Dejan Tofčević, satiričar iz Podgorice, napisao je prikaz o dvjema knjigama crnogorskog satiričara Veljka Rajkovića: DARVINE, DARVINE – epigrami i LJUDNICA – aforizmi.
Dejan Tofčević, satiričar
Darvine, Darvine… Ovo je ljudnica
Danas kada svaki skriboman sebe pronalazi u kratkoj formi i teroriše publiku gomilom trivijalnosti, Veljko Rajković je obradovao naša čula dvama naslovima. Prvim aforizama, imenom Ljudnica, i drugim epigrama, Darvine Darvine… kojem takođe pripada prvo mesto.
Veoma originalan naslov Ljudnica autor crpi iz nosećeg aforizma ove knjige Ludi, ovo je ljudnica! – što je, u stvari, parafrazirana i varirana rečenica znamenitog jugoslovenskog sportskog komentatora Mladena Delića, kada je, na samom kraju utakmice, Radanović dao gol Bugarskoj, i Jugoslavija se plasirala na evropsko prvenstvo. Ljudi moji, pa je li to moguće! Ovo je ludnica! – uzviknuo je komentator, a Veljku je ova „lopta“ dobro legla i sigurnim šutom pod prečku protivničkom timu osrednjih izmisli novu reč.
Iako je malo aforizama koji slovnim inverzijama i poigravanjima, kojima se menja smisao iskaza, daju najbolje aforizme, Veljku to sa lakoćom uspeva, i veli: Crna Gora je prava država.Tu ni slovo ne može da se doda. Ili: Demokratije je bilo i biće. SAD je nema! U tu grupu spada i ovaj: Zasnovao sam radni odnos. Na podređeno (kojim tumači poštovanje zakona o radnim odnosima, koji se proširuje i na druga područja životnog delovanja, što je njemu, pravniku jasno kao dan.). Zatim dodaje: Sudovi se mogu oprati samo ako se izvuku iz mašine. Do tada će oni prati!
Omiljena tema ovog autora su porodični odnosi, kojima zasmejava publikum, jer to očigledno nije njegov lični stav. Iako uživa u toploj porodičnoj atmosferi, njegovi omiljeni likovi su supruga: Tražim razvod. Žena mi ne da! I tašta, koja mu je odmah 
iza majke. Bog dušu da im prosti. Značajno mesto u stanu mu je kuhinja: Moja žena ne ulazi u kuhinju. Pazi da ne zagorim. Za to vreme tamo se nalazi tašta: Kada tašta nešto skuva, to je radije prste da pojedeš. Pošto je za svaku kuhinju higijena ispred svega ostalog, ističe: U našoj kuhinji može da se jede sa poda. Mravi i bubašvabe sve pokupe. A dok smo kod gastronomije, vredi pomenuti i: Nijesmo ni mi travu pasli. Stigli smo poslije kosidbe.
Izvestan broj aforizama se ističe originalnošću i njihova apsolutna satirična vrednost je antologijska. Bez sumnje, očekujem da budu uvršteni u neki budući izbor.
- Crnogorci ništa ne rade na sebi. Plaše se visine.
- Kada sam ugledao brata zasuzile su mi oči i… promašio sam!?
- Imamo dokaze da je istina na našoj strani. Stalno je izvrćemo.
- Nemam dosije. Pratili su me nepismeni.
- I naš narod će ogrijati sunce. Sve se manje oblači.
- Korupciji ne možemo stati na kraj. Kod nas od nje sve počinje.
Na ulazu u Ljudnicu vas dočekuje Ratko Božović i blagom profesorskom rečju upućuje u lavirinte ove umetničko-filosofsko-moralno-gramatičko-socijalne gimnastike. A pogovor Sava Martinovića objašnjava kako su ovo aforizmi neobične ljepote i lijepe neobičnosti, dok vas prati iz ovog zanimljivog štiva, zasejanog novim pojmom.
Krajem oktobra 2011. svetlost dana je ugledala druga Rajkovićeva knjiga, knjiga Darvine, Darvine… Na vratima knjige, crtež znamenitog karikaturiste Darka Drljevića, koji je dizajnirao i prethodnu, na kojoj ostarelog šimpanzu, nešto mlađi Čarls Darvin vodi kao zaslužnog i onemoćelog pretka. Kada otvorite vrata i uđete u knjigu, pisac vas odmah uzima pod svoje i šeta životnim putevima i stranputicama, ali prvo opravdava naslovnu stranu ili ona tumači naslovni epigram:
Darvine, Darvine
ispeci pa reci:
da li su nam majmuni
p r e č i ili p r e c i?
Ovde se u dobrom aforističkom duhu postavlja pitanje i “pitanje”, gde aktivan čitalac sam prodire do suštine i kritičke poruke, samo ako pravilno usvoji naznaku naglašenih reči.
U ovim katrenima nedosledne rime, gde se rimuju samo drugi i četvrti stih, dok je treći izdvojen i stilski markiran, te izneverava očekivanje ukrštene rime, pisac se bavi univerzalnim satiričarskim temama koje predpostavljaju moral – nemoralu, dobro – zlu, logiku – apsurdu. Rajković uspešno varira i već postojeće aforizme, u prvom redu u epigramima: Masa, O tašti i Ni slova, čime uopšte ne gubi od aforističke ubojitosti i naboja, već daje još jedan, drugačiji život temama koje je već tretirao na drugi način.
Drugi deo knjige je posvećen istorijskim ličnostima koje su obeležile civilizaciju na ovaj ili onaj način. Započinje drevnim zakonodavcem Hamurabijem, a nastavlja plejadom starogrčkih i rimskih filosofa, naučnika i vladara, pa preko raznoraznih umetnika i sportista stiže do ljudi sa našeg prostora. Osim majke, tašte, supruge i jedne intresantne plavuše u prvom delu, Veljko daje prilično mesta Fransoaz Sagan i Isidori Dankan kasnije, tek da ućutka svakog feministu i dokaže kako ovo nije samo svet muškaraca, i na taj način ispoljava svoju političku korektnost. A za kraj je ostavio našeg jedinog oskarovca – Dušana Vukotića:
Majstor crtanog filma
oskarovac postao slavni
samo je njemu uspjelo
da mu Surogat bude glavni.
Epigrami ove vrste imaju i svojevrsnu edukativnu ulogu, tako da čitaoca inspirišu na dublje istraživanje i pronicanje u suštinu pojedinih ličnosti koje se obeležile neko vreme, mesto i vektor njegovog delovanja.
Pored ove dve knjige, Rajkovićevo značajnije pojavljivanje je bilo i u knjizi Ratka Božovića Sedmorica protiv mene gde se, u eseju Uvjerljivost razotkrivanja, osvrće na njegovo stvaralaštvo kao na prekoračenje naviknutog načina mišljenja.
I sve to mu je bilo nedovoljno, pa se obreo i u Antologiji slovenske umetnosti.
Malo li je? Nije! A to kaže i Fond Radoje Domanović koji mu je krajem 2011., dodelio priznanje Ekselencija satire – najbolji inostrani satiričar, zajedno sa Žarkom Petanom, najboljim slovenačkim aforističarem i tako ga zvanično svrstao u vrh naše satirične scene.
Veljko Rajković je dokazao da, i pored uvreženog mišljenja o neradu kao najkomfornijem delanju u Crnoj Gori, postoje i oni koji ne misle i ne deluju tako, na radost i polzu njihove publike i okoline.
