код њих, навикнутих на градски живот не може а да понекад не изазове благу иронију. Забиљешке прављене током путовања, прожете опијеношћу југом, љепотом, боравком у природи и у окружењу људи који су у сиромаштву и поштењу и без ичије, осим руске, помоћи јуначки носили свој тешки крст борбе за православно словенство, допуњене су касније у Петербургу историјским чињеницама изложеним по књизи Ровинског и политичким размишљањима у духу реформисаног славенофилства, са акцентом на православље и Велику Србију на челу са династијом Петровића. Позивајући руске туристе да упознају овакву Црну Гору, још необрлаћену рутинским туризмом, Голицин путовање представља као ходочашће. Један од важних циљева књиге је да убиједи руског читаоца да је кнежевина Црна Гора захвална и да заслужује руску помоћ, да оповргне неповољне гласине и да на основу личне освједочености докаже да кнежевина и режим књаза Николе треба да буду ослонац руске политике на Балкану. Голицин је за књигу добио црногорско одликовање Данилов Орден трећег степена, а у писму владици Митрофану Бану залаже се да овај интервенише да и његови сапутници добију црногорска одликовања „…због помагања око моје књиге која је направљена за пропаганду љепоте и политичке улоге Црне Горе, а сем тога Матвејевски је послао прошле године више од 100 икона, а сликар Хршонович је управник Државне штампарије из које је изашло доста радова о љепотама кнежевине” (Држ. арх. Митрополија, 1899, фасц. 48, бр. 456 ) (Голицинова књига је великог формата и илустрована је са преко 200 црно-бијелих фотографија). Идолопоклонство пред националним вриједностима и идејом самодржавља одвлачи Голицина да у чисто земаљским и политичким стварима види царства мрака и царства свјетлости, те често зна да склизне у незаустављиву мржњу, од које га не спасавају ни његова образованост ни писменост.

Голицин је рођен 1860. године у Висбадену, у Њемачкој. Почео је да објављује још као десетогодишњи дјечак. Образовање је стекао у елитном Александровском лицеју у Петербургу, а каријеру крунисао мјестом у Државном савјету, највишем савјетодавном тијелу руске монархије. Објавио је више романа и драма, превођен је на италијански, француски и њемачки. Ондашња критика, не одричући му таленат и лијеп начин излагања, замјерала му је због црно-бијелог начина приказивања ствари и недовољне психолошке изнијансираности ликова. Његова опсесивна тема је критика начина живота „златне” младежи и високог петербуршког друштва, које оптужује за безидејност, испразност и цинизам. Умро је у Лењинграду 1928. године. Биографски подаци о њему налазе се у Руском биографском рјечнику, издање 1905. године, а за допунске податке захваљујем госпођи Е. Ф. Цветковој из Државне библиотеке Санкт Петербурга. Захваљујем се госпођи Анђи Капичић из Државног музеја на Цетињу, која ми је уступила на коришћење изводе из Голицинових писама.

 

 

 

 

Tagovi: ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

May 2017
M T W T F S S
« Apr    
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031