Захваљујемо се издавачкој кући “ЦИД” из Подгорице која нам је поклонила ову књигу и на тај начин омогућила да се дио њеног садржаја нађе на страницама Монтенегрине.
Издвајамо дјелове из ове биљешке-путописа у којима се описују поједини крајеви, без навођења историјских прилика крајем 18.в. или одређених идеја које Голицин износи.

 

КНЕЗ ДМ. ГОЛИЦИН (МУРАВЛИН)
КРАЈ СИЊЕГА МОРА
(биљешка са пута по Црној Гори и далматинској обали)

(I дио)

 

 

КРАЈ СИЊЕГА МОРА*

 

Зар ће опет у Црну Гору?! Достина се зачуде кад чују да по трећи пут идем у ту прелијепу кнежевину на обали Јадрана, сматрајући то неком мојом помало настраном жељом за дивљином*.

Ићи сваке године у Трувил, Ментон и Остенде* није чудно, али ићи у Црну Гору јесте!? Сматрам да би се прије требало чудити руским туристима, који познајући ред вожње западно-европских жељезница као свој џеп опет сматрају да ће наићи на непремостиве тешкоће скрену ли са дједовске руте, заостале још из времена када се путовање у Ницу сматрало образовним, а за Швајцарску мислило да је најљепша земља на свијету. Наравно, руски путник је од тада направио неке помаке па данас рутински посјећује Шпанију, Алжир, Сицилију и Белгију, смјелији ће стићи и до Египта, у ријетким случајевима до Америке и Индије, али и на тим путовањима држаће се утабаних стаза које су прије њега прокрчиле колоне ситних енглеских трговаца. Руски туриста се плаши да случајно не одступи од шаблона, њему као да не приличи да на своју одговорност предузме неку иницијативу, па није чудо што се није досјетио да завири у Црну Гору и што је још далеко дан када ће схватити да је то можда најљепша земља Европе, да се у њу стиже лакше него у Напуљ или Ницу и да култура тог краја туристима обезбјеђује могућност удобног путовања. У Црној Гори сам боравио са породицом и све тешкоће које човјека сљедују кад се путује са дамама и дјецом разрешавао на задовољавајући начин, у сваком случају, ништа теже него у јужној Италији. Кад наша поштована господа новинари скитајући по бањама успијевају да исциједе потребан број интересантних редака, какву би тек изванредну примјену своје моћи запажања нашли у овој живописној словенској кнежевини која је сачувала лијепе особине патријархалног живота!? Да нашу публику убиједим да вриједи путовати у Црну Гору – није у мојој моћи. Око тога ће се, ја се надам, забавити други, са већим ауторитетом од мене. Да Василије Иванович Немирович-Данченко, човјек који је Шпанији направио каријеру, којим случајем посјети Црну Гору, била би то, по мом увјерењу, велика срећа за кнежевину: будући да је наш најдаровитији пјесник природе већ успио да покрене ријеку туриста ка Шпанији, исто би му сигурно успјело и са Црном Гором. Ја ћу се, пак, ограничити покушајем да објасним зашто са толиким задовољством посјећујем Црну Гору*.

Чини ми се да свако ко је послом везан за Петербург и принуђен да највећи дио године проведе у сјеверном полумраку, на смрзнутом ингерманландском блату, има болесну потребу да стругне тамо гдје све блијешти од свјетлости, гдје је природа лијепа, а небо и море плави. Наравно, и у Русији има лијепих крајева са одличном климом, али живот у њима није увијек угодан, у што сам се више но једном увјерио путујући по Криму и Закавказју. Тамо те чека или невјероватна скупоћа или потпуни недостатак комфора, осим у случајевима кад то двоје иду заједно. По свој прилици, нема нам друге него да се стрпимо док не уђе страни капитал и док предузетне иностране компаније не опскрбе црноморску обалу свим благодетима комфора, а дотле ће онај ко је жељан одмора и љепоте бити принуђен да иде у иностранство. Кад је тако, предност би требало да имају најљепши крајеви, а у Европи је то – Црна Гора. Њена природа далеко превазилази све чему се дивимо у Швајцарској, Тиролу, на језеру Комо, на Кавказу, Криму, Босфору или на обали Напуљског залива, али се о томе код нас нити прича нити пише, иако сваки дан можемо да читамо о љепотама Нице и алпских долина. Зашто је то тако – не знам, јер Црна Гора није на крај свијета – у њу се стиже врло лако: из Петербурга за свега четири дана, изузетно интересантном рутом (Будимпешта, Ријека, Далматинска обала).

* Мада, главнину књиге чини опис унутрашње Црне Горе, која у вријеме писања књиге од мора има само излаз код Бара, „сиње море” из наслова – термин заједнички и руској и српској народној поезији, изражава тежњу аутора да образложи нужност стварања словенске, српске државе – монархије, која би излазила свом дужином на Јадран, прво море на чијим су се обалама Словени населили, а која би под вођством династије Петровића, односно књаза Николе, била одана и лојална Русији.
* Голицин је у својим романима често критиковао високо друштво Русије за порочност, испразност и подложност утицајима Запада, а себе, као и у овој књизи, видио као бранитеља здравих, конзервативних начела – царизма, словенства, православља и витештва.
* Трувил је приморско љетовалиште у Нормандији, Ментон је на Ривијери, а Остенде у Фландрији.
* Голицин је аристократа и отуд ова иронија према плаћеним „пискаралима”: његови мотиви су друкчији и виши.

 

Улаз у Боку Которску

 

Осим љепоте, постоји, међутим, још један разлог зашто је Црна Гора привлачна – она нам је блиска. Тамо се осјећаш као да си у неком загубљеном парчету Русије, као да си крај прозора који гледа у нашу прошлост, у вријеме кад наше племенске словенске црте још нијесу биле излизане и замијењене универзалним културним шаблоном. То, наравно, не значи да тамошњи помало архаични услови живота сметају развоју образовања и да самобитност, понекад испољавана и у ситним стварима, успорава развој културе. Бољитак може да донесе само цивилизација која одговара исконским потребама народног организма, и једино је здрава самобитност способна да плодове туђе културе преради и прилагоди их народном организму.

 


Кућа Дреча на Цетињу

 

Видјећемо да је култура словенских племена која насељавају јадранску падину Балкана далеко озбиљнија него што то мисле многи који Црну Гору сматрају „дивљом” земљом. Црногорац који, је стекао блиставо васпитање и образовање у Паризу, држаће и даље до своје националне ношње, она је за њега изражајан историјски документ, карика која га повезује с прошлошћу: он не мисли да је љепота ношње ствар сујете и као таква недостојна, и ту је потпуно у праву, јер свака љепота сама по себи заслужује поштовање.

 


Обала на Ријеци Црнојевића

 

———————————————

———————————————
———————————————

Размјером ништавна, Црна Гора игра веома важну улогу на Балканском полуострву – око ње се као око остожи вију тежње свих православних Словена у Аустро-Угарској, који у њој гледају одломак руске моћи. Кнежевина која се прославила храброшћу својих синова и која је успјела да током више бурних вјекова очува своју независност – данас представља срце Јужних Словена, њихов духовни ослонац. У очима сваког Србина, био он аустријски или турски држављанин, црногорски књаз Никола је идеални законити господар*. У њега су упрте све наде, јер су Књажева енергија и преданост општесловенском послу свима познати.

*Задатак Голицина је да образложи право првенства династије Петровића.

 


Мост и тврђава на Вирпазару

 

Ко путује на југ треба да пређе далек и напоран пут од Петербурга до љепоте. Од Неве до Висле нема ничега што би запало за око или обрадовало човјека. Брзо напушташ сјевер, а сјевер као да јури за тобом, прескачући глатка поља, мочваре, шуме, дремљиве ријеке, и нема ниједне брдовите уставе да му прегради пут. Све једно те исто растиње, које боље познаје топлоту од снијежног покривача неголи сунчеве зраке, све исте сиве даљине оивичене безбојним небом. Овдје човјек једино сам себи ако приреди радост, од природе то неће дочекати. Тек иза Варшаве боје постају јаче, зелене се густо сађене тополе, њиве су шареније, али све су то мртви обриси, нанесени равнодушним потезом. Дугачак низ фабрика издише угљену прашину што само појачава ионако мрачан утисак. На овим нашим просторима човјек може да ради, да мисли и да се моли, али ће тешко одморити душу.

 


Црква у селу Богетићу

 

Пут од границе до Одерберга, као што је познато, није ни најмање занимљив, а и прошли смо га ноћу, но захваљујући угодностима које пружају аустријске жељезничке власти није нам било досадно: за три сата четири пута смо пресиједали, сваки пут у највећој журби. У ноћним возовима од границе до Будимпеште нема директних вагона -највјероватније јер тако носачима одговара! Да ствари буду компликованије истим возом се са конгреса у Москви враћало четрдесетак љекара. Од Чебина до Освјенћима, послије другог пресиједања, били смо принуђени (нас је четворо) да се са гомилом фотографских апарата и ручним пртљагом смјестимо у ходнику вагона, али се бар нијесмо морали бојати за здравље јер се дванаест доктора, који такође нијесу имали мјеста, тискало са нама у ходнику. Уосталом, кад чељад нијесу бијесна, кућа није тијесна. Дознавши да смо Руси, љекари су навалили да нам искажу симпатије, отимајући један другом ријеч узели су да уздижу Москву, гостопримство Московљана и изванредан ред који влада у московским болницама. Ништа слично нијесу очекивали да ће срести у Русији и сад им је јасно да макар у организацији здравствене заштите ни у чему не заостајемо за њима, ако не и да у понечем и предњачимо. Једино је глас једног Мађара, упарађеног у зелено као какав папагај, одскакао из тог хора. Он се жалио како су у Русији свуда гледали да га искористе, видећи да „не разумијку по руску”… Испало је да су му дебело запаприли хотелски рачун, да је добијао најгоре собе, упућивали су га на погрешне возове, намјерно му давали лажне информације… Све у свему, доживио је масу непријатности и већ смо кренули да га сажаљевамо кад су нас његови сапутници упозорили да све то лаже ради тога што мрзи Русију.

 


Острво у Лесендру

 

———————————————
———————————————
———————————————

Рано изјутра воз је већ излазио из Карпата лагано промичући покрај неугледних словачких села, смјештених по падинама онижих зелених брда. На успутним станицама напоредо с мађарским чује се и словенски говор. Сива и незграпна ношња карпатских Словена изгледа још бљеђа у поређењу с оригиналном мађарском ношњом, која подсјећа на турску. Обучен у доламицу јаких боја и бијелу сукњу-гаће, мађарски сељак зна да је лијеп и зори се као паун.

———————————————
———————————————
———————————————

Од Карпата до Будимпеште пејзаж као да се једва вуче. Слабо обрађена поља испресијецана доста лошим путевима остављају мучан утисак. Живот и кретање су замрли. Села су ријетка, путеви дријемају. Попут гомиле сивих мрља покаткад промакне стадо оваца са бијелим чобаном који свира виолину.

 


Дворска црква на Цетињу

 

Штета што смо само на кратко ухватили Карпатске планине. Карпати као да су сишли са графика четрдесетих година: лијепи су, пријатно озелењели и не превисоки. Нестрпљиви да што прије дочекамо љепоте јадранских висова, пропустили смо да више уживамо у њима.

У Будимпешти смо се задржали непуна три сата. Немамо времена – журимо на југ, тамо, гдје је сунчева свјетлост попут бијелог усијања и гдје су сјенке црне као угаљ. Велики град раскомоћен у европском маниру, који се труди да не заостане за Бечом и да задиви странца својом помпезном величином, уопште нас не интересује. Не улази у наш програм. Прије доручка, а пошто смо обезбиједили мјеста у спаваћим колима, тумарамо улицама око станице. Чак је и овај дио града, мада периферија, лијеп – обилује елегантним зградама и свуда буја живот. Помало је чудно да је овакав град изникао усред дремљивих поља, којима је он, можда, потпуно непотребан.

———————————————
———————————————
———————————————

Ујутро, око шест сати, напокон је пред нама заблијештало плаветнило Адријатика, Јадранског мора, словенског Сињег мора, које очарава пријатним бојама и живописном обалом. Од увала између стјеновитих планина које напиру на Фијуму извезло је чипкасте заливе, сија од веселе љепоте, блијешти у славу надолазећег дана, унапријед уживајући у врућим миловањима сунца, док одсјај јарког неба само појачава његово плаветнило.

Овдашњи висови су врло живописни и подсјете вас на јужну обалу Крима, само што је тло стјеновитије и не да растињу да се размахне, али зато одушевљава каћиперна бјелина села пружених по падинама брда, смјештених око улаза у клисуре или испод окомитих литица. Ту и тамо се виде развалине замкова, остаци пређашњих свјетова, лијепи у својој запуштености. Путујемо кроз винограде испресијецане бијелим путевима по којима миле запреге натоварене дрвима или блоковима мермера.

Појавила се Фијума, једина лука у посједу Мађарске; словенски се зове Ријека, али пошто је то име у словенским крајевима врло често, остаћу код италијанског назива. То је лијепо смјештен, чист, омањи град са око четрдесет хиљада становника, у коме су Мађари убједљива мањина. Већина становника су Хрвати, затим слиједе Италијани. На улици се говори италијански, а и читав начин живота веома подсјећа на Напуљ, али на ону његову бољу страну. Виши сталеж је италијанског поријекла, а обичан свијет су Хрвати; Хрвата има доста и међу пословним и трговачким свијетом, гдје успјешно конкуришу малобројним Мађарима.

Планине и шкољи који окружују Ријеку толико су лијепи и величанствени да засјењују сам град. Он изгледа малешан, као направљен за оперету и постављен да би путницима увеличао умјетнички доживљај. Може бити да Фијума има велику трговачку будућност (Мађари су на њу обратили пажњу тек посљедњих година), можда ће нарасти попут Трста и надјачати природу која је окружује, али за сада град изгледа готово идилично. Раније, док се живјело мирније и спорије, вјероватно да је било много оваквих градова, али данас они убрзано нестају претварајући се у безличне, по међународним стандардима шаблонизоване градове по вољи пиљара-туристе.

Уски шпиц који се завршава Фијумом једини је дио мађарске територије који излази на море. Нијесте честито ни изашли из града, а већ сте у Хрватској, са једне, или у Истри, са друге стране. У првој треба посјетити Трсат, а у другој Опатију. Уосталом, ова посљедња је Русима добро позната. Захваљујући предузимљивости друштва јужних аустријских жељезница за врло кратко вријеме претворена је у помодио љетовалиште са раскошним хотелима, парковима и објектима за забаву. Опатија је, наравно, врло лијепа, далеко љепша од Нице: гледана с мора, представља заиста очаравајући призор, а поглед који се из Опатије пружа на Кварнерски залив и острва плијени богатством облика и боја.

———————————————
———————————————
———————————————

На брду које се стрмо наднијело над лијеву обалу Речине (Фјумаре) шепури се бијело хрватско село Трсат (име је преузето од старе римске колоније Терсатика, која се налазила на мјесту данашње Фијуме а разорена је у вријеме Карла Великог). Из Фијуме у Трсат води камено степениште са 423 степеника и више одморишта. Одозго се отвара диван поглед на град, Опатију, Волоску и читав залив. Степенице воде до ограде фрањевачког манастира са Црквом Св. Богородице-заштитнице морнара, а даље се уличицом може наставити до Старог града који већ вјековима стоји у развалинама, са чије се куле одлично види читав велики Кварнер.

Мада је наш циљ 500 км. јужније, већ овдје се осјећају благодети краја заливеног свемогућим сунцем. Једва да би се могло и пожељети љепше мјесто на земљи. Јарко-сиње море, оивичено лијепом обалом са сивим и зеленим брдима разиграних облика, радосно-плаво небо пут којег се истежу тамни кипариси, ланац острва који се протеже далеко у море… Толико смо опијени да нам је незамисливо да свијет може постојати без љепоте, а до прије три дана пред нама је била сива и хладна природа Финског залива и у августу смо већ осјећали да су мразеви близу… Толико смо одушевљени погледом као да ништа љепше на свијету не постоји, а ускоро ћемо видјети тако моћну љепоту планина, да ће у сусрету са њом успомена на Фијуму изблиједјети… Зачудо, иако би се рекло да овдје природа пружа могућност да се срећа убира попут жетве, људи се узајамно мрцваре у политичким страстима, борећи се неко за превласт, неко за равноправност, неко за опстанак. Како таворимо у вјечитом сјеверном полумраку несхватљиво нам је да овдје некоме није свеједно чија се застава вијори, мађарска или словенска, којим се језиком говори, од које се владе зависи… Зар ова брда, море, сунце, нијесу Божји дар човјечанству, обилна срећа додијељена свакоме… Да овдашњи свијет проживи мало на нашем мочварном ингерманском тлу, да види што су то дани без сунца и топлине, да види сурове ужасе зиме, звјерску љутину мраза и разарајућу прољећну и јесењу трулеж – научио би да цијени оно што му је дано од Бога и да презире све што је од људи унијето у свијет. Овдје људи не знају што значи борити се да се заради за огрев и свјетло, услове опстанка, али како човјек није жив без борбе, он се овдје без престанка бори за националну, племенску и личну независност, привлаче га виши идеали, пријемчивији је и осјетљивији и наравно далеко несрећнији него еским који се гоји у својој смрдљивој јурти усред ледене сјеверне пустиње.

Пошто смо пут од Балтика до Јадрана прешли врло брзо, наше одушевљење врућим југом је још јаче; овај успон на Трсат доживљавамо као раскошни, радосни и задивљујући поклон од живота и као што се дјеца плаше баба-Роге тако и нас сада плаши помисао да ћемо морати да се вратимо на сјевер. Заљубили смо се у југ – нијесмо се видјели од прошле године и поново су нас покориле његове чари. Нема живота ван љепоте – чини нам се да је све остало лаж, условност и непотребан терет… чини нам се да смо у овом лијепом крају који као да је створен за људе и људи за њега – коначно нашли срећу.

„И све је ово наше, блиско, словенско, далеко више наше, него што су то Кавказ и Крим” – ускликнуо је један од нас.

Неко младалачко одушевљење захвата нас док са висине Трсата гледамо долину Речине и чаробну љепоту Сињега мора.

———————————————
———————————————
———————————————

Везу између Фијуме и Котора одржава мађарско-хрватско парабродарско друштво. Пловићемо врло лијепим парабродом „Панонија” који испловљава сваког уторка у 10 и 30 ујутро. Брод је простран, лијеп удобан и врло брз: растојање до Котора с лакоћом пређе за 25 сати, иако се успут подуже задржава у Задру, Сплиту и Гружу.

У десет сати смо већ на броду, али изгледа да ће бити чекања: брзи воз из Беча у доласку касни око два сата, а брод треба да сачека пошту са воза.

———————————————
———————————————
———————————————

Како се „Панонија” удаљава од пристана све се више отвара Кварнерски залив – плави морски трг, оивичен густозеленом брдовитом обалом. Мимоилазимо суре бродове британске ескадре, јуче пристигле из Задра…током сљедећих неколико минута заклањају нам поглед на Опатију и Волоску, нарушавајући хармонију природе. Фијума се постепено сужава у бијелу тачку коју на крају застиру острва. Пловимо највише километар од обале, брзо клизећи кроз пролазе између зачудних јадранских шкољева. Обале су једноставна и строга профила, брдовите и ненастањене, пресвучене у сиву и жуту боју. Села су ријетка. Нешто мало живота види се у пољима на ободу тамнозелених шума. Постепено улазимо у област гдје Аустријанци неконтролисано газдују, гдје швабо може да дјелује без свједока, примичемо се мјестима која су заклоњена од погледа европских сусједа. Утисак да туга притиска љепоту природе трајаће све до Дубровника. Тамо ће природа надјачати, али у сјеверној Далмацији претеже утисак аустријског режима који је своје нељудско и разорно угњетавање распростро дуж читаве обале.

———————————————
———————————————
———————————————

Око пет сати послије подне на хоризонту се појавио Задар (Зара), бијелећи се као глава шећера која је упала у морско плаветнило. Задар је главни град покрајине, има десетак хиљада становника и резиденција је православних и католичких епископа. Израстао на развалинама старе илирске Јадре, прославио се борбом против Венеције, под коју је више пута потпадао, а једном га је освојио и несрећни Марино Фаљери. Наши земљаци га углавном знају по мараскину, а понеко ће се сјетити и чувене Тинторетове слике „Заузеће Задра” која се налази у Дуждевој палати. Међутим, то је врло интересантан и симпатичан град, са обиљем остатака старина и улицама и трговима у изразито венецијанском стилу. Бедем који су Венецијанци направили и који опкољава град са свих страна, са лавом Св. Марка над улазним вратима, стоји и данас. Катедрала из 13-тог вијека, строге фасаде, врло је лијепа. Има много занимљивих цркава и палата, али уске улице не дозвољавају да се све то доживи у пуном сјају и да се направи успјела фотографија.

———————————————
———————————————
———————————————

Око једанаест сати увече засијала су у даљини свјетла Сплита (Spalata). Брзо расијецајући површину мора, црног у ноћној тами, „Панонија” клизи скоро без подрхтавања, као нека огромна ласта. Број свјетала расте из минута у минут, све су јача и све се јасније виде, попут јата звијезда на обали.

Прије скоро 1600 година император Диоклецијан је на обали мора, крај раскошног а данас у развалинама града Салоне, подигао огромни дворац, приближно 230 метара дуг и 180 метара широк. Неколико година прије смрти, утучен због неуспјеха у борби са хришћанством, одрекао се престола и преселио у завичај -Далмацију и посљедње године живота провео у овом дворцу, који је имао све што и један град и био права ризница умјетничких дјела. Рушилачка најезда Атиле и његових помоћника који су без милости сатрли Илирик није мимоишла ни дворац, који је пљачкан више пута. По одласку Хуна и Вандала крај је починуо, али за кратко: Салона је у вријеме Одоакара разрушена, да би је крајем седмог вијека Авари изгорели до темеља. Становници су нашли спас у тврдим зидинама Диоклецијанове палате, па је током времена око дворца, ad palatum, израсло ново насеље – отуда и данашњи назив града – Spalato. И сама палата се мало по мало претварала у град, од пролаза су настајале улице, а сале су се претварале у тргове. Тако се створио један зачудни лавиринт, у коме улица може да буде на спрату, а трг у приземљу и обратно.

Настала је једна толико оригинална цјелина да први утисак о Сплиту обара с ногу. По мјесечини улице изгледају као из бајке, а огромне развалине се у полумраку стапају у једну пријетећу цјелину. Дању овај утисак слаби, на видјело излазе прљавштина улица и несклад антике и данашњице. Немар према старини видљив је на сваком кораку. На остатке прошлости, моћне толико да издржавају читаве куће на себи, натакарене су нове, накарадне грађевине. На појединим мјестима могу се видјети и три слоја градње. Влада би морала да развалине Диоклецијанове палате стави под строгу заштиту и да спријечи њено даље скрнављење новим грађевинама. Да се таква ризница за умјетнике и археологе налази у Италији, у Сплит би се са свих страна свијета сливао научни и умјетнички крем. Кад већ држи у посједу ово благо, Аустрија би бар требала да се односи према њему са дужним поштовањем и да садејствује да се Сплит претвори у мјесто умјетничког ходочашћа. Невоља је, међутим, што је Сплит у Далмацији, а Далмација не зна што значи очинска подршка, она зна само за надзор.

———————————————
———————————————
———————————————

У продужетку дворца, дуж кривудаве и брдовите обале израстао је нови Сплит, са релативно широким и правим улицама и кућама европског типа. Овај Сплит тргује вином, житом и воћем и јасно је да би уз владину подршку могао да прерасте у крупан трговачки центар.

———————————————
———————————————
———————————————

Од Сплита до развалина Салоне свега је двадесетак минута вожње одличним колским путем који је, као и многи други, пробијен за вријеме краткотрајне француске управе. Од свих власти које су се измијењале, највише добра овом крају донијела је Наполеонова Француска, ако ништа друго бар га је извела на границу европске заједнице, али је Аустрија све то поништила.

У Салону крећемо око подне, по највећој врућини. Кочије су удобне, пут добар, ваздух изван града врућ и миришљав, те на миру паримо очи на лијепим падинама околине Сплита. Успут сријећемо успорене Далматинце у лијепим одеждама…ево старца дугачких бркова са дугим чибуком у зубима како се клима на малом магарцу… ево цијела шаролико одјевена скупина на дугачкој запрези…кроз прозор куће промиче од сунца опаљено лице згодне Хрватице…у фонтани се купају гола дјеца бронзаног тена…Сретнемо и по који европски крој одијела, али сматрамо да само квари утисак. Овдје се још увијек не осјећа чисто словенство, али нећемо морати дуго да чекамо: колико сутра видјећемо прве планине Црне Горе.

У дну тамноплавог залива, као бисер у пејзажу, смјестило се село Мала Враница (Piccola-Venezia). Можда су њене уличице прљаве и спарне, можда се тамо тешко живи, али овако издалека дјелује замамно лијепо, весели очи и бјелином и бојама. Нећемо је посјетити, па то никада нећемо сазнати, али ће нам увијек бити драга што нас је обрадовала својом љепотом.

Улазимо у дебелу ладовину кестенових стабала, прелазимо преко једне речице и сад смо већ близу циља. Кочије остављамо на чување старом кафецији и остатак пута прелазимо пјешке, кроз винограде и јаруге обрасле бодљикавим шибљем.

Историчар не може да досегне дно вјекова на коме се крије почетак Салоне. Митологија том граду приписује учешће у походу Аргонаута, предање каже да су 72 салонитанска брода учествовала у грчкој опсади Троје, а историја је први пут помиње тек у другом вијеку прије Христа: ту је Метел зимовао с војском. Подробног описа Салоне нема, а слабе су шансе да ће се икад направити. Јасно је да је то био велик и лијеп град и да је умро насилном смрћу, од варвара, који мрзе све што је лијепо.

Остаци Салоне говоре о вапијућем немару. Аустријска равнодушност нанијела јој је више штете него сви вјекови прије тога. Ископавања се врше с мијене на уштап, а са колико пажње се чувају налази рјечито говоре куће сусједних села украшене комадима барељефа и капителима. Откопано поново обраста травом, мозаици блиједе и пуцају од кише, прекрасни саркофази остављени су да стоје под отвореним небом… као да је дио вандала још увијек ту и пушта себи на вољу.

С напором се провлачимо између обурданих зидова који у гомилама леже по каменој подлози. Сунце пржи немилосрдно, као да жели да нас обештети за дуге мјесеце сјеверне хладноће. Поље под развалинама се отегло, никад краја… велика је била Салона и велико је данас њено гробље! Бодљикаво шибље се качи, за панталоне и отежава ход. Велики зелени гуштери само шмугну кад нас виде. Ваздух је врео и миришљав.

Јавља се онеспокојавајући осјећај да газимо по великој прошлости. Постаје ти јасно да ће судбина једног дана и овај наш садањи свијет претворити у прашину и развалине, да ће читав данашњи Сплит лећи у гроб као још један слој на давно минуло, да ће завршни акорд наших данашњих личних, политичких и друштвених стремљења одјекнути негдје далеко у времену, у сусрет нама непознатим будућим животима. Присутна величина прошлости као у огледалу изазива слику будућности… Људи ће се рађати и умирати, настајаће и пропадаће градови, народи ће из тријумфа прелазити у ропство, из невоље у моћ, а ова брда ће се и даље зеленити, Јадран ће се као и досад свечано плавити: природа је као равнодушна љепотица у коју се људи заљубљују а она остаје мртва хладна.

Напокон смо стигли до релативно очуваних рушевина. Рестауратор-вандал покупио је различите одломке фризова и капитела, дјелове саркофага, комаде стубова и скрпио од њих археолошку смијурију у облику зазиданих врата. Од ових врата иде стазица до највеће базилике.
Мучи нас жеђ, а нигдје нема ни капи воде. Срећом, у близини један човјек ради у винограду. Радо нас части сочним грожђем и успут нам се нуди за водича. Пристајемо, али се одмах види да ће од њега бити мало користи. Необично је љубазан, али никаквих података нема.

Базилика је доста добро очувана, макар се јасно оцртавају њене контуре. Види се гдје је била колонада, претекло је неколико капитела и барељефа, леже лијепи саркофази. Археолог би имао чиме да се забави, а нас који нијесмо зналци старине плијени љепота руина.

Наш водич завлачи руку у један саркофаг и извлачи отуда лобању. Има их маса, саркофаг је дупке пун.

„Ово су све кости мученика” – са задовољством објашњава водич и враћа лобању на мјесто.
Када овуда почну да колају енглески туристи лобање ће брзо нестати. Како нема никаквог надзора, неће им бити тешко да одвуку ни читави саркофаг.

Разгледамо баптистериј и амфитеатар. Салона је као похабани рукопис: слова прошлости се врло тешко читају. Злоба варвара и швапска равнодушност иштетили су је далеко више него Везув Помпеју. Жалосно је гледати како рецидив вандализма по други пут убија ову љепоту.

Врућина је и уморни смо. Већ нам је доста – осјећаји су отупјели. Враћамо се до кочија и крећемо за Сплит, поново нам се смијеши очаравајућа Мала Врањица, улазимо у град, а ту нас, наравно, чека наш ухода, који је сматрао да је непотребно и незгодно да иде за нама у Салону.

Параброд поново хита дуж лијепе обале. Зелена боја брда све је јача и сочнија, а њихове контуре изразитије. Улазимо у Bocche False лажни залив који стварају зачудно постављена острва, пролазимо поред Мљета и лагано упловљавамо у дивну луку Груж (Gravoza). Груж је дубровачка лука, удаљен је 3 км. од града и има само трговачки значај. Лијепо се угнијездио у лучно извијеном дијелу залива, има одличну климу, и током сезоне има одређену посјету, мада је потпуно неопремљен за љетовалиште. Хотел је изузетно лош, ресторан још гори, хладовине нигдје нема. Одавде се иде на занимљив излет у Омблу, гдје из једне огромне стијене избија врело “Истоимене ријеке. До тамо и назад, истина, треба пет сати на коњима и барком. Већ сам једном био и нећу понављати ту екскурзију. Идемо право за Дубровник.

Дионица пута од Гружа до Дубровника једна је од најљепших у Далмацији. Током двадесетоминутне вожње пролазимо кроз миришљаве баште које се набујалим и процвјеталим гранама олеандара и огромним листовима кактуса преливају на путу. По објема странама пута су привлачне виле. Раскошан поглед отвара се на Јадран и полуострво Лапад. Опчињеност путовањем не попушта све до бедема Дубровника, до капије и покретног моста.

Дубровник (Raguza) је град – играчка: од врата до врата свега је 400 корака. Има око осам хиљада житеља и нема посебног трговачког значаја. Лијеп је као умјетнички рад и представља изузетно очуван примјерак средњевјековног града. Основан је тако што су Србо-Хрвати разорили древни Епидаур, данас познат као Ragusa-Vecchia, а становници Епидаура на приобалној хриди подигли ново насеље – Дубровник, које је брзо расло и брзо се ословенило. Дубровник је већ у деветом вијеку енергична и добро организована аристократска република која се неуморно рве са Венецијом. Републику су водили кнежеви бирани на кратак рок; предање каже да за све вријеме кнежевања нијесу смјели да напуштају кнежевске одаје како се не би расипале паре на репрезентацију. У трговини такмац Венецији, Дубровник је са Турском благовремено направио уговоре и тако избјегао звјерске најезде. Релативно миран живот омогућио му је у средњем вијеку процват науке и умјетности, па је тада с правом прозван „Словенска Атина”. То што су остали поштеђени од ужаса рата Дубровчани не стављају у заслугу себи, својој мудрости и опрезу – свој спас приписују будној заштити св. Влаха, којег и данас веома поштују. Дубровник је избјегао рат, али не и страшне земљотресе: у земљотресу 1667. године порушено је много кућа а преко 4000 љу-ди је погинуло. Почетком овога вијека Наполеон је укинуо Републику и Дубровник припојио Илирској провинцији, а 1815. године припао је Аустрији. Тог тренутка прекида се свака прича о просперитету: Дубровник је задесила иста судбина као и остале словенске градове потчињене швабама… Замро је у гордој љепоти, не желећи да надживи своју величину. Древна Кнежева палата је дивна. Доњи дио изграђен је у четрнаестом вијеку, а горњи изнова изграђен послије великог потреса. Осјећа се јак утицај венецијанског стила, а иако није велика по пропорцијама, палата поражава својим величанственим умјетничким складом. Врло су лијепе катедрална црква и Црква Св. Влаха, изванредан је недавно постављени споменик пјеснику Гундулићу… Све се не може ни набројати, ствар чак није у појединачним љепотама него у општем утиску који путника зачара одјеком витешких времена. Постоји једна једина широка улица – Страдун, која иде од сјеверних до јужних градских врата, све друге су уске, али праве и уредне. Изван зидина, крај сјеверних градских врата (porta Pille), недавно је изграђен прелијепи хотел који ради и преко зиме. Дешавало ми се да у Дубровнику боравим по неколико дана и сваки пут ми је то био велики, рекло би се умјетнички, ужитак.

———————————————
———————————————
———————————————

Враћамо се у Груж, укрцавамо на параброд и идемо даље. Након изласка из залива колимо око Дубровника: са мора изгледа као сашао са илустрација књиге о средњевјековљу, а љепота природе која га окружује служи му као ореол – као да се пред тобом остварио призор из бајке.

На нашу молбу капетан усмјерава брод кроз уски пролаз између града и острва Локрум, које је све обрасло миришљавим зеленилом. На острву је манастир за којег легенда каже да га је основао Ричард Лавље Срце, у знак захвалности што је преживио буру. Шездесетих година острво је припадало надвојводи Максимилијану, будућем императору Мексика, убијеном од побуњеника, који није жалио пара да га украси, али данас је острво опустјело и замрло.

Цијела Далматинска обала носи печат насилне смрти и угњетености.

За који минут нестају и Дубровник и Локрум. Обала се помало усправља, тамнозелене и сиве громаде расту, море постаје све плавље, боје су све јаче и сјајније. Осјећа се да се приближавамо Боки Которској, блиставој синтези јадранске љепоте.

Три залива повезана уским пролазима, три плава језера од којих ни једно по љепоти не заостаје за најљепшим језером у сјеверној Италији, трилогија дивоте и савршенства природе – то је Бока Которска, велика да је броду потребно више од сата да је пређе, а лијепа толико да то људски језик не може да изрази. Овдје је рај за умјетника и пјесника. Овдје све што постоји, постоји у славу љепоте. Сваким атомом живота овдје се прославља сила савршенства, свако испољавање природе овдје се слаже у химну вјечној љепоти. А притом не постоји педаљ обале а да није заливен крвљу коју су Словени пролили у борби против непријатеља. Сваки камен би могао да буде споменик херојске одбране и успјелог напада, свака литица памти нечију мученичку смрт. У ову дивну Боку конгресна дипломатија и кабинетске домишљатости сручиле су огромну количину несреће, изневјерених надања, лаж, короту и клетве. У Боку се слила љепота коју је Бог створио и гнусоба коју су људи измислили.

Изнад зелених приобалних падина уздижу се суре висине Кривошија, подсјећајући на херојску борбу њихових становника, које је Аустрија тек 1882. године покорила… Ево и величанствених окомитих литица Црне Горе, види се пут за Крстац којим треба да се успнемо… тамо горе, високо, под саме облаке – тамо смо се запутили.

Ево Херцег-Новог, Пераста, Рисна, Прчања, Доброте – замукле насеобине са опустјелим дворцима и недовршеним црквама. Вратићемо се овамо, биће времена да се насладимо Боком. Параброд је успорио – приближавамо се Котору. Град изгледа као орлово гнијездо, самотан, самосвојан, окружен мрачним литицама планинског масива. С мора је невјероватно лијеп.

Са пристаништа нам машу марамицама – пријатељи су ме познали. Знају колико волим оно зашта се боре и муче и дочекују ме као друга.

У доласку, Котор се чини величанствен и чаробан, као нешто што се сријеће једном у животу. Сађе ли се с брода, тај утисак истог трена тамни. Мрачне литице наднијете над град изазивају осјећај тјескобе, а њихова близина не дозвољава да се ужива у њиховим зачудним облицима.

Сам град је најмучније и најодвратније насеље које сам икада у животу видио. Уске и кривудаве улице испуњене су влагом, тмином и мемлом. Зими, због близине планина, овдје готово да не загледа сунце, љети се јави касно а зађе рано, те тако из године у годину расте слој трулежи, куће су прекривене мрљама буђи, а зидови упијају њен неподношљиви смрад. Више пута сам био принуђен да заноћим у Котору, и сваки пут је то била тешка мора, тим прије што за опис локалних хотела ни најпесимистичкији рјечник није достатан. Иако је транзит путника за Црну Гору толики да би се у потпуности исплатила градња пристојног хотела, Аустрији, наравно, не иде у рачун да олакшава путовање за Црну Гору: она више воли да на обали изгради огромни кафе-ресторан за увесељавање својих официра, којих је због сталног, готово ратног стања толико много да град оставља утисак касарне.

———————————————
———————————————
———————————————

Ко путује за Црну Гору уопште не мора да се задржава у Котору: кад сађе с брода може право у кочију и пут под ноге. Тако ћемо и ми урадити. Кочије нас већ чекају на пристаништу. Послије краћег разговора са пријатељима, на пјаци купујемо огромну количину воћа и неколико боца минералне воде: жаропек је толики да би се и већа резерва брзо потрошила.

И тако крећемо на пут, најљепшим путем који смо икада видјели. Шест пута сам ишао из Котора за Његуше и назад и сваки пут су ме богатство и разноликост љепоте која се отварала пред мојим очима испуњали срећом. Крећемо омаленим удобним кочијама, у два сата послије подпе, по сунцу које буквално пржи. Мали коњићи јурцају веселим касом, једва мало успоравајући на стрминама. А до границе Црне Горе која лежи високо изнад нас, ближа облацима, доста, доста стрмина треба да се савлада. „Турска ми одузима земљу, Аустрија ми узима море, остаје ми само небо” – рекао је једном, како се прича, књаз Никола аустријском императору и те ријечи одлично илуструју путников утисак док се пење ка висоравни Његуши. И збиља, готово као да напушташ земљу и улазиш у област неземаљског, чија љепота превазилази нашу могућност примања, као да је природа овдје просула своје богатство не бринући уопште да ли је човјек способан да толико љепоте доживи. Из часа у час све разноликија и пречишћенија, она притиска као моћ, тријумфује у свом савршенству и душу намјерника пјани вихором утисака.

Садашњи пут пробијен је почетком осамдесетих. До тада се из Котора на Његуше стизало стрмоглавим „echelles de Cattaro”, пјешачким путем који и данас користи онај ко неће да губи вријеме на многобројним кривинама колског пута. Наш Војно-грузијски пут је грандиозан грађевински подухват, али ни пут који из Боке води за Црну Гору није мања побједа људског труда над природним препрекама. Дугачак око петнаест километара, пут се као бијела змија упио у готово окомите литице и успузао на висину од хиљаду метара изнад мора. Како Котор остаје за нама, Бока све више пуца пред очима, из часа у час мијењајући положај и облик. Прва се отвори Которска увала, сва у њежним преливима боја и лијепа као горско око. Већ тај један затон довољан је да пред њим потамне чари језера Комо. Затим иза једне кривине изненада пуца поглед на средишњи залив: у даљини, у крајњој ували, бијели се Херцег-Нови, а на хоризонту се плави отворено море… цио призор се полако примиче и уобличава, постаје све рељефнији и бљештавији. На цијелом свијету нема такве љепоте као што је ова којом се опија поглед при успону из Боке на Крстац. То је љепота из бајке, неупоредива, опијајућа, љепота која везује земаљско и неземаљско, велика, див-љепота, љепота-ријеч Божја. Не постоје ријечи које би је изразиле. Људски говор није овдје настао, утисци су прекрупни да би их језик становника земље могао изразити.

———————————————
———————————————
———————————————

На висини од око 800 метара изнад нивоа мора пресијецамо црногорску границу: обиљежена је низом бијелих каменова убачених у површ пута; нема ни карауле, ни стражара, ни царинарнице. У Црној смо Гори а као да смо ушли у своју земљу, у једну лијепу удаљену Русију. За који минут улазимо у дивовски кланац Крстац, дивљих литица и титанских облика, чија моћ поражава. Поглед, који се одавде отвара на све заливе Боке и сиве и зелене планине, бануле на обалу, представља синтезу свега онога чему смо се током успона дивили. Најближи залив изгледа готово црн, некако бајковито мрачан и злокобан, са микроскопским градом у дну, средњи залив блиста у тамном плаветнилу, крајњи се простро и одражава боју неба, а тамо даље, иза посљедње завјесе од зелених брда, открива се сребрнаста површина отвореног мора.

Само због ове панораме исплати се прећи читав пут. Гледаш и схваташ да је љепота – срећа, а да је природа – највећа љепота. Не можеш очи одвојити, а што више гледаш зачаран си све јаче и дубље. Нема описа који може пренијети такву љепоту, а фотографија може само да биљежи обрисе. Овамо треба да долазе сликари: пејзажист заљубљен у љепоту природе овдје ће наћи све о чему машта.

Зауставили смо се, изашли из каруца и гледамо, узбуђени, лицем у лице са триумфалним стварањем свијета.

Поред нас пролази млад Црногорац у бијелој златом обшивеној долами, благородног држања и лаких покрета. Мало подаље и он стаје да се наужива погледа на Боку.

„Лијепо мјесто”- кажем му.

„Хвала” – одговара ми с достојанством, приподижући традиционалну капу и лијепим ходом креће даље, као саставни дио љепоте која нас окружује.

Преко планина се нагло превлачи љубичасти вео, обриси губе оштрину, а Бока тамни: сунце је пало у море. Морамо да пожуримо ако хоћемо за дана да доспијемо до Андрије.

Током брзе вожње путем који савија око стрмих испуста, послије једне оштре кривине губимо Јадран.

Жао нам је што се растајемо.

Улазимо на висораван Његуши, окружену големим врховима које је досад заклањао Крстац. То су тмурне, стјеновите планине, мрачни великани што пријетећи гледају у даљину. Ево и Андријине гостионице. Одавде до Цетиња има три сата вожње одличним путем али ћемо заноћити овдје, да бисмо још прије изласка сунца могли да почнемо успон на Језерски врх – до знамените гробнице Петра Другог.

Нема човјека који је посјетио Црну Гору а да не зна Андрију. Поред његове гостионице, која је на пола пута између Котора и Цетиња, мора се проћи. Овдје се нахране коњи и презалогаји се, али ми се чини да овдје нико не ноћи. Изгледа да нам је суђено да будемо први који ћемо извршити такав експеримент. Андрија је стасит Црногорац, енергичног лица и паметних очију, има око 35 година и сасвим пристојно испуњава улогу првог локалног брђанина којега странац сријеће. Наравно, он је Црногорац „са магистрале”, очешао се о путујућу цивилизацију и без одвратности пружа за паре гостопримство Швабама: усвојио је објективан поглед на ствари. Наш га долазак ипак посебно радује, јер смо ми -Руси.

Од како је јутрос добио из Цетиња телеграм о нашем приспијећу он се узмувао настојећи да обезбиједи пратиоце и одабере мазге и сада нас пред његовом бијелом кућом, колико толико оспособљеном за кафану, чека цијела група брђана у лијепим одеждама, са пиштољима и ножевима за пасом. До овог часа виђали смо у околини Котора само ненаоружане Црногорце: пошто Аустријанце од црногорских јатагана и револвера хвата паничан страх, которске власти забрањују брђанима да долазе под оружјем, тако да становници кнежевине који се обично никад не одвајају од оружја, кад иду у Котор оружје остављају код Андрије.

Андрија нам трчи у сусрет и наше руке нестају у његовом опширном стиску. Водичи ћутке исказују добронамјерност, енергично нам стискају руке и са великим достојанством очекују да ступимо са њима у разговор. Док ја бирам собу у којој ћемо преноћити и са Андријом преговарам око вечере, моји сапутници, иако су први пут у Црној Гори, ступају с њима у разговор који врло брзо постаје жив и бучан – већ послије пет минута чују се повици: живјела Русија, живјела Црна Гора, живјели!

Јасно је да не морам да бринем – моји сапутници су се снашли. Жељан духовног дружења са Црном Гором упућујем се низ друм према свјетлима Његуша, маленог града – завичаја књаза Николе. Ноћ пристиже брзо, ужурбано слажући слојеве таме на природу и мало по мало Црна Гора се слива са црним небом, пале се бијеле звијезде по којима видим колико сам се удаљио од сјевера – ниједна није тамо гдје смо навикли да је видимо. Тишина, тамна умирујућа тишина. Подалеко сам одмакао и више се не чују никакви звуци. Ноћ је потпуно освојила, чак се ни пут не види. Топло је. У тијелу се буди снага и бодрост духа. Неописиво је сладак осјећај који у нама изазива одвојеност од свега што чини нашу свакодневицу: осјећаш да си атом природе, нешто неухватљиво ништавно, а неизмјерно срећно – чаура субјективног бића пуца.

 


Котор

 

Волим Црну Гору не само зато што је лијепа већ и зато што њена патријархална чистота путнику враћа изворна осјећања, што њена архаичност скида са душе наслаге наталожене у пометњи свакодневице, волим је што нас тјера да у себи препознамо елементе покретачке снаге човјечанства и не да нам да заборављамо ко су и што су Словени и православни. Драга ми је данашња Црна Гора, чиста, неупрљана приземним вулгарним туризмом, страдалничка и горда, притијешњена непријатељским сусједима и самоникла. Драга ми је и не знам да ли јој пишући и указујући на њу узвраћам добром за гостопримство које ми је пружила; јер ако овамо потегну путници и уходају се туристи, међу њима ће бити и оних који ће наћи начина да је покваре. Пут за Цетиње постаће пут првога реда и Црногорац ће у додиру са крњим идеалима Запада изблиједјети и осушити се – саћи ће са висине своје моралне чистоте и утопити се у гомили. Међународни промет роба утријеће његове лијепе племенске црте, чађу пригушити јарки пламен словенства и исциједити снагу православља. По цијелој Црној Гори никнуће огромни хотели, ресторани, продавнице и банке, а сивило стандардног комфора примјереног укусу чиновника са Неве и трговачког путника са Дунава убиће сву разноликост. Црна Гора ће се обогатити и престати да постоји.

Упознаће просвјету а престати да препознаје себе. Наравно, била би јерес тврдити да просвјета није потребна Црној Гори, али по цијену да будем жигосан као мрачњак, тврдим да питању просвјећивања Црне Горе треба приступати изузетно опрезно, чувајући посебност те земље.

———————————————
———————————————
———————————————

 


Православна црква у Котору, изгорела 24. децембра 1896. године

 

Вечеравамо пред Андријином кућом при свијетлу фењера: пред нама су првокласна шунка, сир, свакојаке конзерве и једна џиновска лубеница. Ништа боље се пожељети не може. Андрија је изнио и невјероватно јаку ракију и одлично црногорско вино. Послије нам служе кафу која тако мирише само у Турској и у Црној Гори; чак је ни у Египту, по мом мишљењу, не кувају тако добро. Уосталом, у оваквом посебном окружењу све ти се чини изузетно укусним. Частимо водиче вином – одмах живну и почињу да нас засипају питањима о Русији. Њихова имена су: Блажо Марићевић, Крсто Пејовић, Марко Поповић и Марица — ангажована је њена мазга, па тако и она постаје водич. Љепушкаста је, отресита, често се смије и у наш одред она ће стално уносити живост. Њена бијела одјећа оставља пријатан утисак.

 


Трг у Котору

 

Андрија пита: треба ли нам још дувана. Још питаш, дај! Црногорски дуван је вјероватно најпознатији на Балкану, па се стално шверцује. Из групе око нас издваја се један Црногорац, вади јатаган из корица и суровог ратничког изгледа упућућује се у тријем, као да је дошло вријеме да пресијече гркљан љутом непријатељу. Узима јатаган у зубе, нагиње се и уз свјетлост фењера преврће по мрачном ћошку: ефектан мизансцен за сцену „припрема убиства”. Али илузија не траје дуго: извукао је испод клупе једно постоље и примио се да лишће дувана реже јатаганом.

Одежда Црногораца је врло лијепа – елегантан спој старо-словенског и турског, њихово оружје, које се понекад састоји од читавог арсенала ножева и револвера, живописно је, али оно што посебно плијени то је начин на који они то носе: све добија неку племенитост. Становник Црне Горе одликује се природном елеганцијом, покрети су му достојанствени и пуни заразне енергије. Његова горда природа васпитава се искључиво на херојству прошлих времена.

 


Градска вијећница у Котору

 

Мени се веома допада њихова капа, капа – симбол; прави се од црвеног сукна, које се по ободу обшива црним материјалом, а средина горње површине оставља се незацрњена, са златом извезеним полукругом унутар којега су иницијали Књажевог имена.
———————————————
———————————————
———————————————

Већ је поноћ и треба да се спава, јер сутра ранимо.

„У три уре” – преносимо нашу одлуку водичима и идемо на починак.

Домаћини су нам ослободили своје двије собе, које су толико мале да је у једну једва стао наш пртљаг, који рано изјутра иде за Цетиње, а нас четворица смо се смјестили у другу на два кревета који јасно доказују да срдачност и чистоћа не иду увијек подруку. По зидовима висе револвери и слике штампане у Русији на којима су Скобељев и призори из посљедњег рата. Човјек би могао помислити да се налази у неком сеоском преноћишту у Русији.

Са себе скидамо само дио робе и онако уморни од пута и мноштва утисака падамо у тежак сан. Током ноћи три пута нас буди бука путника који свраћају код Андрије.

Који их то ђаво тјера да путују ноћу?

КЛИКНИТЕ НА ЛИНК КАКО БИ ОТВОРИЛИ ДРУГИ ДИО КЊИГЕ

 

 

Tagovi: , ,

 
 

Advertisement

Advertisement

Kalendar

July 2017
M T W T F S S
« Jun    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31