Crnogorci Petrovog sela (kod Kladova) – Slobodan B. Medojević


Повијест црногорског народа испреплетана је сеобама. Масовност миграција Црногораца кроз нововјековну повјест – нарочито, зависила је ријетко од жеље Црногораца за промјеном животног простора, а врло често, готово по правилу од социо-економског статуса становништва. Крвна освета тијеком XVIII и XIX вијека као разлог сеоба полако нестаје. Рат, похаре од стране Турака и сушне године “ производиле ” су мигрантске масе које су прелазиле и стотине километара у разним правцима неби ли нашле нови животни простор са сигурнијом егзистенцијом. Тако je тијеком XVII вијека настала прва црногорска дијаспора – Перо у Истри у Хрватској – наговјештавајући тако вријеме које долази… Два вијека касније, “ гладне ” године раселиле су на стотине црногорских породица у правцу данашње Србије, Босне, Хрватске, па чак и Албаније, Бугарске, Турске и Мађарске…

Према расположивој евиденцији, број Црногораца од почетка па до педесетих година XIX вијека који се населио у Србији – која је била најчешћа дестинација црногорских колониста био је врло симболичан! Од 1853 – 1878 године, дакле за 25 година, из Црне Горе у Србију је пријешло 8141 Црногораца. Они су се углавном раселили по читавој Србији, концетришући се углавном на просторима западне Србије и великом дијелу Шумадије. Касније миграције биле су масивније, што смо описали у претходна сва написа о Црногорцима Горње Јабланице и Топлице. Једна сеоба Црногораца чији живи бијег је Петрово Село код Кладова у Србији заправо је најсвијетлији примјер, иако по много чему типичан, сеобе црногорког народа из Црне Горе у правцу Србије. Ово насеље заправо је најстарија црногорска оаза у Србији која се очувала више од 150 година!

  • Повијесни тренутак и пресељење у Србију

Три узастопне “ гладне ” године биле су 1845., 1846. и 1847. година што је натјерало десетине породица из “ старе ” Црне Горе на исељење, углавном у правцу Србије. За 1847. годину сматра се да је била најтежа у читавом XIX вијеку! Тако је 1847. година из 5 племена пут Србије пошло 70 породица са 389 чланова у намјери да се у Србији трајно настани. Српске власти им нијесу одмах дозволиле улаз у земљу. Тако да је Мокрогорски Карантин маја мјесеца 1847. године постао својеврсни сабирни центар ових унесрећених људи. Интервенцијом Његоша и Симе Милутиновића код Илије Гарашанина и А. Петронијевића, молбом да не дозволи “ да се толики људи муче на граници, већ да им се одреди мјесто ђе се могли населити ” ! Иако уласком без дозволе ове групе, међу којима је било и око 100 наоружаних људи, почетком јула мјесеца коначно је одлучено да се ови насељеници упуте у Крајински округ. Из Ужица је тако средином јула ова група кранула на одредишта по читавој Србији – по разним окрузима – углавном Шумадије. Од 70 породица, колико је пријешло границу само је 48 породица кренуло у Крајински округ! У Зајечар ће стићи 2. августа 1847. године. Од ове групе остаће само 9 породица са 51. чланом, које ће прво организовано и плански доћи у Кладово! Године 1854. из Катунске и Ријечке нахије прист i гло је још 9 породица такође у Кладово. Процес досељавања појединачних и групних, самим тим и увећавање црногорске досељеничке масе у реону Кладова није престао до краја XIX вијека.

  • Од Кладова до Петровог Села. (становништво број и структура)

Црногорски колонисти пристигли до 1854. године нијесу се могли прилагодити животу у кладовској равници, те су од кнеза Александра Карађорђевића затражили нову локацију подно Милоча која их је подсјећала на Црну Гору. Код кнеза Александра делагацију су предводили Милоје Петровић (брат Вељка Петровића) и поп Јоко Ломпар. Кнез им је омогућио дајући сагласност пресељење, те су се Црногорци већ 1854-1855 населили из кладовске околине у подножје Мироч планине око потока Косовице ђе су формирали ново насеље које су прво назвали Ново Село! Насеље је било ушореног типа са искључиво црногорским становништвом! Пописом 1863. године у Петровом Селу пописано је 82 домаћинства са 324 становника. Три године касније, 1866. године било је 95 домова! Пописом 1884. године насеље је бројало чак 133 домаћинства! По овом попису 112 породица биле су црногорске, 5 породица биле су поријеклом из Херцеговине, док је 16 породица (око12%) било из околних насеља, углавном Влаха и Срба. Најбројнији су били Црногорци из Катунске нахије, од којих су најбројнији Његуши и Озринићи. Послије наведених највише је било Цеклињана: Косјера и Ломпара.

Број становника Петровог Села повећавао се све до Другог свјетског рата. Тако је према попису из 1924. године било 165 домова док ће 1940. године (према сјећању савременика) бити 297 кућа. На Србе и Влахе отпадала је 41 кућа. Године 1948. у Петровом Селу забележене су 252 куће са 1222 становника, да би 1961. године у 225 кућа живјело 1144 становника. Рапидан пад (као тренд тог времена у Србији) бјележимо 1971. године када се село смањујена 130 кућа са 589 становника; 1981. године остаће 108 кућа и 337 становника; док попис из 1991. године доноси још поражавајући податак: у Петровом Селу “ остало ” је 78 кућа и 225 становника. Аграрном реформом и колонизацијом у Војводину је одсељено од 1946-1947. 28 породица и то у Вршац 4, Белу Цркву 23 и у Ковин 1. Касније је у Војвидину, махом у потрази за послом дошло још десетак породица и око 40 појединаца.

У најновијем периоду релевантни подаци нам ” одгонетају ” нестанак Петросељана. Они су индустијализацијом пресељени углавном у Кладово (320 породица), Београд (приближно као у Кладову) док је у осталим градским срединама: Неготин, Зајечар, Бор,… тај број много мањи.

  • Тековине …

Петросељани су аутентично сачували црногорски језик и осјећај припадности црногорском народу! Нијесу остали дужни ни домовини – Србији. Крварили су у ратовима Србије са: Бугарском и Турском у XIX вијеку и у свим ратовима XX вијека почевши са Балканским ратовима преко Првог свјетског рата па све до Другог свјетског рата. Петросељани су 1973. године подигли у спомен свих погинулих суграђана споменик са мотивом младог црногорског ратника. Цркву никада нијесу подигли?! Разлози за то нама су непознати. Божју службу су вршили у цркви у селу Манастирици у близини Петровог Села. Специфично је и то да су Петросељани – Црногорци одбијали до средине 60.-тих година XX вијека мијешање са не Црногорцима приликом склапања брака. Одлазили су у Топлицу или Јабланицу а нарочито Црну Гору како би пронашли животног сапутника. (Сличан се обичај цувао и у Пероју – Истра – Хрватска). Занимљиво је да је на грбу Петровог Села: крст на коме је аплициран штит на лијевој половини штита на бјелом пољу аплициран крст са четири огња- дио српског грба, док је на десној страни на црвеном пољу аплициран златни црногорски лав – део црногорског грба!

Резиме:

О Петровом Селу, о животу људи у њему, начину привређивања нијесмо се посебно осврнули, јер се и у овом случају човјек прилагодио природи и њеним чудима. Обичаји и трдиција жива је и дубоко укоријењена у сваком Петросељану. Црногорство које су у себи сачували, само по себи сачувало је и традицију и националну свијест; зато је коријен црногорста Петросељана чврст и зато је и овог пута сувишно говорити колико је, колико гођ то било неуобичајено Црногортво дијаспоре јако ако се правилно негује! Петросељани су примјер како се не заборавља оно што је завјет предака и заклетва потомака!

И овог пита прилажемо списак литературе за све оне који се желе више упознати и са овим “ перојем ” у Србији.

Литература:
• Спасоје В.Богдановић, “ Петрово Село и перосељани у историји и традицији ” , Београд, 1998.
• Ђорђе М.Драговић, “ 150 година Петровог Села на источним ободима Мироч планине ”, Бор , 1998.
• Др Мирко Барјактаревић, “ Петрово Селу и живот у његових становника ” , Гласник етнографског музеја, 22-23, Београд, 1960.
• Др Видосава Николић Стојанчевић, “ Петрово Село као једно од жаришта колонизацијоних и миграционих процеса у источној Србији у другој половини XX вијека ” , Зајечар, 1965.
• Јован Дујовић, “ Црногорци на Мироч планини и у Топлици ” , Вечерње новости Београд од 4.-20. септембра, 1987.
• K оста Јовановић, “ Неготинска Крајина и Кључ ” , Београд, 1940.