Dr Tuka – priča iz knjige “Đavolja natra II” autora Mijodraga Mija Janjuševića

 

Poštovani pośetioci, objavljujemo priču Dr Tuka iz još neobjavljene knjige priča „Đavolja Natra“ – II, autora Mijodraga Mija Janjuševića. Radi što kvalitetnijeg uvida u ovu zanimljivu knjigu koja će se uskoro pojaviti iz štampe, u narednom periodu, objavićemo još nekoliko priča. Uživajte.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa našeg portala i dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DR TUKA

Nekad je u selu učitelj bio Bog. Ne samo kod đaka, no i kod roditelja. I ne samo kod njig, no i kod svijeg seljana. E, u naše selo Klismetovo po ratu, neđe pedesetijeg godina, izbi jedan takav. Neki Erak. Bijaše gospodin, ajde jadan! Obučen u prugasto štofano odijelo, sve se presijava. Cipele mu, kad ide, škripe ko rasušena drvena kola. Kosa mu crna ko zivt, duga i zalizana, pa se śaji ko krilo od gavrana. A oči crne i duboke, ko najdublji bunar. Da se ogledneš u njima. Koža mu bijela i tanka ko paleći papir. Daleko bilo, ko da ga sunce nije grijalo. Uglađen, brate, pa eto ti. Učtiv prema svakome, ali neka strogos’ izbijaše iz cijele njegove pojave. Kad ga vidiš takog, odma te prođe volja za kakom seoskom šalom i besposlicom. Taki gospodin, dosle, nije stizo u naše selo. Za đake bijaše strog samo tako. Bogomi, da je mu’a u učionici, dok je držo čas, lepetnula krilom, moglo se čuti. Dosle ga, vala, s onijem đavolima i taksiratima od đaka niko nije mogo izići na kraj. Oni raniji učitelji te su bili, nijedan ti u učionicu nos namoliti ne bi smio bez kakog dobrog ljeskovaka. No, i on bi im bio od slabe vajde kad se oglasi školsko zvono. Akne i kidiše ona gomila na vrata, a udari u dreku, da se straviš. Ko zdrava i bijesna đeca, vazda u prirodi, ne navikla i ne naučila na stegu i tjeskobu.

No, da vidiš čuda neviđenog. Novi učitelj ig i bez pruta „ugna u brazdu”. I nauči onome što treba: da se lijepo vladaju i ophode prema starijima, da budu poslušna i marljiva. Nauči ig i gradivo. Stalno govoraše:

–  Rad i samo rad, đeco! Upamtite!

Mišljasmo, a pomozi Bože. Neka i nama dobro stigne u selo, bar od nekoga. Te godine ne bi ponavljača u njegovom razredu, osim jednog. Njega učitelj Erak ne može naučiti ničemu. Uzalud mu bi trud. Bijaše komad viši od druge đece. I jedriji. Ponavljač. Skoro da je sve školovanje proveo u magarećoj klupi. Niska čela, klempav i ostrižen do glave. Ne gleda u sagovornika kad govori, no luta pogledom unaokolo. Priča jasno, ne zamuckuje, ali sporo ko da riječi traži u kakom dubokom bunaru i izvlači ig otud na sto muka. Kad ga pritisnu i skole s pitanjima isturi bradu naprijed, ukopa se u mjestu i zaćuti ko zaliven. Upilji očima u jednu tačku, ne obraćajući pažnju na ispitivača koliko da ne postoji.

 

KOMPLETNU PRIČU MOŽETE PROČITATI
AKO KLIKNETE NA SLJEDEĆU ILUSTRACIJU