Razgovor vodio Ramiz Hadžibegović
Kada je krajem avgusta 2022. godine krenuo put Splita, nekadašnji košarkaš, privrednik i humanista iz Ulcinja, Pavle Pepđonović, imao je samo jednu stvar u glavi: čistu, iskrenu emociju prema sportu i herojima svog detinjstva. Danas, na pragu jubilarnog, petog izdanja „Mundijala prijateljstva”, ta inicijalna iskra prerasla je u najveći regionalni društveni i sportski fenomen nakon raspada zajedničke države.
U vremenu opterećenom podelama, tenzijama i surovom komercijalizacijom sporta, Pepđonović je sa svojim sugrađanima uspeo da stvori manifestaciju koja nema budžet, nema sponzore i nema vlasnika – ali ima otvoreno srce celog jednog grada. Ulcinj u oktobru postaje mesto gde stotine najvećih sportskih legendi, glumaca, književnika i novinara brišu veštački nametnute granice, dokazujući da je Balkan prostor neraskidivih ljudskih veza.
U velikom, duboko emotivnom i iskrenom razgovoru, Pavle Pepđonović govori o tajnama organizacije, suzama iza kulisa, mladim generacijama i viziji koja Ulcinj pozicionira kao prestonicu mira na Balkanu.
*Pavle, često ističeš da je sve počelo 25. avgusta 2022. godine na putu za Split sa tvojim prijateljem Ruždom Rudijem Kašodžom. Kada danas pogledaš unazad, da li si te večeri mogao da zamisliš da će ta iskra prerasti u regionalni fenomen koji petu godinu zaredom okuplja najveće sportske legende bivše Jugoslavije? Ima li još nešto oko tog prvog susreta?
Pavle Pepđonović: Iskreno da ti kažem – ni u najluđim snovima. Te večeri, dok smo se Rudi i ja vozili ka Splitu da podržimo našeg velikog prijatelja Ivana Gudelja na promociji njegove knjige i filma, u glavi nam je bila samo jedna stvar: čista, iskrena emocija prema sportu i poštovanje prema ljudima koji su obeležili naše mladosti. Krenuli smo sa jednom malom iskrom, sa željom da učinimo jedno dobro delo i ugostimo nekoliko dragih ljudi u našem Ulcinju. Nismo imali nikakav biznis plan, nikakve skrivene interese, niti budžet. Imali smo samo srce i veru.
Ima jedna stvar o kojoj retko javno pričam, a to je onaj ljudski, unutrašnji strah koji sam imao pre tog prvog poziva. Znaš, ja sam broj Ivana Gudelja dobio preko jednog poslovnog partnera iz Subotice. I držao sam taj broj u telefonu, čekao pravi trenutak, a ruka mi je drhtala. Stalno sam sebi ponavljao: „Čoveče, ko sam ja? Tamo neki nepoznati Pavle Pepđonović iz Ulcinja, da okrenem jednu takvu legendu jugoslovenskog fudbala i tražim mu nešto?“
Preokret se desio kada je u Ulcinj stigao moj brat, moj veliki prijatelj Ruždo Rudi Kašodža. Rekao sam mu: „Rudi, idemo za Split.“ Otišli smo na Poljud da gledamo utakmicu Hajduk – Viljareal. Tek nakon tog meča, kada nas je ponela ta čista fudbalska atmosfera, skupio sam hrabrost, okrenuo Ivanov broj i pozvao ga na ručak. Ivan je odmah pristao. Kada nam je ispričao detalje o svojoj knjizi „Hajdučka priča“ i filmu „Ivanova igra“, Rudi i ja smo se pogledali. Rekao sam mu: „Ivano, a zašto ti ne bi došao kod nas u Ulcinj da to promovišeš?“ Pristao je iz prve. A onda se desio onaj ključni, sudbonosni trenutak koji je zapravo rodio Mundijal. Rekao sam mu kroz smeh: „Ali nemoj da dolaziš sam, povedi još dvojicu-trojicu saigrača iz tvoje generacije.“ Ivan nam je tada dao nekoliko brojeva telefona svojih bivših kolega. Kada smo se vratili u Ulcinj i kada sam lokalnim ljudima – privrednicima, ribarima, taksistima – spomenuo da nam stiže Gudelj i da planiramo da pozovemo još neke asove, nastala je takva euforija da vam ja to ne mogu opisati. Ljudi koji pamte to vreme reagovali su kao da sam im rekao da će Maradona da ustane i dođe u Ulcinj! U tom momentu, videvši tu neverovatnu reakciju i energiju mojih sugrađana, shvatio sam da ta priča više ne pripada meni i Rudiju. Shvatio sam da smo dotakli nešto mnogo veće od obične promocije knjige – dotakli smo čistu, decenijama potiskivanu ljubav naroda prema herojima svoje mladosti.
• Mundijal je počeo kao priča o fudbalu, a u međuvremenu je obuhvatio sve sportske discipline. Kako uspevaš da održiš taj inicijalni, romantični duh manifestacije u vremenu koje je surovo profesionalizovano i komercijalizovano? Može li malo više o tome kako si uspeo da od fudbalera dovedeš i uvedeš i ostale sportske discipline?
Pavle Pepđonović: Širenje na druge discipline za mene je zapravo bio povratak kući, jer je moja prva i najveća ljubav košarka. Odrastao sam na parketu, počeo da treniram u Ulcinju kao osmogodišnjak, a posle igrao za Ivu Borovicu, Zetu i barski Tina Tajm. Taj sport je moj DNK i ta nit se u mojoj porodici nastavlja na jedan predivan način. Malo ljudi zna da ja više od pola godine živim u Opatiji, prelepom gradu u Hrvatskoj, gde mi se često pridruži i moja majka, i gde moj sin ide u školu. Upravo tamo, na opatijskim terenima, moj sin sada počinje da uči svoje prve košarkaške poteze, što meni kao ocu i bivšem košarkašu greje dušu i daje neku posebnu, novu energiju. Kada sam uspešno izneo onaj prvi fudbalski talas sa Ivanom Gudeljom, shvatio sam da ta ogromna, potisnuta želja za druženjem i poštovanjem ne pripada samo fudbalerima – ona je jednako tinjala i kod košarkaša, vaterpolista, rukometaša i svih drugih asova koji su nekada delili iste sportske dvorane, borili se pod istom zastavom i ostali prijatelji uprkos svemu.
Do uvođenja novih sportova došlo je vrlo konkretno – sistemom spojenih sudova, odnosno preko čistog poverenja i preporuke „iz prve ruke”. Kada su na tom prvom koraku fudbalske veličine poput Ivice Šurjaka, Faruka Hadžibegića ili Dževada Prekazija doživele ulcinjsko gostoprimstvo, otišle su kući i lično prenele priču svojim prijateljima iz drugih sportova. Vrata su počela sama da se otvaraju onog trenutka kada bi vas pozvao Dejan Savićević ili Gudelj i rekao: „Slušaj, ima dole u Ulcinju jedan Pajo, moraš da odeš da vidiš šta ti ljudi rade.”
Tako je u priču na velika vrata ušla košarka. Iskoristio sam svoja stara poznanstva sa terena, ali ključni impuls dali su ljudi poput Zorana Moke Slavnića i velikog Dragana Kićanovića koji su odmah osetili tu iskrenu energiju. Kada je Kića prošle godine zaplakao kod nas, a ja sa njim, znali smo da je led probijen i za ostale. Na tu košarkašku emociju prirodno su se nadovezali vaterpolisti predvođeni Igorom Milanovićem, pa rukometaši sa Linom Červarom i Veselinom Vujovićem. Svaki novi sport doneo je svoju specifičnu energiju, ali mehanizam je ostao isti: ja te ljude nikada nisam zvao kao menadžer, funkcioner ili organizator koji nudi ugovore i protokole, već isključivo kao bivši sportista koji im nudi ruku iskrenog prijateljstva i duboko poštovanje za sve što su dali našim mladostima. Oni su tu iskrenost prepoznali i zato danas više niko nikoga ne mora da moli – Ulcinj je postao zajednička kuća i prirodno utočište za sve sportove bivše Jugoslavije.
• Stalno ponavljaš da si ti samo inicijator, a da su stvarni organizatori svi građani Ulcinja. Šta je to u duhu Ulcinjana što je nateralo lokalne taksiste, hotelijere i obične ljude da bezrezervno i samoinicijativno otvore svoja vrata i srca za hiljade gostiju?
Pavle Pepđonović: U pravu si, to ponavljam stalno i ponavljaću dok sam živ – ja sam tu samo skretničar, čovek koji je upalio svetlo, a sve ostalo su uradili građani Ulcinja. Znaš, Ulcinj je specifična sredina, grad sa neverovatnom dušom i viševekovnom tradicijom gostoprimstva. Kod nas je gost svetinja. Vekovima su ovde živeli i živote delili ljudi različitih vera i nacija, i ta multietničnost i širina su utkane u naš genetski kod. Mi nemamo interes u ovome, mi imamo to u sebi – da primimo čoveka, da ga ugostimo, da mu damo najbolje što imamo u kući.
Ali, šta je pokrenulo taksiste, hotelijere, ugostitelje i obične domaćine da sve ovo urade bez ijednog eura zarade? Pokrenula ih je čista, gladna želja za lepim vestima, ponos i neverovatno poštovanje prema herojima naše mladosti. Zamislite kako kuca srce našeg grada kada u njemu, ruku pod ruku, šetaju fudbalske klase poput Ivice Šurjaka, Faruka Hadžibegića i Mehmeda Baždarevića, kada nam dođe košarkaški šmeker i gospodin Ivo Daneu, ili rukometni stratezi svetskog glasa kao što su Veselin Vuković i Lino Červar. Kakva je to čast za lokalne ugostitelje kada u svojim lokalima ugoste vaterpolo trenerske gromade poput Ratka Rudića i Ivice Tucka, ili kada na našim ulicama sretnu olimpijske šampione i sportske vitezove kao što su rvač Šaban Trstena, naš legendarni atletičar Dane Korica i bokser čelične pesnice i srca Miodrag Perunović.
Kada lokalni taksista prepozna takve veličine u svom autu i kaže im: „Gospodo, za Vas je vožnja besplatna, Vi ste meni doneli toliko sreće u mladosti“ – to nije biznis, to je ponos. Kada hotelijeri i vlasnici privatnog smeštaja ustupe stotine kreveta, a restorani besplatno hrane hiljade ljudi, oni to ne vide kao trošak. Oni to vide kao svoju dužnost prema tim ljudima koji su ispisali zlatnu istoriju našeg sporta. Ulcinjani su shvatili da se ugled grada i naroda ne kupuje skupim reklamama, već otvorenim srcem. Zato, kada te sportske gromade odu odavde, oni ne pričaju o luksuznim hotelima, nego pričaju o ljudima. Pričaju o Ulcinjanima. I to je najveća pobeda ovog grada.
• Mundijal više nije samo sportski događaj – on je izrastao u najveći medijski skup na prostorima Balkana. Preko stotinu novinara, snimatelja i urednika iz svih bivših republika dolazi u Ulcinj. Kako komentarišeš činjenicu da je regionalni medijski prostor, inače često podeljen, u Ulcinju postao potpuno ujedinjen i fokusiran isključivo na pozitivne priče?
Pavle Pepđonović: To je možda i najveće čudo i najlepša pobeda Mundijala. Svi znamo kako funkcioniše današnji medijski prostor na Balkanu – često se traže senzacije, klipovi, političke tenzije i ono što nas razdvaja. Ali kada ti novinari pređu granicu i uđu u Ulcinj, kao da se desi neka magična transformacija. Sve te podele nestaju u sekundi. Kada vidiš na jednom mestu preko stotinu novinara, urednika i snimatelja iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Ljubljane i Splita kako sede za istim stolom, dele materijale, pomažu jedni drugima i zajedno plaču i smeju se sa sportistima – shvatiš da smo uradili nešto istorijsko. Oni u Ulcinju ne traže ekskluzivu da bi nekoga blatili. Oni se utrkuju ko će da prenese lepšu, topliju i ljudskiju priču.
Zašto je to tako? Zato što su i ti medijski radnici, pre svega, ljudi. I njima je preko glave sivila, teških tema i veštačkih barijera. Oni u Ulcinju osete neverovatnu glad naroda za pozitivnim vestima. Videli su da priča o starom drugarstvu, o zagrljaju Kićanovića i Šurjaka, ili o ulcinjskom pekaru koji besplatno hrani stotine gostiju, ima milionske preglede i donosi čistu svetlost u domove širom Balkana. Ujedinio ih je isti onaj magnet koji je ujedinio i sportiste – čista, nepatvorena iskrenost. Mi novinarima ne postavljamo nikakve uslove, ne tražimo cenzuru, niti im namećemo protokole. Dajemo im potpunu slobodu i našu dušu na dlanu. Oni to prepoznaju, postanu deo naše velike porodice i zato iz Ulcinja u etar odlazi samo jedna jedina poruka: da smo srodne duše i da nam je svima potrebno više ljubavi i poštovanja. Mediji na Mundijalu nisu samo izveštači, oni su ravnopravni graditelji ovog našeg regionalnog mosta prijateljstva.
• Pored sportista, na spisku gostiju sve je više istaknutih književnika, glumaca i umetnika. Koliko je ta kulturna elita promenila DNK same manifestacije i koje su to ključne poruke koje umetnost donosi tamo gde je sport probio led?
Pavle Pepđonović: Kultura i umetnost nisu promenile naš DNK, već su ga samo kompletirale i dale mu onu najfiniju, najdublju notu. Sport je tu da probije led, da podigne publiku na noge i da kroz sirovu emociju i stare sportske rivalitete spoji ljude. Ali umetnost je ta koja ostaje da svedoči, koja te trenutke pretvara u večnost i daje im širi smisao. Kada nam u Ulcinj dođu vrhunski glumci, književnici, režiseri i muzičari iz celog regiona, oni donose jednu posebnu vrstu magije. Sportisti i umetnici su, zapravo, dve strane iste medalje. I jedni i drugi govore univerzalnim jezikom koji ne poznaje granice, pasoše i političke podele. I jedni i drugi svoju publiku čine srećnom, teraju je na suze, smeh i katarzu.
Ključna poruka koju umetnost donosi tamo gde je sport već otvorio vrata jeste poruka o trajnosti i nezaboravu. Sportski mečevi se završe, karijere prođu, ali knjiga koja se napiše o našem Mundijalu, film koji se snimi ili pozorišna predstava i pesma koje se izvedu na našim trgovima – to ostaje generacijama koje dolaze. Kulturna elita nam pomaže da Mundijal ne bude samo jedno lepo, nostalgično sećanje na prošlost, već da postane živa kulturna baština celog Balkana. Kada pisac sedne sa fudbalerom, a glumac sa vaterpolistom i lokalnim ribarom, tu se rađaju najlepše priče. Oni nam šalju poruku da naša duhovna i kulturna povezanost nikada nije ni prestala, bez obzira na sve geografske i političke mape. Umetnost je tu da zapečati ovo naše prijateljstvo i da mu da snagu koja će trajati decenijama.
• Na Mundijalu su plakale legende poput Dragana Kićanovića, a svedoci smo neverovatnih emotivnih naboja. Šta Ulcinj pruža ovim veteranima što niko drugi u regionu nije uspeo da im pruži nakon raspada zajedničke države?
Pavle Pepđonović: Pruža im ono za čim svaki čovek, ma kolika zvezda bio, najviše žudi u zrelim godinama – čistu, iskrenu, ničim uslovljenu ljudsku toplinu i poštovanje bez interesa. Znaš, te sportske gromade, poput našeg velikog Kiće, celog života su navikle na aplauze, pune dvorane i stadione. Ali to su bili aplauzi za njihove koševe, golove i titule. Kada su karijere prošle i kada se zajednička država raspala, mnogi od tih ljudi su ostali zatvoreni u svojim lokalnim ili nacionalnim okvirima. Često su bili zaboravljeni od institucija, a sistem ih je gledao kroz prizmu politike ili biznisa.
A onda dođu u Ulcinj. I šta ih ovde dočeka? Dočeka ih narod koji ih ne gleda kroz to ko je koje vere, nacije ili iz koje republike dolazi. Dočeka ih narod koji pamti svaki njihov korak na terenu, svaku radost koju su nam doneli u detinjstvu. Mi im u Ulcinju ne tražimo ništa. Ne tražimo političke poene, ne tražimo prodate karte, ne tražimo reklamu. Mi im samo kažemo: „Hvala vam što ste postojali i hvala vam što ste nas činili srećnima.“ Kada jedan Dragan Kićanović prošeta ulcinjskom čaršijom, pa ga zaustavi stariji čovek, zagrli ga i počne da plače jer se seća prenosa iz Manile ili Moskve, tu pucaju sve brane. Ti ljudi u Ulcinju ponovo osete da su deo jedne velike, plemenite porodice. Osete da ono što su radili pre 30 ili 40 godina i dalje živi u srcima običnih ljudi. Ulcinj im zapravo pruža vremensku mašinu koja ih vraća u vreme njihove najveće čistote. Vraća ih u dane kada je sport bio samo igra, a prijateljstvo svetinja. Te suze koje vidiš na Mundijalu nisu suze žalosti za prošlim vremenima – to su suze olakšanja i sreće jer su konačno pronašli mesto gde mogu da skinu sve oklope, da budu ono što jesu i da osete da ih region i dalje iskreno i bezgranično voli.
• Fascinantno je da u ovom projektu aktivno učestvuju i mladi ljudi rođeni krajem devedesetih koji uopšte ne pamte Jugoslaviju. Na koji način Mundijal prijateljstva prevodi priču o zajedništvu sa jezika jugonostalgije na jezik moderne, regionalne saradnje mladih?
Pavle Pepđonović: To je ključna stvar i ono što Mundijalu daje trajanje – mi nismo muzej jugonostalgije, mi smo fabrika budućnosti. Potpuno si u pravu, naši mladi volonteri, momci i devojke iz Ulcinja i celog regiona koji danas nose organizaciju na svojim leđima, rođeni su dugo nakon što je ta država prestala da postoji. Oni nemaju pojma šta je to bratstvo i jedinstvo iz udžbenika, niti ih to zanima. Ali oni imaju nepogrešiv radar za ono što je iskreno, moderno i ljudski.
Mi mladima ne držimo politička ili istorijska predavanja. Mi im ne pričamo o prošlosti sa žalom, nego im pokazujemo žive primere. Kada ti mladi ljudi vide te sportske gigante – ljude koji govore različitim dijalektima, dolaze iz različitih država, a ponašaju se kao rođena braća, dele sve i poštuju se – oni u tome ne vide istoriju. Oni u tome vide model ponašanja za 21. vek. Mundijal prevodi tu priču na njihov jezik tako što im nudi konkretne vrednosti koje su danas u trendu, a to su networking i povezivanje, zdrav sistem vrednosti i ponos. Mladi kroz volontiranje stvaraju sopstvenu mrežu prijatelja od Vardara do Triglava. Danas se povezuju preko Instagrama i TikToka, sutra jedni drugima idu u goste u Split, Beograd, Sarajevo ili Skoplje. U vremenu poremećenih društvenih merila, mi im uživo dovodimo idole koji su do uspeha stigli krvavim radom, odricanjem i viteštvom, a ne preko noći. Ti mladi ljudi vide da njihov mali Ulcinj, zahvaljujući ovoj ideji, postaje centar Balkana i da o njemu pozitivno pišu svi regionalni mediji. To u njima budi neverovatan ponos i želju da menjaju stvari nabolje u svom okruženju. Zato Mundijal za njih nije priča o nekoj bivšoj zemlji, već o njihovom pravu na otvoren, povezan i normalan region. Mi im kroz sport i druženje brišemo strahove i predrasude. Kada se manifestacija završi, te stare legende odlaze u istoriju, ali ovi mladi ljudi ostaju sa novim prijateljstvima i svesti da je Balkan njihov zajednički prostor u kojem žele da sarađuju, stvaraju i žive bez barijera.
• Jedno od najčešćih pitanja javnosti u regionu – ko snosi troškove ove manifestacije? Kako uspevate da zatvorite finansijsku konstrukciju bez klasičnih, komercijalnih sponzora?
Pavle Pepđonović: Finansijska konstrukcija Mundijala prijateljstva zatvara se nečim što je jače od svakog novca – čistim, nepatvorenim drugarstvom i solidarnošću čitavog Ulcinja. Znam da to ljudima sa strane, u ovom vremenu kada se sve gleda kroz profit, zvuči neverovatno i nemoguće. Svi me pitaju: „Pajo, ko ovo plaća? Gde su fondovi, gde su ugovori, gde su sponzori?“ Moj odgovor je uvek isti: Mundijal prijateljstva nema budžet, nema žiro-račun i nema komercijalne sponzore.
Evo kako itu funkcioniše u praksi: ulcinjski hotelijeri i vlasnici privatnih apartmana samoinicijativno i potpuno besplatno ustupaju stotine svojih soba i kreveta za naše sportske legende i medije. Niko od njih za to ne traži niti dobija jedan jedini euro. Naši restorateri, ugostitelji, pekari i obični domaćini preuzimaju na sebe ishranu gostiju. Jedan restoran spremi ručak, drugi večeru, pekar donese sveže pecivo… To je lanac solidarnosti gde svako daje ono što ima i što ume da stvori. Naši taksisti voze goste bez naplate, privrednici obezbeđuju gorivo, a stotine mladih volontera pokrivaju kompletnu logistiku i organizaciju na terenu. Mi novac ne sakupljamo, niti ga prebrojavamo. Da imamo klasične sponzore, morali bismo da lepimo njihove reklame, da ispunjavamo njihove uslove i da u ovu čistu priču uvedemo interes. A čim uđe interes, magija nestaje. Naša jedina valuta ovde je obraz i reč. Kada uđem kod nekog našeg privrednika ili ugostitelja i kažem: „Dolaze nam te i te legende, treba nam podrška“, on me ne pita koliko to košta, nego pita: „Šta treba da uradim i kako mogu da pomognem?“ Ulcinjani su shvatili da je ugled našeg grada i ponos što smo domaćini ovakvim ljudima mnogo veći i vredniji od bilo kakve finansijske dobiti. Mi ne zatvaramo finansijsku konstrukciju parama, mi je zatvaramo otvorenim srcem naših građana.
Ali, moram da budem iskren i da kažem i drugu stranu ove priče. Iako naš grad daje sve od sebe, ja se negde u dubini duše nadam da će država i njene institucije prepoznati dugoročni značaj Mundijala i sistemski stati iza njega. Kada realno podvučemo crtu, sredstva koja su potrebna da se pokriju osnovni logistički troškovi jedne ovakve regionalne manifestacije uopšte nisu velika. To su iznosi koji su manji od honorara koji se nekim pevačima rutinski isplaćuje za nastup u samo jednoj jedinoj novogodišnjoj noći. Ako država može da izdvoji toliki novac za nekoliko sati zabave, onda verujem da je prirodno i opravdano očekivati da podrži projekat koji okuplja stotine svetskih i regionalnih ikona, promoviše Crnu Goru širom sveta i gradi trajne mostove mira među narodima. To ne bi bio trošak, već investicija u ugled i budućnost ove zemlje.
Iz godine u godinu brojke rastu. Koliko učesnika i gostiju očekuješ ove godine i da li Ulcinj, sa svojim logističkim kapacitetima u oktobru, može da izdrži toliki priliv ljudi?
Pavle Pepđonović: Za ovaj predstojeći, jubilarni 5. Mundijal prijateljstva koji nas očekuje 10. i 11. oktobra 2026. godine, spremamo nešto zaista posebno i istorijski veliko. Brojke rastu same od sebe jer energija ovog događaja više ne može da se zaustavi. Ove godine očekujemo apsolutno rekordan priliv – stotine direktnih učesnika, sportskih legendi, glumaca, pisaca i novinara iz svih krajeva bivše Jugoslavije.
Baš ovih dana javno najavljujemo neka spektakularna, velika imena koja su potvrdila svoj dolazak i koja će po prvi put osetiti duh našeg grada. Pored legendarnog Dine Rađe, koji nam stiže na veliku crnogorsku premijeru svog dokumentarnog filma, u hodu sklapamo mozaik od imena koja vole milioni ljudi širom sveta. Ono što me ove godine čini posebno ponosnim, i što moram sa velikim srcem da istaknem, jeste to što naša velika regionalna kuća ove godine otvara vrata i za bivše legende ženskog sporta. Heroine koje su donosile olimpijske, svetske i evropske medalje, koje su ispisivale istoriju ženske košarke, rukometa i drugih disciplina, biće ravnopravni nosioci ovog jubileja. Mundijal bez njih jednostavno nije bio potpun, a njihovo prisustvo će ovoj manifestaciji dati jednu potpuno novu, predivnu dimenziju i snagu. Kada tome dodate navijače, lokalno stanovništvo i sve goste, Ulcinj će ponovo biti istinski Balkan u malom.
A što se tiče logistike – ja ti garantujem da naš grad to može da izdrži sa lakoćom. Oktobar je idealan jer su hoteli i privatni apartmani slobodni od klasičnih turista. Umesto da zaključaju vrata, naši hotelijeri ih sa ponosom otvaraju za naše goste. Ulcinj ima ogromne smeštajne kapacitete koji u ovom periodu dišu punim plućima. Da ovo radimo u julu ili avgustu, u onoj letnjoj gužvi i galami, sve bi se izgubilo. Ovako, u oktobru, ceo grad je raširen, miran i potpuno posvećen samo Mundijalu. Svaki restoran, svaki taksista, svaka ulica i trg žive isključivo za naše sportiste. Ono što nam ove godine daje dodatni motiv jeste i to što je program poseban omaž neponovljivom košarkaškom treneru Dušku Vujoševiću, čija je supruga takođe potvrdila dolazak, zajedno sa plejadom njegovih bivših igrača i saradnika. Ulcinj ne da može da izdrži, nego jedva čeka 10. oktobar. Mi smo pokazali da naš grad ima elastično srce – što više ljudi dođe, ono se sve više širi. Kapaciteti Ulcinja se ne mere brojem kreveta, nego količinom ljubavi koju imamo da pružimo.
• Ovo peto, jubilarno izdanje najavljeno je kao najspektakularnije do sada. Možeš li nam otkriti neke od ključnih noviteta, gostiju ili kulturnih segmenata koji će obeležiti predstojeći oktobar u Ulcinju? Kakvu sinergiju kulture i sporta donosi ovogodišnji program na zidinama Starog grada?
Pavle Pepđonović: Ovaj peti, jubilarni Mundijal biće kruna svega što smo radili proteklih godina. Ako su ranija izdanja probila led i pokazala šta Ulcinj može, ovaj oktobar će pomeriti sve granice i doneti do sada neviđenu sinergiju sporta, visoke kulture i istorijskog ambijenta. Centralna sportska i ljudska tema ovog jubileja biće posvećena neponovljivom košarkaškom stručnjaku Dušku Vujoševiću. To neće biti klasična ceremonija, već dubok, emotivan osvrt na njegovu karijeru, borbu i stvaralaštvo. Zbog Dula nam u Ulcinj stiže čitava plejada njegovih bivših igrača, saradnika i rivala iz celog sveta. To će biti skup kakav košarkaški region ne pamti na jednom mestu.
Drugo, ove godine pravimo istorijski iskorak na zidinama Starog grada. Naš drevni Stari grad, sa svojim zidinama koje svedoče o vekovima trajanja, postaće glavna pozornica gde se brišu granice između sporta i umetnosti. Zamisli scenu gde pod vedrim oktobarskim nebom, iznad otvorenog mora, sportske legende sede zajedno sa najvećim regionalnim piscima, glumcima i režiserima. Kulturni program ove godine podižemo na nivo mini-festivala. Planiramo velike panel-diskusije, promocije knjiga koje se bave fenomenom zajedništva, kao i projekcije dokumentarnih filmova o sportskim velikanima. Umetnici neće biti samo usputni gosti – oni će tokom ta dva dana živeti, diskutovati i stvarati zajedno sa sportistima na tribinama i trgovima.
Meni lično jedan od najvažnijih i najsvetijih momenata sa naših skupova, koji nosi posebnu težinu i simboliku, jeste čin kada smo svi zajedno zasadili maslinu mira. Znate šta maslina znači za naš Ulcinj, ona je simbol večnosti, strpljenja i dubokih korena. To drvo koje smo zasadili ostaje da raste ovde, na našem primorju, kao živi, večni svedok da su stotine ljudi sa celog Balkana ostavile svoj trag ljubavi i suživota. Ta maslina će puštati korenje i rađati plodove i kada nas više ne bude, podsećajući svaku novu generaciju na ono što smo ovde izgradili.
Preko stotinu novinarskih ekipa je već najavilo dolazak, a pravimo i poseban medijski forum na Starom gradu, gde će urednici najvećih regionalnih kuća razgovarati o tome kako mediji mogu više da doprinesu spajanju, a manje razdvajanju ljudi na Balkanu. Ta sinergija na zidinama Starog grada doneće poruku da sport i kultura imaju istu misiju – da čuvaju ljudskost. Kada spojiš antičku istoriju Ulcinja, vrhunsku umetnost, čin sađenja masline mira i sportske gigante koji su ispisali istoriju jedne epohe, dobiješ energiju koja se ne zaboravlja.
• Ovo je prilika da ti predložim da se u Ulcinju otvori Muzej Mundijala. Sa toliko doniranih dresova, istorijskih fotografija, suvenira i snimaka, ta ideja deluje ostvarivo i prirodno, budući da bi to bio jedinstven Muzej sportske i ljudske solidarnosti na svetu?
Pavle Pepđonović: Prijatelju moj, pa ti kao da mi čitaš misli! Otvaranje Muzeja Mundijala prijateljstva u Ulcinju je sledeći, potpuno prirodan korak i trajni legat koji želimo da ostavimo generacijama koje dolaze. Kada pogledaš šta sve danas imamo u rukama, to je pravo nacionalno i regionalno blago. Naši gosti nam nisu donosili obične poklone. Mi danas u Ulcinju imamo originalne dresove sa svetskih i evropskih prvenstava, istorijske fotografije sa potpisima, autentične medalje, pehare, patike i rekvizite u kojima su ispisivane najlepše stranice jugoslovenskog i svetskog sporta. Ali u pravu si, to ne bi bio klasičan, hladni sportski muzej. To bi bio jedinstveni Muzej sportske i ljudske solidarnosti.
Želimo da to bude prostor u kojem će svaki posetilac, kada uđe, moći da oseti onu istu energiju i emociju sa naših druženja. Pored dresova i suvenira, tu će se vrteti video-snimci onih najemotivnijih momenata, zagrljaja i suza, novinski članci iz celog regiona koji su nas spajali, kao i priče o običnim građanima Ulcinja koji su otvorili svoja srca. Ulcinj je dokazao da je bezbedna kuća za sve ljude dobre volje, a taj muzej bi bio hram tog našeg zajedništva. To bi bilo mesto gde bi deca sa celog Balkana dolazila na ekskurzije da uče o pravim vrednostima – o poštovanju, viteštvu, prijateljstvu i tome da sport nema granica. Taj plamen koji smo upalili 2022. godine na putu za Split ne sme nikada da se ugasi, a Muzej Mundijala će biti garant da će ta svetlost sijati i kada nas više ne bude.
• Nedavno si po drugi put nominovan za najveće državno priznanje Trinaestojulsku nagradu, u Sarajevu ti je uručena Zlatna plaketa “Golub mira”, u Beogradu priznanje sportskih novinara Srbije. Iako naglašavaš da su to priznanja za ceo grad, koliko ti lično znači činjenica da je region prepoznao Ulcinj kao prestonicu mira i suživota na Balkanu?
Pavle Pepđonović: Kada čovek iz jednog malog mesta doživi da mu u Sarajevu uruče Goluba mira, da mu u Beogradu sportski novinari Srbije odaju priznanje, i da ga u njegovoj Crnoj Gori po drugi put predlože za Trinaestojulsku nagradu, on može samo nemo da zaćuti i da oseti jedno duboko, ljudsko strahopoštovanje. Moramo biti svesni šta je Trinaestojulska nagrada – to je apsolutni vrh vrhova, najveće i najsvetlije državno priznanje koje jedan građanin ili stvaralac u Crnoj Gori može da dobije. To je istorija ove zemlje pretočena u orden. Zato me sama činjenica da je neko moje ime uopšte stavio u isti kontekst sa nečim tako uzvišenim čini beskrajno skromnim i ponosnim u isto vreme. To me duboko dotiče kao čoveka, prožme me neka jeza od odgovornosti jer svedočim tome da je ova naša zajednička, iskrena priča dobila neprocenjivu društvenu i državnu vrednost.
Ali, u isto vreme, ta nominacija i sva ta regionalna priznanja znače mi jer su ona definitivni dokaz da nismo ludi i da nismo sanjali uzalud. Znače mi jer su potvrda da je čitav region – od Vardara do Triglava – zvanično prepoznao i potpisao da je naš mali Ulcinj postao prestonica mira, ljubavi i suživota na Balkanu. Znaš, kada smo počinjali, mnogi su nas gledali sa podozrenjem. Bilo je onih koji su šaputali: „Šta to radi ovaj Pajo, kakve su to utopije, to je nemoguće.“ Ove nagrade iz Sarajeva, Beograda i ova velika državna nominacija u Podgorici su odgovor na te sumnje. One govore da smo uspeli da srušimo zidove koje su političari decenijama gradili i da smo na njihovom mestu podigli mostove koje više niko ne može da poruši.
I zato, kada držim ta priznanja u rukama i kada razmišljam o toj najvećoj državnoj nagradi, ja u svemu tome ne vidim samo sebe. Vidim onog našeg taksistu, vidim pekara, vidim hotelijere, vidim stotine mladih volontera i suze onih sportskih legendi na Maloj plaži. To su njihove nagrade, a ja sam ponosan što kroz moju kandidaturu cela država odaje počast njihovom velikom srcu. Moje srce je puno jer sam dočekao da se o mom Ulcinju i o mojoj Crnoj Gori širom Balkana priča isključivo sa dubokim poštovanjem, kao o mestu gde se rađa svetlost i neka bolja budućnost za sve nas.
• Kako reaguješ na komentare da Mundijal prijateljstva radi na pomirenju i povezivanju regiona brže i efikasnije nego što to godinama polazi za rukom zvaničnoj diplomatiji i politici?
Pavle Pepđonović: Pravo da ti kažem – to je istina koju svi vide, ali o kojoj se u zvaničnim krugovima često ćuti. Diplomatija i politika već decenijama pokušavaju da nas povežu kroz razne regionalne inicijative, sporazume, konferencije i protokole. Ali problem je što ti procesi dolaze sa vrha, često su uslovljeni nekim političkim interesima, geopolitikom ili pritiscima spolja. Sve se to dešava u uštogljenim odelima, iza zatvorenih vrata, uz diplomatske fraze u kojima nema ni grama života. Zato to ide sporo i zato narod u to ne veruje.
Mundijal prijateljstva radi potpuno suprotno – on ide odozdo, iz baze, iz naroda i kroz čistu emociju. Mi nismo potpisali nijedan papir, nismo usvojili nijednu deklaraciju, a u Ulcinju smo spojili ljude koji se nisu videli po trideset ili četrdeset godina. Kako? Tako što smo umesto političkih platformi ponudili jezik sporta, jezik kulture i jezik ljudskosti. Kada se spoje sportske legende koje su nekada ginule pod istom zastavom i donosile radost milionima, tu nema mesta foliranju. Tu nema glume. Zato mi ne mirimo region kroz pregovore o prošlosti, već kroz zajedničko življenje u sadašnjosti. Kada političari vide da u našem gradu, bez ijednog incidenta, na jednom mestu sede i grle se ljudi iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Splita, Skoplja i Ljubljane – oni zapravo mogu samo da dođu i prepišu naš recept. Moja poruka njima je uvek ista: sklonite na trenutak interese i politiku, otvorite srce i verujte običnom čoveku. Sport i kultura su uvek bili brži od politike, jer oni ne traže granice, već traže srodne duše. Mundijal je dokazao da je narod na Balkanu davno spreman za normalan život, saradnju i prijateljstvo – diplomatija samo treba da skupi hrabrost i da nas stigne.
• Kada podvučemo crtu pod ovih pet godina, kakva je stvarna perspektiva ove manifestacije? Može li Mundijal prijateljstva da preraste u stalnu regionalnu instituciju ili Fondaciju koja će delovati tokom cele godine, a ne samo tih nekoliko dana u oktobru?
Pavle Pepđonović: Kada stvarno podvučem crtu pod ovih pet godina, prođu me trnci i srce mi se napuni nekim neopisivim, uzvišenim ponosom. Ovo što se desilo u Ulcinju više nije samo naš san, ovo je istorija koja se piše pred našim očima. Ovih pet godina su dokazale da smo stvorili nešto toliko moćno, toliko čisto i veliko, da to odavno nadmašuje klasične balkanske okvire. Slobodno i sa potpunim uverenjem mogu da kažem da smo napravili format i pokrenuli lavinu ljudske i sportske solidarnosti kakvu teško da će iko ikada uspeti da nadmaši, ne samo na ovim našim prostorima, nego bilo gde u svetu. Spojiti onolike gigante, vratiti im osmeh i suze na lice, ujediniti medije i narod bez ijednog eura interesa – to je svetski unikat. Zato mi ne smemo i ne želimo da ostanemo samo lepa manifestacija koja bljesne na nekoliko dana u oktobru, a onda utihne. Naša vizija leti mnogo više. Moja jasna namera, moj zavet i plan jeste da Mundijal prijateljstva preraste u trajnu, stabilnu regionalnu Fondaciju koja će disati i delovati 365 dana u godini.
Ta Fondacija će biti živi organizam koji će tokom cele godine širiti ovu našu svetlost kroz nekoliko ključnih stubova. Pokrenućemo stalne regionalne kampove za mlade sportiste ovde u Ulcinju, gde će deca i mladi talenti iz svih država trenirati zajedno, učiti od naših legendarnih ambasadora i od malih nogu shvatati da sport ne poznaje granice i pasoše. Fondacija će nositi i snažan humanitarni pečat kroz stalne akcije, aukcije donirane opreme i dresova, pružajući ruku pomoći bolnicama i ugroženima širom Balkana, jer sportsko srce kuca za sve ljude. Ona će upravljati našim budućim Muzejom sportske i ljudske solidarnosti, čuvajući ono neprocenjivo istorijsko blago koje su nam legende ostavile u amanet, ali će organizovati i stalne kulturne i sportske razmene, tribine i izložbe u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Splitu, Ljubljani… Želimo da duh Ulcinja živi u svakom kutku regiona svakog dana.
Gledam u budućnost sa neverovatnim, nezaustavljivim optimizmom. Perspektiva je jasna kao dan – Mundijal prijateljstva postaje večna institucija naroda, neprobojni hram ljudskosti i solidarnosti koji više nijedna politika i nijedno sivilo ne mogu da ugase. Mi smo postavili granitni temelj, a sada sa ljubavlju gradimo kuću koja će trajati decenijama i ostati našoj deci i celom svetu kao najlepši, večni dokaz da smo na ovom našem predivnom Balkanu, uprkos svemu, izabrali da budemo i ostanemo ljudi.
• Svi znamo za tvoju neverovatnu energiju, ali retko te viđamo u trenucima kada svetla reflektora utihnu. Možeš li nam otkriti – šta Pavle Pepđonović radi onog jutra kada se završi Mundijal, kada svi gosti odu, a ti ostaneš sam sa sobom? Da li je to trenutak olakšanja ili trenutak praznine?
Pavle Pepđonović: Dotakao si onaj deo moje duše koji retko ko vidi, jer me svi znaju kao čoveka koji je uvek u pokretu, nasmejan, na telefonu, sa hiljadu obaveza. Onog jutra kada se svetla reflektora ugase, kada poslednji avion poleti i kada poslednji automobil naših gostiju prođe kroz ulcinjsku čaršiju, nastaje jedna tišina koju je teško opisati rečima. Prvo što uradim – odem rano ujutru sam na kafu, negde pored našeg mora, na Malu plažu ili na Stari grad, tamo gde je do juče sve ključalo od pesme, suza i zagrljaja. Sjednem sam, gledam u prazan pesak i u pučinu, i pustim da sve to prođe kroz mene.
To je i olakšanje i praznina, ali pomešano sa jednom ogromnom, neopisivom melanholijom i ponosom. Vidite, tu se krije jedna neverovatna unutrašnja ambivalentnost sa kojom živim. Ja za ovu manifestaciju bukvalno dišem i živim 365 dana u godini, svaku sekundu svog vremena dajem za nju. Ali pred sam skup, u onom najvećem ludilu i pritisku, u meni se javi jedno toliko snažno, iskreno osećanje premorenosti da u pojedinim trenucima sam sebi kažem: „Čoveče, meni ovo više ne treba, ja nemam više snage, moram sve ovo ostaviti i vratiti se svom mirnom životu.“ To je momenat kada telo i um prosto vrište od umora.
Međutim, magija se dešava upravo tog jutra nakon završetka skupa. Dok sedim sam sa tom kafom i gledam u more, ta praznina i premorenost se u sekundi transformišu. Čim na telefonu počnu da vibriraju prve poruke zahvalnosti iz Splita, Beograda, Sarajeva, Skoplja, u meni se istog trenutka budi neki neobjašnjivi nagon i potpuno nova, čista energija za organizovanje sledećeg susreta. Sav onaj umor zbog kojeg sam pre dva dana hteo sve da napustim nestaje, a u glavi mi se već pali ona stara iskra i hvatam sebe kako razmišljam šta bismo mogli da uradimo naredne godine. Tu se krug zatvara. Ta tišina me zapravo napuni za sve ono što tek dolazi.
• Mundijal je poznat po spajanju nespojivog. Da li postoji neka anegdota ili tajni susret iza kulisa sa prethodnih manifestacija – recimo, između dva ljuta sportska rivala sa terena iz osamdesetih godina – koji je završen zagrljajem i suzama, a da mediji to nikada nisu saznali?
Pavle Pepđonović: Postoji mnogo stvari koje medijske kamere nisu zabeležile, jer mi nikada nismo želeli da pravimo rijaliti od nečijih intimnih emocija. Te sportske gromade nam veruju baš zato što znaju da kod nas nema jeftinog senzacionalizma. Ali, ispričaću ti priču o dvojici velikana iz osamdesetih godina. Bili su to ljuti rivali na terenu, iz dva kluba velike četvorke bivše jugoslovenske lige. Na terenu su to bili bukvalno ratovi – bespoštedni dueli, provokacije, varnice, a posle rata u regionu njihovi odnosi su potpuno zahladneli. Decenijama nisu imali nikakav kontakt, a u javnosti su se svesno izbegavali. Kada su stigli u Ulcinj, obojica su znala da je onaj drugi tu, ali prvog dana je vladala neka čudna, opipljiva distanca. Svi u organizaciji smo to primetili, ali smo pustili da stvari idu prirodno.
Preokret se desio druge večeri, kasno u noć, kada su se svetla zvaničnog programa ugasila. Ostala je samo grupa najupornijih u jednom našem restoranu pored mora. U jednom trenutku, njih dvojica su se našli sami za šankom, daleko od ostalih stolova. Mi iz organizacije smo se samo pogledali i dali znak konobarima da ih niko ne ometa. Prvih nekoliko minuta je bila tišina, a onda je jedan od njih samo spustio ruku na rame ovom drugom i tiho rekao: „Pa dobro, čoveče, dokle ćemo više da se pravimo stranci?“ Ono što je usledilo izbrisalo je trideset godina ćutanja u sekundi. Počeli su da se prisećaju jedne specifične utakmice iz 1987. godine, nekih faulova, nekih sudijskih nepravdi… I odjednom, te dve sportske gromade, ljudi od preko šezdeset godina koji su u životu prošli sve i svašta, počeli su da plaču kao deca. To nije bio običan plač, to je bio onaj duboki, muški jecaj olakšanja. Zagrlili su se tako snažno da je izgledalo kao da se ceo onaj ratni i posleratni teret Balkana srušio u tom jednom zagrljaju. Presedeli su za tim šankom sami do pet sati ujutru, pijući vino i pričajući o svojim porodicama, o unucima. Sutradan su iz Ulcinja otputovali zajedno, u istom automobilu. Mediji to nisu snimili, nema fotografija na društvenim mrežama, ali to je moj najveći trofej. Te noći sam shvatio da Mundijal ne spaja samo gradove i države, već leči pokidane ljudske duše. I dok god bude takvih tajnih zagrljaja iza kulisa, ja ću znati da sve ovo ima dubok, viši smisao.
• Kao bivši košarkaš znaš šta znači “igrati u produžecima”. Kada organizacija zapadne u krizu, kada ponestane daha i kada su svi umorni par dana pred skup, koja je to pesma, rečenica ili čija podrška koja ti lično daje snagu za taj prelomni, pobednički koš u poslednjoj sekundi?
Pavle Pepđonović: U košarci se utakmice rešavaju u poslednjim minutima, a na Mundijalu se sve rešava u onih poslednjih 48 sati pred otvaranje. To je onaj trenutak kada adrenalin udara u plafon, kada telefon zvoni na svakih deset sekundi, kada saznaješ da nekom kasni let, da imamo promenu u smeštaju, a spisak gostiju se u hodu širi. Ekipa iz organizacije je tada neispavana, na izmaku snaga, ruka već počinje da drhti od umora. To su ti naši „produžeci“. U tim trenucima kriznog menadžmenta, mene ne pokreću nikakve velike, veštačke motivacione rečenice. Pokreće me samo jedna stvar – pogled u oči mojih sugrađana i mojih prijatelja iz organizacije. Kada u tri sata ujutru vidim mog brata Ružda Rudija Kašodžu, ekipu iz Turističke organizacije Ulcinj, naše lokalne privrednike i onu našu predivnu omladinu, volontere… Svi su bledi od umora, ali niko ne pomišlja da odustane. Svi grizu. Taj timski duh, ta svest da smo svi zajedno ušli u ovu „utakmicu“ i da branimo obraz našeg grada, to je moja najveća pokretačka snaga. Pogledamo se, nasmejemo se onako umorni i kažemo: „Idemo, momci, još malo, nema nazad!“ To je ta rečenica.
A što se tiče pesme… Znaš kako je u Ulcinju, kod nas se prepliću različite kulture i melosi, ali kada smo u tom najvećem emotivnom i organizacionom naboju, uvek nas podigne ona stara, vanvremenska energija koja spaja ljude. Nema jedne specifične numere, to je jednostavno onaj prepoznatljivi balkanski, domaćinski sevdah i melos koji proradi u kafani kasno u noć kada se sve završi. Ta muzika nas leči. Ipak, onaj presudni, prelomni koš u poslednjoj sekundi zapravo postignem kada mi stigne poruka podrške od samih sportista koji su već na putu ka nama. Kada ti na Viber stigne poruka od jedne takve veličine, gde ti napiše: „Gospodine Pajo, brate moj, evo krećemo, jedva čekamo da te zagrlimo i da stignemo u naš Ulcinj“ – u tom momentu sav umor nestaje u sekundi. Dobiješ neku natprirodnu snagu, skočiš na noge i spreman si da uradiš još milion stvari odjednom. Jer shvatiš da ti ljudi ne dolaze na običan događaj. Oni dolaze kod svoje porodice. I za njih ne postoji stvar koju moj Ulcinj i ja nećemo i ne možemo da uradimo. Hvala ti na ovom predivnom razgovoru i na pitanjima koja su izvukla samu srž i dušu našeg projekta. Vidimo se u oktobru u Ulcinju!
***
Razgovor sa Pavlom Pepđonovićem ostavlja utisak da granice na Balkanu postoje samo u glavama onih koji od njih profitiraju. Dok se zvanična diplomatija zapliće u protokole i deklaracije, Ulcinj nudi konkretan, opipljiv i duboko ljudski model suživota koji uspešno polaže ispit već petu godinu zaredom. Mundijal prijateljstva je odavno prevazišao okvire puke sportske nostalgije; on je postao živi dokaz da narod ovog regiona žudi za normalnošću, poštovanjem i ljubavlju. Kada 10. oktobra na zidinama Starog grada odjeknu glasovi stotina regionalnih velikana, a Mala plaža zamiriše na domaćinsku sabornost, biće jasno da je Pavle sa svojim sugrađanima postigao onaj najvažniji, istorijski pobednički koš u poslednjoj sekundi. Ova manifestacija je svojim čistim srcem, nepostojanjem interesa i neviđenom energijom solidarnosti dostigla format kojem se istinski treba diviti i koji bi morao da se analizira i tretira u svetskim razmerama, kao jedinstven fenomen ljudskog spajanja. Ulcinj je raširio ruke i upalio svetlost – Balkan je ponovo na potezu da odgovori na najlepši mogući način.
Be the first to comment