Sestre
(legenda o jednoj izložbi ili pismo Angelini)
Iz kamena Iz pijeska Iz želje Iz žudnje
Kao iz humusa Iz zemlje Iz sunca Iz vode
Izrasle su tri sestre Kao tri lišaja Tri lokvanja
Kao tri suštine U ime oca Sina I svetog duha
Kao iz vazduha Mora I kopna
Tri sestre Najmlađa Srednja i Najstarija
Ti Tvoja boja I Tvoja slika
Tri česme iz kojih je tekla poetika neprekidno kao emocija
Tri rijeke čija je voda tekla nizvodno A mlijeko ka izvoru
Tri vatre koje su gorjele u tri ognjišta Same od sebe
Kao što gore vulkani niotkud A odasvud
Kao što vaša majka Iskra nije zanijela sa čovjekom nego sa platnom
Iskra je kao zrak otišla i došla iz planina Ni plemić Ni dužd
Ni čovjek od krvi i mesa Bijesan kao sjever I miran kao jug
I samo je rekla: Razvij jedra na platnu
Skrušeno kao misionar među nevjernicima
A snažno kao vjetar Među zrelim žitima
I posijala klice Koje su suze proklijale
I otkud je znala da su je tri kćeri čule
Ti Tvoja boja I Tvoja slika Razumjele I htjele
Kao što suše žele i piju kiše svojim isušenim utrobama
I otkud je znala šta misle duše Žudnjama otrovane
Rekla je još samo: Kad umrem neka me rodni kamen siše
Kao što sam ja majčino mlijeko isisala
I kamen kamenu Zemlja zemlji More moru
I amin Ako se ikada vratim
Koji ram ne bude ispunjen – U njega ću da uđem
Kao slika Kao boja Kao voda…
Za dlan nježnosti umjesto rose
Za rukovet čednosti umjesto slobode
Jer jedino više što volim od groba vatri od iskona
To je sidro u nečijem srcu Odakle sam otišla zanavijek
I želim da se vratim zauvijek
Ne Nijesam siguran da čitam tvoje slike Nego gledam
Kao što ne čitam Tomasa Bernharda nego ga slušam
Ali taj prepredeni Austrijanac je pljuvao da bi se razlikovao
Od zapadne civilizacije Uzdižući i treš nad klasikom
Ako treba I ako mu treba Da mirno sanja
Dok ti spavaš I sanjaš u putokazima svoj put odavno obesmišljen
U klancima U stazama i bogazama…
I sve te žene utkane u stijene Nijesu tvoje ćerke
Nego tvoje sestre dobre kao lavice Zle kao hijene
Ti Tvoja boja I Tvoja slika
Koje ti razdiru majčinstvo i sestrinstvo Jednako kao ideje platna
I sve te žene uplašene u tvoje mijene boja Od ljubičaste do nepostojeće
To su tvoje deve koje koračaju žedno kao armije kroz pustinje snijega i pijeska
I ne trpe da im neko kaže da su njihove ceste bile bitke uzaludne
Da vječnost na kraju i početku pokupe bogohulne poetike
Bar u slikarstu Jer drugdje repertoare već prave sajberfejsi i sajberspejsi
I koga briga što u interfejsima ljubimo lance i slobode
Kad oni još ne umiju da upravljaju i plagiraju kao na digitronima
Ali su dio metatekstualnosti Ali su dio intertekstualnosti
Ali su slike u kojima obitavaju kadrovi neprolaznosti I duha i materije
I samo postoji jezik koji razumije posmatrač Izvan galaksije semantike
Izvan svemira semiologije… Jer posmatrač je kao vječni ljubavnik – suprug
Tih i nedostupan kao ulje Kao tempera Kao grafit
Koji kao epitaf gdje god prođe trag ostavi
O čemu govoriš kad slikaš Kome se moliš Životu?
Ej taj je preveslao civilizacije i čovječanstva I koga šiša
U tvojoj plavoj ili zelenoj boji više je čojstva nego u Britankoj enciklopediji
Ti bar nijesi isključila crnu boju Ili žutu
Jer ne znam sestru koja se odrekla sestre i brata A brat se njih odvajkada…
A sav neokapitalizam i sav neoliberalizam su zbog boja otišli na prečišćavanje
Na restartovanje u bijelo ništavilo koje će vrijeme opet uprljati
Kao tvoji bijeli motivi što očiste osnovne boje Operu ih poput rublja
U neoklasističkim Ili pospu perjem ukaljane drumove u noar filmovima
U kojima slučajni prolaznici pronalaze potkovice u blatu Iz prošlih vjekova
Smatrajući srećom tuđu nesreću Ali srljajući dalje iz ravnica u planine
Gdje ne čeka hljeb Ni sloboda Samo prostor u kom je okamenjeno vrijeme
Kao na tvojim platnima Bez života Da žive asketski Kao tvoje neodoljive žene
Od mahovine Od vode Od magle Od tmine…
Ti Tvoja boja I Tvoja slika… I sve bez čovjeka
Jer kad bi ih dodirnuo Prosule bi se kao usov sa planina
Kao led od proljećnjeg sunca Kao metuzalemska grobna prašina
Bilo je davno Ni klinasto pismo se ne sjeća kazne
A pamćenje je uslovljeno smrću istine i vaskrsenjem laži
Ili preispitivanjem posustale vrline i samokritičke mane
Ništa više ili manje nego što prašina čini vječnost grešnog tijela
Sačuvale su legendu planina majka Iskra
I tri sestre Ti, Tvoja boja i Tvoja slika
Od ulja na platnu Od boja u sljepilo sunca
Klele su se u trideset vrhova Okamenjene braće
Od najstarijeg Do najmlađeg Od čijeg prokletstva planeta plače
Jer bog zove u svoje naručje Najbolje I drugačije
Da ne kvare ljude Osjetljive na vrline
Koje je kaznio Perun Kad su svi htjeli tu legendu za sebe
Ali ona je imala tri sestre:Tajnu nastanka planina Istinu i Visine
I bile su bliske kao ti Tvoja boja i Tvoja slika
I imala je majku… Ali se nije zvala Iskra Nego Vatra
Željele su da imaju Da traju Da ih posjeduju Da ih brane
Nožem Sabljom Krvlju Životom Zlom i dobrotom
A bila su sramežljive Nevine I snovima jedino slične
Kao tvoje slike Drugačije Žive Istrgnute iz iskona
Nedokučive i nemirne kao izvor Tare
Što se uvija oko okamenjene braće I hoće da im skine mađije
Vitke kao duga sa rebrima od hiljadu boja
I oble kao planina Ivica Majka trava i maćeha snjegova i vjetrova
I gipke kao struje Komarnice i duboke kao virovi Pive
Blijede kao brašno mlinova Bukovice i Bijele
I tamne kao Nevidio u kom su zakopale žudnje
Jer Tajne nemaju ljubavnike Jer Visine ne mogu da dohvate more
Jer legende ne smiju da se druže sa umjetnostima i kulturama
Kao ni tvoje slike sa ljudima Kao tvoje boje sa vodama
I vrijeme je da se odrekneš platna I da žive svoj život na izložbama
Jer proljeće je Topi se snijeg na Durmitoru I na tvojim slikama
I ništa neće zaustaviti prolaznost osim čovjek koji se zove Gledalac
Koji je došao večeras Da se pokloni tebi i tvojim oholim sestrama
Jer ništa im drugo ne preostaje Ni tebi Ni njima
Osim da čekate da se pretvorite u vodu vječnosti
I otečete nekud u oken očiju svih onih koji su došli
Da se napiju sa izvora Tajne Visine i Istine
Ili već kako se zovu legende koje si naslikala?!
Obrad Nenezić
Podgorica, februar 2019.
U ovom diskursu posvećenom likovnom stvaralaštvu Angeline Đoković Janjušević povodom izložbe Put, kao prvo, zaintrigirao me njen zagonetni naziv koji se javlja kao lajt motiv – literarna odrednica svih njenih izložbi. Ako putevi određuju pravac kretanja, postavlja se pitanje gdje vodi Angelinin Put? Odgovori mogu biti mnogi, a sa ontološkog stanovišta to je nesumnjivo put istine zasnovan na vlastitoj samospoznaji i spoznaji svijeta koji umjetnica posmatra kroz dimenziju čiste netaknute prirode u kojoj promišljeno i osjećajno projektuje svoje vizionarske predstave.
Samosvojni intimni mikrokosmos Angelina je smjestila u slike malih formata – minijature (ulje na platnu, 10 x 10 cm) na kojima je uspjela da prenese višeznačnost likovnih i idejnih referenci, u smislu promišljanja Gastona Bašlara koji smatra da se stvaralačka moć umjetnika krije u njegovoj sposobnosti da stvori veliko u malom. Naime, magija minijature zasniva se na njenim optičkim mogućnostima da koncizno, jasno i studiozno prezentuje likovno-estetske elemente koji karakterišu slike većih formata, ali i da izrazi neke nove sadržaje i značenja u kontekstu savremene likovne prakse.
Već na samom početku dolazimo do neočekivanog zaključka da nas Angelinini putevi zapravo vraćaju u prošlost prema prapočecima, suštini pramaterije (drvo), buđenju Yanga koji simboliše njen omiljen slikarski motiv šuma – svetilište prirode ispunjeno tajanstvenom, iracionalnom atmosferom koju postiže notiranjem fenomenoloških mijena: hladnoće zimskih predjela, raspjevanog buđenja proljeća, užarenih boja ljeta i melanholične tuge jeseni.
Na ovim minijaturama opčinjava motiv usamljenog drveta na kojem umjetnica ritmičkom igrom ogoljelih grana postiže izvanredne dekorativne efekte, vitalističku dinamiku oblika koji egzistiraju kao samostalna kompozicijska rješenja. Međutim, oni posjeduju i jedno “uzvišenije” značenje. Na njenim slikama priroda i čovjek postali su jedno. Tako, ogoljene grane drveta usmjerene prema nebu ispoljavaju bolni unutrašnji krik, čiju suštinu nalazimo u Jungovoj konstataciji o čovjekovom podsvjesnom – tjeskobi i strahu koji u njemu izaziva šuma, dok stablo simbolizuje biblijsko drvo grijeha (podsjeća na fresku iz crkve Svetog Krsta nastaloj u Španiji u XII vijeku), ali i jedinstvo osnovnih kosmičkih principa Yina i Yanga koje umjetnica ostvaruje transponovanjem stabla drveta u žensku figuru iz koje se granaju i množe izdanci života.
Ženska figura javlja se na njenim slikama i kao slobodna forma – moderna šumska nimfa ili slovenska boginja šuma Devana, kao silueta koja se ocrtava na svijetloj pozadi, ili kao dama preuzeta iz nekih idiličnih pastoralnih prizora. Predstavljena kao priviđenje koje posjeduje atribute elegancije i prefinjenost, ona se kreće i leluja u prostoru u kojem se javljaju detalji koji ukazuju na postojanje narativnog momenta – na prisustvo određene priče – sjenka muškaraca, urbani detalji…
Mada slike-minijature emaniraju melanholičnu atmosferu samoće i nadrealnog, forme koje ih definišu ispoljavaju nježnost i ljepotu plemenitih oblika. Upravo, to je uslovilo da Angelinini kontemplativno promišljeni radovi sadrže poetsku notu kojom umjetnica oživljava čarolije brdovitih predjela iz kojih preuzima detalje – usamljeno drveće, „slapove” snijega, jezerca, proplanke…, a preko kojih možemo da shvatimo univerzalnost značenja „malo je veliko”. Izvedene u realističkom maniru likovno su oblikovane biranim tonskim i valerskim odnosima pastelne i tamne game, taktilnim svojstvima teksture platna kao ravnopravnog strukturalnog elementa u formiranju pikturalno-plastičkog tkiva slike, i crtežom koji predstavlja primarni elemant fenomenološkog sloja kompozicije. Ne slučajno, u koloritu preovladavaju indigoplava i ljubičasta koje posjeduju energetska svojstva kojima umjetnica otvara prostore duhovnom, snoviđenjima i mašti.
Svojom dubinskom psihologijom, i likovno estetskim vrijednostima, Angelinine minijature podsjećaju na japanske estampe Hirošige i Hokusaja, ali ne u kontekstu kroćenja prirode, već harmoničnog odnosa sa njom.
Izuzetnom likovnom kulturom i istančanim osjećajem prema prirodi kao složenom metafizičkom i realnom prostoru Angelina Đoković Janjušević, majstor malih formata, vraća čovjeku njegove potisnute romantične snove, zagubljene negdje u galimatijasima „agresivnog” svijeta tehničko-tehnološke civilizacije.
Ljiljana Zeković
istoričarka umjetnosti
СЛИКАРСТВО УНУТРАШЊЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
(О сликама Ангелине Ђоковић Јањушевић)
Дојучерашња дилема која је пратила питање модерности савременог стваралаштва – фигуративно или апстрактно сликарство, по свему судећи постала је сасвим безначајна јер је реч само о мотиву и теми сликарскога рада, а они ипак нису иманентно ликовни елементи. Међутим, у прошлости, у искуствима највећих мајстора, тематско-мотивске чињенице су довођене на висок ниво презентности ликовнога рада, где их је било тешко одвојити од темељних својстава уметничке творевине. Ипак, у српском сликарству питање – фигуративно или апстрактно, дуго је опстојавала као вештачка недоумица; одавно кружи једна анегдота у којој се каже да је Петар Лубарда на нечије опаске како је он апстрактан сликар, изјавио да је таква квалификација најобичнија глупост. И заиста, супротно значење апстрактном није фигуративно него конкретно.
Критички увод о сликарству Ангелине Ђоковић Јањушевић, да би био сасвим веран предмету свога описа, морао би на неки начин да се креће, да буде дијалектичан и мења се оним темпом којим и она помало али стално дотерује и мења свој метод и ликовни израз. Када пред посматрачем стоји уметнички рад као што је пред нама у овом случају где имамо пример уметнице која од изложбе до изложбе, а оне у непосредној прошлости нису биле ретке, стално уноси дозиране важне новине, при чему суштински остаје у једној поетици, онда не може да се говори о различитим циклусима, већ о континуитету који се све даље и све дубље протеже у један исти свет који има више од три димензије. Дакле, њено сликарство не може да посматрамо као апстрактно јер на њему јесу форме које обрисима углавном познајемо из реалности, али исто тако ни као фигуративно будући да је у њима најупечатљивије истакнута управо она димензија која је од вишка, самим тим и непозната, материјално-физичком свету, и као таква је непојамна. Истовремено се губи она полазна дистинкција која постоји између занатских одређења и опредељења на оно шта слика представља и шта жели да се саопшти, напросто све делује као да такав свет уметничког дела може једино да се створи тим облицима и поступцима којима прибегава Ангелина Ђоковић Јањушевић. Премда све изгледа као неовдашње, то није нимало изненађујуће, на њеним, може бити да је боље рећи, у њеним сликама конфигурисана је једна самосвојна метафизичка стварност која је приграбила првобитну белину подлоге и од елемената порекла света, који настаје дуго и стрпљиво, сачинила структуру уверљиве духовне стварности у којој се може постојати.
Сваки свет о којем имамо неко искуство у људској егзистенцији растегнут је између две поларизоване тачке. Наука и уметност модернистичке епохе су настојале да то прикажу као бинарну опозицију, али је такав поглед на свет исувише концептуализован, имајући у виду да се све у свету превија и у некој сферичности перспективе приближава крајње антагонизоване ентитете. Истакнути крајеви овога сликарства су тврдо земаљско тло и небески свод, у њима, насупрот бинарној пројекцији коју смо назначили, постоји одређено митско сагласје какво је осећао предписмовни човек, али истовремено и склоност сублимацији какву поседује само високоосвешћени појединац савременог доба. Две су важне ликовне представе које се уочавају на овим сликама, једна се тиче одсечености земаљске површине у средишту слике и њене унутрашње антропоморфне попуњености, где су људске фигуре дате у телесној елементарности која је довршеноћу ликовног израза на високом нивоу стилизације, несвојствене за рудиментарност елемената. Тиме се сугерише да под покорицом љутога тла природе функционише наслеђе чија духовна телесност на себи својствен начин утиче на особине надземног простора. Култ предака је, готово извесно, најкардиналнији култ у већини митова свих народа, најпре из разлога што се односи на апсолутно време, јединствено схваћене као укупност прошлости, садашњости и будућности, без апстрактне поцепаности на одвојено замисливе појединачне феномене. Свет је сам по себи изузетно сурово место, а улога култа у фолклорној култури имала је првенствено заштитничку и самоуређујућу функцију у оквирима заједнице. Друга ликовна представа односи се на космогинијску организованост ових слика, чије порекло је, исто тако, у структурисаности мита. Свему што постоји на земљи непосредно-интуитивна свест је замишљала његов пандан и на небу, као и обрнуто, јер је важна особина мита у томе да се човек одупре свакодневној ентропији и да свој свет учини сагласним и хармонизује га колико су његове моћи. Зар уметност кроз векове није врхунаравни тој тенденцији прастарога света ка самоуређењу?! Стога нарочити објекти природне реалности, попут дрвећа, а још чешће камења као петрифициранога духа, на сликама ове уметнице изгледају као неземаљске појаве које као да не израстају одоздо него се небески простор њима спустио до самога тла.
У напред описаној вези мотива и тема са ликовним елементима и поступцима, наглашена је нераскидива међусобна прожетост када се уобичајена систематизација на ликовно, философско и књижевно чини беспредметном, јер свет својом уверљивом целином није подесан за тумачење апстракним динстинкцијама. Управо ови објекти који су сликарским радом учињени небеским уместо уобичајено земаљским, који представљају суптилни прелаз између два пространства, у себе интериоризовали сликарске лементе као идејни исказ. То је учињено првенствено валером и бојом, ликовним елементима којима је пресудно организована композиција слике, те је видимо у међусобном приближавању две целине а не у натуралном антагонизму. Тешки облици земаљскога шара доведени су љубичастом бојом и њеним нијансама до беле боје на ниво импондерабилног, чиме се у свести посматрача трансцендирају на горњи, виши ниво разумевања, али својом првобитном природом остају у додиру са овосветском реалношћу. Сликарка се служи и другим законитостима своје уметности како би што уверљивије представила доаспектност света уметничког дела, она различито бира тачку свога гледишта, самим тим и посматрача, одакле (ре)конструише насликане елементе. Најувељивије то делује када из подножја материјално-физичкога реализује реално али и небеско пространство изнад њега, супротно техницистичком „погледу одоздо“ а у складу са уверењем да је човек започео свој духовни развој у часу када се први пут усправио и подигао поглед према сунцу. У том случају све што је одједном захваћено погледом посматрача личи на својеврстан метафизички калеидоскоп, представа има тенденцију ка нивелацији подељенога простора, као да се боје природнога и боје духовнога међусобно ојезерују. Та међупрожетост доњег и горњег света у једном тренутка се на слици доживљава као дубински снимак пуноће света, ка његова пнеума.
Ко је имало више у непосредној прошлости пратио развој сликарских поступака код ове уметнице, уочиће да су ове њене стваралачке склоности имале своју предисторију и да нису тек одједном настале. На њеним скорашњим радовима може се открити једна поетичка пролегомена као својеврстан план или естетички нацрт на којем се формирало и укрстило занатско и идејно разумевање уметности. На тим платнима већ се зачео претходно описани амбијент чије упориште је у одабраном колориту између љубичасто-белих и жуто-зелених нијанси, при чему су се два нивоа апсолутног човековог света развијале у извесној ортогоналној пројекцији, вертикалној и хоризонталној – све што стреми небеској стварности представљено је у метаморфозираној скали изведене љубичасте, док је све земаљско и доње у природности тонова основних жуте и зелене. У томе би била одређена мера доктринарности рационализоване естетике да је остала на том једноставном разлогу, али њен стални преображај и урањање у недокучиво чини је значајно комплекснијом и структурнијом.
Поред боје и валера, линија је у семантичком пољу овога сликарства јако важан елеменат ликовнога израза и поред тога што множином свога присуства не оптерећује слику. Ако се изузме ту и тамо мноштва појединачних дактилоскопских отисака тла, изведеност кардиналних линија је крајње слободна у потезу а промишљена у идејном дељењу простора. Њено простирање је увек одабрано тако да слику дели на две неједнаке целине, пружа се следећи природне или вештачке форме које су дочаране у призору насликаног простора. И када се открива њен непрекинути ток врховима горја, или је усечена средином тих масива, трагом камените стазе, перспективом дрвене ограде, као равна, у облику тетиве или синусоиде, увек је деобни фактор на којем се, пре би се рекло, спаја неголи разлама подељени свет ликовне стварности, попут крајњих граница на којима се сусрећу море и небески трем. Као таква она је континуитет пута којим се креће све дубље и сложеније поимање сликарског истраживања ове уметнице, препознато и у именословљу ових радова.
др Ненад Кебара
Pismo Angelini
… Ne znam jesam li ti rekao da sam na tvom putu
Sreo Dzeka Keruaka kako sa benzinom u krvi grabi
Ka Bit generaciji Ka Srži Ka suštini
Okružen djecom sunca i jahačima apokalipse
Ne znam jesam li ti rekao da sam na tom putu
Propio čitavu prohibiciju sa Alom Paćinom
Na bioskopskom platnu
Ne znam šta sam ti sve rekao Jer se sjećam samo tvog puta
Na koji si me navela kao vučica gladnog vuka
I nestala u šumi Čijim stazama i bogazama
Dolutalo moje pleme odnekud sa Karpata
Iz tri majčine Iz Biblije ili Kurana
Sve sam to imao na umu Ali su mi tvoje ptice
Iskljucale zjenice, sjećanje i jetru
I nikad nijesam pomislio da sam Prometej
Jer samo silni imaju neznanje za poređenjem
A ja sam bijeli dječak iz crnih gora
Koji se još uvijek traži
Kao večeras tvojim putevima i šumama…
Ne znam jesam li ti priznao da sam voajer
U umjetnosti Lošiji nego u životu
I gori nego Velaskez na svojim platnima
Ne znam ni ovo što znam
I to me kao svakog idiota ne brine
Ne znam i ponosan sam što sam otupio
I što me samo tvoje šume večeras grle
Kao nahoče iz Knjige o džungli
U kojoj sam razapeo strahove
Kao paukovi mreže
I čekam da se zaljuljam kao avet
Na tvojoj slici I potonem sve do Atlantide
Po kojoj gacaju štikle Seks i Grada
U ritmu groznice subotnje večeri
I možda samo sadomazohistički Henri Miler
Sa planetom u ustima kao kuglom
Još jedino razumije feminističke ludorije
Govori mi u slikama o Kineskom zidu
To je jedna svijetla tačka mongolske utopije
Na njemu su se sudarili svila i Zapad
Na njemu su se sreli Marina i Ulaj
Ti i barut Što je prsnulo u paramparčad boja
Od kojih ne sijevaju svici I ne boli glava
Već se odmaraju oči i duša I teku potoci
Nježnosti Uprkos pticama rugalicama
I noćima prema kojima rastu tvoja stabla
Jer si potpuno u pravu da sunce nije na nebu
Nego u nama
Opet mi kistom pošalji davnu
Brezu što voljeh ko ludi jablan
Raspojasan na vjetru
Nemaš ti prava iako ti se čini
Sudbine da kradeš i bacaš od boja čini
Zar nije dosta što sam ko pjesnik proklet
I čitam prošlost Još treba da gledam
Kako se opet motam i tražim
Po taštini tvojoj na platnu
I tražim onu moju zlatnu Prvu ljubav iz studenjaka
I parkova nekih Tašmajdana i Kalemegdana
I nek te kunu Cigani i nomadi
Jer si njima mjesec kalajisani
I put ukrala I grabiš
Ka vječnosti
Vidiš iza tvog raspetog hrasta
U nekoj kući gori svijetlo po danu
To je moja rodna kuća I nema ko da ga ugasi
Vidiš ispod humusa tvojih šuma
Leže moji preci
Molim te kao Bogorodicu Olistaj im gore
I tako upali svijeće
Za duše prognanih sa ovog svijeta
Za duše prognanih na ovaj svijet…
I kad već nećeš da prestaneš da nas sve slikaš
Ćuti nam tajne
Da nas ne pokazuju prstom
Da nas ne objavljuju na vijestima
Da nas ne čereče tabloidi
Da nas ne dave popovi pizmama
I demagozi teologijama
I filozofi pornografijom
I erotomani beletristikom
Samo zatvori prozore Jer će proljećne kiše
Da razblaže boje I ne volim akvarele
Od ljudi prije svega I razblažene duše kao vina
Slikaj I ne dozivaj riječi
Jer da su znale da se slikaju bile bi one po pećinama
Kao oni divni bikovi pored ružnih ljudi u bikinijima od bizona
Slikaj Dok ratuju jebeni Rusi i Ameri
Ta azurna stoka i Ujedinjena ostrvska govna
Zajedno sa šeicima do grla u fekalijama zlata
Slikaj sve te šume obestrvljenih duša sa afričkog fronta
Slikaj Dok opet ljudi stoje u redove za život
I ne zovu se Židovi
Oni su sad na drugoj strani I imaju jedinicu iz istorije
Jer gaze Gazu čizmama Aušvica
Slikaj Dok nas marva zajebava sa kvazi demokratijom
Jer ne postoji nijedan put oproštaja
Kao umjetnosti
Ne postoji nijedan put vječnosti
Kao put ljubavi
Prema bojama, platnu… prema životu
A to je put koji si nam večeras pokazala!
I hvala ti na tome!
Obrad Nenezić,
Nikšić, februar 2016.
PUTEVI ANGELINE JANJUŠEVIĆ
Ako je umjetnost želja čovjeka da izrazi sebe, zabilježi reakciju svoje osobenosti na svijet u kome živi i pomogne da se on promijeni na bolje, slikarka Angelina Janjušević, ima razloga da bude zadovoljna onim što radi.
Njeni svojevrsni pejzaži prirode posvećeni putevima, na najljepši način dočaravaju ljepotu prirode, kamena i neba Crne Gore i predstavljaju traganje za drugačijim svijetom i čovjekom. Motivi na slikama pružaju posmatraču užitke, pokreću emocije i obogaćuju život. Oni su istovremeno i pejzaži njene duše.
Angelina Janjušević slika očima ljubavi, putujući ponijeta mirisom zemlje i boja, tom nedokučivom magijom alhemije. Njene tople slike su na neki način, nijemo pjesništvo, na kojima se osjeća probudjen život i eho muzike. One, kao buket autorkinih višegodišnjih emocija, djeluju kao lijek na brojne bolesti današnjice i površnost svakodnevnog življenja.
Slikanjem pejzaža, umjetnica izražava sopstveni likovni jezik, pa su njen intimizam i poetski realizam, postali osnovna obilježja njenog stvaralaštva. Slike, obavijene osobenom kolorističkom notom, sa puno osjećaja za svjetlost, na pravi način govore, da kod autorke, ljepota na pravi način stanuje u najtananijem dijelu njene duše i njenim snovima. One su skriveni zamak ljubavi i poruka o ljepoti postojanja.
Putevi na Amgelininim slikama su traganja, ali i molitva povratka ka unutrašnjem u čovjeku. Njene boje treba osjetiti, a to je umijeće, veće od onog, koje samo može da ih vidi.
U susretu sa slikama Angeline Janjušević i kratkog smiraja, kod svakog će probuditi emociju o ljepoti življenja i unutrašnji duh, ako ga u čovjeku, još uvijek ima?
Ranko Pavićević,
novinar i publicista
PUT
Reč dve o delu
Angeline Janjušević
U metežu zbivanja ne samo ovih vidljivih oku, već i onih samo odabranima datim na uvid pineala, u razdrobljenoj čestici života dok se savremeni čovek koprca u vreći od kostrijeti i umetnost ne odoleva da bude progrižena alama adskim. Suverena dama koja je svedočila carevine, imperije, likovne pravce, kulturu, božanstva i civilizacije pa bila uzdanica lepote duha čovečanstva polako propada između obezglavljenih masa ljudi u ponor ništine. Nije potrebno biti dalekovid da bi se ustanovilo da jalovo seme u brazdama mulja neće niknuti Ticijana, Leonarda, Klimta, Rafaela. Da neće ustati kroz materiju kamena Donatelo ni kroz platno Karavađo ili Botičeli no da će u taj razor leći Umetnost kao najviše dobro Čovekove svesti. Da će se smučiti nereč likovnih prokazanja ispod epitafa kaljuge.
No, da nema tame zar bi bila prepoznata svetlost. Da nije uzburkanog mora i da nije olujnih vetrova, tamnih oblaka i kiša, zar bi trebao svetionik da brodovima ukaže na put u mirnu luku spasenja? Pa naravno da ne bi. Samo jedna luča može i ume osvetliti put između zvezda ali ume i put između ljudi do lika Čoveka.
I tu nastaje Angelina Janjušević. Tu se izrađa ona što samim imenom i prezimenom oslikava sebe i doslikava se bojama kolorita. Tu nastaje ona što je otrgnuta kroz istoriju jednog velikog naroda da ga svedoči sobom.
PUT. Put Angeline je taj put. Anđeoskim potezom žene koja se izborila sa demonima života ona utanja u senke sećanja da umesi svetlost od duše orošene suncem. Zar nije njen put počeo i pre rođenja? Zar iz crnogorskog kemena ne niču najvišlja stabla sa orlovima u kruni i ne teku li nebeski izvori kroz kamena sukna vena jednog naroda? Zar u njenim slikama nije urešeno ime Njenoga Oca koji kao preteča mačem kista saseca vezove sa muke jednog roda da bi njegoševskom vrlinom pronikao kroz tamninu u svetlost boja?! Ono u čemu ova dama odiše to je misterija prokazanja. To je tom od dvanaet svezaka saznanja tajne Neba i tajne čoveka kojem je sva priroda i flore i faune vrata do lica duše. Svaka Angelinina slika je ključaonica tajni. Svaki potez kistom je otkrovenje tajne nje same. Dubine ponora duše koja se kazuje u spletu kolorita i ritma otkucaja srca. Takt sećanja koraka posrtajne duše do iskazanja u delu. I svaka Angelinina slika je zamka u koju se ulovih uplovljen u njen svet iza kojeg vreba prasvet da ti ispripoveda priču o jednom velikom rodu, o crnogorskoj visini, otmenost i lepoti o tugi samoće i gordosti uzvišenosti misli i lepote. No to je prva slika te magije boja koje teče iz aure Angeline. I ne videh stablo na kome ne piše:” To sam ja. Da to sam ja.” Druga je potok i reka i čistota i pranje tog uzbnebesenog sveta boja i treća, kao to obično i biva u ovakvim delima je čistota pred zaveštanjima onih pre nje isplovljenih na more deločiniteljstva i onih što još stoje na molovima kujući svoje barke da krenu za majkom u lov na svetlost duše i Dela. Onih što klešu vesla delom svetlosti majke koja ih vodi kroz bure šuma svetlošću ljubavi prosecajući Put.
Put Angeline Janjušević je rudnik čestara i šuma. Crnogorske litice čoveka sa koje ona dodiruje večnost svojim nežnim i jakim prstima punim boja. I svakako da je važno istaći da misija ove dame umetnosti nije samo u slikarstvu nego u očuvanju eona umetnosti u diskusu čovekovog stvaranja. U Genijusu njegovog Svelika duše. U oboženom plavetnilu ljudske aure iz koje ističu lepote neba sa imenom Ljubavi u sebi. Jer kada utihne to svetlo, kada se ugasi luča mikrokozme stvaranja čoveka po liku Nebeskom ugasiće se i čovek između ljudi.
Klanjam se dakle tri puta delu Angeline Janjušević. Klanjam se delu kao delu misaone umetnosti sa dubokom porukom u sebi. Klanjam se i toj luči što prokazuje Put kroz moreuz šuma i planina i nadasve klanjam se semenu koje će niknuti Nebo za večnot umetnosti.
Iz pera misli
Boris S Staparac
Vajar i književnik
SLIKARSKI PUTEVI ANGELINE JANJUŠEVIĆ
Likovno stvaralaštvo Angeline Janjušević utemeljeno je na njenom doživljaju prirode, koju posmatra i opaža poetsko-realistički, širom otvorenih očiju. Ona predstavlja suptilnu pjesnikinju prirode lirskog senzibiliteta, jer je njome duboko zanesena. Zato je i slavi, iskreno osjeća i u njoj nalazi neiscrpnu riznicu nadahnuća i ljepote življenja. Priroda je osnovno izvorište njene slikarske percepcije. Zasnivajući svoj likovni rukopis i estetiku na analizi i opservaciji predstavljene materije, autorka sentimentalnom intonacijom i skladnim kolorističkim komponovanjem naglašava ljepotu prirode, težeći da u svojim poetizovanim kompozicijama predstavi sve njene draži i ljepotu. Autorka uranja u tajne prirode ne remeteći njene zakone. Slaveći je, ona u njoj traži vezu između čovjeka i prirode, iako u svojim pejzažima isključuje ljudsku figuru. Pejzaži, koji predstavljaju okosnicu njenog likovnog opusa, redovno su slikani bez ljudske figure, ali se njeno prisustvo naslućuje.
U autorkinom najnovijem ciklusu pejzaža intimističke orjentacije pod nazivom Putevi, koji su nastali kao plod njene misaone opservacije, sintetizovna je lirska poetika i kontenplativno posmatranje prirode koja nas okružuje u kojima se ukršta i prožima stvaralačka imaginacija autorke.
Prezentovani pejzaži potvrđuju da se radi o umjetnici koja na svojstven način registruje svIjet oko sebe, analitički istražujući unutrašnju snagu prirode sa tvorevinama koje je čovjek u njoj ostavljao poput staza i puteva, koji za autorku imaju simbolično značenje puteva naših života.
Duboka zanesenost prirodom i njenim nesvakidašnjim i čudesnim oblicima otkrivaju nam umjetnicu rafiniranog senzibiliteta koja njen jedinstveni sklad oblika, boja i svjetlosti definiše dominantnim sredstvom njenog slikarskog izraza – svijetlim koloritom sa akcentima različitih tonova zelene, plave i žute boje koji su sukcesivno postavljeni jedan preko drugog kako bi se postigao željeni tonalitet. Faktura slike sastoji se od lazurnih i pastuoznih partija koje se smjenjuju. lirsku atmosferu na svojim platnima dočarava konsonantnim tonskim gradacijama i sazvučjima koji su u saglasju sa kolorističkim i svjetlosnim vrijednostima.
Predstavljenim pejzažima, autorka je udahnula svoju ličnu notu i svoj prepoznatljiv i osoben slikarski izraz. I pored verističkog prikazivanja plenerističkog okruženja, njeni pejzaži nisu puke deskripcije krajolika zasnovane na faktografskom potvrđivanju, već predstavljaju jednu homogenu cjelinu intimnih lirskih predjela kompozicione usklađenosti i harmoničnog kolorita, punih vedrine na kojima sve odiše iskonskom ljepotom tragova prirode. Autentičnim likovnim rukopisom, autorka uspješno prenosi na platno atmosferu prirode, ispunjenu svjetlošću sa svim svojim oblicima, kontrastima i koloritom, naglašavajući kolorističkom skalom zelene plave, i žute boje svu njenu pitoresknost i ljepotu.
Autorkin likovni jezik zasniva se na klasičnom umjetničkom izrazu i tretmanu. Siguran potez kičice, neposrednost likovnog izraza i lakoća realizacije sa posebnim osjećajem za detalj predstavljaju je kao umjetnika koji posjeduje likovnu zrelost i izraženu stvaralačku snagu.
Vladislav Kasalica
istoričar umjetnosti
Kada prvi put pogledate slike Angeline Janjušević možda ćete odmah pomisliti na umjetničke fotografije, pošto se prizori na njima predočavaju u njihovim realističkim oblicima, odnosno konturama. No, ukoliko ih pogledamo još koji put, mi, međutim, dobro vidimo da to nijesu ni razglednice, ni fotografije, nego su u pitanju umjetničke slike u pravom značenju te riječi kao što, pri tome, vrlo dobro možemo da razumijemo da njihova realističnost potiče od besprekorne crtačke vještine, pomoću koje se izgrađuje vizuelna osnova ili struktura ovih slika. Besprekorno sačinjen crtež sa bojama što povećavaju živost prizora – i evo te krasote koja ne izostaje ni sa jednog jedinog od ovih platana. Može se svakako govoriti o tome, da se ovakvo podražavanje „prirode“ (dakle, taj famozni „mimezis“) ne nalazi unutar dominantnih tokova modernog slikarstva – ali šta to uopšte mari? Umjetnička djela, barem u svojim autentičnim porivima, i ne nastaju da bi se uklapala u ove ili u one tokove, te da bi ih, s obzirom na to koliko su „uklopljena“, kritičari procjenjivali i definisali. Ne! Umjetnost, bilo da nije bilo da jeste realistična, predstavlja, prije svega drugoga, manifestaciju subjektivnosti kao i vijugavu vještinu da se i ova subjektivnost i njena manifestacija učine takvima da nas, kako to utvrđuje klasična estetika, u emocionalnom smislu dodirnu – i svaki od rečenih elemenata je na ovim slikama „odrađen“ u potpunosti. Zahvaljujući tome, na njima je ostvarena ona estetska ravnoteža zbog koje nam predočeni prizori i oblici ostaju dugo u osjećanjima i u pameti. Svaka čast!
Milorad Simunović
Najnovije slike Angeline Janjušević, na više načina okupiraju pažnju. Prvo što uočavamo ujednačenost formata srednje veličine, što odaje namjeru autora za unaprijed smišljenim i planiranim konceptom same postavke. Uokvireni, zadati prostor umjetnik ispunjava predstavama pejzaža, čestog motiva u umjetnosti ali na jedan poseban, jedinstven, tajanstven i duboko emotivan način. Uslovljen i protkan uspomenama i sjećanjima na djetinjstvo, zavičaj i sve one puteve koji iz bilo kog pravca vode od njega i opet do njega.
Tehnikom ulja na platnu, koja pruža beskrajne mogućnosti, umjetnik je uspio da ostvari svoja i naša očekivanja i da nas ubijedi u apsolutnu opravdanost postojanja kako samih slika, tako i načina razmišljanja koji je doveo do njihove realizacije. Bez imalo pretjerivanja i bespotrebnog “dramatizovanja” unutar samog formata, uočavamo veoma skladnu kompoziciju, što samim slikama daje određenu i potrebnu snagu i stabilnost. Cjelokupna slika, kao i pojedini fragmenti nje same, ima harmoničan odnos linije i boje, to jest neku posebnu i čarobnu vrstu igre između bojenih partija i samih linija koje opisuju same te oblike i površine.
Kolorit je raznovrstan, uslovljen samim motivom koji nam se prikazuje i pokazuje, od toplog do hladnog, sa jako puno valerskih rešenja i pretpostavki. Stičemo utisak da su ovi pejzaži prošli i kroz fini filter godišnjih doba, pa tako nam se serviraju u sve četiri varijante i mogućnosti sa obaveznom promjenom cjelokupne obojenosti i ukupne atmosfere.
Rađene strpljivo, sigurnom rukom umjetnika i likovnog pedagoga, bez nepotrebnih likovnih vratolomija, ove slike kao da predstavljaju pjesmu napisanu zavičaju. One predstavljaju stalno traženje i stalno nalaženje novih puteva do zavičaja, tog jedinog i toplog kutka koji nas svojim bojama i mirisima, grli i štiti od svake nevolje i neizvjesnosti.
Na slikama Angeline Janjušević, ne postoji klasična i mrtva pozadina, već samo niz planova, likovno odvojenih, pa njen dalji i dublji plan sa jedne slike i sam bogat detaljima, prerasta u prvi plan već, možda, na sledećoj slici. Ovo su stvarni pejzaži, stvarna priroda, stvarni ambijenti, a realnost i realizam na slici pojačava trodimenzionalnost, tačno definisana, pažljivom i promišljenom upotrebom kako linearne, tako i vazdušne perspektive, složenih valerskih odnosa i rješenja, pomoću kojih imamo jasnu predstavu o svakom segmentu slike koji je likovno tretiran i koji nam se predstavlja u svom svojem svijetlu, obojenosti, formi i volumenu.
Autor nas uporno i hrabro, ovim putevima vodi do svog zavičaja, i mi odjednom, postajemo dio njega i prihvatamo ga kao svoj, i sami opijeni mirisima njega samoga. I mi smo ovakvim ili sličnim putevima otišli iz njega i mi ćemo se, ovakvim ili sličnim putevima, njemu i vratiti, tim prije što imamo osjećaj i doživljaj šireg, opšteg zavičaja, tek ponegdje narušenog ogradom ili međom i to diskretno, tzek toliko da nam sugerišu ljudsko postojanje na tim prostorima, a ne samo divlju i nekontrolisanu prirodu.
Uz čestitke autorki za veoma uspješnu likovnu realizaciju ovih slika, želim joj još puno godina strpljenja i rada i da nas, opet obraduje ovakvim ili sličnim likovnim ostvarenjima i rezultatima.
Pomaknimo ograde i, makar u mislima, zakoračimo u ove slike dobro znanim putevima, nagledajmo se ljepote i nadišimo se svježeg vazduha njenog i našeg zavičaja.
Boško Raičević
Akademski grafičar i slikar
Pejzaž kao osnovno tematsko polazište slikarke Ane- Angeline Janjušević, opredijelio je njen umjetnički izraz. Na platnima autorke dominiraju staze i putevi kao tema, što još preciznije opredjeljuje autorku i sužava prostor za manevrisanje, a samim tim povećava posvećenost i koncetraciju ka ovoj ozbiljnoj i gotovo filozofskoj temi- putevima. Dakle, misaonost i emocija su osnovni atributi Angelininih slika.
Nadahnutost malim, sasvim običnim prostorima, koji čak nijesu ni atraktivni, prostorima njenog djetinjstva i mladosti, otkriva vrijednost i draž trenuzka njenog pamćenja, a ljepota njenih pejzaža u okviru lirsko sentientalne tematike, je u skladu sa autorkinim senzibilitetom. Umjetnica se vrlo vješto uhvatila u koštac sa žanrom koji je mnogo eksplotisan u umjetnosti, izbjegavajući tako zamku, da slika pejzaža bude samo slatka slika- razglednica. Na najjednostavniji slikarski način, četkica,- boja- platno, slikaraka polazi u avanturu slikarskog traganja i građenja slike, stvarajući tako djela ujednačenog umjetničkog slikarskog kvaliteta. Vidljivo je na njenim djelima, da su to sekvence istrgnute iz dubokih razmišljanja i iskrenih ” ženskih ” emocija, muški prenesenih na platno.
U mreži zamršenog života, kroz rad, stvaranje, strahove i nadanja, autorka kao da pokušava naći izlaz, tako da imamo utisak, da se on nalazi iza prve okuke, krivine, ili tamo negdje daleko gdje put zamiče…, iza malih zelenih livada, svijetlih šuma, prastarih izlomljenih ograda. Posmatrajući njene pejzaže, vidimo i osjećamo tu neminovnost života, njegovu prolaznost. Vidimo beskrajni i bezbrojni niz ljudskih tragova koji su utkani u prirodu, u put koji je uvijek tu…. Vidimo Angelinino ukrašavanje njegputa, kao olakšicu hodanja i traganja za smislom postojanja puteva i stranputica.
Miomir Mišo Vemić
