Srećan je pisac, kao što je bio Borislav Pekić , koga su vlastiti junaci umeli tako da zasmeju i ispune mu sudbinu, koji su bili u stanju da mu razbiju čamotinju...

Borislav Pekić rodio se u Podgorici 1930. godine, u blizini Lovćena, surovog crnogorskog Siona, veći deo godine zatrpanog nametima snega, odvojenog od sveta, bez puteva i prolaza. Ali i kraju sa brojnim mitovima koji imaju i nemaju granice. Budući pisac će se, docnije, obračunati s njima, ali i s mnogim drugim izvan tog prostora i vremena. Živeće u Podgorici, zatim na Cetinju - u toj srpskoj Sparti i nadomak pogleda najvećeg našeg pisca i sveca koji obavezuje, ali i straši. Jedno vreme naći će se u Dalmatinskoj zagori, u kojoj će dobro oslušnuti sudare raznih kultura, religija i vera. Baš tu će upoznati preke naravi graničara. Dospeće, zatim, u Beograd i, kao đak gimnazijalac, biće osnivač tajne Demokratske omladinske organizacije i zbog toga se naći u zatvoru. Nisu samo mlado bosanci, na čelu sa Principom, plaćali svoje revolucionarne ideje (koliko god da to poređenje nije najsrećnije), već ih je epska narav nosila kroz ove naše krajeve do današnjih dana.


.
Kada su Pekiću ponudili da izade iz tamnice, on je to odbio, uslovivši ponudu zahtevom da sa njim puste i njegove drugove. Posle petogodišnjeg robijanja, tih „godina koje su pojeli skakavci", pisca su oslobodili kazne, ali je on odbio da izađe iz zatvora dok mu zatvorske vlasti ne vrate naliv pero koje su mu oduzele pri hapšenju. Nudili su mu celu hrpu penkala da izabere koje hoće, ali Pekić je insistirao da dobije baš svoje. Kakva simbolika i kakva najava budućeg pisca! Obračunaće se Pekić, tim perom maestralno, sa mnogim znanim i neznanim junacima, i domaćim i onim po svetu. U svojim sećanjima docnije, ispisaće pravu enriklopediju zatvorskih mučenja i tortura.

S prvim radovima, Pekić se javlja pod imenom Adam Petrović, budući da je već na početku spisateljske karijere bio proskribovan pisac. Bio je ilegalac među vlastitim junacima. Posle brojnih peripetija s vlastima, kada su mu oduzeli pasoš, otisnuo se, sa suprugom Ljiljanom, u London, u dobrovoljno a ipak prinudno izgnanstvo.




STRAH OD „MUKLOG PREKRAJANJA ČINJENICA"

Ispod naslova svakog svog romana pisac je dodavao zaštitni znak: 'portret', 'povest', 'novela', 'sotija', 'fantazmagorija', 'antropološki roman', itd. Time je otklanjao nesporazume i nagađanja znatiželjnih oko užih pitanja žanra. Znao je koliko je to sporedna i za pisca manje važna stvar. Jer, koji još stvaralac nema želju da naruši i pomeri predstave o žanru, baš kao i o svetu o kojem piše!

Nije se osvrtao na one tumače književnosti koji govore da piščeva reč o vlastitom delu ne znači mnogo i ne obavezuje. I sam je duhovito voleo isto da kaže. Nije bio slavoljubiv čovek, niti je priznavao ikoga nad delom
za vrhovnog sudiju. Jer, „onaj ko sve istine razume, nijednu nema".

Pekićeva proza je i kritičko čitanje svetske književne baštine. Pa makar, kao u „Sentimentalnoj povesti Britanskog carstva", izvori bili različiti i ponekad u nesaglasnosti. Nadgrađivao je pojedine prozne postupke da bi video koliko mogu da izdrže. Druge postupke je razarao da bi pokazao sve njihove mane. Formu je držao najvećom tajnom umetnosti, onim što se „ne može naučiti".

Tresao se pisac od smeha na kritiku o svojoj preopširnosti, baš kao i na onu Mihizovu opasku da „Pekićev aforizam iznosi dvesta stranica".

Pekić je bio i ostao Prometej svojih junaka. Plašio se „muklog prekrajanja činjenica" u službi bilo kakvog šićara. Odricao se svake odgovornosti pisca pred bilo kim osim pred svojom savešću. A bio je krajnje odgovoran čovek.

Govorio je često prijateljima, i pred publikom, da će preurediti „Vreme čuda" - tu svoju jeretičku polemiku između biblijskog i ovozemaljskog, i da će zreli pisac ispraviti mladog neznabošca. U čuvarima biblijskog zaveta video je tada stražare građevine totalitarnih režima.

Borislav Pekić je rušio razne mitove i za života je stvorio mit o sebi.

On je pisac koji nema svoje epigone. Suviše je bio širok i obiman za ičiji takav pokušaj. Svoj pasoš Pekić je predao istoriji, a videćemo hoće li njeni carinici umeti da ga prepoznaju.

Srećan je pisac, kao što je bio Borislav Pekić, koga su vlastiti junaci umeli tako da zasmeju i ispune mu sudbinu, koji su bili u stanju da mu razbiju čamotinju. Samo u užoj porodici Njegovana živeo je sa šezdeset i tri člana. Kakav buran život!

Kao što se, po rečima Ezre Paunda, „na Homeru zasnivala jedna civilizacija", na Pekićevim junacima ona je oživljena i vraćena u ovo doba. Bez kićenja vremena, sa svim njegovim manama i zabludama. Plašio se istorijskih leševa, jer je smatrao da su „leševi za groblje, a ne za umetnost". Tomasa Mana je, po sopstvenom priznanju, smatrao duhovnim učiteljem. Ali za Pekića se ne može reći, kao za Mopasana, koji je „ugladio Floberov obrazac", da je išao nečijim putem. Imao je dovoljno dara da njegov rukopis postane originalan i prepoznatljiv.

Judino prepoznatljivo lice za Pekića jeste oličenje stalnog prevrata i želje čoveka za vlašću, ali i čovekovog (Judinog) kukavičluka. I ceo scenarij Golgote Pekić vidi s dosta podvala, od kojih je, ne malo, udenuto i u piščevu vlastitu golgotu. Zar Ikar Gubelkijan, onaj razapeti stvor koji nogama dotiče Zemlju a krilima Sunce, nije oličenje samog umetnika! Njegov pad će odjeknuti „prokleto ograničenom" simbolikom zla, oličenom u narastanju evropskog fašizma. I taj veličanstveni zamah letača postaće „zamah u lavirintu straha i srama". Ni za pisca nema druge stvarnosti izvan Ikarovog nadahnuća, makar se nalazio i iznad provalije. I makar to morao žestoko platiti. Uostalom, šta je drugo život umetnika nego onaj kafkijanski zamah Ikarov, zanos bez pokrića. Sudar sa okrutnim činjenicama koje odasvud prete da ga unište.

Konrad Rutkovski, dva bića u istom liku, ima svoju posebnu zamisao istorije. Kada hoće da se pokaje, on je svetac, a kada se uživi u svoju prošlost, postaje svoj sopstveni vampir. Jer „prošlost uči samo ako je verna sebi". Kroz njegovu dušu, Pekić kuša sotonu i anđela. Time naglašava i stalnu dilemu svakog čoveka koliko je i na čijoj strani. Volšeban odgovor može biti izbegnut jer Pekić, kao i Dostojevski, daje prednost analizi nad sintezom. Čuvao se prvog lica jer je smatrao da je to najčešće lice meditacije, a treće lice je držao za lice akcije. U ovom drugom slučaju jezik proze je manje opterećen patetikom i lakši put za „školovanje" čitaoca.

Borislav Pekić je ispunio simboliku „Zlatnog runa". Sjedinio je san o nevinosti i slavi. Njegov junak Simeon odsanjao je san o materijalnom, a pisac san o duhovnom bogatstvu. Uspeo je autor i da ubije onog zmaja koji čuva 'zlatno runo' i tako dosegao stanje oslobodenja. Iako čarobnica Medeja na ove naše prostore i dalje nasrće i prska nas krvlju svojih zločina. 'Crno runo' je nadvladalo „Zlatno runo" naše stvarnosti. „Vreme i istorija su mrtvi bez održanja porodice i njenog poseda" - odjekuju reči Pekićevih junaka. Celnik porodice Njaga, gazda Simeon, stalno je u ulozi Svevišnjeg, uvek u liku kakvog cara. On se ne moli bogu niti s njim razgovara, već neprestano pregovara o svom profitu.

Neizvesna Pekićeva „1999." najavljuje svoje junake kao slutnja opšteg nuklearnog kraja i posrnuća. Sve se završava tragikomično i orvelovski, nadmetanjem čoveka i krtice, gde će jedno drugo progutati, a robot pokušati da se preobuče u ljudsku kožu. Šta je drugo ta nemoć junaka pred kataklizmom nego nemoć pisca pred surovom stvarnošću, u kojoj Pekić najavljuje širenje besnila, što dolazi iz naših gena.

Možda nam je jedina šansa bekstvo u Pekićevu bajku o Atlantidi. Makar neprestano bili iskušenici zločina pod budnim okom piščevog Džona Aldena, i makar morali videti kako Boga zamenjuje mašina, a Coveka robot.




EMIGRACIJA U PROŠLOST

Pekićeva zamašna književna građevina stoji čvrsto i utemeljeno na više stubova nosača.

U prvoj knjizi „Skakavaca", posvećenoj hapšenju i istrazi, Pekić studira temu prisile u svetskim razmerama. A u drugom tomu, posvećenom svom suđenju, bavi se pravosudnim organima čija je priča uvod u knjigu o robiji. Dao je nezaboravne portrete zatvorskih junaka, trudeći se uvek da bude pravičan prema drugima i što manje ličan i sebičan.

Život u tuđini davao je Pekiću onu neophodnu snagu poređenja i kontrasta, bez čega pisac ne može. Šetali smo, jednom, ulicama Londona, u kojem je živeo povučeno, ulažući ceo svoj život u književnost. Toliko je sudbina svojih junaka osmislio pa se zbilja može reći da je zasluženo proživeo ne jedan već nekoliko života.

Za roman „Crveni i beli", u četiri toma, stigao je samo kostur da napravi. Iz trotomne ispovesti „Graditelji", pisac je delove objavio u časopisima. Hroniku „Srebrna ruka", o kojoj je često govorio, uveliko je pripremao, kao i gotski roman s naslovom „Slika D. G.-a". Želeo je da uradi novu verziju „Vremena čuda", pod naslovom „Zaveštanje". Studija „Građenje Arga" trebalo je da sledi posle „Zlatnog runa". Najavljivao je knjigu eseja, zatim studiju o istoriji Engleske, koja mu je posmrtno objavljena, te roman „Metastaza", s kojom, očigledno, okršaj nije izdržao.

U svom pozamašnom proznom delu Borislav Pekić je moderni Nostradamus srpske književnosti.

U „Odmoru od istorije" (a imao sam tu čast da ovu knjigu priredim), kao i u svojim proznim knjigama, pisac je posvećen ljudima kraja ovog veka, „u čije se telo ubacuju krtice izvesnih programa", i koji tako postaju „terminal vojnih kompjutera".

Prošetao se Pekić znalački ovom našom planetom, zagađenom svakojakim radioaktivnim otpadima i smećem, gde rovare razni ludaci, manijaci, mafijaši i ubice. U najglasnijem sloganu današnjice, „proizvoditi ili umreti", koji je sve više aktuelan, ili „proizvesti ili umreti", koji će biti aktuelan sutra, vidi uništenje jezera, mora, oaza i šuma, a što mnogima deluje kao beznačajan paradoks ovog sumanutog sveta.