Превод

Путујући, дакле, у старо доба неки млетачки трговци по разним странама Истока, допловише у крај блаженог мученика Трипуна, названо Камсада у малој Фригији.,. дознавши по причању многих, да се у Камсади налази драгоцјено тијело св. Трипуна. Настојећи свим силама неким чудом уз помоћ милости Божје узеше свето тијело, донесоше до луке и са поштовањем укрцаше у лађу. Разапевши затим једра и запловивши морем настојаху да у своју домовину донесу тијело св. Трипуна, као што су били донијели тијело Јеванђелисте. Али по потреби Оногa којему ce не могу одупријети ни вјетрови ни море, пловили су по великим морима. не опажајући остављаху за собом сва мјеста. Када допловише у неку луку, мислећи да су стигли у Венецију ту се зауставише. Из луке нису могли извести даћу, премда су више пута покушавали. Видјевши Божје чудо, схватише ла је онај свети Мученик изабрао ово католичко мјесто з a своје. Посавјетовавши се међу со бом, послије разних мишљења и жеља, одлучише шта треба да учине; онда се одане душе помолише Свевишњему на овај начин: »Свемогући Створитељу итд», ако је слобод н о, допусти да овог свеца можемо одвести преко пучине да се наша домовина његује и користи неговим споменом«, Изгледало им је да су се молитвом нешто осоколили, дигоше једра и свом силом упријеше да изађу из луке. Али шта вриједи људска сила... ? Упознаше, дакле. по очитом чуду, да не могу ни молитвама крснути са светим Мучеником. Дозваше племиће и бољс грађане рече ног града Котора приповједаше им догађај на овај начин: »Славни, племенети и љубљени наши, откри вамо вам тајну, која је до сада била скривена. Са Истока смо овдје доаезли светог Трипуна мучеиика; дуго смо се намучили, јер он неће да иде даље, Гледате, дакле, Христовог мученика. Прије бисмо жељели са свим својим имањем пропасти, него се на шом кривицом противити овоме свецу«. На ове ријечи спомснути племићи и грађани у кратко на овај начин одговорише: »Драги наши и нама најближи сусједи, и по мјесту и једнако по љубави, коју смо јасно спознали и често искушали. Кад би вас људска моћ силила да овдје останете, пружили бисмо вам и савјет и помоћ; узвишеној моћи и божанској снази нико не жели ии речи да каже, нити се усуђује противрјечити. Чини нам се да је само један прави пут којим треба ићи: ако светац неће да остави овај град, нека овдје буде остављеи и заувијек поштован, нека увијек буде и наш и ваш заступник.« Угледни умирише се чувши овај трезвен савјет, У тај се час сакупи све свештенство, племићи и народ, поштова њ ем и ревношћу хвалећи Христову доброту, понијеше весело блаженог мученика св. Трипуна са највећим поштовањем и весељем на мјесто, које су му били одриједили. Гдје се њему свидјело да почива, показао је јасним чудом, док су га побожно и опрезно носили уз различите црквене почасти, на мјссту градских врата притисну рамена носача. По његовој вољи с тог мјеста, ни појединци ни многи са свим својим снагама не могаху га маћи, нити су могли отићи. Видјећи то најстарији од морнара нестрпљиво упути свецу неке ријечи: »Тако са мном поступаш мучениче Трипуне, пошто сам те све довле довео, чак са краја Романије (= Византије). Нијеси хтио ићи у моју домовину, нити пушташ да те однесу, куда су те они хтјели однијети«. Пошто то рече, због увреде мученика уста му се окренуше и спојиш е с ушима. Светац показа осветом, да је дошао за спасење, и на молбе народа да покаже своју моћ, заповједи изболиченим устима да се врате у свој природни положај.

Пошто се догодило ово чудо и пошто су биле изречене захвале, неки грађанин, племенит по крви и из славне и богате породице, именом Андрија Сараценис, човјек врло великих заслуга, дарова морнарима велике и скупоцјене дарове, па се тако вратише у своју домовину уз велике части и весеље . У времену које је слиједило, онај исти племић из славне и богате породице, на оном истом мјесту, уз свој трошак, као и других г радских племића, сагради како је боље могао цркву у част блаженога мученика Трипуна, обогати је и украси многим даровима. Свемогући је Бог на тај начин, помоћу странаца, довео овог светог мученика у речено мјесто Котор, као заштитника његових становника.

Неки Самуило бејаше дуго времсна побуњен против ромејског (= византијског) цара Василија. У побуни тирански опустоши и уништи сусједне крајеве Бугара, Македоније и неке градове Далмације, и његова војска дође у Котор. Народ бојећи се за живот побјеже из града, стога заповједи да му се донесе тијело блаженог мученика Трипуна. А како је најсветије тијело учинило многа чуда пo копну као и по мору, чудесни глас се о њему свуда рашири.

По одлуци Онога, од којег је власт узвишена, непријатељ је савладан и повратио се мир цркви у царству, сви су се вратили на своја сопствена пребивалишта. Грађани се растужише, кад не нађоше cв. Трипуна . Знали су за мјесто, гдје је часни мученик био пренет, али гa својим моћима не могаху повратити. Изабраше међу собом неке богате родом и рјечитошћу и послаше их са писмом на двор цара у Цариград, а у њему су с е налазиле ове ријечи:

»Побједнички и најхришћанскији царе и увијек узвишени самодршче,

Град Котор, свештенстао, племићи и народ, одају ти дужну вјерност. Пресвијетли господару, чија десница кроти многе највеће силе и пред којом варварски народи силно страдаше, сили нас невоља из многих узрока, да јавимо твојој мудрости, која благо управља свијетом, како смо се вјерно борили против бунтовника твојега царства и како смо као особити служитељи твоје царске коморе чекали помоћ према могућностима. Поред других градских ствари и поред жалосног опустошења, изгубисмо на огромну жалост предрагоцјено тијело драгог мученика св. Трипуна. Дознали смо за сигурно где је било послато по наредби оног окрутног тираиина. Молимо стога најпокорније изванредну благост твога величанства, да би наредио, да буде повраћено твојим понизним слугама, спремним да умру за тебе у свакој твојој потреби. Бог нека те чува!«

Прочитавши споменуто писмо и смиловавши се својим вјерним, пружи помоћ своје царске власти, даде једно писмо запечађено царским печатом, ко јим наређује свим својим пода н ицима, у било ком мјесту, гдје се буде нашло тијело св. Трипуна, да треба да буде враћено без икаквих изузетака. Нај понизније се захваливши, которски га посланици затражише од онога града, гдје су знали да се светац налази. Уз помоћ Божју и по царсвој узвишеној заповјести би им предато као што су жељели. Вессли у души, по служби како доликује, сретно га, помоћу Божјом и светог мученика, вратише у град Котор. По причању оних који га донесоше велика и безбројна бијаху, уистину, чуда и знаци које је он на повратку учинио уз помоћ Христиву.

Кад је вијест стигла, да се налази близу града, уста сав народ, приправише прквени обред, са редом у поворци, као што се обичио чини, у којем учествоваху свакога рода и доби, стојећи племићи са племићима, старци и младићи, жене и дјевојке , сви искрена срца и сузама окупаног лица, дођоше у сусрет светом мученику, веселећи се и радујући доласку свог покровитеља пјеваху похвале Богу. Једнако као што обично чине духовна дјеца и будни укућани, кад очекују доброг оца и благог господара, лијепог и доброг заручника на повратку из дугог заточења.

Лит.: G. Gelcich, Storia documentata della Marinezza Bocchesc, Ragusa 1889, 81-86.

Ни ова легенда, као ни Андрецијева повеља, није сачувана у оригиналу. Она свакако има неких старијих елемената. У данашњем облику, могла је настати можда тек у почетку млетачке владавине у Котору. На то упућују дјелови приче о веома старом, искреном и више пута доказаном пријатељству Венеције и Котора.

Легенда о пријеносу моштију св. Трипуна крије у себи и неке занимљиве детаље, који 6и можда мо гли говорити о територијалном развитку Котора као градског насеља. То је, наиме, податак да се тијело Мучениково зауставило код градских врата, и да је на том мјесту изграђена црква. То би значило да је и обала у то вријеме била много ближе брду Св. Ивана него данас. О томе постоји и знатно каснији запис једнога епископа из XVII ст., по којем је саркофаг са тијелом св. Трипуна узидан на оном мјесту у катедрали, докле је некад допирало море.

Овај текст, иако потиче из каснијега времена, овдје је уврштен на мјесто, које му одговара по хронологији догађаја о којима је ријеч.