Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip






 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Слободан Б. Медојевић
ЦРНОГОРЦИ У ВОЈВОДИНИ – БАЧКОЈ

KOLONIZACIJA CRNOGORACA U VOJVODINU
CRNOGORSKA DIJASPORA SRBIJE I VOJVODINE


Slobodan B. Medojević » BIOGRAFIJA


ЦРНОГОРЦИ У ВОЈВОДИНИ – БАЧКОЈ
Монтенегро виа Бачка прије 60 година – замислимо се над овим феноменом! Из “ мале ” Црне Горе пут Бачке 15.X 1945. године кренуле су прве колоне “ колониста ” – поносних припадника “напредне идеје” која се бескомпромисно морала спровјести у дјело. Великим словима “ Побједа ” (тада цетињска) објавила је: “Десет хиљада породица из Црне Горе населиће се у Војводину ” (Побједа, 19. VIII 1945.). Срећом, овај број никада није постао реалност; остао је као сулуда фикција оних који су оно што је услиједило сматрали “наградом за проливену крв за отаџбину” – отаџбина је, да подсјетимо, тада протезала плеће од Триглава до Ђевђелије! Неко се досјетио 7. X 1945. године у “ Побједи ” (тада цетињској) да објасни: “за наше насељенике у Војводини одређена је Бачка”, а већ 15 .X 1945. ти исти (први) колонисти населили су опустјели Секић (Ловћенац). У ту Бачку којој готово нико није знао ђе јој је почетак, а ђе крај, пошло је у пероду од 1945-1948 године између 5000 и 7000 породица црногорских колониста (број се управо утврђује првим озбиљним истраживањем овог “феномена” у посљедњих шездесет година). Тада, у тим бурним годинама, послије пресахнулих ријека крви и тек утихнулих тужбалица, мало је било разума и свијести која би се издигла из тора нове идеологије која је из човјека протјеривала Бога! То вријеме донијело је у Војводину, у ту Бачку, на опустјела огњишта протјераних Немаца фертилно најспособније црногорско становништво! Населише Црногорци тада: Фекатић, Ловћенац (Секић), Крушчић (Вепровац), Сивац (нови и стари), Врбас (нови и стари), Равно Село (Нове Шове), Змајево (Пашићево), Црвенку, Савино Село (Торжу), Бачко Добро Поље и Кулу. Населише туђе куће и авлије. Почеше у тој Бачкој у свом виртуелном острву градити будућност за себе и своје потомке у зноју којим су натапали жедну бачку црницу, којој су постали робови умјесто господари!

Статистика памти да је првих година по колонилизацији између 600 и 700 црногорских породица напустило свој “рај” у Војводини и вратило се у свој “пакао” у Црној Гори. Данас су ови људи хероји разума и велики визионари, а разлози зашто су напуштали “поклоњени” рај данас је апсурдно тражити. Ђе се изгубио разум и свијест код оних који су остали, питање је на које се не усуђујем дати одговор!

Црногорци су досељавањем у Војводину преварени! Републичка квота Црне Горе била је 7000 породица. Иако је свима било јасно да се из рањене Црне Горе без “принуде” не може иселити толико породица. Сви су слијепо – лажно вјеровали да је то могуће! Црногорцима је обећано да ће бити насељени у посебна насеља, а ту “привилегију” добили су само ријетки “срећници”. Разруђени у првобитних 13 насеља која су се сједињавањем претворила у 11 насеља. Иако су нека од тих насеља била урбанизацијом спојена, због различитог националног састава никада у историји нијесу била једна административна јединица. Црногорци су “одлучили” да промене ток историје спојивши: Нови и Стари Врбас; Нови и Стари Сивац; Нове и Старе Шове, изгубили су апсолутну етничку већину у својим административним јединицама, а тако и власт у њима – што се данас и те како испоставља као прескуп рачун за урођену црногорску грађанску свијест! Нажалост, да би грађанска свијест владала једном широм мултиетничком популацијом, потребно је да она буде прихваћена од свих, дакле и од оних који чине “оне друге” – нецрногорце! Вријеме “пребројавања” нажалост намјеће неке нове “националне кључеве” за које Црногорци никада нијесу имали браву! Од невиног (наивног) потеза грађански трелих горштака, данас је остала само жеља да се у атмосфери наглашеног анимозитета према Црногорству напросто – национално опстане! Уништавањем индустрије од средине 50-тих до краја 70-тих година прошлога вијека у црногорских насеља која су нечијом жељом претворена у сировинске базе махом већих околних административних – општинских центара, почело је озбиљније опадање броја Црногораца у “колонистичким” насељима! У потрази за запослењем и образовањем, Црногорци су масовно одлазили у веће градове – реметећи тако нехотично националну структуру својих насеља. Рапидан пад броја Црногораца оставио је простора за асимилацију која је увијек у некохерентностима тражила простор за дјеловање. Без своје цркве, језика, националне културеиздигнуте до нивоа институције, Црногорци су постали лак плијен бестијалне асимилације. У Војводини за само 11 година (1991-2002) од око 44500 Црногораца данас живи једва 35500 Црногораца. Не можемо се похвалити развијеношћу националне културе, јер је она увијек свођена на онај (жељени) примитивни архаични анахрони формат! Свести Црногорство на гусларске представе по великим Домовима културе значи вратити га у средњи вијек – што је полуостварени наум велесрпских националиста и асимилатора! Црногорци су ипак остали, не желећи за временом које је иза њих. Оскрнављени, комунизмом обезбожени, културно-нацинално, а нарочито вјерски запуштени, дозивају се полако памети корачајући малим, али важним корацима у свијетлу националну будућност. Велики је заправо успјех и оно што је до сада учињено: Удружење Црногораца Војводине, Удружење Црногораца “Крсташ”, а то је афирмација еманципованог интелектуално и културолошки национално зрелог Црногорства, све у и ка једном циљу, а то је : излазак из националне апатије! Индоленцији у црногорским круговима у Војводини нема мјеста. Време које долази тражи зреле кораке. Црногорска православна црква ће засигурно једног дана у сваком од наведених насеља имати бар по један свој храм – једно мјесто ђе ћемо сви бити сједињени у Богу са Богом у нама и свијетом црногорском православном црквом у срцу и души. Доћи ће вријеме да ћемо обожено стати пред Богом и својим храмовима своје Свете цркве лишени идеолошких и свих других окова ретроградности и искрено се молити за спасење својих душа, душа својих предака и потомака!

Када би смо макар и таксативно набројали што данас у Војводини Црногорци немају, а што би и по људском и Божијем праву требали имати потрошили би превише хартије. Лакше је рећи: немам ништа, мало ми ко помогне до самога Бога.

Када би смо жељели ту ставити тачку, огријешили би се и код предака и код потомака! Ми немамо права да гледамо како нестајемо. Свака препрека нека буде изазов – подстријек!

Сваки шамар охрабрење! Свака злоба – оснажење да истрајемо у добру!

Неко је упалио свијетло на крају тунела у коме шест деценија утамничени скапавамо. Уздигнимо се изнад своје пизме и страха, покажимо да нас има; јер ако смо прије шездесет година у Војводину “залутали” – не значи да смо трајно изгубљени. Немамо право да без националног биљега нестанемо!

Национални опстанак дугујемо оној групи од неколико хиљада црногорских породица које су овђе “жртвоване”. А оне су случајно наше породице!

Уз Божју помоћ и благослов опстаћемо!

Ако овај наш кратки “кроки” осврт на вријеме од шест деценија иза нас у Војводини, и ако овдје неведена “визија” будућности Црногорства у Војводини некога прене из апатије и устријеми ка националном и духовном спасењу, дајући му ону дозу вјере у успјех – онда је овај текст испунио “мисију” јер сувише смо малобројан народ да би себи дозвиолили “луксуз” да тако – лако тихо “нестајемо”!


KOLONIZACIJA CRNOGORACA U VOJVODINU
(broj kolonista)

Broj Crnogoraca koji je sprovođenjem agrarne reforme i kolonizacije u DFJ (kasnijoj FNRJ) preseljen u Vojvodinu - do sada nije precizno utvrđen!
Savremena povijest ove migracione procese nije naročito tretitala, što dokazuje, na žalost, poražavajuće mali broj naučnih radova zaokupljen ovom tematikom!
Mi ćemo ovdje navesti sve one koji su globalno (na nivou Vojvodine) tretirali ovaj problem.
Crnogorska naseljenička kvota iznosila je 7000 porodica, a bila je raspoređena po pojedinim srezovima:

Andrijevica 300 porodica
Berane 300 porodica
Bar-Ulcinj 250 porodica
Bijelo Polje 450 porodica
Danilovgrad 450 porodica
Kolašin 500 porodica
Kotor-Herceg Novi 350 porodica
Nikšić 1200 porodica
Pljevlja 600 porodica
Titograd 600 porodica
Cetinje 1000 porodica
Šavnik 1000 porodca
Ukupno: 7000 porodica

Crnogorski naseljenički reon obuhvatao je slijedeća naselja u Bačkoj: Bačko Dobro Polje, Veprovac ( Kruščić – po Vukmanu Kruščiču), Kula, Stari Vrbas, Novi Vrbas ( sada jedno naselje Vrbas ), Stari Sivac, Novi Sivac ( sada jedno naselje Sivac ), Torža ( Savino Selo-po Savi Kovačeviću ), Crvenka, Kucura ( nije ''uspjelo'' predviđeno naseljavanje Crnogorcima ), (srez Kula); Sekić (Lovćenac- po planini Lovćen), Feketić (srez Bačka Topola); Pašićevo (Zmajevo – po J. J. Zmaju ) i Nove Šove ( sa Starim Šovama ujedinjene pod nazivom Ravno Selo), (srez Novi Sad).

U saglasnosti sa Ministarstvom za kolonizaciju, Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva Crne Gore početkom oktobra 1945. godine sačinilo je sledeći plan naseljavanja u Bačkoj:

stari Sivac i Novi Sivac naseliće iseljenici iz srezova pljevaljskog i bjelopoljskog;
Sekić, Feketić-iseljenici iz srezova cetinjskog bokokotorskog i barskog;
Crvenku-iseljenici iz sreza danilovgradskog;
Veprovac-iseljenici iz sreza Kolašinskog;
Toržu-iseljenici iz sreza beranskog i andrijevičkog;
Bačko Dobro Polje-iseljenici iz sreza šavničkog;
Vrbas-iseljenici iz sreza nikšićkog;
Pašićevo i nove Šove-iseljenici iz sreza podgoričkog;
Kulu-iseljenici iz svih crnogorskih srezova.

U mjestima predviđenim za naseljavanje Crnogoraca nalazila se 9.971 napuštena kuća, od čega 7.860 sposobnih za stanovanje, odnosno za naseljavanje.

Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva smatralo je da će plan naseljavanja biti ostvaren do kraja 1945. godine, međutim, useljavanje u predviđenom broju, po svemu sudeći, nikada nije bilo ostvareno, a samo naseljavanje okončano je krajem 1947. godine.

Prve grupe kolonista iz Crne Gore stigle su oktobra mjeseca u Sekić i Toržu da bi se kontinualno kasnije popunila sva predviđena mjesta.

Glavna komisija za naseljavanje boraca na osnovu izvještaja mjesnih organa vlasti konstatovala je da je do 1. marta 1946. godine naseljena 3. 361 crnogorska porodica sa 18. 420 članova, a 15. avgusta 1946. godine 4. 899 porodica sa 23. 199 članova u 45 mjesta u Vojvodini od kojih u većem broju u mjestima koja smo već naveli.

Kolonizacija Crnogoraca u Vojvodinu nije bila završena avgusta 1946. godine, jer je poslije uglavnom do kraja 1946. godine doseljen izvjestan broj porodica što vidimo na osnovu tabelarnog pregleda Ministarstva poljoprivrede i šumarstva NR Crne Gore, gdje se navodi da je do kraja 1946. godine iz pojedinih crnogorskih srezova uključiv i 460 predratnih kolonista sa Kosova i Metohije u Vojvodinu preseljeno 6. 696 porodica iz Crne Gore i to:

Srez:
Andrijevica 150 porodica
Berane 230 porodica
Bar-Ulcinj 301 porodica
Bijelo Polje 355 porodica
Danilovgrad 446 porodica
Kolašin 380 porodica
Kotor-H.Novi 330 porodica
Nikšić 1077 porodica
Pljevlja 590 porodica
Titograd 423 porodica
Cetinje 831 porodica
Šavnik 1123 porodica
_________________

Ukupno: 6236 porodica

Međutim, u ekspozeu Blaža Jovanovića, predsjednika Vlade NR Crne Gore, na zasijedanju Narodne skupštine, od 7-10 deptembra 1946.godine, istaknuto je, da je u Vojvodinu kolonizovano ''preseljeno 5.700 porodica sa preko 35. 000 članova''.

V Stipetić u svom djelu: Agrarna reforma i kolonizacija u FNR godine 1945-1948, Rad JAZU, knj. 300, odjel za filozofiju i društvene nauke knj. 5, Zagreb 1954. tvrdi da se u Vojvodinu preselilo 5.394 crnogorske porodice sa 37. 425 članova naseljenih u Vojvodini od 1945-1948. godine.

Ovom problematikom osim rečenog Stipetića bavili su se: V. R. Đurić, M. Vasović, D. M. Kostić kao i N. L. Gaćeša koji je na izvjestan način sublimirajući njihove radove i najviše doprinjeo sučeljavanju gore iznešenih činjenica.

Iz navedenog možemo zaključiti da broj crnogorskih kolonista nije utvrđen jer su ogromni rasponi u kavntitativnoj analizi ovog problema.

Ukoliko se pouzdamo isključivo u arhivsku građu uočićemo da je ona vrlo malo konsultovana i da njenom analizom dolazimo do ogromnih kontradikcija sa rezultatima istraživanja navedenih naučnika:

U '' Imeničnom registru- molbe boraca sa područja NR Crne Gore od A-Š'' registrovano je 8. 219 molbi za preseljenje dok je '' Imenični registar kolonista sa područja Crne Gore 1945-1948.'' bilježi više od 9.000 navodno preseljenih porodica.

Konsultovajući arhivsku građu Arhiva Vojvodine, posebno fond 184 utvrdili smo da su Crnogorci naseljeni u ukupno 60 naselja i da je njihov broj uglavnom veći od broja koji je do sada prezentovan ( Crnogorci su navodno locirani u 45 naselja ).

Prema popisu stanovništva u FNRJ, Savezni zavod za statistiku, ''Stanovništvo prema rodnom kraju od 15.03 1948.'', knjiga VI , donosi nam ponovo konfuzan podatak koji je opet u koliziji sa svim iznešenim do sada: navodi se da je u Vojvodini popisanio 29.415 građana rođenih u Crnoj Gori.

Tek po završetku obrade sve skenirane građe Arhiva Vojvodine u kome smo locirali sve naseljene crnogorske porodice moći ćemo da utvrdimo tačan broj kolonista i konačno stavimo tačku na ovo pitanje.

Treba napomenuti,da je dosta neprecizno evidentirano vraćanje kolonista u Crnu Goru tako da je broj koji zvanična nauka tretira nešto manji od 700 porodica, mada se smatra da je taj broj mnogo veći.



CRNOGORSKA DIJASPORA SRBIJE I VOJVODINE

 Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore formalno-pravno stekli su se uslovi za priznavanje statusa manjinske nacionalne zajednice za Crnogorce u Srbiji i Vojvodini

Crna Gora je svojim osamostaljenjem u Srbiji i Vojvodini stekla najbrojniju dijasporu, koja je spletom istorijskih okolnosti, na žalost i najneorganizovanija. Njen broj usljed galopirajuće asimilacije rapidno pada (od 117000 Crnogoraca popisanih 1991. godine ''ostalo je'' svega oko 70000 Crnogoraca – koliko ih je popisano 2002. godine) a,pokušaji za spriječavanje ove pošasti svedeni su (opet na žalost) na isuviše simbolično djelovanje nekoliko Udruženja sa crnogorskim nacionalnim predznakom.Treba napomenuti, da ova Udruženja djeluju u atmosferi histeričnog anticrnogorstva i da je njihov rad opstruisan sa svake strane i to do te mjere, da njihovi organi s punim pravom prijete internacionalizacijom svojih problema, kako bi u skladu sa važećim Ustavom R. Srbije mogli nesmetano da djeluju! Njihovo formiranje uslijedilo je poslije petooktobarskih promijena koje su tada najavljivale (nažalost lažno) ''pretvaranje'' nacionalizmom zaslijepljene Srbije u građansko pluralističko društvo.

Poslije dvije godine formirano je prvo ( ukoliko s pravom ne spomenemo Jugoslovenski pokret Crnogoraca – kasniji Pokret Crnogoraca SCG, koji je ništa drugo do politikanska ekspozitura Miloševićevog SPS i JUL-a) Crnogorsko Udruženje sa nacionalnim predznakom: Udruženje Crnogoraca Vojvodine iz Novog Sada, koje je okupilo jedan istina simboličan, ( u odnosu na ukupan broj) ali važan krug hrabrih crnogorskih intelektualaca, sa ciljem za očuvanjem crnogorskog nacionalnog identiteta u Vojvodini. Nešto kasnije, formirano je Udruženje Crnogoraca Srbije ''Krstaš'' u Lovćencu, čije članstvo čini veliki broj Crnogoraca Lovćenca, jedan broj Crnogoraca iz okolnih kolonističkih naselja i Crnogoraca širom Vojvodine i Srbije. U Beogradu prije godinu dana formirana je Crnogorska Nacionalna Zajednica, koja je uglavnom okupila one hrabrije Crnogorske intelektualce koji žive uglavnom u Beogradu i okolini.

Crnogorski narod, uglavnom od zadnje decenije prošloga vijeka pa do današnjih dana formirao je i jedan broj Zavičajnih udruženja, koja su uglavnom bez jasne nacionalne strategije, brinula isključivo o očuvanju kulture i tradicije krajeva Crne Gore iz koga su članovi Udružena naseljeni u jedanaest naselja Vojvodine i u Srbiji. Njihovo djelovanje svedeno je često ( na žalost ) na folklorne priredbe i anahrone ritualne prezentacije Crnogorstva koje uglavnom živi u guslarskoj epici...

Prvo Zavičajno udruženje formirano u Srbiji je Zadružbina Petrovog Sela (kod Kladova) koju je formirala Mjesna zajednica Petrovog Sela zajedno sa suosnivačima davne 1998. godine. Zadužbina se programski odredila za očuvanje kulture i tradicije Crnogoraca koji su doseljeni davne 1847. godine u ovo malo još uvijek crnogorsko selo na istoku Srbije.

Osim navedenog, u Srbiji postoji i Zavičajno Udruženje Gornja Jablanica, sa sjedištem u Beogradu koje je neformalno crnogorsko Udruženje jer Gornjojablaničane u apsolutnoj većini čine Crnogorci potomci naseljenika sa ovog dijela juga Srbije u periodu: 1878-1912. godine.

Crnogorska kolonistička naselja su takođe razvila pravu ''mrežu'' Zavičajnih Udruženja, tako da su formirana u Vrbasu Udruženja Crnogoraca porijeklom sa teritorije današnje opštine Nikšić: Udruženje Golijana ''Golija'', Zavičajno udruženje Župljana-Vrbas, Banjsko-Vučedolsko Udruženje – za sada neformalno, ali vrlo aktivno; U Savinom Selu djeluju: Zavičajno udruženje ''Šekular'' i Udruženje Vasojevića, Podružnica Udruženja u Savinom Selu; U Zmajevu: Zavičajno udruženje Pipera ''Pipo''- Zmajevo; U Kruščiću: Udruženje Rovčana ''Gojak'' –Podružnica Kruščić; U Bačkom Dobrom Polju: Zavičajno udruženje ''Bajo Pivljanin'' (sa raznim sekcijama po ostalim naseljima opština Vrbas i Kula); U Lovćencu: Udruženje ''Crmnica''-ogranak u Lovćancu (za sada djeluje neformalno); U Ravnom Selu: Udruženje Ravnoselaca (neformalno crnogorsko Udruženje). U Sivcu, Crvenki, Feketiću i Kuli nema formiranih Udruženja sa sjedištima u ovim mjestima. U Novom Sadu je ''centrala'' i Zavičajnog udruženja Gornjojablaničana (za Vojvodinu) i Zavičajnog udruženja ''Radan'' koje je neformalno crnogorsko udruženje koje okuplja Crnogorce šireg regiona Kosanice i Toplice čije članstvo u apsolutnoj većini čine Crnogorci potomci naseljenika sa ovih dijelova juga Srbije u periodu: 1878-1912. godine.

Crnogorci do sada imaju formirano i jedno KUD ''Durmitor'' u Kuli, koje vrlo aktivno djeluje kroz pjevačke sekcije.

Crnogorski narod u Vojvodini naročito akumulirao je ogromnu nacionalnu energiju artikulisanu kroz relativno veliki broj književnika, umjetnika raznih profila: malo je, gotovo nepoznata činjenica, da u Vojvodini literarno stvara više od 30 crnogorskih književnika; Likovnu umjetnost Crnogoraca Vojvodine prezentuje oko 70-ak akademskih slikara, grafičara, vajara... kao i više od 20 ostvarenih likovnih umjetnika – autodidakta.

Crnogorci čine i značajan procenat nastavnog kadra na Univerzitetima Srbije i Vojvodine, a zapaženi su kao i publiciste iz raznih oblasti...

Nije mali broj i onih Crnogoraca koji su ostvareni kao umjetnici u svijetu muzike, teatra, filma ...

Crnogorska dijaspora Vojvodine i Srbije postoji, ona je živa, razvija se u maćehinskom zagrljaju nacionalizmom zatrovane Srbije i Vojvodine; prepuštena vremenu koje je ''briše'' sa etničke karte ovih prostora; često izmanipulisana i od strane anticrnogoraca iz same Crne Gore kao i iz Srbije, a nerijetko i iz svojih redova, ''preživljava'' još uvijek nezaštićena od matice Crne Gore koja je nesmije zaboraviti.

Ovaj sažeti presjek crnogorske dijaspore Srbije i Vojvodine je (uprkos svijetlim primjerima) je žalosno svjedočanstvo o teškom stanju nacionalne zajednice Crnogoraca.

Crna Gora kao nezavisna i međunarodno priznata država mora prihvatiti činjenicu da je njena dijaspora njen integralni dio i da kao država mora sa jasno razrađenom strategijom brinuti o svom narodu van nje - uprkos žalosnoj tradiciji koja svjedoči suprotno!