Дивна Бијелић
ОКОВИ И ПОТКОВИЦЕ
(Ратко Божовић, „СЕДМОРИЦА ПРОТИВ МЕНЕ“,
Удружење хумориста и сатиричара Црне Горе, Подгорица, 2010)
Ратко Божовић, теоретичар и социолог културе, есејистичар, коментатор и промотер нашег афоризма јесте превасходно човек који разликује и тумачи зрневља духа разасута у грумену земље која се стално расипа. Он је социјабилан али и строг према манама „ненадмашивих“, а благ према онима који се усуђују да перципирају и лоцирају зло, без потребе да за то буду награђени. Криводринске и све друге дивизије препуштене случају и трагици места и времена поља су његовог интересовања и инспиратори за покрет Божовићевог пера. Тог и таквог пера које је остало довољно у традицији да би прихватило савремену технологију миша, а опет исувише модерно и луцидно и без потребе да постане поклоником или пак жртвом прокламација о традицији, срочених зарад стварања профита у презенту реалног живота главних протагониста. У основи, сваки посвећеник социологије и теоретичар културе мора да поседује ону исту матрицу на којој почива афористичарева потреба за активношћу. Та матрица је можда управо рафинираност у сагледавању важности морала као начина и подначина културе живљења, које има за циљ уздигнуће а не посрнуће, веру до које се стиже неверицом и истрајном сумњом у значај овоземаљских набилдованих богова и њихових сателита и полтрона.
Тај број седам од којег Божовић не одустаје присутан је и у овој књизи посвећеној опет одабраној седморици афористичара. У овом случају аутор се руководи географским оквиром порекла и живота бирајући црна а не бела брда и долине. Принцип „Монтенегро“ постаје услован и безуслован у зависности од расположења предоченог у афоризмима сецморице црногорских афористичара. Божовић је посве свестан риме појмова „рација“ и „нација“ па им се неминовно одупире. Због рањивости појединца заплетеног у вртлогу савремених збивања он се држи значаја универзалног принципа не би ли избегао свако зло присутно и у глобалу и у појединостима. Седморица почаствованих овом најновијом Божовићевом књигом јесу: Радомир Рацковић, Мијо Мирановић Гроф, Драган Копривица, Вељко Рајковић, Владислав Влаховић, Владимир Мићковић и Дејан Тофчевић. Божовић је све поменуте ауторе представио есејистичким освртима на њихово стваралаштво и њихову личност као и одабраним афоризмима распоређеним у две групе. У прву групу Божовић је уврстио тридесет афоризама по сопственом избору, а у другу по тридесет афоризама по избору самих аутора.
Говорећи о опусу Мије Мирановића Грофа Божовић призива у помоћ Ђуру Шушњића и његову класификацију карактеристика успелог афоризма: краткоћа, преувеличавање, вишезначност, мисаони обрт, мудрост и неочекивана жаока. Неочекивана жаока је предуслов изненађења које нам афористичар нуди. Као пример изненађења типа Мије Мирановића грофа Божовић наводи афоризме: „Адам се оженио из љубави. Узео је Еву голу и босу.“, „Састанак је био повјерљивог карактера. Ни учесници нијесу знали о чему се ради.“, У недостатку великих побједа, славићемо мале поразе.“ Есеј о афористици Мије Мирановића Грофа завршен је његовим погледом из женског угла: „Идеалан муж не пије, не карта се, не свађа се и не постоји.“ Или: „Срећна жена има потковицу, а паметна коња.“ Божовић при том закључује: „У постморалистичком времену и индивидуалистичкој култури, очигледно, лична срећа није у сагласности са врлином.“ Од афоризама које је Божовић изабрао представљајући Мирановића овом приликом издвајамо: „Слика сваке државе је лијепа ако се слика државним апаратом.“Или: „Овако расцјепкани добри смо само за потпалу.“
Представљање Драгана Копривице Божовић започиње афоризмом овог аутора: „Курта и Мурта никада нијесу били у дилеми: с нама или на нама?“ У наставку следи осврт на његове збирке афоризама: „Глупизми“, 2000., „Без кворума“, 1996., и „Афоризманија“, 2010. Божовић истиче да је хумор темељна одлика и потка критичког мишљења Драгана Копривице. Од афоризама које је Копривица понудио Божовићу издвајамо следеће: „Наш вођа нас подједнако уважава. Сви смо под њим једнаки.“, „Наш вођа је промашен јер је ударен.“
Афористичар Вељко Рајковић је представљен као „горки и иронични смјехотворац“. У уводном делу есеја Божовић посебно истиче Рајковићев афоризам: „Пијани од власти двоструко нас не виде.“ Позивајући се на Хајдегера који је истицао да има људи који су обузети оштрењем ножева и поред тога што нема што да се сече, Божовић закључује да то није био случај са Вељком Рајковићем. Рајковићев афоризам има шта да сече јер је аутор „суочен са сабласним сликама стварности, са реалношћу затвореног друштва, у коме доминира мржња, насиље и хаос“. За теоретичара Божовића као и за већину афористичара најузвишенији принцип постаје истина, огољена, и без шешира који симболизује и скривање и страх. „Заставе на пола копља! Износе истину.“, афористицира Вељко Рајковић.
Један од седморице представљених афористичара у најновијој Божовићевој књизи јесте и Владислав Влаховић: „Мрак је идеалан за његовање свијетлих традиција“, „У тоталитаристичким режимима свака смрт је природна.“, „Овдје би и Кафка одустао од процеса.“, „Никада нисам мање вјеровао а више се крстио.“
„Афоризам је оговарање зла“, каже Владимир Мићковић. Божовић пише: „По много чему афоризам је неодгонетнута загонетка. Он је неодгонетнут од времена Хипократа, грчког лекара из Сократовог доба, који је афоризам обликовао полазећи, искључиво, од медицинског искуства, као љекарско упутство, до данас – кад је афоризам изгубио своје првотно значење и утицај, јер је као крајње сажета књижевно-филозофска синтеза постао квинтенсенција широког био-антропо-социо-културно-политичког и историјског искуства. Стално је тумачен и никада довољно протумачен.“
Дејан Тофчевић је представљен на самом крају књиге „Седморица против мене“. Божовић је овај пут редослед представљања афористичара прилагодио годинама њиховог рођења крећући од најстаријег ка најмлађем. Афоризам уопштено тежи томе да превреднује затечену стварност не би ли одредио тачке дисбаланса, премерио поново све важно ца циљем са циљем да открије и поново успостави негде изгубљену равнотежу. Та равнотежа није она која је доживела дисбаланс, она је сада посве нова, превреднована и спремна да пркоси новим изазовима саздатим у искушењу. „Читав свет је полудео. Треба направити санаторијуме за нормалне.“, сматра Тофчевић. Божовић закључује: „У отпору према свету преваре и блефа, у владавини глупости и свакојаких лудости, афористичар Тофчевић открива тамно лице реалности: „Да би овакве звезде засјале морамо живети у мраку.“
Дакле, ово је шеста Божовићева књига есеја о афоризму. Претходна издања посветио је Божовић србијанским афористичарима а сјединио их је у делу „Од Страдије до Страдије“ где је двадесет и осам афористичара обрађених у претходне четири књиге (4×7) поново представљено уз додатак новонаписаних афоризама. Најновија књига „Седморица против мене“ носи духовит, ироничан али у неком смислу и самоироничан наслов јер је Божовић овај пут представио ауторе афоризма са којима дели исто географско порекло. Због његове чврсте и непрестане везаности за број седам и јасно је, и логично, и за претпоставити да Божовић неће остати на ових досадашњих шест објављених књига посвећених афористици. Није на одмет јавност припремити на седму Божовићеву књигу која је како смо начули посвећена седморици одабраних Јежеваца.
Афористичара Радомира Рацковића Божовић представља као искусног аналитичара проницљиве интелигенције и проживљене осећајности, истичући да је време у ком се појавио овај аутор (седамдесетих година прошлог века) било неслободно и тоталитаристичко, без имало разумевања за иронично-сатиричко стваралаштво. Исто тако Божовић примећује да је Рацковић имао свест о том времену у којем је било најлакше зачепити уста сатиричару, а као потврду наводи следећи Рацковићев афоризам: „Слободни стријелци су идеалне мете.“ У есеју посвећеном овом аутору посебна пажња је посвећена његовој збирци афоризама “Од мајмуна до човека и обратно“, објављеној управо тих седамдесет и неких (1971), када је наш афоризам цветао и мирисао иако нецењен у званичном књижевном животу а посебно у књижевној критици.
Маргинализација афоризма доводила је у питање његову официјелност и званично признату важност али не и суштински допринос уметности од које се очекује критика а не похвала лудости. Због претенциозних начина тумачења ларпурлартизма који су довели у питање и сврсисходност самог уметничког живота није за чуђење чињеница да се на нашој сцени афоризмом међу првима позабавио управо социолог и теоретичар културе а не теоретичар књижевности. Божовићев есејистички приступ афоризму не заклања његову социо-културну потку. Он је врло често и у претходно објављеним књигама посвећеним овој краткој форми истицао друштвену важност критичке свести испољене у најкраћем а најубојитијем облику званом – афоризам. Уосталом, између афористичара, социолога и теоретичара културе нема приметне разлике – тематски гледано. Друштво је и код првог и код другог и предмет и циљ рада. Међутим, та чињеница је теже могла да се сагледа због компликованих уџбеника социологије које су писали подобни а не посвећени друштву. Због таквих су претходним генерацијама задате велике муке приликом читања социолошке литературе, а поводом полагања испита на разним нашим факултетима као и у неким средњим школама. Због нагомиланих речи које нису успеле да додирну логику а ни да осликају заокруженост друштва као целине многима је ова наука остала у сећању као баук ког је тешко и читати а камоли разумети. Управо због тога многима још увек делује зачуђујуће чињеница да је један социолог (као представник науке од које се због претходно поменутог још увек очекује неразимљива сложеност и нејасан нагомилани начин изражавања) посветио немали део своје креативне енергије управо писцима афоризма (кратког, јасног и бритког), тог и таквог афоризма који је одбачен чак и од афористичаревих колега књижевника и књижевних теоретичара.
Због поменутог пређеног пута од наших социолога се то уопште није очекивало. Социологија је неправедно представљена као закукуљена и замумуљена наука коју нико жив нит` може да чита а камоли и да схвати. Међутим, посве је разумљиво да свака владавина монистичке идеологије и духовног монизма најпре обоји и забашури друштвене науке, а посебно саму науку о друштву. Што се мање схвата дуже се влада.
Теоретичари књижевности и књижевни критичари не скидају своје рукавице чак ни кад се топе од милине читања успелог афоризма па не успевају да узму у руке перо којим би требало да обраде афоризам уз жељу да из њега извуку оно најбоље за анализу којом би макар покушали ако не и створили одређену теорију наше, а потом и светске афористике. Окови којима је опхрвана афористика и сатира на нашој књижевној сцени врло лако могу да се претворе у потковице. Разлика је мала а рез постаје све више неопходан.
