Dragana Kršenković Brković

Atelanska igra

 

 

Predstavljamo vam roman “Atelanska igra“, Dragane Kršenković Brković. Atelanska igra je roman o odnosu umjetnika i vlasti. On nastoji da osvijetli složene odnose između  stvaralaca i onih koji vladaju, naročito odnos onih umjetnika koji svoj uspjeh duguju bliskosti s tronom..

Dragana Kršenković Brković je savremena crnogorska spisateljica. Do sada je objavila šest knjiga, a bila je nominovana za najveću svjetsku nagradu za književnost za djecu (http://www.alma.se/templates/KR_Page.aspx?id=4038&epslanguage=EN). Njene priče se nalaze u čitankama za osnovnu školu u Crnoj Gori i Makedoniji, a jedna od priča za odrasle se radi i na Berkliju, na katedri za južno-slovenske jezike.

 
 
 

ATELANSKA IGRA

(izvod)

 

           Petnaest knjiga o smrti, pisanju po vodi

           i velikim podvizima

 
 

Svet varki i iluzija

 

(…) Taj prizor je iznenada počeo da se menja.

Prvo su rastresiti komadi čupavih maca zastali, potom su poleteli u krug i, na kraju, zgusnuli su se u klupko ne veće od mesečevog kotura u gornjem desnom uglu prozora.

Nije prošlo mnogo a iz nutrine tog, poput sedefa blistavog, jezgra izronila je prozračna silueta. Njen obris podsetio je Horacija na bledo Albino lice u čijoj kući je sedeo.

Dok se lelujava prikaza smešila, blagonaklono gledajući u pesnika, klupko paperjastih grumuljica ispod njenih nogu ponovo se pokrenulo.

Klupko se sada izdužilo u usku srebrnu traku koja je porinula u dubinu plavog svoda. Kad je valovita pruga doletela do zemlje, preletela je preko ogromne krošnje trešnje, nečujno je uletela u sobu i zaustavila se ispred Horacijevih skupocenih sandala ukrašenih zlatnim koncem i biserima.

Apulijski pesnik se ukočio. Gotovo ne dišući, posmatrao je vijugavu vrpcu koja se ljeskala na mesečini i, na njenom kraju, nestvarno priviđenje.

− Dobrodošao – mekim glasom je progovorila magličasta silueta i pokretom ruke ga je pozvala da joj se pridruži.

Horacije se dvoumio. Da li da pođe? Ako to učini, mislio je, morao bi da gazi po pahuljasto mekoj stazi. «Put od topolinog cveta koji lebdi u vazduhu!», mrmljao je zapanjen. «O čemu se ovde radi?» Jeza je prostrujala duž njegove kičme.

Ispunjen zebnjom, neodlučno je stajao.

Ipak je doneo odluku. Poći će, rekao je sebi. Bez obzira na posledice. Ispravio se, još jednom zagrizao donju usnu i, naizgled potpuno miran, zakoračio na stazu.

I, gle! Iako je gazio po baršunastoj mekoti lakih paperjastih maca (činilo mu se kao da gazi po mekanom krznu); iako je putanja vodila iznad bašte s rastresitim bokorjem, pa iznad bele cvasti trešnje, utihlih Dvora, stamenog i moćnog Brda, i dalje, iznad prostrane doline, sve tamo do oblaka, Horacije nije osećao strah.

Hodao je polako, pogleda uprtog u nasmešeno lice tajanstvenog priviđenja.

A ono je, obujmljeno prozračnom aurom, lebdelo na kraju lelujave trake, posmatrajući ga. Da li pod dejstvom tog pogleda ili, možda, nečeg njemu nepoznatog, tek, iz Horacija je stalo da otiče sve ono što ga je danima opterećivalo – i potištenost, i melanholija, i mučna briga, i tegoban, na prvi pogled ničim izazvan strah… Umesto svog tog naraslog nespokojstva, kroz telo mu je zastrujalo novo, svetlo, prijatno osećanje vedrine i punoće.

Primiren, Horacije je pogledao oko sebe.

Razuđena modra plavet se širila u nedogled. Duboko dole, podno njegovih nogu, krivudala je reka. I nad kućama, proređenim stablima, niskim drvenim ogradama i stogovima sena titrala je jedva vidljiva koprena. Izgledalo je kao da je prigušena svetlost mesečeve korone obujmila svaki pedalj tla.

Najednom se na dlanu bludeće siluete s Albinim likom našao cvet širokih oblih rumenih latica. Nasmešivši se pokroviteljskim osmehom, priviđenje je ispružilo ruku i cvet je poleteo, napravio nekoliko krugova, stigao ispred Horacija i tu ostao da lebdi.

Pesnik iz Apulije je upravo hteo da ispruži ruku i dohvati cvet, kad je iz raširenih latica neočekivano izronila jedna osoba. Apulijac je pogledao i ustuknuo. Neznanac je imao iste crte lica kao i on sam!

Nepoznati i Horacije su se ćuteći odmeravali.

Nije prošlo mnogo a ćutljiva osoba je počela da narasta. Sada su jedan naspram drugog stajala dva Horacija.

Tuđinac je ispružio desnu ruku i položio je na Horacijevu mišicu. Osetivši taj dodir, i Horacije je spustio ruku na mišicu nepoznatog. Misteriozna osoba je blago pojačala svoj stisak, Horacije je učinio isto na strančevoj ruci…

Vreme je prolazilo. Ćutljiva ženska prikaza i dalje je lebdela na drugoj strani staze a veliki, okrugli Mesec isijavao blagu svetlost. Nijedan šum nije dopirao do te visine. Izgledalo je kao da su i zvuci uronili u okolnu plavet, prigušeni njenom mekotom i satenastim sjajem.

Horacije nije skretao pogled sa osobe ispred sebe. Uranjajući u njegove oči boje lešnika, učinilo mu se da – iza tamnih, zlatnom bordurom oivičenih neznančevih zenica – tone u jedan širok, bezdano dubok svet, toliko primamljiv da je morao da mu se prepusti.

Bludeći tim prostorom, u pesniku su stale da naviru razne slike.

Na tren je video sebe kao mališana dok se, pod vrelim letnjim suncem, uz razdragan smeh, po ko zna koji put baca u mirnu vodu lenje ravničarske reke, na obodu rodnog sela.

Pa sebe kao dvadesetpetogodišnjaka dok u neuglednoj sobici osluškuje oštri severnjak i, pod okriljem sveće, zaneseno piše pesmu za koju je, već u tom času, osećao da ih neće rastočiti – kako je zapisao u njoj – ni kiša, ni protok vremena, niti dugi lanac godina.

Pred Horacijem je blesnula i slika njega samog dok stoji nad majčinim odrom i, ophrvan bolom, bled, bez suza, izgubljeno gleda u dve tamne tačke na sivom svodu, nagađajući da li se to radi o vranama koje tog poznog jesenjeg dana kruže nad ravnicom u potrazi za hranom.

Pred očima mu je preleteo i prizor dok on, omamljen vinom i isparenjima tople vode, poluzatvorenih očiju mirno pluta u bazenu luksuznog javnog kupatila, dokono osluškujući dozivanja sa ulica Večnog grada…

Slike proživljenih događaja su se ređale, jedan isečak vremena zamenjivao je drugi a u Horaciju su oživela stanja na koja je davno zaboravio. Ta sećanja su bila tako jasna i ganuće toliko jako da su, u jednom momentu, izmamili njegov dubok uzdah.

Kad se malo pribrao, Horacije je protrljao čelo i podigao pogled. Ono što je ugledao ponovo ga je ostavilo bez daha – sada je na lelujavoj putanji stajao niz osoba istovetnih kao on. «Deset Horacija!», prostrujalo mu je kroz glavu. «Koji ćute i», tako mu je izgledalo, «preteći odmeravaju!»

– Otkuda su se ‘ovi’ stvorili!? – promrmljao je Horacije kroz stisnute zube. Nije znao odgovor.

«Da li se to neko sa mnom poigrava?», pitao se. «A mora da je reč o poigravanju. I nekoj opseni», zaključio je, očiju crvenih od premora.

Nastavio je da se preispituje. Da li se to on, zavirujući u svoja sećanja, zapravo umnožio? Ćutljivi tuđinci, koji su motrili na njega bez pokreta i izraza na licu, nagoveštavali su da jeste. Kao da su sećanja, objašnjavao je samom sebi, nekad davno proživljena i potpuno zaboravljena, izronila iz njegove nutrine, ponela njegov lik i stala ispred njega, preplavivši ga toplim, snažnim čuvstvima.

Zaustio je da upita neznance šta rade tu, na valovitoj stazi od paperjasto lakih maca, visoko iznad doline i Dvora na Brdu ali − oni su se baš u tom trenu rastočili. Umesto desetak osoba s njegovim likom, pred Horacijem je bludela ona ista hrpa purpurnih latica iz čije nutrine je izronio nepoznati.

Apulijski pesnik je kao opčinjen posmatrao ovu gomilu.

Široki obli cvetni listići, blistajući pod mesečevom svetlošću, nekoliko časaka su lelujali iznad staze, pa su porinuli ka tlu. Gledajući kako sipe, onako nečujni, Horacije nije mogao a da ne primeti koliko je njihov let bezbrižan i veseo.

Čitav prizor ga je ispunio tihim ushićenjem.

Iznenadni šum naterao je Horacija da okrene glavu. Preko ramena, s desne strane staze, ugledao je sto i, na njemu, Albinu lutku. Uzmakao je zbunjen. Sto koji lebdi! Na toj visini! I, samo na korak od njega.

Da li se to on nalazi na stazi, zapitao se u magnovenju, koja stremi ka oblacima ili u sobičku naherene kuće, skrivene u zaleđu Mesečeve kapije Dvora na Brdu? Nije mogao da odredi i samo je odmahnuo glavom. Činilo mu se kao da bludi u prostoru u kome je teško moglo da se razluči šta je stvarno, a šta privid…  (…)

 
 

Veliko Polje snova

 

(…) Žar kojim je Neimar opisivao svaki detalj trgao je generala i on se

oštro, ispod oka, zagledao u njega. Koščati stranac je bio obučen u skromnu haljinu nemarno skupljenu uskim pojasom oko struka. Na ruci je nosio dve jednostavne narukvice od tanke kože. I na nogama je imao iznošenu obuću s dvostrukim đonom. Na prvi pogled, pomislio je Agripa, ovaj čovek se ne razlikuje od ostalog puka. Kako toliko umeće, zapitao se, može da prati ovakva neuglednost?

Namrštio se. I senka je preletela preko čela. Za njega, sklonog gizdavom oblačenju i kićenju zlatom, to je bilo nespojivo.

Vreme je oticalo a Neimarev glas je ispunjavao ceremonijalnu odaju.

Agripa je gledao čas u razigrane linije crteža a čas u tuđina. Veliki majstor je s takvom ubedljivošću opisivao građevinu, na čijem nacrtu je radio tokom prethodnih šest meseci, da su jasni obrisi budućeg hrama zaigrali pred njegovim očima…

… I Agripa je video sebe kako stoji u dovršenom hramu. Visoko gore, kroz otvor u centru kupole, uletale su prozračne pričine nemih bogova. Video je i kako se iz gomile izdvajaju dve lelujave siluete, pa kako mu prilaze, podižu ga u visinu dok im duge haljine vijore ispod nogu, kako prolaze kroz Veliko Oko, hrle ka oblacima i ostavljaju ih iza sebe, kako uranjaju u plavu dubinu i, posle dugog leta, zastaju…

Zaslepljen jarkom svetlošću, on nije mogao da razabere gde je. Konačno, uspeo je da kroz zlatnu koprenu nazre blago valovita brda, udaljeni šumarak, dve palme koje su se nadnele nad potokom…

«Pa… ovo je Jelisej! Stanište bogova!!», najednom je shvatio, i sam zapanjen otkrićem. Osetio je kako ga preplavljuje radost.

Krenuo je ka šumarku na obodu širokog polja. Visoka trava mu je dopirala do pasa. Razgrtao je vitke stabljike, prteći sebi put, i s osmehom posmatrao kako se one u talasima povijaju na jednu, pa na drugu stranu. Uživao je u svemu – u jarkoj svetlosti koja ga je obasjavala, prijatnoj toplini, blagom dodiru svežeg povetarca…

Kad je podigao pogled, iznad sebe je ugledao oblak koji je brzo jezdio nebom. Maglena masa se zaustavila iznad obližnjeg brda, izdužila se i uronila u zelenilo.

Podstaknut radoznalošću, požurio je ka šumi.

Stigao je baš u trenutku kad su iz oblaka, poleglog po tlu, izronile dve ljupke žene. One su skinule haljine i zaputile se ka jezeru po kome je bilo rasuto cveće. Zaplivale su kroz debeli cvetni sag, s uživanjem se povremeno okrećući na leđa. Purpurni cvetni listovi još više su isticali njihovu mlečnobelu put.

Kad su izašle na obalu, odnekud iz visine počeo je da sipi svetlucavi prah i vodene kapi su brzo nestale sa njihovih tela. Dok su se oblačile nisu prestajale da pričaju i da se smeju. Potom su uzletele i izgubile se u krošnji visokog gorskog jasena. Na njega nisu ni obratile pažnju.

«Da li svet s one strane… iza granice vidljivih stvari i pojava… ovako izgleda?», zapitao se Agripa. «Ako je tako», nastavile su da se roje njegove misli, «čemu strah zbog onog što nas očekuje?! Mi, sred Polja snova, hiljadama godina zasipani zvezdanim prahom!! Eto prizora koji treba da budi ushićenost, a ne užas.»

Bio je tako veseo da mu je došlo da zaigra.

Agripa je podigao glavu. Na nebu je visila velika svetlosna zavesa. Ona se lagano njihala dok su po njenim pokretnim naborima treperili žuti, zeleni i ljubičasti plamenovi. Najednom, ta meka difuzna svetlost se pokrenula i pretočila u niz krugova poređanih u obliku spirale. Jedan kraj spirale nazirao se iza bujnih krošnji šumskog drveća na vrhu brda, drugi se gubio u dubini modre plaveti.

Posmatrajući ovu spiralnu svetlosnu nit, Agripa je pomislio kako svetlost, porinući u plavi bezdan, sa sobom verovatno nosi i ono što je na svom putu upila. Svo obilje, krepkost i silinu života, nepomućenu lepotu sveta, ali i patnju, trpljenje i bol, koji uporno opsedaju čoveka…

Najednom je postao svestan spokoja koji je ga preplavio.

– Prepusti se – kao da je čuo neki neznati glas koji mu šapuće. Osvrnuo se, ali oko njega nije bilo nikog. A šapat je produžio: – Dozvoli sebi da te… makar jednom… obuzme mir. Neka se usadi u svaku tvoju poru. I neka traje…

Prepirka, koja je kroz visoki prozor doprla sa ulice, trgla je Agripu i on se zbunjeno osvrnuo oko sebe. Na trenutak nije bio siguran gde se to nalazi – u svečanoj sali Gradske palate, u centru prestonice, ili na Jelisejskim poljima, okružen bićima koja lete…

Ravnomerni Neimarev glas ga je dozvao sebi. (…)