Legenda o vihoru zvanom Śever
Maja je stigla do prvih borova. Podigla je ruku, mahnula je Svicu, htela je i da ga pozove, ali je odustala. Noćnu tišinu narušio je udaljeni huk sove. Dopirao je iz dubine šume. Tama i huk su naterali dugokosu devojčicu da zadrhti. „Šta ja to radim?“, zapitala se. Ona noću nikada nije bila u šumi. I to sama. Od straha je načas ostala bez daha.
Dok je stajala neodlučna, premišljajući da li da se vrati kući ili produži dalje, nešto neobično je privuklo njenu pažnju. Na padini ispred nje, malo iskosa s leve strane, letelo je bezbroj blistavih varnica. S mesta na kome je stajala, Maji je taj gusti iskričavi roj ličio na providni veo, nehajno bačen preko kamenjara.
− Polje svitaca!− prošaputala je, ushićena nesvakidašnjim prizorom.
Čula je ona da postoji takvo polje; ono svetli u tami, daleko od ljudi i puteva. Iako je priča bila zanimljiva, Maja je verovala da je Polje svitaca tek tamo neka bajka. Posmatrajući ga sada svojim očima, pomislila je da bajke – ipak – treba uzeti za ozbiljno.
Pitala se. Da li su to sjajne iskre polegle po velu? Ili je taj prostrani plašt, tako mekan i lagan, zapravo satkan od iskrica? Maja nije bila sigurna. Prozirna koprena prekrivala je strmu padinu, lagano strujeći između grmlja i visokih četinara. Prizor je bio neočekivan, uz to i tajanstven, nadasve divan, i to toliko da je Maja prošaputala:
− Ovo mora da su sâme zvezde sišle s neba, pa sada tu… na Ljuboviću… sijaju.
Nenadano, iz tame se pojavio Svitac. Nestrpljiv, koliko i srdit zbog zastajkivanja, pozvao je Maju da požure. I ona je poslušala, uprkos žarkoj želji da još malo posmatra kako se čudesno Polje svitaca polagano i nežno ugiba preko kamenjara. „Nikad kraja čudima u ovoj noći“, pomislila je vižljasta devojčica i nevoljno pružila korak.
Svitac je vodio Maju sve dublje u šumu. Bilo je tiho. U toploj junskoj noći sa tla se širio miris četina. Visoko gore, iznad borova, čempresa i poneke jele, gorele su zvezde. U neko doba, nesvakidašnji par je stigao ispred širokog hrasta. Svitac je zastao, pogledao Maju i svečanim glasom objavio:
− Stigli smo… Ovo je ”Kula za hvatanje vihora.”
Zastao je, malo razmislio i dodao poverljivim glasom, kao da Maji otkriva neku tajnu: – Vihor koji se pominje svima je poznat kao Śever.
Maja je u nedoumici pogledala Svica. „Kako… kula? Pa, to je samo hrast“, pomislila je. Ponovo je osmotrila moćno drvo. Bilo je široko i ona ga svojim rukama nije mogla obuhvatiti. Želela je da upita svog vodiča zašto jedan običan dub ima tako neobično ime. Nameravala je da pita i otkud takva nesvakidašnja kula na vrhu Ljubovića, jednom od sedam uzvišenja u širokoj kotlini… Kad je odlučila da progovori i sve razjasni, Svitac je poleteo oko starog duba.
Podstaknuta Svičevim letom, i Maja je – ne ispitujući zašto to čine – obišla hrast. Hodala je gazeći po debelom sloju opalog lišća. Kad je Svitac zastao, zastala je i ona. Podigla je glavu i zagledala se u široku razgranatu krošnju. Grane su bile jake i krive, na mnogim mestima kolenasto savijene. Njen pogled je s krošnje skliznuo ka stablu. Začudila se što je na tom starom deblu toliko čvorova i neobičnih zadebljanja.
Tišinu je prekinuo Svitac.
− Kad Śever duva, dešava se da se on zakovitla i nad ovim brdom, pa se u neko doba sjuri ka tlu i uleti u Kulu.
− Sjuri se? U unutrašnjost ovog hrasta? − upitala je Maja začuđena onim što čuje.
− Da, da. Takvi su vihori − nastavio je Svitac da priča, lebdeći sada nešto bliže.
Maja nije znala da li da ostane ozbiljna ili da počne da se smeje.
− Dok unaokolo tutnji a pod njim se sve povija, Śever još i osluškuje − dodao je Svitac. Njegov glas nije dopuštao nikakvu sumnju.
− Baš… osluškuje?
− I pamti! O tome postoje tolike priče u rodu svitaca…
− Pa to znači… – rekla je Maja i zastala. Smetena i neodlučna, ona nije znala šta da misli o tom otkriću. – U ovoj šumi i svici imaju svoje priče!– čula je sebe kako izgovara, glasom koji je odavao čuđenje, znatiželju, ali i nijansu sumnje. – To ne može biti!
− Naravno da može!− uvređeno je izustio njen sagovornik. – Śever odvajkada gospodari ovom dolinom. Slobodan. I nesputan. Dok tako juri unaokolo, u njemu se smeštaju slike, reči, senke… glasovi... Sve pored čega prođe, utisne se u njemu…
− Čekaj… Kakve slike… I reči? − ljutila se Maja. – Vetrovi duvaju, i duvaju. Otkuda sada sve to?
Kao da je jedva čekao na to pitanje, njen sićušni sabesednik se raspričao. Slušajući Svica, pred Majinim očima su počeli da promiču razni prizori iz bliže i dalje prošlosti Grada pod Goricom.
Vrh Starog mosta, koji viri iz nabujale Ribnice… Pa požuteli zidni kalendar, on visi u ćošku kamene kuće podno Malog Brda, tu okačen, pa zaboravljen… Tu je i sen vinove loze, senka leluja po sveže okrečenom zidu trošne prizemljuše, na rubu Tološkog polja… I gomila putnika na peronu tek sagrađene željezničkestanice. Gužva i guranje dok voz ulazi u stanicu. Putnici nose kofere i kutije obmotane kanapom.
− Tako Śever čuva sve ono što se dešavalo u Gradu pod Goricom – završio je Svitac priču glasom koji je otkrivao ponos, čak i nijansu gordosti.
− To znači da je Kula… – Maja se ispravila. – To znači da je ovaj hrast… skladište?!
− I tako bi se moglo reći – spremno je odgovorio majušni Svitac. − Recimo to ovako. Śever i ova ”Kula za hvatanje vihora” čuvaju sećanja na svakidašnje pojave, ali i na velike događaje; na nevažne prizore, ali i na uzbudljive pustolovine… Na dolaske i odlaske… Rađanja i umiranja u ovoj dolini, i to kroz stoleća…
Maja je uzdahnula. Sve to je bilo mutno i nepojmljivo. Da li ona ovo sanja?
(Odlomak iz romana „Dva talasa“)
Be the first to comment