Druga zbirka poezije “(Bes)kraj zalutalog bluza”, autorke Vanje Parače


„(Bes) kraj zalutalog bluza“,
drugu zbirku podari nam Vanja,
u stihu nam ośećanja nudi,
da l’ je stvarno ili možda sanja?

O AUTORKI

Vanja Parača, rođena je 21. avgusta 1996. godine na Cetinju, gdje je završila osnovnu i srednju školu. Završila je osnovne i master akademske studije na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a shodno velikoj ljubavi prema pticama, preko njih je ujedinila umjetnost i nauku.

Prvu zbirku pjesama “Svrhom sudbine” objavila je 2018. godine, a njena poezija je objavljivana u raznim časopisima, na portalima “Montenegrina”, “Nekazano”, “Suština Poetike”, “Art Mozaik”, “Književnost Uživo” i drugim, a zastupljena je i u mnogim zbornicima i antologijama.


RECENZIJA

Izabrane stranice iz poetskog opusa pod nazivom „(Bes) kraj zalutalog bluza“ predstavlja misaonu tvorevinu. Tokom pažljivog isčitavanja neodoljivo mi se nametnula Geteova formula „osećanje je sve“. Naiđoh na nadahnutu emotivnu osnovu, na kojoj je Vanja Parača uspela izgraditi poetski pogled o vremenu, suštini, ljubavi, tuzi…

„Kad mi nedostaju zagrljaji

Zavolim te više od daljine,

Prelivam se plaštom tišine“

     Polazeći iz ravni senzibiliteta, zapažanju trenutnog osećanja, autorka zaokružuje svoj univerzum „Razumnim zanosom“ izražavajući organizovano naslage emotivnih naslojavanja kao početnog impulsa. Jezgrovit iskaz plasira poetski izraz rasterećen suvišnih naslaga misli.

     Ima tu šanse za preporod ličnosti, a istovremeno i komentara onog što je zauvek iščezlo. Na putu Tajne, poezija doznaje detalje naših sudbina, Zato poezija tumači život. Zna pesnikinja da su i život i sudbina krivudava reka , pa zato u poeziji i bujica osećanja, ali i one đavolje logike:

„…i let do zvezda i kajanja

podjednako je – beskonačan“

     Vanja u svom rasponu pesnikinje i filozofa otvara pitanje može li se vreme promeniti i da li oči mogu sijati ispod očaja.

„Ne zna čežnja za mirne luke“.

Ali vreme se neće sobom promeniti, njega menjaju, na bolje ili gore, samo ljudi, pa i reči jer pesnikinja peva:

„Reči su provalija

Reči su i spone

S jednima ubijaš

S drugima spajaš“

     Samoispovest pesnikinje je potreba da razume ono što ne prolazi i ono što prolazi kroz „Sunovrat sna“. Mi, u stvari, ne shvatamo da smo samo busen trave i suvišnost u samoj praznini. „Šapat žala“ u njenoj poeziji je zapisano s ciljem da se zna  da traje s dvojnom slikom; licem i naličjem doživljaja. Pesnikinju privlači traganje za nijansama i profinjenim sjenčenjima emotivnog. U istom maniru, Vanja zastupa slobodni stih, novini ritma, sugestivnosti, nagoveštavajući njenu osećajnost. U pojedinim segmentima zastupljena je apsolutna iskrenost.

     Najteža slova su ona koja se ne izgovore (kaže Vanja), mada će „Proplakani pepeo“ napisati pesmu i prelomiti sopstvenu svest. Ali „Kad pesnici postanu fosili“ ostaće stihovi i fosili u vremenu. Pesnikinja konstatuje da je „Romantika na samrti“, ona je samo „ Nalet trenutka“, „Ništa i sve“, samo „Ljudske magle“, „Zaboravljeni san“ i ostaje pisanje, jer:

„Pisanje je vazduh

I oko što piše

Sreća u nepovratu

I srce koje diše“.

Pesnikinja „Vrišti“ jer krik manje boli od tišine. Želje su „neiscrp“ „Do nestanka“ „Dok sve teče“ i što je „Vrtlog svijetla i tame“ dok „Vlasi prošlih dana“ ostaju, a postavlja pitanje, konstataciju „Možda sam te voljela pogrešno“ Na kraju zbirke, Vanja Parača završava:

„Ne miješa se lavlja krv

S mitom o srećnoj zvijezdi

Pluta do kraja neba

Da proslavi apsolut sreće“

     Na mnoga pitanja ZAŠTO, nažalost ni pesnikinja, ni mi, nije moguće dobiti odgovore. Njeni unutrašnji nemiri podstiću je na razmišljanje o nemilosrdnom vremenu i vremenskoj dimenziji kako bi sebe vratila sebi. To  bi moglo da se razume kao pokušaj spašavanja emocionalne suštosti, jer nije realno ako imamo u vidu njen ontološki pristup osamnim razmišljanjima, tumačenju snova ili košmarnih sećanja na minulo vreme. A sećati se, znači ponovo živeti. Zato se u stihovima pojavljuje vrtlog koji joj došaptava da nije sporno do koje dubine je doprla (metaforički) već  nedoumica da li je uspela da sagleda po meri sveta čiji je deo, i koliko se na tom putovanju sve to uklapa u njena pravila.

     Mlada  pesnikinja dala nam je plodno štivo. Davno sam shvatila, da je kopriva zdravija od lovora. To mi je pomoglo da ne odustanem pratiti mlade pesnike, ali ni sopstvena stremljenja. Više su me osporavali nego što su me hvalili.  Daleko od pomodnosti i reklame mnogih pesnika, verujući u dobrotu i eliksir stvaralaštva, toplo vam preporučujem ovu zbirku „(Bes) kraj zalutalog bluza“ Vanje Parače.

Vladanka Cvetković


Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


nineteen − 17 =