Dragana Kršenković Brković – Dodiri i odjeci: Čudesni svet Ivanke Vane Prelević


Dodiri i odjeci

 Čudesni svet Ivanke Vane Prelević


Nadahnut i inventivan, u isto vreme sanjalački i bajkovit,
ali i začudan, pronicljiv i lucidan,
svet mašte Ivanke Vane Prelević po mnogo čemu je jedinstven


Dragana Kršenković Brković


Oblak upada kroz prozor i sve se u unutrašnjem prostoru galerije menja. Čini se da te paučinasto meke niti unose u senoviti izložbeni prostor eteričnost nekog dalekog i tajnovitog sveta. Ovaj magleni oblak, iako lak i proziran, sigurno poseduje neku silovitost, i neku svoju osobenu moć čim može da u onom ko ga posmatra probudi čežnju za daljinom, i žudnju za svim onim neobjašnjivim a očaravajućim predelima, za koja mislimo da postoje samo u našoj mašti. I takvu misao budi ova nesvakidašnja izložena instalacija Ivanke Vane Prelević prvi prvom susretu s njom.

Potom, jedna izložena postelja. Sve na njoj nam je poznato i blisko, a, opet, ovaj ležaj je drugačiji, i to toliko da nam se čini, dok ga gledamo kako svetli iz nutrine, da se to oblak spustio na tlo, pa se nekim čudom preobrazio u postelju. Uz uzglavlje su dva jastuka. Njihovu toplinu i ugodnost remeti par betonskih komada. Da li se to nečija nemirna besana misao javila u noći?, prvo je što pomislite dok sve to razledate. Pa se ta misao, mračna i teška, primirila na dnu svesti, opterećujući tu osobu? Izgleda da je tako. Sloj od betona na jastucima upućuje na to.

Izložba je kompletirana pejzažima koji su rađeni u kombinaciji vatelina, cementa i metala. Kontrastima između betonskih oblika i oblika od vatelina“, ističe Vana Prelević, želim da ukažem i na neuravnotežen odnos između savremenog života i prirodne sredine. Siluete pejzaža prelivene cementnom košuljicom, paperjasto vlaknaste strukture od vatelina, žice od metala koje izbijaju iz mekih oblika pejzaža – svi ti elementi još jedan su primer autorkinog poigravanja kako građom koju koristi, tako i novim likovnim vrednostima i  značenjima koje stvara s materijalima koje upotrebljava.

Foto: Jelena Kontić

U novom ciklusu radova, predstavljenim na drugoj izložbi, ponovo srećemo pejzaže, samo što se autorka sada poigrala s papirom, malterom i žicom. I ti, tako stvoreni krajolici, bliski su nam i mi ih prepoznajemo. Međutim, što se duže u njih gleda, u oku posmatrača ti predeli postaju gotovo neprepoznatljivi. Kao da je nekom autorkinom intervencijom realan prostor prigušen, pa pretočen u ambijent koji je bez dna/granice/kraja. Mi naslućujemo – taj beskonačni milje je sigurno trajan. Kao večan i nepromenljiv, on mora da premošćuje sve podele i razlike. On asocira i na beskrajni tok vremena, čije je drevno izvorište u dalekoj prošlosti a kraj u nedokučivoj budućnosti.

I kompozicija od tri sklupture u centru grada. Te sklupture miruju ispred zdanja Crnogorskog nacionalnog pozorišta, a, opet, one ostavljaju utisak da će svakog časa zakoračiti na ulicu i, sledeći neki svoj unutrašnji glas, ritualni obred ili nepoznati zov, krenuti u susret nečem… Tamo… Nekom mističnom predelu. Ili, izvesnije, nekoj neuhvatljivoj tajni.

Ove i mnoge druge skulpture, ambijentalne instalacije, objekte, kolaže, figure, intervencije na fotografijama i digitalnim transformacijama, vajarka Ivanka Vana Prelević stvarala je u protekle dve decenije. Oni pripadaju različitim ciklusima, ali svaki pojedinačno predstavlja važan segment autorkine poetike.

Bogat opus Vane Prelević karakteriše moderan izraz, stalno traganje za novim u formi i izrazu, tendencija da se radi s alternativnim, često i neočekivanim materijalima, ali i postupno formiranje lirskomeditativnog i ispovednog Ja zapisa. Taj zapis/ispovest/istraživanje/hronika jasno ocrtava autorkin umetnički svet. Nadahnut i inventivan, u isto vreme sanjalački i bajkovit, ali i začudan, pronicljiv i lucidan, svet mašte Ivanke Vane Prelević po mnogo čemu je jedinstven.

Obrisi haljine i raspolućenih košulja-zastava

Novi radovi Vane Prelević, izloženi u Modernoj galeriji u Podgorici („Ispod površine“, JU Muzeji i galerije Podgorica, septembar 2023), na ovom su tragu. Izložba je podeljena u četiri segmenta: Sjećanje/Igračke, Zarobjeni pejzaži, Otuđenje i Buđenje/Let. U njima autorka problematizuje neke opšteprihvaćene ideje, lične i opšte iluzije, predrasude i zablude.

Usamljenost i otuđenost ljudi, svest koja se seća i memorije kao divno skladište svega onog što je postojalo pa zauvek nestalo, prolaznost i smrt, odnos čoveka prema prirodi, neodgojena/zaboravljena/zapuštena empatija, žena i njen poseban senzibilitet – teme su ovih izloženih umetničkih dela.

Prostorom Moderne galerije dominira haljina (Sjećanje). Izložena haljinica potiče još iz autorkinih školskih dana. U procesu rada haljina je bila umočena u cement. U tako dobijenom obliku/objektu obrisi tela samo se naslućuju što, navodi Vana Prelević, „upućuje na bezbrižnost, na sazrijevanje, na formiranje ličnosti, od čijeg kvaliteta umnogome zavisi budućnost.“ Nasuprot izložene haljine stoji niz igračaka (Igračke). Autorka napominje da ih je na isti način tretirala kao i haljinu.

Kostime sa lutaka iz djetinjstva takođe sam umakala u beton i oblikovala po sjećanju oblika lutaka. Na njima sam lijepila fotografije iz prirode. Igračke su uspomene kao vid spajanja prošlog sa sadašnjim vremenom. Figure stoje kao da su zaustavljene i u vremenu, i u prostoru. Pokret na skulpturama sav je u dvojnosti,sputan – zaleđen, a istovremeno, kao da se „otima“ i teži daljini.

Centralni deo Moderne galerije zauzima instalacija, to je grupa objekata u obliku zastava (Otuđenje). Autorka ističe da ih je oblikovala od segmenata iz ranijih radova, dajući im novi likovni oblik, a samim tim i novo značenje. Ona još dodaje:

Na ovakav način želim da istaknem da se kreativni proces u umjetnosti kreće spiralno, obnavljanjem i daljim razvojem prethodno usvojenih vrijednostiIzdijeljene košulje stoje okačene za metalne šipke, koje vijore kao zastave na vjetru, dok svojom formom čuvaju sjećanje na oblik tijela.

Zastave, koje su nastale od košulja, podeljene su na pola. Konture košulja naizmenično su prelivene cementom „čime želim da skrenem pažnju na nekontrolisanu urbanizaciju, vezujući se kako u ranijim, tako i u ovim radovima za ekološki problem“, ocenjuje autorka. Košulje ofarbane u plavoj boji „asociraju na dubinu mora i na plavetnilo neba, koje se oslikava u vodi. Po unutrašnjem dijelu košulja aplicirani su floralni elementi, što upućuje na iskonsku vezanost i potrebu za prirodom.

Posebno impresivan je niz objekata-košulja koji je okačen na zidu u nizu. Oni pripadaju segmentu Buđenje. Autorka je i ove košulje umakala u cement uliven u pravougaone kalupe. Siluete tako dobijenih ‘tela’ oblikovane su u pokretu. Sputane unutar betonskih blokova, ova ‘tela’ odaju utisak da svom snagom nastoje da se oslobode. I na ovim košuljama su konture flamingosa. Gizdava lepota i gracioznost tih ptica snažno odudara od čemernog sivila cementa.

Pored ovog niza objekata-košulja, na galerijskom zidu na željeznim šipkama vise prozračne i meke maramice od vatelina (Let). Hladne i grube željezne šipke dramatično odudaraju od mrežaste i retke tkanine, koja budi u nama osećaj topline. Na svakoj maramici je sačuvana i silueta flamingosa s divnim, dugim vratom. To dodatno ističe stepen različitosti između nežne tkanine i grube metalne šipke.

Tu su i objekti na zidu (diptih, triptisi) kutijastih oblika od betona. Obrisi pejzaža su preliveni cementom. Pod tim, poput kamena tvrdim, materijalom blistav i sjajan svet prirode čini se da je ‘zarobljen’.

Nemiri i harmonija

Na izloženim instalacijama i objektima Ivanke Vane Prelević u Modernoj galeriji u Podgorici sve je u suprotnosti. Pokret i mirovanje. Oblici i senke. Beton i platno. Zatočenost i borba. Sapetost i krik. Metalne šipke i nežni obrisi ptica i cveća. Zagasitopepeljasta boja objekata/tela i blistavi odsjaj svetlosti na tim ‘telima’. Spontanost i svedenost… Žudnja i skučenost… Slobodna volja i potpuna kontrola… Lepota i sivilo…

Ovi različiti objekti i instalacije pripovedaju istu priču – o čovekovom bolu i patnji, o samoći i alijenaciji (od svog bića, ali i od društva), o nasilju i ugnjetavanju u mikrosvetu kome pripadamo (porodica i društvena zajednica), o surovosti makrosveta kosmičkih kategorija (vreme koje neumitno prolazi), ali i o otporu, ljubavi i nadi.

Foto: Duško Miljanić

Na ovim umetničkim delima udvojen je i pokret. U isto vreme, on je sputan i otima se. Sapet je i teži da se oslobodi. Naglašeno je vidljiv (poput ‘vijorenja’ košulja-zastava na šipkama ili ‘iskoraka’ ramena iz betonskih blokova), a ograničen je… Iako u izložbenom prostoru sve stoji, baš kao da je prikovano za tlo, sve istovremeno nastoji, i teži, i trudi se da se pomera, i da se giba, i da stremi ka… Pa, možda ka blistavom sjaju koji putuje preko neba… Možda ka maglama planinskih ponora… Možda i ka nedokučivom vilovitom predelu, koje leži negde tamo, iza ivice obzorja.

I odabrani materijali su oprečni. Suprotstavljeni su, a harmonični. Beton i vatelin, cement i meka tkanina, žica koja ‘krpi’ nebo i čipka po obodu haljine, gvozdene šipke i fotografije – sve je to u znaku ambivalentnosti i nepomirljive dvojnosti. Pa ipak, uprkos tome, sva ta građa uspeva da, u nekom simboličnom pomaku, natkrili udvojenost i stopi se u skladnu celinu.

Tačka dodira

Raznoliki izloženi radovi, poređani u ovom redosledu: Sjećanje/Igračke, Zarobljeni pejzaži, Otuđenje i Buđenje/Let, imaju jednu tačku dodira. To je autorkino nastojanje da u svojim delima ide dalje.

  • Ona teži da ukaže na nedostatke i bezizlaznost vremena u kome živimo.
  • Ona skreće pažnju na čovekovo bezobzirno uništavanje prirode, kao i na porazne učinke urbanizacije.
  • Ona upozorava na nedopustivu ravnodušnost čoveka prema stradanju drugih. Ta indiferentnost se najbolje ogleda u krajnje neprihvatljivom viđenju tuđe tragedije bez saosećanja. Kada se nesreća druge osobe primi tek kao statistički broj, toj osobi se oduzima lice, ime i prezime. Uskraćuje joj se personalnost. Tako viđena, tragedija bledi i postaje bezizražajna.
  • Ona podseća i na sve učestaliji nedostatak empatije, koja kao posledicu ima distanciranje na temelju normi specifične grupe/zajednice/društva. Indolentnost, flegmatičnost, uzdržanost, nezainteresovanost, nehaj, otupelost, neosetljivost, negiranje tragedije koja se dogodila – samo su neki oblici koji prate čovekovu nesposobnost da se uživi u tuđe emocije, da razume tuđa emotivna stanja, da doživi ta teška stanja kao svoja. Kao da čujemo autorkin glas. Nedostatak empatije ozbiljan je poremećaj društva.
  • Ona nas opominje da nam je uvek, i na svakom mestu, potreban širok, a ne skučen, vidik, neizmerno prostranstvo, ozarenost i vedrina slobodnog duha.

Autorka se trudi i da predoči sukob čoveka s životnim uslovima, koji su mu nametnuti. Važno je primetiti da je ona u svoje radove utisnula obrise čovekove borbe:

  • s društvenim (ne)prilikama (ekološki problemi; prekomerni urbanizam; propitivanje identiteta; raspolućene zastave-košulje i preispitivanje odnosa zajednice prema nezavisnosti i suverenosti svog društva i svoje države)
  • s egzistencijalnim okolnostima (otuđenost i nedostatak komunikacije; besmislenost sveta; egistencijalna samoća; potraga za smislom svog trajanja; pojedinac i njen/njegov napor da dosezne slobodu)
  • s ontološkim aspektrima (vreme koje protiče; prolaznost i naš odnos prema smrti; strah od smrtnog časa; gubitak voljenih).

Time je autorka suptilno produbila semantički sloj svog dela, dajući mu šire značenje. Kroz reljefnost, strukturu i način na koji je stvorila svoja dela, ona je nosioce određenih značenja ‘prevela’ u novo polje. Time je dala sebi šansa da progovori i o onom što je ispod površine pojava i odnosa, kako u materijalnom, tako i u duhovnom svetu.

Staza dolaska… Staza odlaska…

Govoreći o modernom prosedeu umetnica/umetnika koji su stvarali u dvadesetom veku, Danilo Kiš u Času anatomije1 (str. 72) naglašava da „‘pesnički pristup’ fenomenima stvarnosti“ podrazumeva stav da umetnice/umetnici više ne teže da ostanu nadređeni, vodeći autoriteti pri opisu objektivne stvarnosti. Savremena umetnost nastoji da prezentira „veoma individualistički, subjektivni, često ekscentrični utisak o stvarnosti“, ističe i Erich Auerbah u svojoj knjizi Mimesis: Prikazivanje stvarnosti u zapadnoevropskoj književnosti2 (str. 534). Na tom tragu je i vajarski opus Ivanke Vane Prelević.

Prelević je umetnica koja u svojim delima izražava punu svest o prirodi čovekove sudbine u svetu. To njeno viđenje prepoznajemo i na novim radovima izloženim u Modernoj galeriji u Podgorici. Po Vani Prelević, čovek je ‘zatočen’ silama koje ne može niti da izbegne i spreči, niti da zaobiđe i otkloni (pre svih, to se odnosi na vreme koje prolazi). Te nemerljivo velike sile onemogućavaju da čovek prekorači granice životnih uslova, okolnosti, situacija, pojava, prilika i događaja u kojima se nalazi, kako onih socijalnih i klasnih, ideološko-političko-istorijskih, rodnih, nacionalnih i nadnacionalnih, ekoloških i ekonomskih, državnih i društvenih, lokalnih i globalnih, tako i onih etičkih, jezičkih, kulturološih, misaonih i ontoloških.

Jedna od naznaka ovakvog poimanja čovekove sudbine reflektuje se u autorkinom načinu na koji ona oblikuje telo čoveka. U Vaninim instalacijama i objektima telo se samo naslućuje. Možemo reći i da Vanini radovi čuvaju tek sećanje na oblik tela. Tako modelirani, ti obrisi više podsećaju na oklop, nego na samo telo čoveka. Što, dalje, budi nove asocijacije na svu onu energiju/snagu/sile koje nastoje da zatome ono najbolje u čoveku.

Suprotstavljajući se toj nemilosrdnoj i okrutnoj matrici, čovek je u grčevitom naporu da se oslobodi pritiska koji ga sputava. Upravo nam o tome pripovedaju Vanini obrisi tela koja, poput Mikelanđelovih robova, uporno nastoje da se ‘izbave’ iz betonske mase koja ih je ‘zarobila’, preteći da ih uguši, razori i, na kraju, pretvori u ništicu. Ta večna borba – ona vidljiva (na društvenom) i ona nevidljiva (na metafizičkom planu) – jeste drugo ime za čoveku trajnu želju da dosegne slobodu. Za autorku, ljudska egzistencija i borba da se dosegne sloboda jesu sinonimi.

Lična predstava zaogrnuta opštim

Višedecenijska praksa umetnice Vane Prelević predstavlja umetnički pokušaj da u svojim delima proširi njihov okvir (recimo, geografski kad su u pitanju pejzaži) i da ih ‘prevede’ iz sfere konkretnog u simboličku projekciju, dovodeći ih na nivo metaforičkih paralelizama i smisaonih podudarnosti. Tim osobenim postupkom, njena dela postaju svojevrsni zapis – ispovest – istraživanje – hronika, koji jasno ocrtava obrise njenog umetničkog sveta. Autorka svoju ličnu predstavu o svetu zaogrće opštim.

Svet Vane Prelević je čudesna priča koja povezuje svet danas sa svetom juče, i sa svetom koji će tek doći. Posmatrajući njena izložena dela, pred nama izranja slika arhetipa čoveka koja, zahvaljujući autorkinim intervencijama, ima eteričnu i poetizovanu auru. Autorka svoje intervencije čini kako na odabranom materijalu i pejzažu, tako i na objektima/’telima’ i prostoru.

Stalno u potrzi za svedenim i jasnim vizuelnim jezikom u materijalu koji koristi (vatelin, tekstil, čipka, željezne šipke, beton, košulje prelivene cementom, košulje umočene u cement, betonski blokovi, fotosi), Vana Prelević otkriva nova, u biti slojevita značenja tih materijala. Konačni intenzitet apstrakcije njenih dela određen je upravo autorkinim suptilnim i kooridinisanim potezom pri izvođenju tih intervencija. To postaje prepoznatljiv autorkin credo u njenom stvaralaštva.

Vanini pejzaži samo na prvi pogled nam se učine bliskim i poznatim. Međutim, dok ih posmatramo, već u sledećem času uočavamo da je stvarnost na njima tek diskretno naznačena. Nenametljivo svedeni i jezgroviti, ti pejzaži gube pojedinačna i lokalna svojstva (crnogorskog krajolika) i postaju model u kome se naslućuje viša opštost i sveobuhvatnost. Uz to, Vanini pejzaži još zrače i lirskom suptilnošću, nekom osobenom unutrašnjom akumuliranom energijom i vanrednom širinom.

Autorkini ‘zarobljeni’ objekti//instalacije/’tela’, u svojoj borbi za ‘oslobođenjem’, kao da iskazuju i svoju potajnu težnju da postanu trajni u svojoj prolaznosti. Taj poseban sloj vodi ka širenju značenja izloženih radova i donosni im nove podsticaje, pune egzistencijalnih i ontoloških asocijacija. ‘Prevodeći’ egzistencijalnu dramu objekata/instalacija/’tela’ u jedan širi kontekst (na ovom nivou doseže se tačka u kojoj se spajaju trenutak i trajnost), autorka značajno doprinosi formiranju sloja metafizičkih značenja svojih radova.

Ovaj autorkin postupak nametnuo se kao glavna osobina i njenog pristupa u građenju prostora. U tom procesu, ambijent gubi određenja koja krase neki konkretan prostor a postaje predeo svega onog što se nalazi iza pozornice pojavnog sveta, zajedno s prirodom, ljudima i svim dešavanjima, s onim što je prošlo, što se danas dešava i što će tek doći.

Umetnički transponovana i poetizovana, autorkina lična predstava o svetu stiče na kraju poseban status. Od prizora s uočljivim lirskim prizvukom, preko slojeva s kritičkim i analitičkim potencijalom do delova u kojima je utisnuto simboličko-konteplativno značenje, izloženi objekti i instalacije Ivanke Vane Prelević se iskazuju kao mesto dodira i odjeka, iznova potvrđujući svoj višestruki uticaj.

____________________

1.      Kiš, Danilo. Čas anatomije. Beograd: Nolit, 1978.

2.     Auerbah, Erih. Mimesis the Representation of Reality in Western Literature

Izvor: http://www.scribd.com/doc/88478856/Mimesis-the-Representation-of-Reality-in-Western-Literature-by-Erich-Auerbach-5-Star-Review

Esej je objavljen u poslednjem broju ARS-a (3-4/2023).

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


eight − 6 =