Bešir Ljušković – Vjetar i raž

 

Zahvaljujemo se gospodinu Beširu Ljuškoviću koji je omogućio integralno objavljivanje knjige priča “Vjetar i raž”.

 
 

Bešir Ljušković

Vjetar i raž

 

Besir JuskovicBešir Ljušković (1943, Boljanina, Bijelo Polje) gimnaziju je završio u Bijelom Polju, a Stomatološki fakultet u Beogradu. Doktorirao je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, odakle je, u zvanju profesora i načelnika Klinike za stomatologiju, otišao u penziju.
Tokom svoje naučne karijere objavio je mnogo brojne stručne i naučne radove, udžbenik Parodontologija i oralna medicina i knjigu iz oblasti popularne literature Kako sačuvati zdrave zube i usta.
Objavio je pet knjige pjesama (U tišini duše, 2002, Zaleđena mjesečina, 2006, Pesme za Elu, 2010, Kosa puna sunca, 2011, Berači Mesečine 2013) i dvije knjige aforizama (Zini da ti kažem, 2008, i O(t)pušteno, 2011.)
Bavio se novinarstvom i publicistikom i objavio monografiju Ljuškovići – bratstvo sa područja Bijelog Polja, 2005.
Pjesme su mu prevođene na ruski jezik.
Živi i radu u Beogradu.

 

UKUS PRAZNIH RUKU I PUNOG SRCA

“Pesnik suptilne i izgrađene lirike i pripovedač tradicionalnog kova, Bešir Ljušković, sa knjigom Vjetar i raž je otvorio, namerno ili intuitivno, nekoliko važnih pitanja na koja teorija nesklona tradiciji i tradicija koja ne želi da se odmakne od anegdotskog, još nije dala validne odgovore. Da li je narodna priča samo jedna od južnoslovenskih varijanti ruskog „skaza“ ili je samo anegdota, često sa poetičkim i metaforičkim uporištem u mitu, ispričana na razne načine sa istom poentom, od generacije do generacije, od ognjišta do ognjišta, sa kolena na koleno, uz huk vetrova, tišinu slušača ili kafansku vrevu? Nije previše bitno? Nikada način iskaza nije konačno određivao poetičku osobenost ili suštinu i intenzitet pripovedačkog poentiranja. Možda je suštinsko pitanje da li je pripovedač autor ili samo interpretator i da li se originalnost krije u ličnom doživljaju, u opštosti i univerzalnosti priče ili njenoj ukorenjenosti u narodnoj baštini. Mera individulanosti nije samo učešće u intetrpretaciji već i pečat ličnog doživljaja pripovedača. Totalitet onih osećanja koje priča indukuje u slušaocu ili pripovedaču. Zašto baš ta priča? To pitanje retko ko postavlja. Odgovor je više nego
jednostavan; zato što upravo ona priča ono što pripovedač oseća a ne ono što drugi žele da čuju, iako se na prvi pogled čini da je upravo tako. Kroz večnost pripovedanja i narodno anegdotsko znanje i ponavljanje pripovedač ispričava i opričava sebe, tajnu kojoj je u zajedničkim sećanjima našao pravi akord i meru. Njegova sloboda je da je ispriča iz vlastite intime, to je istovremeno i njegova pobuna, a slušaocima ostaje da prihvate interpretaciju misleći da je to upravo ona priča koju su želeli da čuju i da je otrgnu od zajedničkog
sećanja i zajedničkog zaborava.

Bešir Ljušković se drži upravo takvog „skaza“, zajedničke slike i predanja ali i sopstvene emocije kojom pripoveda i određuje prioritete. Ako bismo se za potrebe nekog hipotetičkog istraživanja originalnosti zaputili ka istraživanju originalnosti priča pisaca takozvanog “realističkog korpusa”, shvatili bismo da su mnoge davnašnje priče našle konačnost u antologijskim pričama mnogih pisaca od Milovana Glišića do Ćamila Sijarića. Ovog poslednjeg posebno jer zajedno sa Ljuškovićem deli zavičajni prostor i jezički registar i idiom. Dakle sve ono što je deo zajedničkog iskustva, porodice ili šire zajednice u istorijskom ili sudbinskom usudu predmet je pripovedačevog interesovanja i njegove empatije prema bivšim vremenima uz čiju pomoć želi da objasni i ponovo opriča sadašnje nespokoje…”

Petar V. Arbutina

 

 

KOMPLETAN SADRŽAJ KNJIGE MOŽETE VIĐETI
AKO KLIKNETE NA PRVU STRANU

Prva strana