20.05.2022.
Poštovani pośetioci, predstavljamo odlomak iz romana “Dva talasa”, autorke Dragane Kršenković Brković. Roman je nedavno objavljen u izdanju izdavačke kuće Fokalizator.
DVA TALASA
(odlomak iz romana)
Još jedno raseljeno lice
Aločku Grigorijevnu Bojko ili Alu, kako je volela da je zovu, Marija Dašović je srela u hotelu Vakantie, Odmor, u kome je odsela. Čim se smestila, Marija je pokušala s nekim da priča o prilikama i životu na ostrvu. Međutim, ubrzo se ispostavilo da je osoblje hotela ljubazno, ali uzdržano. S Aločkom je bilo drugačije. Iako je poštovala stroga naređenja uprave o odnosu s gostima, s Marijom je već pri prvom susretu počela lako i neusiljeno da razgovara.
Tako je Marija ubrzo saznala brojne detalje iz života te mlade žene.
Nije bila sigurna da li je usamljenost, možda i potreba da s nekim podeli svoju tuga zbog velike razdaljine koja je delila od porodice nagnalo Aločku Grigorijevnu da joj se tako brzo poveri. Mariji to i nije bilo tako važno. Ono što jeste za nju bilo značajno – iako nije bilo povezano s istragom o narkotiku Evening Shadows – jesu bile pojedinosti iz Aločkinog života, još jedne raseljene osobe koja više nije pripadala ni kraju u kome je rođena, ni novoj sredini u kojoj je radila. Baš kao što su to bili njeni, Marijini, roditelji.
Aločkina sećanja bila su obeležena osećanjem gubitka, nesigurnosti i nesnalaženja. Povezivala ih je još jedna zajednička nit, patništvo, mada se ta žena krupnih očiju, duge plave kose i kože poput porcelana trudila da bude jaka i da se ničim ne oda.
Sedele su one i razgovarale, prvo u Marijinoj hotelskoj sobi, potom u Aločkinom stanu. Aločka je tiho pripovedala o velikom naporu koji je uložila da pronađe način da napusti varošicu u kojoj je rođena, podignutoj na padinama Karpata. Bila je to prestonica gorštačke ukrajinske zajednice Bojko, kojoj je Aločka pripadala.
Šta je drugo i mogla da uradi?, rekla je ona. Živela je s majkom i dva mališana u sirotinjskoj udžerici svojih roditelja. Bio je to kućerak s dve sobe, niskom tavanicom, zemljanim podom, vlažnim zidovima („Spolja tako plesnivim da se ja i majka nismo mogle izboriti s mrljama od šalitre“, kazala je rezigniranim glasom). Tu, u prednjoj sobi, visio je suvi bosiljak. U uglu, raspeće.
Pred tim raspelom majka se molila kad je mislila da je niko ne vidi. Izvajanom Hristovom liku, razapetom na drveni krst, pričala je o tegobama koje su je mučile. Božjem Sinu na krstu je upućivala i svoje molitve, molbe i vatrene želje, koje su se svodile na jedno. „Svevišnji, koji je izvor svog života, poslao Te je među nas. I ti, Njegov Sin, imaš moć da nešto učiniš. Samo jedno Te molim! Poštedi moju dušu, Aločku milu, života kojim ja živim.“ Tako je šaputala ta skrhkana starica iz dana u dan.
Čudno je koliko žalosti jedno čeljade može da izdrži
Suvim glasom, bez suza, Aločka je Mariji pričala i o bolu koji je osećala dok bi posmatrala čvornovate, od težačkog rada pre vremena ostarele, ruke svoje majke. Seća se ona. Pri okopavanju kukuruza često je pogledala na pogrbljenu majčinu siluetu, još sitniju pod užarenom sunčevom jarom.
I očevi prsti. Uvek puni prašine i maltera. Kad su dobili vest da je otac pao sa skele, podignute oko kuće koju je zidao u udaljenom gradu, ona je osetila… Pa, nemoć je prava reč… Kao u vreme poplava… Voda je iz skladišta odnosila poslednje zalihe kukuruza a ona, nemoćna, mogla je samo da stoji, svesna da će glad brzo hrupiti u njihov dom…
– Čudno je koliko žalosti jedno čeljade može da izdrži– dodala je Aločka u jednom trenutku, posle kraćeg ćutanja, dok je umor postajao sve izraženiji na njenom licu. – A kad izgubiš sve, ili ti se učini da si izgubio sve, onda… Najednom!… nema više ustrašenosti i ti osetiš neki spokoj… gotovo mir. Lako ti dođe oko srca. Valjda zato što nemaš više zbog čega da prolivaš suze. Eto, prevelika bol i to čoveku donese.
Kad je ućutala, Aločka je spustila pogled na svoje dlanove položene na sto.
Be the first to comment