Poštovani pośetioci, evo još jednog teksta iz pera već dobro poznate saradnice našeg portala Anje Marković, istoričarke umjetnosti. Rad je pisan za Svečanu akademiju posvećenu Milu Milunoviću, koja je održana u SANU.
Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa našeg portala i dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
Мило Милуновић је првенствено био сликар, затим професор, оснивач Академије ликовних уметности у Београду, оснивач и предавач Државног умјетничког атељеа на Цетињу, узор многим сликарима, добитник многих признања и награда, али упркос свему томе, никада није престао да учи и усавршава се. Студијска путовања у Монцу, Фиренцу, Загреб, Париз, њему су доносила нове лекције не само у сликартву. Свестран, какав је био, полиглота, непревазиђени имитатор и глумац, козер[1], вјешт ловац а касније и риболовац, опробан у свим сликарским техникама, о Милуновићу се може писати на много тема. Међутим, одувијек је постојала посебна веза између дјела и мјеста у којима је умјетник стварао. Можда су управо и због тога најзаступљеније теме пејзаж и мртва природа. Током читавог сликаревог живота, понавља се иста и увијек јака жеља за морем, пијеском и отвореним простором. „Привлачили су ме широки хоризонти и далеки видици.“[2]
Теоретичари и историчари умјетности, Милуновићев опус дијеле у фазе, али свакако најважнија и најцијењенија је последња, медитеранска фаза. Управо у њој, он је примјенио сва знања која је деценијама стицао, коначно пуштајући сву своју љубав према мору да се пролије на платно. Та љубав је постојала у дјетињству а годинама је само расла. Његово бјежање са Цетиња на ширине Скадарског језера, боравци у Прчњу и на француској обали, само су подгријавали жељу да се више и дуже борави уз море. Мало је сликара који нису рођени на мору а који су тако дубоко живјели тај живот. Управо зато је био толико способан да то пренесе и на платно. Присјећајући се свог раног дјетињства на Цетињу, Мило је одувијек бјежао на Белведере одакле се пружао поглед на Скадарско језеро или на Његуше одакле је могао видјети Боку. “Уосталом та близина се осећала и по ваздуху и сунцу. Котор није даље од четири километра у правој линији, и ја сам вазда желео да сиђем доле.”[3]
Милуновићева дјела инспирисана Медитераном могу се угрубо подијелити на сва дјела из медитеранске фазе и све оно што је томе претходило. То су само кратке фазе када су настајали углавном пејзажи из Прчња, остатка Боке и Улциња и мртве природе инспирисане медитеранским јелима и 
опремом за рибање. Те слике су представљале његово упознавање са поднебљем али оне су постављене по свим класистичким начелима. Милуновић се придржава правила свог највећег узора Сезана. Гради слике изузетно поштујући ритам, колорит, форму – “Његова слика увек мора бити конструктивна, композиционо јасна и чиста, пластички постављена.”[4] Слике као што су Прчањ (1927), Рибе у мрежи (1931), Предео у Боки Которској (1932), Мотив из Приморја (1935/37), као и слике из Француске: Предео из Јужне Француске (1928), Сен Тропе (1928), Лука у Болиму (1929), Пејзаж из Провансе (1929), биле су слике у којима је Мило полако проучавао медитерански менталитет, начин живота, учио о мору, специфичним јелима и спремању рибе… Све то преносећи полако на платно у складу са својим вјеровањима о грађењу слике. Посебно је то дошло до изражаја док је живио у дому Ника Луковића у Прчњу, свештеника Богородичиног храма за који је у том тренутку Милуновић радио. Касније, живјевћи у Улцињу, први пут за дуже и тенденциозно се настанивши уз море, Милуновић је водио живот рибара и сликара. Ту се јавља једна посебна веза између ове двије активности. Мило је готово религијски рибао а затим би са посебном пажњом припремао јела, или свјеже, тек извађене врше, ракове, хоботнице, рибе стављао испред себе, градио мрежу линија и боја: Мртва природа (са јастрогом)(1921), Рибе у мрежи (1931), Вјетар са јадрана (1941), Рибе (1951), Велика врша (1952)… То је за њега био посебан процес у коме би он креирао слику од самог почетка, тражења и ловљења, па до финалних потеза четкицом.[5]
Међутим, тек педесетих година, Милуновић се апсолутно препушта мору. Када је у Београду, он идаље слика морске теме, његов атеље је пун мрежа, удица, врша, старих скица… Са сада већ дугогодишњим изучавањем поднебља и живота, стално враћајући се истом мјесту (педесетих година Милуновић се свако љето враћа у Будву гдје је имао дрвену кућицу на Словенској плажи), сликар је већ био “домаћи”. Али Милуновић, темељан какав је био, управо је представио Медитеран онакав какав јесте – са свим његовим љепотама и манама. Да би се заиста дубоко схватио рад овог умјетника и његовог дјела који је нераскидиво везан са поднебљем, морају се проучити сви аспекти медитеранског живота. Један од тих битних аспеката је кухиња коју је и сам умјетник проучавао и представљао на платну.
“Кад год се вратиш маслини и матери нешто ће ти дати” је стара паштровска изрека. За мјештане маслина је као злато. Маслине, три различите слике из 1936,1946 и 1947/48 године, Пејзаж са Светог Стефана, Мотив из Приморја (обје из 1952), Маслине (1953), Старе Маслине (1955), Дрво (1957), Маслине (1958) су слике које показују колико се Милуновић овом мотиву враћао и сликао га у различитим техникама. Дрво маслине је због свог изгледа и облика увијек било привлачно умјетницима, посебно онима који су осјећали колико је то дрво важно било народу тог поднебља. У изворима се наводи да су маслину на ово поднебље донијели Грци у четвртом вијеку прије нове ере а најстарија маслина у Паштровићима је у селу Ивановићи и стара је преко 2000 година, позната као Веља Маслина. Око ње су се одвијале (а и данас се одвијају) многе свечаности. Колико је маслина била круцијална за живот говори и традиција да приликом женидбе момак из Паштровића мора да се докаже тако што ће засадити неколико маслина.[6] Милуновићеве мртве природе на којима су тањири са рибама и морским плодовима готово увијек имају на и маслине као неизбјежан додатак у јелу.
На Медитерану се одувијек живјело сиромашно. Шта се улови и шта се побере у башти чинило је ручак. Милуновић засигурно није видио баш такав, неизвјесан живот, јер се у том периоду Свети Стефан са Будвом истиче као туристичко мјесто које је све богатије из сезоне у сезону. Али с обзиром да је Милуновић био пријатељ са многим мјештанима, темељан у изучавању свега, сигурно је слушао о животу прије Другог светског рата. Свети Стефан који је један од Милуновићевих најсликанијих мотива, је прије Другог светског рата је још увијек било рибарско село. Мјештани су махом одлазили у Америку како би се враћали са мало новца и куповали земљу и стоку. Острво је остајало све пустије и несношљивије за живот. Приморке су биле изузетно вјеште, те се иста риба јела на разне начине и све се зачињавало са мало лимуна, соли и маслиновог уља. Таква трпеза остала је и послије рата, само више глад није била тако присутна. Међутим, у невјероватном портрету Младић са вршом (1953), Милуновић нас враћа у прошлост. Младић је приказан како сједи и у наручју држи полупразну вршу. Милуновић апстрактизује слику али она не губи форму. Младићево лице није реалистички приказано али се јасно са њега чита емоција – туга и разочараност. Простор је неодређен, боје су угасите. Читавом сликом влада сјета и безнађе. У дну младићевих ногу се налази лобања и костур рибе. Дјелује као да лобања једе костур, симболично је приказана повезаност смрти и глади. Оно што је у врши није довољно.
Са друге стране, медитеранска трпеза знала је да буде изузетно пуна. Посебно с јесени када роде цитруси, када је море још увијек мирно за лов шируна и срдела. Зато је остало у народу позната старобудванска изрека: “Кад почне срдела и боб, глади више нема.” Плодови мора која је настала 1954. године приказује човјека који на својој тезги продаје рибу, јежеве, морске подове, лимунове и грожђе. Продавац обучен у типичне морнарске боје, плаво-бијеле пруге; Милуновић, непревазиђени колориста, позадину боји у помпејанско црвену. Сви производи на тезги доприносе колориту слике и она је пуна вибрација и преноси живост медитеранске пијаце. Такође, и данас трговина и размјена добара између брђана и примораца остала је изузетно јака и упркос модерном начину живота мало се измијенила.
Слика Свети Стефан (1957) је такође изузетно колористички богата. Иако је доста геометризована, са правим линијама, слика је пуна и слободних потеза и динамике. Асоцира на љето, топле боје сунца и пијеска које су у контрасту са морем и небом. Острво које је од камена и сиво, оживио је различитим бојама и учинио да заправо духом личи на оно из реалности. Милуновић, који је толико полагао на чврстину слике, њену арматуру, полако бива омекшан, пушта своју руку да слободније вуче потезе као и да више апстрактизује. Тако је постепено тај процес ишао и Милуновић је створио готово апсолутно апстрактно дјело Урлик мора (1961). Ова слика није само невјероватна јер одудара од Милуновићевих реалистичних приказа, од његових стандардних тема мртве природе и пејзажа већ и по томе што “отвара врата надреалним визијама.”[7] Ако се ико нашао на обали док је олуја препознаће осјећај који је Милуновић пренио на платно. На плавој подлози, наранџастим потезима Мило као да исписује морским нотним системом тај страшан урлик. Он се не чује али се осјеће – у снази таласа, у поигравању и таласању површине, по модрој боји мора и влази која обавија све присутно, указујући да је море скоро у ваздуху. Милуновић, и сам рибар, знао је колико море зна бити хировито. “У јесен и зиму оно је олујно, неприступачно и туђе. Тада ниједан брод на њему није безбједан, а рибарске барке хватају интервале мирног времена да се искраду недалеко од обале, у завјетрину.”[8] Тако динамична је и слика Пред олују (1961), а у многим својим скицама и акварелима на којима слика напуштену, влажну обалу која је пуна избачене морске траве и исчупаних стабала, трулих од мореске воде, даје једну другачију слику. У њима се осјећа пустош и мртвило, страшан призор онога што остаје послије великих олуја, јаких вјетрова који зими погађају обалу. Милуновић слика ону пусту, хладну атмосферу у којој нема топлог сунца, јарких боја, много веселих људи на плажи, мирног мора, галаме, живости.
Јутро на мору (1951) је Милуновићева слика, такође пуна слободних потеза, динамике и вибрација. За овог сликара, оваква дјела су неочекивана. “Милуновић није сликар динамике; све што би било сукоб у слици, што би евентуално доводило до другчијег узбудљивог сликарског резултата, он одстрањује.”[9] Ипак, овдје је приказана узбурканост мора али у једном другачијем, позитивнијем смислу. “Све је у покрету вјечног смјењивања.”[10] Ова слика специфична је јер Милуновић уводи и митолошку ноту. Представља Посејдона који на кочијима направљеним од разних морских створења, једри морем на почетку дана. Море, увијек динамично и мистично, морало је Милуновића “сломити”, опустити му руку и дозволити му да се више поиграва али упркос томе он остаје ретроградан, оптружен да стагнира и не прати постмодернистичке трендове у умјетности. Он никада неће сасвим одустати од својих сликарских начела и то се може видјети и на овом примјеру. Слика је подијељена. Имамо три хоризонтална поља; Посејдон гради вертикалу а његов трозубац дијегоналу. Море је једна од највише коришћених метафора за живот а Милуновић асоцирајући на грчку митологију, користећи симболику мора и новог почетка, новог дана, посматрачима презентује једну причу која се лакше осјећа него што се може језички исказати.
Милуновић је у још једној својој слици искористио грчки мит као подлогу за приказивање једног итекако присутног медитеранског догођаја – испраћање помораца. Да ли је заиста Милу ово била намјера не може се са сигурношћу тврдити али и сам назив слике упућује на то. Пенелопа је настала 1958. године. Она је симбол жене која је остала да чека свог супруга, вјерно, не губећи наду, бринући константно. Милуновић опет користи симболе, овога пута оне који указују на Гркињу – црна коврџава коса и бијела тога. Сликар избјегава реалистичност али успјева да као и у слици Младић са вршом јасно прикаже емоције. Пенелопа гледа брижно у даљину, кроз прозор, вјероватно пут мора. Стиснуте усне и крупне, округле очи одају утисак као да ће заплакати у следећем тренутку. Ово је познато многим Приморкињама које су своје мужеве, браћу, очеве, синове испраћале често на дуге временске периоде испуњене стрхом и незнањем гдје су и како су. Да је ова појава била честа показује и податак из 1810. године: у Паштровићима је било 293 поморца, од тога 6 капетана.[11] У Боки идаље постоје мјеста за која су везане легенде о поморцима и чекају које су засигурно Милуновићу биле позате. Међу њима су се највише истакле палата Тре Сорелле у Прчњу и Госпа од Шкрпјела.
Милуновић је 1932. одлучио да живи у Улцињу и добио је на располагање некадашњи дворац краља Николе који није имао неке услове али то Милу није ни било толико важно колико да је близу мора и да има гдје да слика. “Тај малени човек, с црном тршавом брадом која му уоквирује лице, у некаквом невероватном скијашком оделу (иако ту никад не пада снег), с тешким Батиним цокулама на ногама, с баскијским береом на глави, живи већ две године дружећи се, лети и зими, с риболовцима, с циганима, с тим чудним становницима једног морског места.”[12] Овај кратки опис сликаревог живота у Улцињу даје нам увид у његове свакодневну рутину која је подразумјевала једнаку пажњу мору и сликарству. Дружећи се са тим “чудним становницима”, Мило је прикупљао знање и грађу која ће кулминирати у будванским и светистефанским сликама. Касније је он живио и у Херцег Новом, у Пржну, Прчњу, Будви и Светом Стефану, никада не престајући да учи, дружи се са мјештанима и слика своје импресије. Марко Челебоновић и Мило, блиски пријатељи, су крајем педесетих година од Извршног вијећа Црне Горе добили скромне монтажне куће на Словенској плажи у којима су љети боравили и сликали. То су најплодније године његовог стваралаштва. Тада почиње да уноси све више модернистичких ликовних рјешења, разбија форму али задржава у основи цртеж. Сликајући неуморно морске пејзаже и мртву природу он је истраживао, експериментисао и тражио нова сликарска рјешења. Резултат тога је велики број слика са истом темом и мотивима у којима тестира боје, форме, линије, композиције, перпективе и њихове међусобне односе. “Читав мој сликарски рад заснива се на инспирацијама које баш овдје (у Будви) доживљавам. Моје сликарство није туристичког карактера. Ја не репродукујем вјерно оно што је око мене, већ тражим у томе неки дубљи смисао које евоцира ове крајеве.”[13]
Милуновић је у много варијација сликао село Свети Стефан као и истоимено острво. Овим оставио је и историјску документацију која је изузетно вриједна с обзиром да се експанзијом туризма и све већом популаршношћу овог мјеста, оно рапидно мјењало, угађајући више туристима него мјештанима. Кућа пред Св. Стефаном – Кућа Миторвића (1949), Кућа Марка Кажанегре (1954), Свети Стефан – зид са ћупом и Куће у пејзажу (Изнад Светог Стефана) из 1951. године, Пејзаж са Светог Стефана (1952) као и многе друге, приказују право приморско село. Сликајући ове призоре, Милуновић скоро никада не приказује људску фигуру. Он категорички бира чему ће своју пажњу посветити и томе се предаје апсолутно. Кроз детаље, он нам даје да наслутимо живот тог мјеста: те мреже је неко исплео, те врше је неко спустио и извадио из мора, тим плажама је неко шетао, у кућама неко живи, воће је неко убрао, рибу је неко спремио и неко ће је појести. Гледајући његове слике, те ситне исјечке једног специфичног живота условљеног поднебљем и климом, Милуновић ствара један колаж, комплетну слику, која некима представља одраз а некима отвара врата у један сасвим другачији живот.
На том уском простору између високих брда и мора, гдје се мјешају климе, вјетрови, културе, језици, а гдје ипак све остаје исто вијековима, Милуновић је нашао инспирацију. Сликајући оба лица Медитерана, тражећи вјечито равнотежу између сликарских и духовних елемената, никада задовољан резултатима, перфекциониста до сржи, овај сликар сторио је дјела невјероватне вриједности. И како је сам умјетник једном рекао: “Осјетио сам. То се осјећа… Да сам успио ипак.”
[1] Овако га је описала Олга Перовић, његова дугогодишња пријателјица и историчарка умјетности у телевизијском интервјуу за РТЦГ Ликовна умјетност Црне Горе:Олга Перовић
[2] А. Задрма, Широки осунчани хоризонти, Побједа, 4.јануар, 1979
[3] Исто.
[4] И. Симеоновић Ћелић, Мило Милуновић: Непресушна тежња суштини сликарске материје и боје, Српска академија науке и умјетности, Београд, 1997, стр 86
[5] В. Драговић, Мило Милуновић, пустињак улцињски, Политика, Београд, 28. јануар, 1935, стр 7
[6] Постоје разни подаци који говоре о броју стабала које се очекивало да младић посади, али је већа вјероватноћа да је то ипак било пар стабала која су симболички представљала његову способност да осигура благостање у кући.
[7] Љ. Зековић, Индивидуалне ликовне поетике, Центар Савремене умјетности Црне Горе, Подгорица, 2008, стр 27
[8] Б. Јелушић, М. Јелушић, Како је Будва сањала Медитеран, Агронаут, Будва 1996, стр 29
[9] Р. Петровић, Последње слике Мила Милуновића, Политика, Београд ,20. нобембар, 1932
[10] А. Задрима, Ода мору, Побједа, 30. април, 1961
[11] Податак преузет из кнјиге Б. Јелушић, М. Јелушић, Како је Будва сањала Медитеран, Агронаут, Будва 1996, стр 56
[12] В. Драговић, Мило Милунвић, пустињак улцињски, Политика, Београд, 28. јануарм 1935, стр 7
[13] Н. М. „Будва распламсава моју машту“, Побједа, Титоград, 19. август, 1962
