Poštovani pośetioci, objavljujemo četvrto izdanje poznate poeme Dragomira Ćulafića “Još me ima”. Ona se tiče svih naših zavičaja, i zovu je zavičajnom Pjesmom nad pjesmama.
Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje ove poeme sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
Dragomir Ćulafić
“Još me ima”
Bilješka o piscu:
Dragomir Ćulafić je rođen 8. novembra 1940. od majke Milice i oca Milana, u selu Luge (danas Gornje Luge), kod Andrijevice, u Crnoj Gori.
Završio je Filozofski fakultet, grupu za njemački jezik i književnost. Živi u Beogradu i povremno u zavičaju.
Objavljene knjige: Pozni šetači, poezija (autorsko izdanje, Beograd, 1971); Druga java, poezija (Bagdala, Kruševac, 1973); Razgovor žeđi, poezija (Stražilovo, Novi Sad, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig, 1978); Ako se setiš, poezija za đecu (Stražilovo, Novi Sad, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig, dva izdanja: 1985, 1986); Navala praznine, poezija (Nova knjiga, Beograd, 1988); Čudna staza, poezija za đecu (Novo delo, Beograd, 1988); Selice, poezija za đecu (IP knjiga, Beograd, 1990); Ključ, pripovjetke (Univerzitetska riječ, Nikšić, 1991); Šta tu ima da se krije, poezija za đecu (Knjigoteka, Beograd, dva izdanja 1994); Kad jabuka zarumeni, izbor poezije i proze za đecu (Srem- publik, Beograd, dva izdanja: 1996, 1997); Pričest, poezija (Prosveta, Beograd, 1997); Prenoćen život, s Ratkom Čolakovićem, antologija boemske poezije (Interpress, Beograd, 1997); Zvjezdano ždrijebe, roman za mlade (dva izdanja: BMG, Beograd, 1997, Bookland, Beograd, 2004); Raširi ruke, izbor poezije za đecu (Grigorije Božović, Priština, 1998); Još me ima, poema, bibliofilsko izdanje (Interpress, Beograd, 2000); Još me ima, poema (Interpress, Beograd, 2000, drugo izdanje, JP Kulturni centar, Bar, 2011, treće izdanje); Šapnula mi breza, izabrane i nove pjesme za đecu (Nolit, Beograd, 2001); More na jedanaestom spratu, priče za đecu (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2002); Naše leto, roman za đecu i roditelje (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2002); Ringišpil u mojoj glavi, roman za mlade (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, dva izdanja: 2003, 2005); Ringišpil morska šema, roman za mlade (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005); Zaljubljeni ringišpili, roman za mlade (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, dva izdanja: 2008, 2009); Neko drugi, roman (Čigoja štampa, Beograd, 2009, Narodna biblioteka „Dositej Obradović“, Stara Pazova, 2009); Da ti šapnem, izbor pjesama i priča za đecu (Narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2010); Ringipšpil za dvoje, roman za mlade (Bookland, Beograd, 2010); U svom ramu, poezija (Partenon, Beograd, 2011); Ringišpil za troje, roman za mlade (Bookland, Beograd, 1912); Pamtiću, izabrane pjesme za đecu (Međunarodni festival poezije „Smederevska pesnička jesen“, Smederevo, 2012); Idemo na more, roman za đecu i roditelje (Bookland, Beograd, 2014).
Zastupljen je u više antologija, školskoj lektiri i čitankama. Neke pjesme za đecu su mu komponovane.
Prevođen je na: engleski, ruski, bugarski, rumunski, mađarski, slovački, rusinski, makedonski i slovenački jezik.
Dobio više nagrada za pjesme i priče. Između ostalih, godine 1995. dodijeljana mu je „Zlatna plaketa“ na jugoslovenskom konkursu za najbolju boemsku pjesmu. Roman Zvjedano ždrijebe proglašen je za knjigu godine na Festivalu humora za decu u Lazarevcu, 1997, kada je bio u najužem izboru za nagradu „Politikin zabavnik“. Dobitnik je zavičajne nagrade opštine Andrijevica „17. jul“ za 1998. godinu, za sveukupno književno stvaralaštvo. Dobitnik je počasne nagrade Zmajevih dečjih igara „Zmajev štap“ za 2001. godinu. Roman Naše leto nagrađen je nagradom Kritike dječjeg žirija „Dositej“ u 2002. godini. Roman Ringišpil u mojoj glavi nagrađen je nagradom „Večernjih novosti“ – Gordana Brajović i proglašen za najbolju knjigu 2003 – 2004. Dobitnik je nagrade „Zlatno Gašino pero“, Festivala humora za decu – Lazarevac, 2004. godine, za sveukupno književno djelo. Poema Još me ima proglašena je na bjelopoljskim limskim susretima, Pjesnici sa Lima o Limu 2006. za najljepšu pjesmu o Limu. Roman Zaljubljeni ringišpili nagrađen je nagradom Kritike dečjeg žirija „Dositej“ za 2008. godinu. Roman Ringišpil za dvoje nagrađen je nagradom Kritike dječjeg žirija „Dositej“ za 2010. godinu. Dobitnik je nagrade „Maslinov vijenac“, Međunarodnog festivala dječjeg stvaralaštva i stvaralaštva za djecu „Susreti pod Starom maslinom“ u Baru, 2010. godine za ukupno stvaralaštvo za djecu. Dobitnik je pjesničke nagrade „Zlatni ključić“ za 2012. za stvaralaštvo za đecu, Međunarodnog festivala poezije „Smederevska pesnička jesen“. Romanu Ringišpil za troje dodeljena je Plaketa za nominaciju iz Crne Gore za nagradu „Mali princ“ u 2013. godini, na Međunarodnom dječjem festivalu „Vezeni most“ u Tuzli.
Njegovi romani za mlade rado su čitani, i u mnogim našim bibliotekama proglašavani su za najčitanije knjige.
Умјесто предговора
ЗАВИЧАЈНА
Ноћ на свице спрема хајку
Стих и курјак на помиру
Пишем пјесму завичајку
Лимском брату Драгомиру
Сањају те крушке дивље
И јабуке пуне зорње
Шапће облак над Полимљем
Ол` скоро за Луге Горње
Што и сад сред зора рјечних
Сија као оних дана
Кад си расто пoред вјечних
Крај Милице и Милана
Тамо негдје Рингишпили
Награде и фестивали
Ал` завичај сан тишти ли
Жар дјетињства лимски вали
Јун за јуном ево климље
Твоја давна љета чујем
Кад ћеш Дале за Полимље
Јави Лим да обрадујем
За муштулук да му иштем
Ђевојку с беранске плаже
Да вирови сви зањиште
Кад ти врбе стих затраже
Тамо негдје још те има
Гдје мјесецу строфе лете
Али нигдје ко крај Лима
Имаћеш се – имаће те
Велимир Ралевић
Беране, љета 2012.
(Пјесма објављена у књизи Драгомира Ћулафића Памтићу,
Смедеревска песничка јесен, 2012)
ЈОШ МЕ ИМА – „пјесма све што оста…“
(Предговор уз прво издање)
Кад су се издавач и неки његови сарадници састајали и разматрали могућност објављивања поеме, пјесме, „Још ме има“ Драгомира Ћулафића као књиге, као „цјелине“ која стоји, која постоји сама за себе јасно и „одређено“, „потпуно“ и јединствено, мислили су и говорили о њој, о тој пјесми и поеми, као „звуку“ који у слуху, у сјећању и памћењу, траје према ономе како је њене стихове говорио њен пјесник, како је ритмички изговарао сва она набрајања долина и брегова, села и планина, како је, у „рецитовању“, мијењао глас и њиме, тим гласом, музички и музикално, стварао утисак и узбуђења равна најљепшим доживљајима на музичким свечаностима у концертним салама. Јесте, заиста, тај пјесник, тај професор књижевности и језика, тај управник библиотеке у Београду, која носи име Лазе Костића, тај човјек, кога његови најближи и најроднији, знају као срамежљивог, подоста стидљивог и, сигурно, скромног „поету“, почиње, за вријеме „говорења“ ове поеме, постепено да „јача“ и расте, некако да и сам бива струна и звук, помјерљивог гласа, као да се тај глас мијења у складу са ритмом стихова: брзо набрајање, застајкивање, подигнути тон, могуће „ослушкивање“ одјека у публици, поистовјећење са пјесмом, „изједначење“ са њом, и све се стапа у једну цјелину која je звук и
склад пјесника и стиха, али и хармонија постигнута у сазвучју тонова између пјесника и публике, ријечи и музике, мисли и слика…
Ако се овоме дода оно што је, у издавању пјесничких књига овог издавача, значајан подухват и познато
остварење (многе књиге, како се то каже, за дјецу и омладину и од познатих, наших савремених пјесника), и ако се има у виду да је исти издавач већ објавио једну пјесму као „књигу“, и то пјесму „Ноћ скупља вијека“, Његошеву, онда, зашто тако, као књигу, не штампати поему „Још ме има“, која је примјер изванредног пјесничког надахнућа, синтеза пјесничке цјеловитости њеног ствараоца, вјероватно и пуна сублимација поетског израза, рјечника и језика његовог, а у неком „временском ходу“ – пут у обрачун са собом или „смирење“ на крају дугог, тешког, изукрштаног и напорног путовања кроз живот? Није било без помисли ни оно што се, ипак, колико наслућује, још више осјећа, види и зна: та је поема нешто као „завјештање“, слава и опроштај, „жал за младошћу“, у смислу који је под тим ријечима подразумијевао Борисав – Бора Станковић, али је и поемски загрљај из одјека „Ђачког растанка“ Бранка Радичевића. Можда има одјека и „одзвука“ пјесничких каденца из „Стражилова“ или предсмртног, ратним разарањем уништеног човјека, који живи у нужној „здравици“, која се зове „Апотеоза“ Милоша Црњанског. У овом тражењу „отклика“, могућег и „историјског“, донекле „аналогног“, али, свакако, и оригиналног, као да има лијепе сличности са музиком и смислом пјесничких творевина, какве су „Војводина“ Мирослава Антића и „Мостарске кише“ Пера Зупца. Ове, „могуће“, „везе“ и сличности, не само да не умањују вриједност и „пјевну“ звучност поеме Драгомира Ћулафића, него, напротив, „стапају“ је „сједињују“ у један велики „склоп“ савремене и „генерацијске“ поезије овог времена.
Један од разлога, и то „инспиративних“, да се ова поема објави као књига, можда је и овај: мало је ријека у Црној Гори, малена је Црна Гора, али је тај Лим, та ријека, „скоковита“ и са провидним брзацима, изузетно добар мотив за пјесника и за све оно што су он, тај пјесник, и сви његови проживљавали са том ријеком и поред ње. Други мотив можда је и нека „сличност“ у доживљајима, крај ријеке и у њој, још и овај: издавач и неки његови сарадници као што је и овај што се потписује испод ових уводних ријечи, имају чудовишну ријеку у свом завичају – Зету! Та ријека је, као што се зна, „друкчија“ од Лима, али је ријека и „наша“ је, па су се, сви, лако могли, поводом пјесме и поеме, „Још ме има“, сјетити и своје Зете, њених зелених дубина, понеких плићака, неке несигурне мирноће и „тромости“, али и савршено складних боја у варијацијама зеленог: зеленило ријеке, зелено грање и дрвеће изнад ње, „зелени“ догаћаји и „зеленило“ младости која се крај ње играла, радовала, сазријевала, патила и мучила… И није случајно што је Драгомир Ћулафић 1993. године на конкурсу за најљепшу пјесму о ријеци, добио прву награду за пјесму посвећену Зети, која је одмах нашла мјесто у читанкама.
„Историјски“, сада, послије свега, кад се, ево, помињу неки разлози за објављивање поеме „Још ме има“ као књиге, треба, стварно, посебно да се нагласи: пјесник Драгомир Ћулафић вриједан је и даровит књижевник, предан своме, баш пјесничком дару, разноврсном, и у њему, нарочито, са својственом љубављу према младом и најмлађем нараштају као „чистим“ читаоцима, са петнаестак књига у по неколико издања, дакле, тај пјесник, даровит и „плодоносан“, није, ипак, толико „познат“, колико, по свему, заслужује, и није толико „разматран“, како би се морало претпостављати да, у нас, има праве критике, „приказивача“ и „оцјењивача“ како ткз. дневних, ништа мање ни оних „историјских“. Хоће ли
објављивање књиге „Још ме има“, једне пјесме или поеме, бити примљено, читано и „расправљано“ и
као „исправка“ и „допуна“ досадашњег рада и хоће ли значити један „мир“ и „стишај“ ради новог и великог, а, свакако, и могућег поетског подухвата?
Али, поред свега, најглавнији и једини прави разлог за објављивање ове поеме као књиге јесте њена књижевна и умјетничка вриједност. И „прича“ и бајка, и лирска исповијест са епским елементима, и разноврсност, богатство, разнородност стиха, риме, ритма и музикалности, и љубав као страст, па носталгија, са сјећањем и „прекоријвањем“ што се било и како се прошло, и „географија“ са симболима имена и појмова, и „историја“ са снагом подсјећања и постојања, одувијек до данас, – све је то поезија, пјесничка снага и увјерљивост, занос завичајем и опомена пред собом и у себи, све је поeзија од живота и са стварношћу која је постојала и текла, и још „тече“, све је „дуг“, дужност и једно „враћање“ љепоти и љубави, све је оно што и пјесник у једном стиху наглашава: поезија, као пјесма, као поема, као исповијест и сазнање – „пјесма све што оста“, све што је остало, послије свега…
Др Василије Калезић
ЈОШ МЕ ИМА
…
Дрењина сам и шипурак,
грана ноћна на прозору
и јабука свјетлолика,
и купина, и малина,
пламен трешње,
румен образ у ђевојке,
јагодице, брадавице,
боровнице,
жбун звјездолик
на јастуку, испред прага
осмијех Бога, осмијех врага,
соко, око Зелетина,
труд и кремен,
укрес грома изнад Кома,
крешталица, кукавица,
ласта и кос,
реп, копито коња врана,
крик гаврана,
у долини покрај Лима
међ људима, биљем, псима,
међ живима и мртвима,
ђе шарена блуза крије
бомбе двије,
ој ђевојко Васојевко,
усред горе,
ој изворе,
клокот чесмо,
Равијојло грла мека,
зелен пјесмо,
моја љета педесета
буковјече
и листају, и мезграју
док Лим тече,
подно дуге
моје Луге,
у груд`ма ми куца клека.
…
KOMPLETNU POEMU MOŽETE PROČITATI
AKO KLIKNITE NA NASLOVNU STRANU
