IV. I osta na njegovu mistu gospodovati sin njegov Silimir, ki, ako i poganin biše, sa svakim s mirom i z ljubavju živiše, čineći jednako pravdu. I vele krstjane ljubljaše i ne dadiše progoniti jih. I naredi s njimi, da mu budu davati dohodak. I tako opet napuni zemlju hrvatsku. I počinu za njega zemlja i za njegova gospodstva krstjane u miru pribivaše. I imi sina i bi mu ime Bladin. I kraljeva Silimir lit dvadeset  i jedno, i umri.

V. Bladin, sin njegov, zauja gospodstvo i poča na očevo misto gospodovati redom i s putom oca svoga Silimira. I Bladin kraljujući tako, imi sina i bi ime sinu njegovu Ratimir. I ta, kako ulize u znanje, poče kazati se vele ohol i mimored suproć svakomu okoran. Budući jošće otac u gospodstvu, izlize niki puk s mnoštvom prez čisla tja deri ispriko rike velike, ka se dii velija. Ki puk izvede žene i dicu i vojsku; s njimi gredihu i s' sobom nosahu sve imanje svoje, ki čudnim zakonom hojahu. I ti obujaše kraljevstvo ko se zoviše Senobujija, ali prvo sve mimohojahu. Poglavica njih biše muž vrimenit, koga zovihu njih jazikom „bare", ča jest našim „cesar", pod kim biše devet dužev, ki gospodovahu i obladahu taj puk, koga biše čudno mnoštvo. Posli obujaše Sledusiju i pojdoše u Macedoniju, i nju prijaše i svu zemlju latinsku, ki se onada [za] Rimljane držahu, a sada se zovu Crni Latini, kih cesar s onimi ima mnoge rvanje.

I videće da protiva njim ne može biti, učini mir s njimi. Otaj puk tvrdo viru držaše, i tako ostaviše Latine u miru. I videći kralj Bladin čudesa togaj puka i mnoštvo veliko, i razumi da jednim jazikom govore, mnogo bi vesel i tudije spremi posle i posla k njim. Ki cica jazika mnogo milostivo i s počtenjem primiše, i u miru stase, dajući jim Bladin dohodak, kako cesar biše učinio, i utakmiše se stati pod harač. Mnogo ljubeznivo živiše, toliko veće koliko vire i jazika bihu jednoga. I ne učeše rasipati, da, počeše činiti sela i pribivališća, i napunjevati što rasuli bihu. I tvrdo učeše zemlju uzdržati, ku prijali bihu.

 VI. Mejutim umri kralj Bladin i sede na misto njegovo sin njegov Ratimir, i poče kraljevati. Ki biše velmi krstjanski neprijatelj i poče mimored činiti protiva krstjanom i iskaše zatrti ime krstjansko po svem kraljevstvu svomu. I tako mnoge grade i mista krstjanska raščini, a krstjane u hlapstvo obrati. I tako primorske gradove zgara rečene, u kih se opet bihu zemljaci i mišćane skupivše [se] podvignuli za oca njegova kralja Bladina, rasu i u hlapšćinu obrati. Tada krstjane, videći se u toj tuzi i nevolji, počeše po gorah i vrsih od gor i [po] tvrjah činiti kako tko mogaše za shraniti se, dokla bog prigleda i dvigne bič poganski i dokla milostiv prigleda tolikim nevoljam.

VII. I umri Ratirnir i ne ostavi sina na njegovu misti. I stavi se [kraljevati] jedan od njegova kolina [a potom drugi]. I on umr[v]še, ne biše veće kralji togaj kolina. Ki oba nemilostivo krstjane progonjahu. I po ovih dviju, jedan za družim, druga dva kraljevaše, i ne mnogo lit živiše po dopušćenju onogaj, ki sve može. Koji svi četiri vele  nepravdeni i krstjanom neprijatelji, i suprotiva njim tvrda srca [bihu], i tolika progonjenja činjahu, koliko bi [bilo] mnogo govoriti, zašto mnogo suproć krstjanom činjaše, tako ki u primorske kako ki i u zagorske strane bihu. I tako mnogi krstjane ne mogahu trpiti i množi stisnuti od nevolje k poganom se pričinjahu i k njih zakonom pristavahu. A ki u vrsih i u tvrjavah obraše i voliše trpiti onu tugu i nevolju prijimati I njih progonjenje, ko jest vrimenje, nego li u vike dušu izgubiti.

VIII. I pomanjkavše ti rečeni i nepravdeni kralji, osta sin jednoga ki bi napokonji, komu biše ime Satimir. I ta kako prija gospodstvo, poče ljubiti krstjane i ne da jih progoniti. I za njega opet poče vira procvitati i očitovati se krstjane, jere ciča straha krijahu se. I u tom vrimenu biše u gradu, ki se zoviše Tesalonika, jedan človik mnogo naučen i filosof, imenom Koštane. I taj muž biše sasvima dobar i sveta života, i u onom mistu velik meštar i velmi spametan i od ditinstva muž svet. I nadahnut duha svet[og]a, iziđe iz Tesalonike i pojde u Kazariku i onde pripovida viru krstjansku i kršćaše, ki se obraćahu, u ime oca i sina i duha svet[og]a. I na viru krstjansku obrati svu Bulgariju.

IX. I ta umri kralj Satamir i prija kraljevstvo i poča kraljevati muž dobar i pravden, imenom Budimir, koga biše meju inimi obratil rečeni božiji sluga i muž. Ki Koštane biše naučen, koji za mnogo dan pričaše se s filosofi, kojih razumom svojini dobivaše. I pojde on u Kazariku i onde dobrovoljno primiše ga, i veseljahu se gospodstvu njegovu. I onde pribiva kraljujući Sveti-puk, koji Koštane biše obratu. I tada biše papa Štipan i posla listove ka svetu mužu Kostancu zovući ga k sebi, jere slišao biše, kako pripovidaše viru Isusovu i da biše tolik puk obratio na viru Isusovu, i zato ga viditi želiše. I tako sveti muž Koštane naredi popove i knjigu hrvačku i istumači iz grčkoga knjigu hrvačku: istumači evanjelja i sve pistule crikvene, i tako staroga kako novoga zakona, i učini knjige s papinim dopušćenjem, i naredi misu i utvrdi zemlju u viru Isukrstovu. I vaze prošćenje i obrati k Rimu put svoj, koji mu pod posluh sveti zapovidin biše.  I gredujuće navrati se na kraljevstvo Svetoga-puka, koga biše na viru obratio, kojih gospodovaše mudri i dobri kralj Budimir, koji po Kostancu biše naučen u viru. I razumivše kralj prišastje Kostanca, bi vele vesel i s počtenjem primi ga. I tada poče Koštane život i čudesa Isukrstova pripovidati i napuni i utvrdi kralja u viri svetoga jedinstva i trojstva božanstvenoga. I u svem kralj virova i krsti se sa svimi, ki još u kraljevstvu njegovu bihu nekršćeni. I papa kada biše poslal po blaženoga muža Kostanca, posal koji k njemu dojde, po papinu dopušćenju posveti ga za koludra. I pribivše  blaženi muž s kraljem nikoliko dan, koji jure utvrjen u viri i u zakonih Isukrstovih [biše], vazam prošćenje od obraza kraljeva i onoga Svetoga-puka, pojde k Rimu.

I u to vrime bi učinjeno veselje veliko meju krstjani i svi oni, ki bihu u tvrjavah i u vrsih gorskih i ki tajahu se i krijahu se i ne povidahu se krstjane, očitovaše se, odvrg[ši] strah. I svi ki bihu progonjeni vratiše se i počeše slaviti ime Isusa propetoga. I tako kralj Svetoga-puka zapovidi svim, koji latinski govorahu, da se vrate svi u mista svoja i da podvižu i naprave gradove, koji po poganeh bihu rasuti i požgani.  I tako iskaše Budimir kralj Svetoga-puka, kako bi rasute gradove sazidal i napunio. I to mu ulize u misal, kako bi za svoga vrimena opet zemlju, kako je i prvo bila, [dal] napraviti, zašto imaše mnoštvo ljudi, da, sve biše izmišano. I tako razabrati kralj odluči zemlju i ljudi, i staviti opet u prave zakone. I iskaše kako bi mogal najbolje iznajti. I natoj skupi sve starce i mudarce gospodstva svoga i poče njim od volje i odlučenja govoriti, moleći, da bi [tko] o boljemu redu pomislio i tomu da se najde način k volji i misli kraljevi. I tako stojeći nikoliko dan, nitkor ne bi, tko bi tomu umil red najti i kralju niki put ukazati od odlučenja njegova. I bi napunjen mudrosti od boga i priđe mu u misal, da posije ka svetomu ocu papi Štipanu i ka cesaru Konstantinu, oni k misli njegovoj da bi dali pomoć i da bi mu poslali brveleže stare, u kih su pisane sve zemlje i kraljevstva. I moleći rečeni kralj svetoga oca papu [i cesara], da bi s njimi poslali nikoliko i mudarci. I kada posli od kralja i Svetoga-puka k papi Štipanu [pridoše], tomu svet[i] otac bi vele vesel i dobrovoljan, cica toga novoga pitanja od dostojnoga kristjanina, ki po poslih moljaše svet[og]a oca papu, da bi ga hotil näpitati hliba nebeskoga i da ga nasladi riči božije, ku srcem željaše čuti. I k tomu svet otac dobrovoljno prigleda i posla naučena človika, a vikarija svoga, u ime svoje i svete crikve krstjanske, jednoga gardinala, komu poda u svem oblast svoju, da more dati i uzeti, svezati i razvezati. I posla drugoga gardinala i s njimi dva biskupa, a toj da imiju oni Sveti-puk kripiti u viri i pripovidati, i da jih imaju veseliti od njih dobra učinjenja, i popove učiniti i crikve krstiti i ine riči potribne krstjanom narediti.

I tako prišadše rečeni gardinali i biskupi, najdoše kralja na planini, ka se diše Hlivaj. Suproć kim izlize kralj s mnoštvom ljudi, jere čekaše jih, zač znaše njih prišastje na ove strane, i biše skupio oda svih rusagov ki pod njim bihu. I tuj odasvud dojdoše krstjane. I tako kralj sa svim mnoštvom, ko pri njemu biše, prija jih s velikim počtetijem. I tako kralj zapovidi, da vas puk zemlje njemu podložne skupi se na ovom polji.  I u toj vrime dojdoše posli od c[es]ara Mihajla i oni posli s počtenjem velicim biše prijati. I budući svi skupljeni, i biše veće jazikov, i s njimi biše dobri kralj Svetoga nauka i počeše sa sjhodom za dva[na]deset dan, od kih osam dan ne govoriše negoli o strani crikveni, crikvam prigledajuće i k njim red napravljajuće i narejujuće put od spasenja. Potom toga četiri dni čtiše stare priveleže, ki bihu iz Rima prineseni, tako grčkih kako svih kraljevstvi i gospodstva jazika hrvačkoga, tako primorsko, kako zagorsko. I toj slišeći vas puk, kako spovidahu privelezi stari, po papi i cesaru poslani, od svih zemalj i kako diljahu zemlju od zemlje, i kako biše zemlja od zemlje počtovana, i puk od puka i kraljevstvo od kraljevstva, i toj sve razumi[v]še, bi vele ugodno tako kralju tako svim, ki ondi u skupu bihu. I gardinali i biskupi s voljom svega puka posvetiše kralja i potvrdiše u kraljevstvo, i svim zemljam, ke pod njim bihu, zapovidiše posluh i volju kraljevu ilostatka njegova. I potom učiniše arhibiskupe i biskupe, i posvetiše jih, i razdiliše jih po gradih onakoj, kako i prvo raspa biše bilo, i ka počtenja bihu prvo imili, da i u napridak onako bude.

I tako poslaše dva arhibiskupa: jednoga u lipi i nesrićni grad Solin, koga malo ali ništar biše ostalo, jere po nemilostive Gote biše požgan i rasut, a drugoga arhibiskupa poslaše u Duklji. I mnoge biskupe razdiliše po mistih i podložiše jih pod posluh rečenih arhibiskupov, toliko pod svakoga. I tako mnoge crikve, ke bihu zatvorene, uzdvignute biše. I narediše biskupom i arhibiskupom, da se svete crikve. I postavi kralj zagovor velik svim mistom, da svaki brani crikvu i crikvene stvari, i da bi ne smio nitkor posiliti crikvu ni redovnika u ničemur i da nitkor nima suproć njoj moći ni slobošćine, razmi njih poglavica, što su arhibiskupi i biskupi. I tko bi protiva tomu učinio, to je učinio suprotiva kralju i kruni, ča jest suprotiva svemu kraljevstvu.

I tako crikvene i duhovne stvari prvo naredivši, potom toga po rečenih brveležih razdili zemlje i stavi jim mejaše i tolikoje meju gradi i županij'. I naredi gradovom i mistom zakone i običaje, i razdili vode i naredi gradovom i mistom dohodak. I svim zemljani mejaše položi[v]še i sve naredivše, što je s ovu stranu gore k moru, prozva Primorje, [a što je meju rikami], ke ishode iz gor od zapada sunčenoga i pristaju u veliku riku Dunaj, onoj zvaše Surbiju. I Primorje razdili na dvoje počamše od mista grada ki po poganih bi razrušen, ki se zove Dalma, gdi sa sjhodom biše, deri do mista, ko se zove Valdemin. Od Dalme do Valdemina prozva Hrvate Bile, što su Dalrnatini Nižnji. I još od mista Dalme do Bandalona grada, ča se sada zove Drač, dotla prozva Gornju Dalmaciju i to[li]koje Surbiju, ča jest Zagorje. I tuj na dvoje razdiliše: počamše od gornje strane Drine, ča jest na zahod sunčeni do gore Borave, a toj prozva Bosnu, i od Drine do Lipa prozva Rasso, ča je Raška zemlja.

I svakomu mistu postaviše mejaše i svakomu tih mist postaviše bana, a nigdi duža. I
tada [narediše da] svaki tih banov i dužev budu od pup[k]orizine plemeniti i oni da učine kneze od svoga kolina. I učiniše satnike, ki satnici biše nad stotinu ljudi, i te satnike učiniše svake zemlje ljudi. I daše svakomu banu sedam satnikov, i da budu rečeni satnici z bani puku suditi, a s duži, aliti s hercezi, pet knezov i da s njimi pravo sude puku. I zapisaše časti i dohotke banom i hercegom i knezom i satnikom. I odlučiše da svaki knez prizove jednoga satnika i da nima prez rečenoga reda nijedan sud biti tvrd. I odlučiše da svaki sudac ima kralju davati treti dil dohotka, da ga poznaju za gospodina i da bude kralj svim, a oni svaki po sebi; da kralj nada svimi poglavje i starišina [bude] i da svi zapovid kraljevu trpe. I mnoge dobre zakone postaviše, ke bi mnogo govoriti. Da, ako tko hoće napuno znati naredbu ku učiniše i mejaše kudi postaviše i zemljam imena, vazmi knjige ke pri Hrvatih ostaše i pri njih se nahode, a zovu se „Metodios".

I po tom narejenju gardinali i biskupi i posli cesarovi, videće da su svaka [narejenja]  narejena, od blaženoga kralja i Svetoga-puka vazeše prošćenje i odpraviše se s veličini počtenjem i dari. I posli pošadši, hercezi i bani i knezove i satnici, ki bihu postavljeni, i vas puk s voljom kraljevom razajdoše se i pojdoše domom i u svoju zemlju.

I potom blaženi kralj kraljeva lit četrdeset i miseci tri s voljom [onogaj] ki sve može. I imi u starost svoju sina. I sedminade[se]te dan umri, na devet miseca marča i pogreben bi u crikvi blažene svete Marije u gradu Dokoliji s velikim počtenjem i plačem svega puka, ki odasvuda prihajahu za mnoge dni k onoj crikvi plačuće svoga
dobroga gospodina. I ditića, komu izdili ime bihu Svetolik, proslaviše za kralja i gospodina.

X. I krunjen bi i pomazan od arhibiskupov u onoj crikvi svete Gospoje, gdi otac ležaše. I ditić restuće naslidovaše zakon gospodstva oca svoga i mnogo, kako i otac, bojaše se boga, i obsluževaše zapovidi božije. I imi sina od sedamnadesete lit i sedam miseci, i izdi mu ime Štipan Vladislav. I potom ispustiv dušu umri kralj.

XI. I poče kraljevati na misto oca svoga Vladislav, sin njegov. I kraljujuće biše mnogo hrabar i kripak u životu, da, ne tiraše put oca svoga ni u gospodovanju ni u zapovideh božijih. I imi sina. I tako kraljujuće nepravdeno i suproć zapovidem božijim, pojde jedan dan u lov, jere mnogo imaše običaj loviti. I tako loveći s odlukom božijom dviže se zvir, za kom otide i nanese ga konj na jednu jamu i u nju upade, izbi se i izeše ga mrtva.

XII. l osta na misto njegovo kraljevati sin njegov, komu biše ime Polislav. I kraljujući Polislav, u to vrime biše u kraljevstvo ugarsko kralj imenom Atela. I on skupi vojske i izajde s vojskom na kralja Polislava. Biše Polislav mlad i kripak u rvanjah. I činiše meju sobom mnoge rvanje i vazda Atila, kada se b'ijahu, izgubljaše, i napokon ne mogaše [se] suprotiviti i pobiže. I Polislav ima kćer i po njoj sina dva. I kraljeva lit sedamfnajdeset i sedmonadesete lito hodeće umri slavom velikom.

XIII. I sin stariji prijamši na misto oca svoga gospodstvo, komu ime biše Sebislav. I u njegovo vrime, on kraljujući, nastupiše na njega opet oni narod Goti i obsedoše mu Skudar grad. I toj slišav Sebislav, skupi mnoštvo veliko ljudi i priđe u grad na njih šator. I ondi mnoštvo Gotij pod mač obrnuše, a mnoge pohitaše, niki pobigoše, kako vojske sasvima razbijene. I toj čuvši kralj ugarski Atila, da su Goti nastupili na Sebislava, priđe na njegov grad i popliniv i požgavše rasu ga veći dio, opet se brzo vrativše u kraljevstvo svoje. I pridoše Sebislavu glasove, da Atila jest pod gradom njegovim i brzo dviže se i pojde na njega  i najde, da je popliniv i požgav pošao, zač on kako ču, da je Sebislav razbio Gote, tako što učini, Atila s onim pobiže ne smijuć čekati Sebislava. Ostavi da se opet grad načini i napuni. I potom u Sebislava rodista se dva sina, jednomu bi ime Razbivoj, a drugomu Vladimir. Kraljeva Sebislav lit dvadesetičetiri, i umri.

XIV. I ostasta dva sina njegova u kraljevstvo njegovo: Razbivoj i Vladimir. I biše stariji  Razbivoj i hoti razdiliti kraljevstvo, i da bratu gornju stranu: Zagorje, ko Surbiju zovu, ča jest g Dunaju i [g] Bugare, ld se sada zovu, ča jest tja do Paunja polja, „želisis", a sebi vaze Razbivoj primorsko kraljevstvo. I oženi se Vladimir kćerju kralja ugarskoga, i bi tvrd mir meju njima. I ima Vladimir sinove i kćeri. I poto[m] Razbivoj kraljevavši lit dvanadesete, umri prez sina. I priđe Vladimir brat njegov i vaze kraljevstvo i kraljeva u kraljevstvo zagorsko lit dvadeset, a u primorsko osmo lito lito umri.

XV. I ulize na očevo misto gospodovati sin njegov i sjedini kraljevstvo, i učini opet jedno, kako i prija biše bilo. I njegovo gospodstvo ne ljubljahu Donji Hrvati i odvrgoše se od njega. I skupi kralj vojske svrhu istrijajnske zemlje i u Bosnu gornju, i pojde na nje. I oni izajdoše i dočekaše ga na polje Hlivanjsko. I onde biše meju njima tvrdo rvanje i boji, imnogokrat b'iše se i napokon bi ubijen kralj, komu biše ime Kanimir.

XVI. (??? je ????? ??????????? ??????? ????????).

XVII. I dviže se na misto njegovo sinovac njegov, komu ime biše Kristivoj. I kraljujuči u kraljevstvo ima sinove i kćeri. I kraljeva lit dvadesetitri ne svršivši, (i) umri.

XVIII. I osta na misto njegovo sin u kraljevstvo, komu biše ime Tolimir. I u vrime njegova kraljevstva prista u veselju sva zemlja. I imi sinove i umri kraljevavši lit jedannadesete.

XIX. I osta na misto njegofvo kraljevati sin njegov, komu biše ime Pribislav, koji u vrime svoje učini mnogo hudob. I za njegova vrimena uzdvigoše se zemlja; ne mogoše se trpiti hudobe ni zlobe njegove. I ubiše kralja Pribislava i tilo njegovo u riku vrgoše.

XX. I učiniše kraljem na misto njegovo Cepimira. I prijam kraljevstvo posla po bana svoga i pohitaše mnoge Bošnjane, ki bihu bili uzrok smrti kralja oca njegova. I umori jih zlom smrtiju. I u to vrime, kraljujući Cepimir, iziđoše ljudi imenom Nimci ispod zvižde i primiše Istriju i počeše ulizovati u hrvačku zemlju. I toj čuvši Cepimir kralj, skupi mnoštvo veliko i izabra izmeju njih hrabrih ljudi i učini vojske. I pripravista se obi strane k rvanji i boju, i mnogo se bista, da, Cepimir Nimce i njih mnoštvo pod mač obrati i izgna jih, i pobigoše iz sve zemlje. I posli togaj posla duž od nimške zemlje posle kralju Cepimiru, da bi dao kćer svoju za sina njegova, komu sinu biše ime Staozar. I ugodno bi kralju, jere duž biše i gospodin one zemlje, l svadba bi učinjena. I ostasta u miru i u ljubavi. I Cepimir kraljeva lit dvadeset i pet i miseci sedam.

 XXI. I ostavi sina na misto svoje, komu biše ime Svetožak. I poče na misto očevo gospodovati i bi mnogo pitom i krotak gospodin i dobar kralj. I imi sina i bi ime sinu njegovu Radoslav. I za života svoga učini sina svoga Radoslava [za] kralja, i ne mnogo živi.

 XXII. I osta Radoslav i naslidovatija put i dobrotu oca svoga, i bi svakom dobrotom narešen. I ima sina Seislava, ki se prozva „odmetnik", jere dviže posluh crikveni i ocu svomu iskaševazeti gospodstvo i mnoge suprotivšćine činjaše. I dobri kralj poče iskati prognati sina i [one], ki mu pomoć davahu. I skupi vojske i pojde i podstupi odmetnike i pojamši jih, jere zemlja ne ktijaše suprotiva svomu staromu gospodinu nevirno učiniti. I dobri kralj mnoge oslobodi i prosti njim sve što bihu učinili, a nike koje bihu uhitili, poda u rabotu vitezom svojim. Seislav za to na oca svoga razgnjiva se i vaze mu vas posluh i poče mu činiti malo počtenja. I Seislav odazva od dobroga kralja bana i mnoge kneze i satnike i viteze, koji za strah njegov od dobroga kralja k njemu pristupiše. I on videći da se sve boji i da mu daju posluh, odvrže se i vaze gospodstvo očevo i progna dobroga kralja oca svoga s nevirnimi Hrvati, koji vazda su bolji bili prid strahom i pitomiji pod silom, nere vladani dobrotom dobrimi. l Radoslav kralj bižeće prid sinom, jere ga sin tiraše, pribiže k moru. I onde razumi, da je sin za njim blizu i videće da ruku sina svoga ne more ubignuti, žaljaše ki ga ljubljahu, zašto množi knezi i satnici svoje ostavivši (i) sve svoje na svitu, i s njim pobigoše tja, i veće se brinjaše njimi, nego sam sobom. I videći da inuda ne mogu ujti, udriše u more plovom i priđu na konjih k jednomu kamiku, ki u more a ne vele daleko biše od kraja. I tako kralj i ki bihu s njim, ubigoše ruku nemilostivoga Seislava. I malo potom po božijem dopušćenjem mimogrediše jedno drivo, ko iz priko mora grediše, a to iz Pulje, I grediše na hrvačke strane, l tako svi počeše vapiti i zvati na drivo. I oni mornari čuvše vapaj, poslaše viditi, što biše onoj zvanje. I upitavši i vidivši što biše zgodilo se, imiše od njih milosrdje i primiše kralja i svih ki s njim bihu u brod svoj i počeše jim činiti veliko počtenje. l opet vratiše se s njim u Pulju. I od tadi se zove oni kami, kuda bihu pribigli, „Radosalj kami" dosada. I dojidrivši u Pulju rečeni kralj Radoslav pojde u Rim sa svimi.

XXIII. I Seislav, proklet od boga, videći da otac njegov ubiže u more, vrati se i uze zemlju i poče na očevo misto kraljevati. l u toj vrime biše jedan mladić Tehomil popović i taj pisaše i držaše razlog od ovac nikoga kneza ali hercega na Ugrih. I Tehomil biše vele ljubljen od svoga gospodina, jere biše mnogo jaki u životu i dobar na noge i brz vele. I kada godir ovi gospodin njegov u lov grediše, vazda ktiše, da Tehomil s njim bude. I jedan dan loveći Tehomil udri jednu vižlicu, ka se zoviše „Paluša", ku ne kteći toličma udriti, zgodi se, da ju udri po glavi u takoj misto, da ju ubi (u) to(m) misti. Cica česa Tehomil pobiže prid strahom, koji imaše od gospodina, zašto rečeni mimo sve ine pse cica dobrote ovuj vižlicu ljubljaše. I pribiže Tehomil ka kralju Seislavu i on ga drago primi. I u toj vrime ovi herceg skupi vojske na Ugrih i priđe u Bosnu i plinovaše ju i rasipaše. I čuvši [to] kralj Seislav, s velikom vojskom pojde najti ga. I najde ga na Drinskoj županiji blizu Drine rike. I sastavša se biše mnogi boji i rečeni Tehomil kako lav nosaše se i hrabro mimo inih noseći se nemilostivo siciše. I dojde na hercega, jere jure Ugri bihu potisnuti i posiče ga i pade s konja. I Tehomil priskočivši glavu mu ušice i vazam ju, ponese i prikaza ju kralju Seislavu. I toti mnogo jednih i drugih pomanjka od mača, da, veće Ugar. I onde biše mnogo cviljenje od Ugar, koji bihu uhićeni, a ki ranjeni ležahu skukahu kako prasove. A Seislav dobivše osta s velicim veseljem i poda Tehomilu župu na Drini, ka se zove Drinska županija, i da mu kćer bana raškoga za ženu i mnogo ga počtova. I čuvše žena onogaj hercega smrt muža svoga, pojde kralju ugarskomu i s plačem povidi hercega, vojvode njegova a muža svoga, smrt. I isprosi u kralja vojske za osvetiti tolike Ugre i muža svoga. I skupi kralj mnoštvo vojske, koji svi dobrovoljno gredihu na takovu osvetu, i da onoj gospoji, da ona os[v]eti muža svoga i tolike viteze ugarske pobijene. I ona, vazamše vojske, dojde u zemlju Seislavovu i najde ga brez reda, jere za nju ništar ne znaše, nere kada dojde nan šatore, jere u lovu biše. I Ugri udriše na šatore i kralja prvo nere može na konja skočiti uhitiše živa s nemalo sve blištvo njegovo, jere svi pri njem bihu. I ta žena hercegova zapovidi vitezom svojim, da svezu Seislava, ruke i noge njegove. I svezav ga obruže i po vas dan onako naružena svakomu na oči drže, a do večer, ča jest na ishodu dne, čini ga vrći u riku Savu. I tako stvoreno bi i ispunjeno na glavi njegovi proklectvo na njem učinjeno od dobroga kralja, oca njegova, zač on i vas dom njegov zlom smrtju poginuše i za[l] konac učiniše. I tako pojde po zlu Seislav, on i duša njegova.

XXIV. Po tom učinjenju slišavše dobri kralj Radoslav gore [rečenu] dostojnu smrt sina svoga Seislava i naslidnikov njegovih, zafali bogu, koji pravdeno sudi. I vrati se kralj k mistu svomu z blagoslovom svetoga oca pape. I prišadši meju Hrvate, nedostojne dobra gospodina, i zabivše sve njih učinjenje, koje suprotiva njemu bihu učinili, gospodova sve s pravdom, kako da bi ništar nigdar učinjeno bilo. I tako kraljujući imi sina i postavimu ime Koloman. I tako umri.

XXV. I osta na misto oca gospodovati [Koloman] i onim putem, kojim se biše od dobroga oca kralja Radoslava naučio a k tomu i sam čude dobre biše. I tako s ljubvom puka I pravdom velikom kraljeva. I imi sina i postavi mu ime Krišimir. I tako nikoliko lit živivše umri.

XXVI. I osta na njegovu mistu sin Krišimir, i bi svakom dobrotom urešen i napunjen straha božijega. I kraljujuće imi sina i postavi mu ime Zvonimir. I tako živi lit trideset i jedno i umri.

XXVII. I osta kraljem Zvonimir, koji počteni kralj, sin dobroga spomenutja [kralja Krišimira], poče crikve veoma čtovati i ljubiti. I poče dobre pomagati, a progoniti žale. I bi od svih dobrih poljubljen, a od zalih nenavijen, jere ne mogaše zla viditi. I tako ne biše on za Hrvate, zašto oni ne će biti dobrotom dobiti, da, bolji su pod strahom. I za dobroga kralja Zvonimira biše vesela sva zemlja, jere biše puna i urešena svakoga dobra, i gradovi puni srebra i zlata. I ne bojaše se ubogi da ga izji bogati, i nejaki da mu vazme jaki, ni sluga da mu učini nepravo gospodin, jere kralj svih branjaše, zašto ni sam prezpravdeno ne posid[ov]aše, tako ni inim ne dadiše. I tako veliko bogactvo biše, tako u Zagorje, kako u Primorje, za pravdenoga kralja Zvonimira. I biše puna zemlja svakoga blaga i biše veće vridna ureha na ženah i mladih ljudih, i na konjih, ner i nada sve imanje. I zemlja Zvonimirova biše obilna svakom raskošom, ni se nikogar bojaše, ni jim nitkore mogaše nauditi, razmi gnjiv gospodina boga, koji dojde svrhu ostatka njih, kako pismo govori: Oči zobaše kiselo groždje, a sinovom zubi utrnuše.

Po ovi način i u to vrime zgodi se, da cesar rimski s voljom svetoga oca pape posla posle i listove svoje ovako g dostojnomu kralju Zvonimiru prošeće i moleće, kako draga brata i meju kralji krstjanskim kralja počtovanoga: „Oto te molimo i prosimo, da skupiš k sebi svu gospodu zemlje tebi podložne i svih odljiridnosti. I kada bude skupšćina, da pročtiš meju svimi ovi drugi list, koga s tvojim listom šalje se od strane naše gospodstvu vašemu moleće, kada pročte, da odgovore i da dadu nam na znanje volju svoju i odlučenje, ko učine vitezi i baruni s voljom gospodstva tvoga". I tako dobri i sveti kralj Zvonimir prijamše listove od pape i cesara, zapovidi po sve kraljevstvo svoje, da bude skupšćina, i sa sjhodom u petih crikvah u Kosovi da svaki bude do dan dvadesetipet. I prišadše vrime, da, priđe mnoštvo veliko. I legoše vojske i narediše straže. I kada dojde dan, učini slavni i dobri kralj Zvonimir otvoriti listove pape i cesara velikoga grada Rima, s voljom svetoga oca pape, koji kazahu: „Brata našega Zvonimira molimo s vlasnici i pukom zemlje i kraljevstva njegova, da bi hotil odlučiti i s nami biti zajedno s pomoću ine gospode krstjanske, koji ovake listove imaju od nas, i oni da odluče volju njih, i da nam dadu na znanje, jesu li k volji našoj pristali, ča jest z dopušćenjem božijim i sina njegova, koji jest porojen od dive Marije i muku [trpel] i krv prolio na drivo križa i na njem umoren, koja smrt bi otkupljenje svita i oslobojenje svetih otac iz limbene tamnosti. I tako z dopušćenjem njegovim i s pomoću u njega virujućih jesmo odlučili osloboditi mista, koja je za ljubav našu okrvavio i gdi je pridao duh ocu kroz muku i i trud i greb, u kom bi položeno prislavno tilo njegovo."

I toj čuvše bogom prokleti i nevirni Hrvati, ki ne mnogo prija daše pomoć hudobnomu sinu dobroga njih gospodina kralja Radoslava iz kraljevstva njegova izagnati i s oružnom rukom s nemilostivim sinom njegovim iz zemlje prognati. Tada čuvši toj nevirnici, ne daše ni listove dočtiti i skočiše ne samo da bi pristali na dostojnu molbu svetoga oca pape i cesara rimskoga, da sveta mista iz ruk poganskih izmu i oslobode, da, oni bogom kleti počeše kričati i vikati na svetoga kralja, tužeći se i vapijući jednim glasom, kako na Isukrsta Židove, da on išće izvesti njih iz domov njih i žen i diče njih, i s papom ter s cesarom otimati mista, gdi je bog propet i gdi je greb njegov.  „A što je nam za to?" I nevirni Hrvati vazeše zlu misal i nepravden svit, i meju sobom zlo viče učiniše, i sebi i ostatku svomu rasap i vičnje pogrjenje. I tako počeše upiti kakono Židove vapiše na Isukrsta, kada reče poglavica: „??lje da jedan umre, nere tolik puk da pogine". I tako sramotni i nevirni Hrvati počese govoriti, vapijuće kako psi ali vuci: „Bolje da on sam pogine, ner da nas iz didine naše izvede cica boga i inim mista toliko daleko obujimati, zemlje i gradove". I ne inako, nere kako psi na vuke lajući kada idu, tako oni na dobroga kralja Zvonimira, komu ne daše ni progovoriti, nere z bukom i oružjem počeše sići njega i tilo njegovo raniti i krv prolivati svoga dobroga kralja i gospodina, koji ležeći u krvi izranjen velicimi bolizni, prokle tadaj nevirne Hrvate i ostatak njih bogom i svetimi njegovimi, i sobom, i nedostojnom smrtju njegovom, i da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podložni bili. I tako izranjen ležeće a Hrvate proklinjuće izdahnu, i pojde duh njegov, po milosti onogaj ki sve može, s anjeli veseliti [se] u vike vikom.

XXVIII. I toj slišavši kralj ugarski imenom Bela prvi, što se zbiše zgodilo u Hrvatih, priđe na pospih s vojskom golemom i vaze kraljevstvo hrvačko i požjili smrt slavnoga kralja Zvonimira. I vazam Hrvate, i zagorsko i primorsko i bosansko kraljevstvo. I imiše kralja Belu za gospodina, jere svoga bihu ubili prez krivine. I po rečenom kralju ugarskomu Hrvati biše podloženi od volje u nevolju; i od slobodnih u rabotu obrati. I bi, kako pismo govori, da zli teg zlu plaću čeka. I biše za svoj teg plaćeni oni prokleti i nevirni Hrvati krozi griha, zašto pogubiše svoga dobroga gospodina kralja Zvonimira, kako Žudiji gospodina Isukrsta. I tako prokleti Žudiji inim služe, ne imajući ni oni od svoga jazika gospodina.

Dobri kralj Zvonimir živi u kraljevstvo dokle bi ubijen, lit trideset i pet, a ubijen bi na lit lsukrstovih tisuća i osamdeset, a toj tisuća i osamdeset manje jedno.