Poštovani pośetioci, objavljujemo studiju pjesnika, antologičara i kritičara Aleksandra B. Lakovića o novoj knjizi “Pokloniću ti ružu vjetrova”, autora Borisa Jovanovića Kastela. Uživajte!
KASTEL – BUKVAR, KOMPAS I SANOVNIK MEDITERANA (1)
Pesnikov doživljaj Mediterana kao simbola slobode, večnosti i beskraja, kao tačke oslonca i sopota svake Kastelove pesme, nije isključio ni život osamljenika, koji mu je oduvek pripadao i svojim duhom, bićem i snom.
“Ako suze i so tvog znoja
jednom moru ne vratiš –
bićeš zločinac
a iz njegovih riznica
bolničarke od mulja izronjele
za tvoje amnezije –
biće ti uzdarje!
„Bolničarke od mulja”, Boris Jovanović Kastel
Književni opus pesnika i esejiste Borisa Jovanovića Kastela (1971) zaista je impozantan (više od dvadeset pesničkih knjiga (2) , uz nekoliko „izbora“) i posebno je vrednovan i van Crne Gore o čemu svedoče brojne njegove prevedene knjige, obično su u pitanju izabrani stihovi, kao i objavljivanje knjiga u Srbiji (Beograd, Novi Sad), Hrvatskoj (Opatija), Sloveniji (Ljubljana) i Makedoniji (Bitolj).
Iz netom predočenih podataka o ukupno objavljenim, prevedenim, nagrađenim knjigama, kao i, ne tako retko, zastupljenim pesmama u svetskim i evropskim antologijama, možemo pretpostaviti ne samo zavređeno poštovanje od svojih kolega pesnika, urednika i prevodilaca, nego i ono najbitnije, a to je zavidan aksiološki nivo njegovog pesništva.
Brojni književni kritičari, još ranije, prepoznali su Kastelovu doslednu privrženost Mediteranu nastojeći da ga naslovima svojih pogovora, predgovora, prikaza i eseja povodom njegovih knjiga oslove i predstave kao: „Konzula mora“ (Duško Novaković), „Majstorstvo baštinika Mediterana“ (Matija Bošnjak), „Osvajača i kartografa začudnog Mediterana“ (Vanja Kovačević), „Kastelove i
_________________________________________________
1.Povodom knjige Borisa Jovanovića Kastela, “Pokloniću ti Ružu vjetrova”, “Shura Publikacije”, Opatija, 2023.
2. Objavljene Kastelove pesničke knjige su: “Kad zamirišu kajanja” (1994), “Prstenje pomorja” (1995), “Fusnote južnih zvona” (1997), “Anatomija sredozemnog dana” (1998), “Mediteranska agenda i proricanje prošlosti” (2000), “Mediteranski heksateuh” (2003), “Ego mora” (2004), “Vjenčanje sa sipom” (2007), “Neptunes spear” – izbor iz poezije na engleskom jeziku (2007), “Mediteranski indigo” – izbor iz poezije (2008), “Ručak na hridini” (2010), “Kosilo na čeri” – na slovenačkom (2014), “Beskopnik” (2015), “Pozivno pismo suncu” (2016), “More u naručju” (2017), “Zevs u budvanskom kazinu” (2017), “Čekaat li brodovite” – izbor iz poezije na makedonskom jeziku (2018), “Grebeni od kostiju” (2018), “Testament u školjkama” (2018/19), “Bumerang valova” (2020), “Ako dojedrim” (2021) i “Pokloniću ti Ružu vjetrova” (2023). Objavio je i četiri knjige izabranih eseja: “Pergament od sireninog poprsja” (2000), “Peta strana juga” (2005), “Ogledanje u bonaci” (2009) i “Mediteransko prosvjetljenje – naš Mediteran, kompas sudbine” (2012). O njegovoj poeziji objavljene su dve knjige izabranih eseja domaćih i stranih pisaca: “Mediteranski gospar” (2009) i “Konzul i juvelir Mediterana” (2022). Dobitnik je više svetskih nagrada za poeziju. Poezija mu je prevođena na nekoliko svetskih jezika i zastupljen je u brojnim relevantnim svetskim antologijama.
mitološke dubine Mediterana“ (Lenče Miloševska), „Poezija magične sredozemne mistike“ (Ivan Dobnik)…
Dakle, Mediteran, sa svim onim što on podrazumeva i svim onim što je nekada bio, a i danas jeste, svetionik je Kastelove poezije koja je u stvari putovanje kroz vreme i prostor, kroz tajne i snove Sredozemlja, kroz njegovu magiju i mistiku, a na tom putovanju pesnik je sam i izvan dogmi i većine . I Vesna Vukićević-Janković tvrdi da u istorijskom, civilizacijskom, duhovnom i poetskom smislu Mediteran, zaista, jeste svetionik njegovog pesništva. Matija Bošnjak je mišljenja da pesnik Kastel vešto uspeva da bogatu arhaiku davno izgubljenih mediteranskih kultura oseti, pronađe i sačuva u stihu na sasvim moderan lirski pesnički izraz. Slikovit, bajkolik, meditativan i asocijativan.
O Kastelovom dostojnom opesmotvorenju Mediterana ilustrativno je i promišljanje izuzetnog književnika, ali i „Mediteranca“ Predraga Matvejevića u pismu upućenom samom pesniku: „Da sam prije imao u ruci tvoje knjige, neke bi stranice moga Brevijara bile drukčije, bolje. Rado te čitam već otprije i mislim – evo prvaka onih koji će poslije mene, bolje od mene, reći sve što treba o Jadranu i Mediteranu“ .
Ali, uprkos iznenađenju koje nužno prati ovakvu neočekivanu tematiku, kao i osveženju uzrokovanom Kastelovom motivisanošću i opčinjenošću Mediteranom, brojni književni kritičari uočili su da taj prepoznati pesnički sadržajni stožer, tačnije svetionik, nije cilj samom sebi. Naime, mada je Mediteran motivska soha i uporišna tačka, on nije jedini cilj u Kastelovom pesništvu, iako tako može izgledati i izgleda. Mediteran, uistinu, jeste jedini ambijent svih Kastelovih knjiga. Ali, pesnik, kao vitez vremena i Mediterana, peva i brani, istovremeno i mediteranske toponime, legende, snohvatice, mediteransku bajkovitost, istorijske fakte i sve poznate i nepoznate obale, kao i svoje lične i kolektivne unutrašnje kote i koordinate, produžavajući, na taj način, njihovo dalje trajanje u lepoti. Ta simbiotičnost, zapravo je stvarni i zajednički stožer Kastelovog pesništva, kojeg pronose i pojedinci različitih vremenskih prostora, ali sa kojima uspostavljamo izvesne zajedničkosti na nivou
_________________________________________________________________________________________________
3 Robert Hisek, „More kao sredstvo poetskog postojanja“, izvod iz Antologije savremene slovenske poezije – “Bludni koreni”, na češkom i engleskom jeziku, Olomouc, Češka Republika, 2014.
4 Vesna Vukićević-Janković, „Transgresivni imaginarijum Kastelovog mediteranskog eposa“, pogovor, “Testament u školjkama”, “Shura Publikacije”, Opatija, 2018.
5Matija Bošnjak, „Majstorstvo baštinika Mediterana“, “Život”, Sarajevo, 5-6/2017.
6 Predrag Matvejević je objavio “Mediteranski brevijar” 1987. godine, a nakon toga još nekoliko desetina puta je štampan (ima i piratskih izdanja). Preveden je na više od dvadeset jezika. Sam Matvejević govori da mu je mnogo koristio “Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II“, francuskog istoričara Fernana Brodela, posebno zbog racionalne i meditativno-asocijativne distance. Kada je “Mediteranski brevijar” objavljen u Italiji, italijanski pisci, među kojima i veliki Umberto Eko, predložili su da se Predragu Matvejeviću za tu knjigu dodeli Nobelova nagrada za književnost. Kroz naredne tri i po decenije, značaj ove knjige samo je rastao, pojavljuju se nova izdanja, a “Brevijar” je ostao neprevaziđeno delo o Mediteranu i daleko van geografskih okvira tog dela sveta.
7 Preuzeto iz knjige eseja “Konzul i juvelir Mediterana – o pjesničkom djelu Borisa Jovanovića Kastela u crnogorskoj i južnoslovenskoj esejistici i književnoj kritici”, JU Narodna biblioteka „Stevan Samardžić“, Pljevlja, 2022, str. 4.
8 Mirjana Stojanovska, “Vitez mora”, pogovor u knjizi, “Čekaat li brodovite”, Bitola, 2018.
sećanja i osećanja. Ovo unikatno i samosvojno, lirsko i moderno pesništvo, motivski usmereno Mediteranu, u isti mah, ukazuje nam da je njegov Mediteran ujedno i bukvar svih nas, i naš sanovnik, i naš kompas na putu na kojem nas čekaju, ne samo prastara, nego i osavremenjena mitološka bića, noći pune iskušenja i lepote, kojima su, inače, ispunjeni Kastelovi stihovi. Ali, sve to ukazuje i da smo svi mi, uprkos svojoj minornosti i kratkotrajnosti, sastavni deo Mediterana, makar potencijalno.
Ruža vetrova9
Sasvim očekivano, i najnovija pesnička knjiga “Pokloniću ti Ružu vjetrova” uglednog crnogorskog i visoko kotiranog mediteranskog pesnika Borisa Jovanovića Kastela, kao i njegove prethodne stihozajednice, izranja iz dubina i periferije Mediterana. Naime, i ova knjiga, kao i pesnik, peva i živi Mediteran. Ovom prigodom pesnik nudi i nautičku ružu vetrova Mediterana za bolje snalaženje u njemu. Inače, Mediteran je neiscrpni sopot ne samo pevanja i opevavanja, nego je i način promišljanja, način života (i prošlog i budućeg), modus opstanka i jedan od retkih neposrednih doživljaja beskrajnosti. Mediteran je simbol ne samo geografske, nego i duhovne i životne večnosti, iz kojeg se, što je posebno, izdvaja njegova pripadnost svevremenosti i sveprostornosti, za razliku od mnogo drugih pojmova, pa i simbola, koji imaju svoju, pre svega, vremensku i prostornu omeđenost, danas tako prisutnu. Mediteran takvih limita nema. Nikada nije ni znao za njih.
Knjigu objavljenu u Opatiji, u “Shura Publikacijama” čine ukupno osamdeset i pet pesama, diskretno razvrstanih u tri odeljka. Naime, kao da su u postojeće pesničko tkivo, unutar njega, skladno i sa osećajem za meru, inkorporisane ili izdvojene „Dvadesettri zalivske kapije“, vezane za Bokokotorski zaliv – danas, odakle se one otiskuju sa obale i započinju plovidbu kroz vekove i sanjane mediteranske toponime, kroz talase sećanja, mitove, verovanja i legende, toliko udaljene od nas, a, ipak, i te kako, žive u dubini naših bića, znali mi za njih ili ne. Ipak, preovlađuje utisak o sadržajnoj jedinstvenosti čitave knjige, a donekle različitih pogleda odnosno različitih mesta polazišta u Mediteran, što jeste vrednost pesnička sama po sebi, ali i proširivanja ugla iz kojeg se sve može još na neki način sameravati Mediteran, što on i očekuje i zavređuje. I očekuje od pisaca kojima je data ta privilegija njegovog promovisanja.
U, uslovno rečeno, prvom i trećem odeljku, grafički neoznačenim, posebno progovaraju i poznate istorijske ličnosti (Sveti Marko koji je „na putu za Veneciju uplovio u naše brodogradilište… da nas izliječi od kuge, nahrani rogačevim brašnom, sačuva od rata“, pa Arhimed koji je „izgradio planetarij na mehanički pogon“, Tagore, odzvanjajući „Pindarovi ditirambi u teatru“, apostol
9 Kada je u pitanju Ruža vjetrova Lena Ruth Stefanović, autor pogovora „Mediteransko utvrđenje“ u Kastelovoj knjizi “Pokloniću ti Ružu vjetrova”, navodi da je naslovna sintagma polarni dijagram koji pokazuje (najčešće) šesnaest pravaca iz kojih vjetar duva, čime asocira na pesnikovu plovidbu Mediteranom u svim tim pravcima, uzimajući u obzir mnogo toga (sve nije moguće) što čini sadržaj jedne takve beskrajnosti kakav je Mediteran.
Matej koji „čekajući pogubljenje na carinskoj rampi… propovijeda Jevanđelje“, Jovan Bogoslov – koji kao „ribarski pomoćnik skončava od groznice“, „Plinije i filozof Teofrast sa Lezbosa… ukrašavali su papiruse s posvetama ljubavnicama uzidanim u fontane“, pa Kiklop u neočekivanoj i nadstvarnoj ulozi, „Nerudine pjesme o razvalinama“, „milozvuk Hulija Iglesijas o ljubavi“), što dolikuje pamćenju Mediterana.
Istom korpusu polazišta Kastelovih pesama-plovidaba pripadaju i svima poznati toponimi (muzej u Aleksandriji, sunčani sat sa Paga, feničansko „jedrilje sa dva jarbola“, „Kentauri na Partenonu“, crkva svetog Dimitrija u Solunu, Knežev dvor u Dubrovniku, hram u Tebi, zimovnik Apolona, statua sirijske kraljice Zenobije, bolonjska katedrala, kao i požrtvovane posvećenice Hristu – Ozana Kotorka i Lucija Crnogorka, čije se i danas „čuju molitve… zazidane u keliji ali nikoga nema da ih čuje“).
Osim njih, učešće u stihovima preuzimaju i značajni i srednjovekovni, pa i stariji ili mlađi, bokokotorski samostani, manastiri, katedrale i bogomolje, čime pesnik insistira na uočljivom prisustvu njegovog i našeg – danas i ovde, aludirajući da i ovo današnje jeste predmet Kastelovog mediteranskog pevanja, makar kao i slika u ogledalu ili lik prelomljen u talasima mora koje suštinski, ne samo geografski, pripadaju svetu i zajednici Mediterana.
Nije neočekivano ni pojava bliskih mitoloških bića (terminski odomaćena i približena, i kao pretnje), kao što su prihvaćene demonske suđaje iz paganske baštine, čiji su pandani rimske Parke i grčke Mojre, sa istom željom da se i lokalno, iako arhaično, ugradi u pesnički sadržaj. Prisutna su i druga bića podzemlja i mraka kao što su đavo, vilenjaci, veštice, zbog čega pesnik poseže i za prastarim magijskim i mističnim obrascima odbrane kao što su bajalice („utvrda… odliježe od bajalica prizivanja“), kao i čaranja, gonetanja, lokalnog odredišta, u smislu neutralisanja drugih demona i bačenih čini:
“Krug kretanja sunca
ispleo sam
od grančica crne vrbe,
ušio parče ribarske mreže iz Baošića,
ukrasio je koralima, perlicama i safirom
a za dno zakačio
perce orlića
da hvatač snova
obješen o ekser u aktu kapelice
sačuva more u kolijevci.
(pesma „Suđaja i sunčanje mjesečinom“).
U korpus demona možemo ubrojiti i predstavnike lokalnih životinjskih vrsta, poznate kao demonske, nečastive ili one koje su poznate kao simboli zla i straha koji su vekovima izazivali („Sada se go / pred zvijerima u kožama zvijeri / ukopavam u pročelje / da ih krikom rušenja / na sat dva rastjeram / i ukopam se na miru“ – pesma „Ukopavanje“). Pored zamišljanih vodenih pretećih živih bića, što je prirodno ambijentu Kastelovog pesništva, uočavaju se i kopnene demonske životinjske vrste, kakva je recimo zmija, koja se javlja pod različitim imenima („pešikan, poskok, šargani, koralne zmije“, kao i njihov kontrast – „zmija čuvarkuća“). Raskoš pesničkog jezika omogućio je sinonimiju na zavidnom nivou i kada je u pitanju biljni svet, a naročito kada je reč o vetru.
U okviru ljudskog ponašanja, prisutnog od samih davnina, jesu i maskiranja, i maske, pa i procesije u vidu modernih karnevala i drugih rituala, prisutnih i nekada i danas. Dok se nekada pojedinac, svestan svoje nemoći, maskirao da bi se „novim“ izgledom trenutno zaštitio od potencijalnih opasnosti, obično od strane zveri. Ili da bi umilostivio ili ugodio nadnaravnim silama. Danas, pak, pojedinci se maskiraju da bi pod maskama bili ono što oni nisu a žele da budu. Ta želja i predstavljanje sebe onakvim kakav nisi, oživelo je u naše doba i postalo manir ponašanja, što sve zajedno zaslužuje i ironičan stav. Večeri maski i maskiranja su prijemčivi karnevali, koji se završavaju tako da „zlotvor gori u paklu“, a sa druge strane, pesnik domišlja da se za vreme tog istog svečarskog karnevala, treba i mora biti obazriv:
“Mladići su oštrili
jatagane iz muzeja
da se pripreme za nastavak
bitke na Vučjem dolu.
Naše majke
zabrađane crnim marama
i s morem kravljeg mlijeka na dlanu
oštrile su igle
da nam džempere – oklope
pred sudnji boj sa svojim sjenkama ispletu”.
(pesma „Violinski ključ mitova“)
Ovi stihovi nam daju za pravo da pomislimo da u Kastelovim pesmama nalazimo i ono što se zbiva danas ili se dešavalo nedavno, a što uspostavlja asocijativnost sa onim što se zbivalo mnogo ranije. Naime, pesnik, iako privržen „mediteranskoj kosmogoniji”… u svoje pesničke slike ubacuje kockice drugačijeg životnog registra: porodične relacije… noviju društvenu zbilju… zamke ideološkog… detalje pojedinačnih i kolektivnih drama ratnih devedesetih… ukratko, širok mizanscen stvarnih događanja, sasvim konkretnih obrisa dnevne životne trake“10, ne samo u ovoj Kastelovoj knjizi, nego i u ranijim.
U dosluhu sa pesnikovom približavanju i svom svetu i okruženju jeste značajan kontigent pesama u kojima čitamo priče o običnim ljudima i predmetima iz različitih vekova (svetionik na Farosu, Fado muzika, kćer Feluka, gubitak nautičke karte, moreplovac Eudoks, neimenovani crnorizac, kaligrafkinja, bolničarke), kao i o događajima iz svakodnevnog života usred ili na obodu Mediterana.
I središni odeljak knjige, diskretno izdvojen i oslovljen kao „Dvadesettri zalivske kapije“, donosi pesme pisane unazad pet godina. Osim toga imaju još jednu – prostornu odredicu koja se tiče
10 Jovanka Vukanović, „Dva lica jedne vječnosti“, časopis “Komuna” br. 20, Podgorica, 2016 (prikaz knjige “Beskopnik”, Podgorica, 2015)
toponima odakle pesme polaze u svet. A to su uglavnom primorska mesta-sela iz Boke, većinom Ljuta, zatim Dobrota, Risan, Perast, Kotor, kako ih je sam pesnik naznačio na dnu svake od pomenute dvadeset i tri pesme. Inače, svi ovi toponimi su krcati mitovima, bajkama, fragmentima istorije, vremenom obavijenom bogatom, igrivom maštom, bliskom onome ko ih priča i piše, kao i onima koji ih slušaju ili čitaju.
Ni ove središne pesme ne razlikuju se previše od ostalih pesama u knjizi kada su u pitanju maštovitost, asocijativnost, mudrost, emotivnost, začudnost i pripadnost Mediteranu. Obično se sve ove pesme završavaju u dubinama, bescenima, metaforama, prisutnim zajedničkostima ili različitostima Mediterana.
Sopoti
Vrlo često, i sopoti pesama utiču ne samo na ukupan pesnički sadržaj, nego i na pesnikove nakane šta čitaocima želi saopštiti.
Stiče se utisak da je pesniku Kastelu dovoljan samo jedan pogled u more ili neku ruševinu, jedan „sanohvat“, posečena maslina, jedna reč, „povjetarac iz maslinjaka“, „ostaci Herinog hrama na Siciliji“, jedan oblak, „odbačen na pristan / kotur bez užadi“, „obezglavljene statue iz grada Filipi“, samo jedan morski val, „prodavačica suvenira“, pa „anđeo čuvar na zvoniku“, ponta sa mandraćima, „gradnja brodica“, pa se, na čas, obrete u Mediteranu gde nastavlja i nadgrađuje započetu priču-pesmu. Povod pesme može biti i „Misao o pismu u flaši / koju su gorštaci / fijuknuli u more / s molitvom na staroslovenskom“, što asocijacijama i pretpostavkama „proganja“ pesnika koji zbog toga postaje „kip o misli o bezmerju“. Sopot Kastelovih pesama može se kretati i obratno od snohvatica („Sa bajonetom među zubima / za vratom su kidisali / kanibali kapitalci i kapitalisti / da na smrtnu presudu od papirusa / stavim paraf“) do povratka u stvarnost („Kad sam se rasanio / sve je prekrivao nebeski štof / i ništa više nije disalo / sem bajoneta mora / nada mnom“) u pesmi „Bajonet“.
Razlog, doduše, retkih pesama jeste i osećanje ljubavi, kao u pesmi „Dlanovi“ koju pesnik započinje čežnjom i priviđenjem („Prepoznao sam ti glas / u falsetu vjetra / kroz ulice istorije“) koja se pretvara u osećanje konačnog gubitka („Ali nigdje ne prepoznah / tvoje dlanove / sa linijama plovidbe / do luke gdje ukletost nestaje“), što je bila sudbina čekanja mnogih žena bokokotorskih čuvenih moreplovaca i nepoznatih brodara, kao i nadanja mornara da će se sa dugih putovanja vratiti kući, ukućanima i ženama koje ih uporno čekaju, i kojima život prolazi u čekanju i prenošenju sebe „u srmu i vlasi / goblena“.
Pesnik nije zaboravio ni strah od najezdara i pronosioca smrti svih vrsta, na primer u pesmi simboličnog imena „Kosci progonitelji“, što nemoćnog osamljenika neumitno okreće ka obrednom, mističnom i sujevernom:
“Još pod jezikom čuva šljunak
da ne zamuca od straha
pred najezdom sablasnih kosaca
u ogrtačima sa kukuljicom”.
Ali, pesnik Kastel sa dva završna stiha u pesmi „Levijatan, Bog i djevojčica“, pojašnjava šta još sve vekovima sačinjava Mediteran, pre svih, to je snaga ljubavi. Na primer, ljubav ćerke „koja… na zadarskoj rivi… očevu lađu iščekuje“ dok joj očigledno preti demon Levijatan („morska neman… Stvoren od boga i neranjiv, / kit ili zmaj krvolok, od svetih knjiga dugovječniji – sve joj je bliži“) pred „pokunjenim bogom” koji se u poslednji čas probudi i „odvede na lancu / ljubimca u starački dom“: „a suze radosnice djevojčurka / razbistriše Mediteran!“
Sadržaj
Pesnikov prag nadražaja je vrlo nizak kada je u pitanju Mediteran. Sve izaziva senzacije u pesniku, tako, na primer, u pesmi „Sedam kapija u sedmici“ pesnik ne samo da uočava različite alke na ulaznim dverima, nego na osnovu nekih od njih tumači i predviđa istorijat i mogući život kuće i ukućana: „Šesta svečani ulaz u dvorište / plemićke porodice bez poroda / a sedma sirotica izglodane kože / zaboravlja ime vlasnika i alfabet škripe“.
U bescen Mediterana pesnik, sasvim opravdano, otvoreno prihvata i magiju i senzibilitet fado muzike, sa svim njenim učesnicima – muzičari, pevačice, plesačice, kao i svi prisutni u toj maloj i zagušljivoj prostoriji nekog od lisabonskih klubova, koja je u stanju da svakog pojedinca „zarobi“ nečim nadrealnim, čujnim ali neobjašnjivim u tom trenu:
“Zastani, đevojko, otpij malo
rakije sa ukusom anisa
ili zagrizi arapski koh
koji ti nudim
pa me otključaj iz zamka
violinskim ključem”.
(pesma „Fado“)
Otuda i pesnikov monolog odnosno dijalog u pesmi „Crnorizac“ ne zaboravljajući čaroliju fado muzike doživljavane kao potpuno i bez zadrške predavanje pojedinca zvuku, pod uticajem ritma i glasa magijskog dejstva sličnog nekim nadljudskim i nadrealnim moćima i potrebama, možda sačuvanim u ono naše nesvesno: „Zar nije poezija liturgija, / korzo pod peraškim ostrvima – / a glas pjevačice fada / u lisabonskom klubu – molitva“.
Neretko, junak Kastelovih stihova nije oslovljen, ali se uočava njegova nadstvarna moć „nesvodivog“, kao u pesmi „Iglene uši“ koja u celosti glasi:
“Pripitomio si more…
Iz kompasa istrgao
magnetnu iglu
suvišnu za navigaciju nesvodivim,
opuštena uzda jedara i san.
Po ribi posmonoši
poslao je u gnijezdo
na obrušenom tornju
da kćeri za rođendan
(bez broja svjećica)
probiju uši!”
U dosluhu sa neimenovanim, a naslutivim glavnim akterom pomenute pesme jeste i pesma „Silueta“ čijih sedam završnih stihova glasi: „U vijeku krvavih voajera / i braće bubnjara, / mlađeg rata i starijeg cirkusa, / hita kroz lavirinte pustinje / da se sa nasukanom / siluetom plovila / sjedini“.
U pesmama kao što su: „Bošča“, „Malograđani“, „Violinski ključ mitova“ (uz njih i pesma primerenog imena „Pronalaženja“), pesnik prepoznaje gamu poznatih ličnosti svuda oko sebe u Mediteranu, kao što su bosanska kraljica Katarina u liku „jedne maloljetne kupačice što suši grudnjak na lišću palme“, Lorensa Darela kao „ribara žuljevitih dlanova“, Evitu Peron, a, u stvari „crkvenjakinju u dvorištu crkve… u Perastu dok je brojala kovanice kraljice Teute“, crnogorske heroje sa Kupresa u „pogledu modrulja“, ali i samog grčkog pesnika Ricosa: „Zvonar crkve svetog Stasija / u Dobroti / rekao mi je / da je grčki pjesnik Ricos“.
Međutim, posle svih ovih neočekivanih poređenja i pretvaranja, sledi ključno stih-pitanje: „Kako da pronađem sebe?“, što je, ne tako retko u Kastelovoj poeziji Mediterana, nego i u pesnikovom i našem životu.
Postupak
Na osnovu iščitavanja knjige “Pokloniću ti Ružu vjetrova”, pored očigledne sadržajne pesnikove samosvojnosti i pripadnosti, na koju su i čitaoci već navikli i čekaju je uporno i strpljivo, uočavaju se izvesne osobenosti kada je u pitanju pesnikov postupak, koji nije uvek sličan već, gledano kroz vreme, poseduje sklonost blažeg menjanja iz knjige u knjigu, što ne samo da izbegava monotonost (očekivanu pogotovo kada je monomotivska posvećenost pesništva), već uvek nosi u sebi i dozu različitosti u otvaranju svojih pesama. A na taj način i u sve većem prodiranju u nove i nove krugove i dubine pesničkog sadržaja, kojih u Mediteranu ima u neograničenim oblicima.
Jedna od specifičnosti Kastelovog pevanja ogleda se u tome što su sve pesme ucelinjene sa, obično okončatelnom pesnikovom nakanom koja je utišana i glagoljljiva, što je ilustracija stvaralaštva dobrog pesnika, pre svega. Na prvo čitanje, poente ne izgledaju posebno pretenciozne, ali su pesničko-značenjski efektne i opravdane, makar i one bile začudne ili ne. Književnica Jovanka Vukanović je Kastelove poente opisala slikom da „gotova svaka njegova pjesma odaje izvjesnu signalnu lampicu pjesnikovog svojevoljnog zatočeništva na mediteranskoj vodenoj mapi“11. Naime, namere pisanja pojedinih pesama tek u naknadnoj sumarnosti dobijaju one zamišljene obrise i najavu pesnikovog ispisivanja sebe na stvaralačkom svitku mediteranskog pergamenta. Takav primer, jedan od brojnih, jeste u pesmi „Dobrotvor“ u kojoj se prepoznaju izvesna jednačenja među pesničkim slikama sa mitološko-bajkovitim značenjima u podlozi pesme: „Kada se / u bolonjskoj katedrali / lav raširenih krila skamenio, / vidio je njegovog brata / na kotorskim zidinama / kako budan dočekuje / pobunu mornara“.
Druga osobenost Kastelovih pesama jeste u načinu njihovog pevanja. Naime, sve njegove pesme ispevane su kao prave legende, jer samo tako i dolikuje priči o Mediteranu i iz Mediterana – kroz legende i mitove, kroz magiju i misteriju, kroz fikciju, od kojih i zavisi predstava onoga čemu peva. Pesnikov, i ne samo njegov doživljaj Mediterana, zasniva se na mitovima, fikciji, fantazmama i slikama na granici između stvarnosnih i nestvarnih, na granici između zamislivog i začudnog, a ne na pukim istorijskim faktima, kojih ima samo u naznakama u Kastelovom pesništvu. Nema slike Mediterana bez maštovitosti, bez oneobičavanja, bez domišljanja. Samo pomoću takvog ili sličnog postupka može se doživeti, a docnije i preliti u stihove takav beskraj kakav je Mediteran. Čak i kada je moguće da pojedine pesme začnu istorijski događaji (pesme „Sveti Marko u našem brodogradilištu“, „Fado“, „Dva hrama“) i one su ispevane u nadrealnom i zaneobičenom diskursu.
Treća je posebnost da pesnik, iako je čitava knjiga “Pokloniću ti Ružu vjetrova” sadržajno koherentna, uspostavlja dijalog ne samo ovaj postojeći unutar knjige integralno, nego nameće i određene subdijaloge, naročito u okviru pojedinačnih temata. Na primer, na motivu smrti, koja je, inače, učestala. U pesmi „Kako uzvisiti svjetionik“ očito je da Mediteran prihvata, tačnije, prihvatao je sve, kao što je i smrt – smrt „svjetionika na Farosu“ koji i dalje „trepće… na dnu plavila“. Mediteran prihvata i grli – smrt ljudi, brodova, gradova, munja, ogledala, dok u pesmi „Do mladosti“ napušteni brod „nije zaplovio, izgubljen i sam… u pijesku plaže“, ali je istovremeno i asocijacija na sećanja koja ga mogu odvesti u mladost („Iz klatna srca boje patine / izrastaju hortenzije / da pogledamo u drugost – / mjestašce gde starenje / sa svecima teče unatraške, / do mladosti!“). Istovremeno se na ovaj početak pesme, nadovezuju i završni stihovi pesme simboličnog imena „kad budem moreplovan / sve ću vidjeti i čuti“. U knjizi ne egzistiraju samo ovi subdijalozi. Ima ih mnogo više, i svi se utiskuju u konačan i uzajamni dijalog svih pesama i njenih aktera.
Evo još jednog od tokova razgovora u okviru obilja razgovora tokom čitave knjige. Kada je reč o, već pominjanom, pronalaženju samoga sebe pesnik govori o uništavanju tragova života njega i njegove porodice u pesmi „Brodska sirena u želucu“:
“Zašto su se slova od grafita
skrivena u pukotini samostana
pretvorila u drače –
fusnote naših biografija?”
11 Jovanka Vukanović, Isto
I u pesmi „Kako su proticali dani“ pesnik traga za svojim poreklom, za sobom, u strahu da se nisu izgubili: „Moj rodoslov produžila je. / Kako da je nađem, / gde proriče / i na kojoj koti je odmorila“.
Kada je u pitanju izvesna sadržajna izolovanost pojedinih sadržajnosti uklopljenih u glavnu motivsku maticu Mediterana, treba naglasiti i pesnikovo, s vremena na vreme, korišćenje i biografskih podataka svoje porodice u bližoj ili daljoj prošlosti, kao i svojih ukućana (pesme „Prstenovanje”, „Kabanica u magazi“, „Luča od morskih kamenčića“, „Šetnja sa Ilinom“). Dakle, akteri njegovih stihova su preci (đed, prađed, majka, otac) i potomci (ćerka i sin). Svuda je njihovo prisustvo opravdano i nadasve korisno i daje ukupnoj sadržajnosti nove dimenzije u vidu ličnog, uvek integrisanog u vodene struje Mediterana, dopunjujući njegovo značenje i njegovu sveobuhvatnost, što takav jedan pesnički „kontinent“, kakav je Mediteran, i mora posedovati. Pesma „Rekli ste mi…“, upravo i prikazuje učešće njegovih ukućana sa prošlošću koji oni donose, stopljenih u svu maštovitost i fantazmogoriju koju sadrže i njegov zavičaj i njegovo pesničko pribežište i ishodište, kojima je dosledan:
“Majko, rekla si mi –
sve će biti vedro
i živjećeš duže
od hercegovačkih legendi.
Kćeri, rekla si –
sve će biti vedro
i doktoriraćeš na arheologiji Jadrana.
Sine, obećao si –
da ćeš porinuti
najstariji brod iz regate
u naš bocun od paučine.
Oče, rekao si mi –
sve će biti vedro
i kazaljke tvog sata, Titovog dara, neće stati.
Ali, preklinjem vas,
ostavite me samo jedno predvečerje
na moru
jer me tamo na prozorima palate
čekaju roditelji,
kći i sin
pretvoreni u kaktuse
da ni jedna ptica zloslutnica,
sita i naduvana,
ne smije doletjeti.”
(Ljuta, 1. avgust 2018)
I završetak pesme „Luča od morskih kamenčića“ tiču se prisustva potomaka, ne neposrednih, u jednoj začudnoj situiranosti: „Potomci mog plemena / premladi za đake prvake / – ne znavši za slova – / već su hrestomatije ispisali“.
Na primeru ovih značenjsko-motivskih tokova unutar jedinstvene matice čitave knjige, lako je pretpostaviti da ovi subdijalozi u ovoj knjizi imaju i svoje početke ili uzore i u ranijim Kastelovim knjigama stihova. Na taj način, takav značenjski tok, predosećam, zavređuje i posebnu obradu u vidu zasebnih eseja. I kako nisu to samo u pitanju smrt, ljubav, biografski podaci, nego još nekoliko tokova koji se već naziru u „Ruži vjetrova“, njihovo tumačenje bi moglo naslutiti postojanje još nekolika ili nekoliko drugih „značenjski pobočnih“ knjiga unutar njegovog pesništva, po principu tokova u tokovima. To je potvrda pesnikove otvorenosti prema svetu i životu, i prema Mediteranu svakako, ali postoje suštine, istine, meditativni zapisi, koji traju večno, ali se iz mnogo njih može prepoznati busola našeg trajanja i naših dometa, koje živimo i pevamo i ovde i danas, ali i unutar mediteranskih vodenih struja.
A sa druge strane, ovakvi dodatni, uočljivi ili skrivani tokovi, svejedno, izbegli su eventualnu monotoniju stihova i stihovanja. Zahvaljujući ovim značenjskim bitnim „umecima“, mi imamo privilegiju čekati i dalje, sa izvesnim uzletom, čitati dvadeset i neku, bezmalo tridesetu knjigu, posvećenu Mediteranu. I doživeti je, opet, kao svežu, novu, nepredvidljivu, neočekivanu iako je očekujemo, a uz to modernu, slikovitu, meditativnu, asocijativnu, nadrealnu i začudnu.
U okviru tumačenja pesnikovog postupka nužno je pomenuti njegove uspešne stihove, koji ne poseduju neku preveliku značenjsko-gnomsku konotaciju, ali ih je, jednostavno, lepo čitati i slušati. I to u nekoliko navrata. I pri tom više razmišljajući o predstavi i sintaksičkoj igri unutar rečenice, nego li što pokušavamo da uđemo u nakanu ovih stihova. Možda su to i Ingardenove „zone neodređenosti“ koje nismo u stanju uvek da dokučimo do kraja ili do granica koje mi to želimo, ali smo sigurni da su stihovi pred nama, nesumnjivo – dobri i pravi. Na primer, završni stihovi pesme „Dva hrama“: „odjedrio sam u sinajsku pustinju / da mi se javi more / i hram pod vodom!“
Kao i u pesmi „Oskoruša“: „Tek poslije prvih mrazeva, / mekana i slatka, / topiš se u ustima probodene srne / kao poslednja želja revolucionara“.
Dok u završna četiri stiha pesme „Knjiga od listova naranče“ i naziremo pesnikovu ideju:
“Cvijete naranče,
od tvojih listova knjigu postanja šiljem
da datum smrti od silnog listanja
izblijedi!”
Ironija
Da, pesnik posvećen Mediteranu u svom vidokrugu uočava i one pojave na koje mora da reaguje, iako nisu neposredno vezane za Mediteran. Međutim, Mediteran je beskonačno iskustvo. Gledao je, možda i patio zbog svega što se dešavalo u njemu, ponekad i u njegovo ime. Mediteran je, očito, sve to morao da prihvati, kao što smo u ranijem konstatovali i kada je smrt u pitanju. I smrt, naročito pojedinaca, deo je večnosti i beskraja zvanog Mediteran. Samo predviđamo da je takav pasivan stav Mediterana. Možda je on i aktivno učestvovao u njihovom kažnjavanju ili se zadovaljavao kritičkim i ironičnim diskursom, kao što to čini pesnik.
Pojava za koju možemo sa sigurnošću potvrditi da dugo traje, možda duže i od mediteranskog pamćenja jesu najezdari-otimači i osvajači-grabljivci, detektovani u pesmi simboličnog imena „Malograđani“: „Htjeli su opljačkati skulpture i žiroskope… ustrijeliti leteće knjige iz antikvarnice“ pred „bistom partizanskog pjesnika u dvorištu“ koju završava i ironično i satirično i nadrealno, i efektno, pre svega, jer je „Grad“ koji su razbojnici opsedali „preko ramena, odnio… more“ a pljačkaše: „ostavio na suvom / da od svojih članskih knjižica / sazidaju velike gradiće“.
Ironija se odomaćila i u stihovima i naslovu pesme „Potkupljeni i mladi anđeli“ koju pesnik Kastel počinje slikovito-meditativnom predstavom koju smo svi mi tokom devedesetih godina prošlog veka, sa gorčinom, nemoćni živeli, u doba tranzicija ka demokratiji i u doba građanskih ratova do ropstva umesto do proklamovane slobode: „Govorili su kako je patriotizam / sigurna luka nitkova / džepova punih novčanica i ordenja“.
U takvom kodeksu, nezavisno od vremenskog i prostornog porekla, u takvoj eroziji razuma i morala, brzo ovladaju haos i metež, koji su u stanju da obezvrede sve postojeće i uz to da obesmisle sve čime se pokušava uspostaviti pravi sistem vrednosti. Na taj način, sve je uzaludno, sve je privid, pa i pokušaji samog Hrista koji je:
“mijenjao divlje smokve
i strukove tamarisa
na dobrotskoj pjaci
za tečni vosak od kojeg će
noću u pećini
izliti ljude što će,
prije punoljetstva, postati oceubice.”
(pesma „Prvo i poslednje viđenje Hrista“)
Ironično-sarkastična i crnohumorna jeste pesma „Poklonici“ u kojoj, po naredbi persijskog cara „vojnici / sa trista udaraca / bičuju more / jer im je bura potopila most“ a, što je zaista nezaamislivo, „talase kolovođe, / stegnute bukagijama, / sprovode u zatvor na brdu“.
Zaključak
Književna kritika, bez previše različitosti, deli promisao da je Mediteran za pesnika Borisa Jovanovića Kastela „centralna tačka, pokretačka i inspirativna snaga svakog duhovnog delanja, mera čoveka i za čoveka“, kao i „sinonim za tragalačku opservaciju i najviši stepen harmonizovanog jedinstva Čoveka, Prirode i Boga“.12
12 Jovanka Vukanović, Isto
Stoga, moramo pojasniti i da impresija pesničke knjige “Pokloniću ti Ružu vjetrova” pesnika Borisa Jovanovića Kastela, donekle, uzima u obzir i izvesno iskustvo o njegovom celokupnom pesništvu nakon iščitavanja njegovih ranijih stihozaajednica. Naime, prvi i ključni utisak jeste da je Kastel nesumnjivo pesnik Mediterana sa svim njegovim atributima, i to u sklopu simbola večnosti i beskrajnosti koje je već ranije maštovito i slikovito opevao. On to čini i ovom prigodom (sa možda sačuvanim u ono naše nesvesno) i u „ruži vjetrova“, doduše, mada kao i u ranijim knjigama, i na izuzetan pesnički način. Naime, pesnik osim što ne naglašava previše, slobodu i oslobađanje koje opesmotvoruje, on ispevava i patnje i iskušenja, osobito osamljenika i nesnađenika, kao ključne osobenosti i Mediterana i vetra iznad njega, koje, do sada, nije bilo moguće razdvojiti. Niti je to neko pokušao.
Dakle, pesnik Boris Jovanović Kastel u svojoj mediteranskoj epopeji koja traje i dalje, ispevao je i „kompas sudbine“ pojedinca, danas i ovde, koji je takav, i bolji i gori, i srećniji ili tragičniji, i bogatiji i siromašniji, samo još jedan, iako sićušan, sastavni činilac beskraja kakav je Mediteran. Tako je, zapravo, oduvek bilo. Veliko je uvek bilo i jeste i biće veliko, kao i slobodno i večito i beskrajno.
Dio ove studije objavljen je u bosansko-hercegovačkom magazinu za filozofiju, kulturu i umjetnost “Dunjalučar” (dunjalucar.com).
1 Trackback / Pingback